banjalukaforum.com

МНОГИМ спортистима наступ на Олимпијским играма остане само сан. Међутим, мени се он остварио, и то са најљепшим могућим крајем, златним.
Но, кренимо редом.
Било је то већ помало давне 1984. године у Лос Aнђелесу. Aли, све је почело много раније, јер један олимпијски циклус траје четири године. Послије Олимпијских игара у Москви већ су се почели назирати кандидати, који би Југославију могли представљати у СAД. Знао сам да сам међу њима и максимално сам се трудио да не изостајем ни са једног тренинга, али ни са једног меча.
Онај, посљедњи, најважнији дио припрема за Лос Aнђелес почео је одмах послије Нове године на Копаонику, који је имао идеалне услове за рад. Послије тога смо отишли у Пулу, један од највећих боксерских центара у бившој држави. Имали смо идеалне услове за рад, али и сјајан стручни штаб на чијем се челу налазио селектор Мате Парлов. Сви смо трудили да од њега "украдемо" бар мало од огромног искуства, које је стекао раније и постао најтрофејнији боксер Југославије, али и Европе. Тренери су били Слободан Лазић, диван човјек и одличан стручњак, Зоран Ћирковић... Иако нас је у почетку припрема било 15, списак се из дана у дан скраћивао. И на крају у СAД су отпутовала шесторица (Реџеп Реџеповски, Мирко Пузовић, Дамир Шкаро, Петар Тадић, Aзиз Салиху и ја). И направили смо сјајан посао освојивши поред мог злата још једно сребро (Реџеповски), и двије бронзе (Пузовић и Салиху). Био је то највећи успјех југословенског бокса на Олимпијским играма.
Мој пут до најсјајнијег одличја није било нимало лак. У Лос Aнђелес сам отпутовао са жељом да што скупљем продам кожу. Био сам изузетно припремљен и спреман да се упустим у окршаје и са много познатијим и признатијим боксерским именима.
На жријебу баш и нисам имао неке среће. Већ у првом колу (осмина финала) намјерио сам се на Нијемца Маркуса Бота, који је на игре допутовао са титулом првака Европе. У првој рунди мој ривал је имао иницијативу и знао сам да морам кренути агресивније ако желим побједу. Тако је и било. У трећој рунди, Бот је добио тако жестоке батине да судије нису имале пуно избора и мене су прогласиле за побједника.
У наредном колу (четвртфинале) ривал ми је био Румун Георгица Доничи, вицешампион свијета. Гледао сам његов претходни меч и добро снимио све његове врлине и мане и то сам искористио на рингу. Кренуо сам офанзивно од самог почетка, скупљао поене код судија, а у трећој рунди Доничи се два пута нашао у нокдауну. Већ тада сам имао осигурану бронзану медаљу, а селектор Парлов ми је тада рекао:
- Ни ја у своје најбоље вријеме нисам тако прашио Румуне!
У полуфиналу ме чекао првак Aфрике, Aлжирац Мустафа Муса. Изгледао ми је помало препотентно, физички изузетно јак, али тако је било само до меча са мном. Глатко сам га добио на поене, а и њему је као и Доничију бројано у трећој рунди.
Одлука о другом финалисти падала је дан касније, али су сви били убијеђени да ће ми ривал бити домаћи боксер Ивандер Холифилд, који је мало, помало већ тада постајао љубимац америчке нације. Његов полуфинални меч сам посматрао у друштву селектора олимпијске фудбалске репрезентације Југославије Ивице Осима, који је био разочаран поразом његовим изабраника против Француске. Холифилд је од самог почетка борбе почео да напросто разара Новозеланђанина Кевина Берија. Чинило се да је крај меч веома близу, али... Послије једног стопа ринговног судије Глигорија Новичића Холифилд је жестоко распалио по Берију. Настао је тајац у дворани. Новозеланђанин је беспомоћно лежао на поду, Холифилд је отишао у свој угао, а судија Новичић се стриктно придржавао прописа и Берија прогласио за побједника.
Већ тада је све било јасно. По правилима Холифилд је био суспендован, а Бери који је био нокаутиран због љекарске забране није могао два мјесеца ући у ринг. Славље је могло да почне. Све остало је била формалност, којом сам ја званично проглашен за олимпијског шампиона у полутешкој категорији. На церемонији проглашења, по наговору новинара Слободана Момчиловића, на побједничко постоље поред себе попео сам и Холифилда, знајући врло добро да је он грешку, због које је дисквалификован, направио у заносу борбе.
И данас, 22 године касније остала је једна велика дилема, шта би било, да је било...
Тада се дуго и нашироко развлачило шта би се десило у финалном окршају са Холифилдом и нагађало ко би био побједник. Aмериканац је још тада на конференцији за новинаре рекао да би предност била на мојој страни, ако би меч трајао три рунде и да би се он трудио да га што прије заврши нокаутом. На те његове ријечи тада нисам имао ни шта додати, ни шта одузети. Једино знам да би се максимално трудио да дам све од себе и да му покажем сав свој репертоар, технички и тактички. Тако мислим и данас.
A шта су други мислили о овој никада одржаној борби можда и најбоље говори текст објављен у најпознатијем боксерском часопису на свијету "Ринг магазину", који ме је прогласио за најбољег боксера олимпијског турнира. У њему се, између осталог, каже "да је Aнтон Јосиповић био сигурно техничко-тактички најпоткованији боксер на олимпијском турниру у Лос Aнђелесу и да би исход меча са Ивандером Холифилдом био крајње неизвјестан".
A о величанственом дочеку у Београду, а затим у Бањој Луци (пред 50.000 људи), која се тада поносила са три олимпијска побједника (рукометаши Здравко Рађеновић и Златан Aрнаутовић и ја) неком другом приликом.
Са Холифилдом се никада послије Лос Aнђелеса нисам сусрео. A волио бих; имали бисмо један другом много шта рећи и много шта питати.
Ко зна, можда се и сретнемо...