banjalukaforum.com

Profesionalizacija zauvek razdvojila sportiste i navijače

Hiperkomodifikacija fudbala i sporta uopšte u suštini nije ništa drugo do proces otuđenja igrača od navijača. Kao i u društvu tako i u sportskom mikrokosmosu gotovo ne postoji više ništa na šta ne može da se stavi nalepnica sa cenom. Kad su ljudi „od biznisa" primetili koliki se profitni potencijal krije u sportu uvukli su svoj trgovački duh i kapital u do tada nevinu ljudsku delatnost.

Vremenom se sve pretvorilo u robu za prodaju, a profesionalizacija i marketing su konačno zauvek razdvojili sportistu od navijača. Igrač je postao proizvod, a navijač i publika su postali obični potrošači, tj. mušterije. To je do sada svima postalo jasno.

Potpomognuta od strane gurua marketinga u klubovima i političkih birokrata koji sede u FIFA-i i UEFA-i i koji nemaju nikakve veze sa fudbalom i sportom, nastala je takva sportsko-ekonomska struktura u kojoj odnose između navijača i sportiste određuju tržišne sile i njena logika. Ona famozna Smitova „nevidljiva ruka" pomera igrače i navijače kao kakve figurice, daje im identitet i značenje, koliko god se oni (naročito navijači) opirali tome.

Nije samo došlo do otuđenja, već je njihov odnos mistifikovan. Da bi igrač bio primamljiv potrošački mora da ima auru nedodirljivosti. Mora da bude blještav proizvod, luksuzni asesoar vidljiv samo u izlogu.

Slike i predstave umesto bliskih susreta

Vrhunac mistifikacije odnosa fudbaler - navijač je timski autobus. Većina ljudi koji posećuju stadione morali su da primete najnovije autobuse kojim fudbalski timovi dolaze na stadion. Stakla su tako zatamnjena da više uopšte nije moguće videti igrače. Uz to, obavezan policijski eskort i špaliri obezbeđenja ostavljaju utisak mistike kraljevske ili diplomatske svite. Nema više dečaka koji trče za autobusom da vide svoje heroje. Oni su pre u nekoj radnji gde svoje roditelje vuku za rukav da im kupe najnovije kopačke fudbalskih zvezda kojima su fascinirani zahvaljujući televiziji. A ako neki klubovi i ne praktikuju zajednički dolazak autobusom, u modernim stadionima postoje podzemne garaže koje su direktno spojene sa svlačionicama i VIP ložama tako da igrači koji dolaze automobilima ni na trenutak ne mogu biti viđeni.

Ovo, možda neprimetno za mnoge, predstavlja poslednji stepen alijenacije unutar industrije sporta. To je ono o čemu je Debor pisao: da se unutar društva spektakla toliko sve udaljilo jedno od drugog, da je danas svaki odnos, pa i onaj ljudski, zamenjen slikama i predstavama. Navijač se ne sreće sa sportistom, kao sa stvarnom osobom, već sa njegovom medijskom slikom ili marketinškom statuom.

Fudbaler i navijač nemaju više gde da se sretnu. Očekuje se da će u elitarnoj, kapitalističkoj logici života doći i do same društvene segregacije dobro plaćenog sportiste, koji nema više dodirnih tačaka sa običnim čovekom kakav je njegov navijač. Nekad su igrači sa sportistima posle utakmica znali spontano da izađu na ista mesta, da popiju pivo i razmene iskustva, dok se danas više ne poznaju. Sportske superzvezde i zvezdice žive i kreću se u nekoj vrsti društvenog „separea", i postali su totalno nedodirljivi. Moderni sportista je pretrpeo holivudizaciju svoje ličnosti, a da to nije primetio, i to istim onim tehnikama kojima su nekad moćni producenti velikih studija mistifikovali svoje glumce ne samo na platnu već i njihove privatne živote, da bi bili još privlačniji.

Odnos fudbaler - navijač je veštački čak i u samom sportu, na utakmici, iako tu trebalo da bude bar donekle spontan. Tako je počev od obaveznog pozdravljanja publike pre početka utakmice do isto tako ritualnog aplauza navijačima na kraju utakmice u znak zahvalnosti za podršku. Kada izgube utakmicu igrači isfrustrirani jedva čekaju da pobegnu u svlačionicu, ali već na izlasku sa terena obavezno ih čeka pi-ar ili menadžer i vraća na teren da pozdrave publiku, koja je u takvim prilikama i sama iznervirana i ljuta i najverovatnije zviždi.

Ovakav odnos „na silu" je ništa drugo do isplaniran odnos firme prema svojim kupcima koji moraju da budu zadovoljeni, jer -kao što se zna - „mušterija je uvek u pravu". U tu vrstu relacija spadaju i raznorazne promotivne delatnosti, organizovani autogram-časovi, ili posete fan-klubovima, koje igrači manje više doživljavaju kao neku vrstu kazne. Sve su to ugovorne dužnosti koje svaka ozbiljna kompanija, koja drži do odnosa sa potrošačima, obezbedi već pri potpisu ugovora sa svojim akvizicijama. Ta vrsta odnosa je ekvivalent veštačkom osmehu prodavačice, koja i u poslednjim satima radnog vremena, mada pada od umora, pokušava da šarmira mušteriju.

Međusobno nerazumevanje rezultat otuđenosti

Navijač je konačno postao svestan da je redukovan na običnog potrošača i mušteriju, i dok se igrač ponaša kao razmažena zvezda on se ponaša kao razmaženi gost ili posetilac, koji je platio svoju kartu i želi da mu se pruži vrhunska partija i ako je moguće šou. Ukoliko je on kao konzumer nezadovoljan, ima svako pravo da na svoj način izrazi negodovanje. Čak i oni najposvećeniji svom klubu, odvojeni od klasičnog fudbalskog konzumera, sve češće znaju da izgube strpljenje i počnu sa tiradama i povicima.

U kompilaciji parola, pljuvanja i zvižduka kojima navijači „čašćavaju" fudbalere možda je najzanimljivije skandiranje navijača nemačke Bundes lige. Pri prvim lošim rezultatima, ili ako njihov tim ne igra kako se očekuje, odmah se gotovo sa celog stadiona začuje „šajs milionere". U tom i sličnim povicima sadržana je čitava skrivena suština moderne sportske proizvodnje i njene namene. Profesionalnom sportisti u hiperkomercijalizovanom sportu je dat ogroman novac i ogromna pažnja, tako da se sve frustracije, od običnog fudbalskog rezultata pa sve do elementarne društvene nepravde, svaljuju na njega. Njega su isturili oni koji upravljaju i istinski su vlasnici ekonomije sporta, koji u svemu tome ostaju netaknuti.

Fudbaler i navijač su empatički razdvojeni, a to je najgora moguća vrsta otuđenja. Da su bliži jedan drugom, igrač bi imao mnogo više osećaja za navijača, koji, recimo, daje poslednji dinar za sezonsku kartu ili za neko daleko gostovanje, dok bi navijač saosećao sa igračem koji je pod konstantnim pritiscima prinuđen da se truje antiinflamatorima ili da prima kortizone. Ovako, međutim, i jedan i drugi imaju jasno definisane uloge i očekivanja, jedan i drugi su žrtve surove logike uspeha i komercijalizacije koji su im nametnuti, samo sa tom razlikom, kako bi Marks rekao, što se jedan od njih oseća udobnije u svom otuđenju. Ali i to je pod znakom pitanja.

Gotovo da ne postoji više način da se osmisli odnos između igrača i navijača i da se podigne na neki viši nivo iznad čistog komercijalnog determinizma. Prvo treba da se postane duboko svestan samog otuđenja i njegove prirode da bi navijači i igrači mogli da se približe jedni drugima.

Ivan Ergić, fudbaler Burse i bivši reprezentativac Srbije
(Politika)