banjalukaforum.com

НАРОДНЕ И ДЈЕЧЈЕ ИГРЕ У ПОТКОЗАРЈУ И НА КОЗАРИ





Игре снагом на зборовима. Игре снагом одржаване су на већим скуповима, вјерским зборовима, свелковинама и недјеијом. За игре снагом доминантна је снага и вјештина. Снага се показивала у рвању, бацању камена с рамена, дизању проштаца, скакању. Код Козарчана снага је имала већи углед него богатство. Снажан човјек гледа се другим очима. Снажног момка су дјевојке радо гледале, људи поштовали. а дјеца опонашала. Борбе у снази биле су жестоке кад су им присуствовале дјевојке. Обично се о момку који је побјеђивао причало дуго. Тако је снажни Васо Губић подигао буре ракије од преко 100 литара и разбио га. То је било давно, али се и данас прића у Поткозарју.

Рвање. Рвало се на разне начине. У стојећем ставу противници су се рвали у коштац или плећа, каиш, снаге са обје руке, снаге једном руком и слободно,

Коштац или плећи Кад се ухвате, противници се договоре о почетку. Борба је почињала наскакањем или подбацивањем ноге. Онај који буде оборен на тло, тај је изгубио. Доњи губи.

Каиш. Противници су удаљени један од другога, Хватају се за каиш или хлаче. Противници се омањују. вуку, гурају, подижу и наскачу,

Снага са обје руке. Јаћи рвач подигне обје руке увис и дозвољава противнику да га хвата како му је најзгодније, Не смије се помагати рукама.

Снаге једном руком. Јаћи даје снаге једном руком. Једна рука мора бити подигнута увис, а другом се може користити.

Слободно. Борба почиње на ријеч сад; Дозвољено је противника хватати за руке, ноге, главу, у коштац и с леђа.

Клећећи став. У клечећем ставу рвало се у каиш, коштац или плећа, Рвач у клечећем ставу не смије устајати за вријеме борбе. Побједник је онај ко противника обори на земљу. Рвање је по-пуларно међу момцима.

Бацање камена с рамена. Ако младић хоће да покаже снагу, обично се то ћини бацањем камена с рамена. Узме се камен у десну руку и издигне на раме. Одреди се црта до које треба једном ногом стати и онако стојећи камен бацити унапријед. Камен се баца из залета (трке), клека и на други наћин. Тај ко би пребацио био би побједник. Натјецање у бацању камена с ра-мена било је на сваком збору. Одважни младићи бацали су камена с рамена и такмичили се ко ће пребацити. Добри бацаћи камена знали су се у цијелом Поткозарју.

Скок удаљ, скок увис, трчање и друге спортске игре одигравале су се на народним скуповима. Момци су се такмићили. Кад би била свадба, момци би трћали на 200 м и онај који би први стигао на циљ добијао би кошуљу и вежени пешкир.

Дизање проштаца. Један момак лежи на леђима, потпуно опружен, пребаци ногу преко ноге, дигне руке и стави их испод главе или савије на груди, укоћи се. Момци се такмиче ко ће га подићи. Наћин је дизања одређен и прецизиран правилима. Проштац се ухвати за ноге испод кољена и подигне међу ноге онога који га диже изнад кољена. Рукама се обухвате његове ноге испод кољена и онако диже тијело. Ако га пребаци преко себе, то је био знак побједе, снаге и јачине да је проштац подигнут.

Дизање мртваца. Мушкарац легне на земљу и преклапа се на све стране, окречући се тамо и овамо. Таквог је било тешко дићи на рамена. То су могли само снажни момци.

Ћобанске игре на пашњацима Поткозарја и Козаре. Чобанске игре изводе се на отвореном простору по пашњацима. Стока је мировала у добрим пашњацима, а ћобани скраћивали вријеме игром и другим забавама. Игре се одликују спретношћу, брзином, окретношћу и храброшћу, свим онира што се цијенило у прошлости горштака-ратника. Ћобанске су игре обично биле праћене и пјесмом. Једна од пјесама која се најчешће чула било је клађење.



Кладио се момак и дјевојка:

Момак меће седло и ђогата,

А дјевојка ђердан испод врата,

Да спавају да се не дирају.

Кад је било ноћи по ноћи,

Ал' говори лијепа дјевојка:

»Окрени се, не окренуо се,

Мртва тебе окретала мајка,

Зар ти жалиш седло и ђогата,

Ја не жалим дердан испод врата.



Ћобанске игре су пирузање, лопигање, кевање, колање, цорање, пуцање канџијом, жмиркање, скакање преко сова, уметаљка, извијање на кључу, ношење јелићинке-барјачирфке и друге.

Пирузање. Чија шака буде горња он почиње игру. Пала се држи при крају, а пируз се постави на палу. Кад полети пируз играчи га хватају са супротне стране. Ако пируз ухвате, онда се замјењују мјеста.

Пирузање са два коња. Ако противник погоди постављену палу, добија два коња. Играчи екипе се мијењају кад намире сто коња.

Шурање. Шурују и момци и дјевојке подијељени у двије групе, а једни шурују скривајући лопту направљену од крпе. Сакривену лопту држе сви и лажирају. Кад неко буде погођен, остали бјеже, а они хватају лопту и гађају неког од играча противничке екипе. Ако некога погоди, улоге се мијењају; а ако не погоде, остају у граду.

Кевање. Ископа се једна већа рупа и око ње на удаљености 5-6 м мање рупе. Што је већи број играча рупе су удаљеније. Сви играчи имају по једну рупу и своје кеве држе у њима. Један играч настоји да крмаћу утјера у средњу рупу-свињац. Остали играчи га у томе спречавају. Играч то треба да искористи и да убаци своју кеву у рупу играча који је био активан. Ако у томе успије, улоге се мијењају. Трка играча настане око рупа. Ко остане без рупе, наставља игру.

Мацикање. У игри је учествовао велики број момака и дјевојака. Окупљени у круг, играчи забадају мацик. Забадају мацике и остали играћи. Настоје да се мацик противника сруши а да свој остане побијен.

Колање. Колање је мушка игра. Играчи су подијеијени у двије групе, а коло припада једној групи која почиње игру. Колу поставе и ударају је према противнику. Циљ игре је протјерати колу поред противника. Играћи су постројени у двије врсте на удаљености 15 метара и окренути једни према другима.

Лијаљка. »Ајмо се жмиркати«, викала је једна од цура. Једна цура стане у средину и настоји ухватити остале у обиијеженом простору, а сачувати своје мјесто. Остале је задиркују и покушавају доћи на њено мјесто. Она која је додирнута мијења улогу са оном која је била у средини. Тако се улоге мијењају и игра наставља.

Жмиркање. Један се одреди који ће жмирити и броји до 50, док се други не сакрију. Кад се сакрију трага за њима све док се и посљедњи не пронађе. Тако се игра наставља и улоге мијењају. Онај ко је први виђен, а није стигао да запљује онога што је жмирио, наставља игру. Могу везати марамицу око главе једном играћу и његов циљ је да дохвати једног од играча, а потом се улоге мијењају.

Грађанска игра. Сви играчи се ухвате за руке и троје играћа отпјева пјесму: Бирај, Љуби, димбере, Кога је теби драго, Само немој онога, Кога немаш радо. Ако немаш никога, А ти сијевај из кола. Онда један од пјевача ухвати за руку ону која му је драга, па цуру води себи и настављају игру и пјесму.

Кокочке. Један се играч постави у разножни став, а други га прескаће, и одмах се поставља у исти положај у којем је био први. Тако се игра наставља. Сви прескачу и сви се постављају у одређен положај.

Грудање Поставе се двије групе које ће играти једна против друге. У игри учествује подједнак број играча. Свака од екипа одреди себи капитена који одлази на супротну страну терена, противнику за леђа. Играло се лоптом направљеној од длаке.

Скок преко сова. Са двије мотке забодене у земљу и трећом која се поставља у водораван положај направе се сове. Сове подсјећају на сталке за вис, с летвицом. Скакало шкарама. Циљ је био скоћити што више и тако стећи назив побједника.

Уметаљка. Пореда се ћитава група чобана на старт и крену до циља који је био удаљен и до 1 км. На циљу су стајали остали који се нису уметали. Побједнтк је био награђен марамицом, огледалом или витицом.

Извијање на кључу. Кључ је огранак дуг 4 до 5 м, а на дебљој страни кукаст. Кука се закачи на огранак неког дрвета. На крају тањег дијека прикује сц комад даске или дрвета на који се стане. Кључ се окорачи и чврсто рукама привуче уз тијело. Гега се и извија у стојеће а може се и у чучећем или сједећем ставу. Импулс кретања почиње ногом. Извијање је снажно толико да се кључ изравна с тачком вишења.

Бркљање. У игри учествује двоје. Ударе у земљу по бркљу. Бркља је прут, грана се пуно рашаља. На врху бркље остави се лишће, а остале гранчице се мало поткрешу. Од краћег штапа, од 20 цм дужине, направе се двије половине. Договор се ко ће први бацати те поле састављене какве су биле прије цијепања. Ако ове поле буду окренуте горе, противник подиже свог коњића (гранчице) облика броја јединица заједну рашљицу на бркију; а ако су непарни, онда штапић баца други играч. Игра се док коњић не буде на врху бркље, до лишћа да га поједе.

Пуцање канџијом. Од конопље и шљеза укисељеног у води правила се канџија. На крају се остави мало расцвјетана да боље пуца. Дужина канџије била је до 2 м. Канџијом су се чобани надметали Чија ће боље пуцати.

Гегаљка. Између двије врбе које су близу једна друге савије се до 5 грана па се при врху вежу. Ту гдје су гране спојене стављали су нешто од одјеће да би сједење на гегаљци било удобније. Чобани су се сами гегали и један другога гурали.

Клица. Клице се играло онда када су ћобани уморни. Играло се сједећи. То је забадање ножа на разне начине. Циљ јц забости нож у земљу.

Кратхаљина. Чобани се подијеле у двије једнаке групе. Забоду се два штапа и на те штапове се ставе хаљине. Циљ игре је украсти хаљину. Свака група стоји поред својих хаљина. Једни претрчавају на противнићку страну. Ако онај који иде у крађу буде ухваћен, сматра се да је заробљен-Заробљеник чува ствари противника као стражар. Преостали дио екипе настоји да додирне свога друга и на тај начин га спаси. Кад све хаљинц једна екипа покраде другој, а са њом и шиш (забодена мотка), игра се завршава.

Стамбол У игри учествује паран број играча. Један играч сједнц свом пару на рамена, а овај га држи за ноге. На исти начин се поставијају и остали парови. Пар од пара размакне се до 5 м. Горњи се добацују лоптом. Кад неко од њих погријеши, уиоге се мијењају. Горњи иду доље, а доњи горе.

Војска. Игру сачињавају двије групе. Свака група има свога цара. Цар виће: »Ербе речке«, а други цар одговара: »Ербе туте, кога ћеш?«, »Тражим Марка«, одговара први. Марко трћи и пресијеца ланац. Ако Марко пресијеће ланац (руке играча), одводи све што јц пресјекао од цара, а ако не пресијече, остаје на тој страни. Ова игра је међу најпопуларнијтм.

Трула кобила. У игри учествују двије екипе од 5 до 7 играча. Екипе се одабирају наизмјенично. Ждребањем се одређује екипа која ће бити трула кобила. Први из екипе хвата се за неки предмет, други хвата челног око паса с главом између његових ногу. На тај се начин направи трула кобила. Друга се екипа из залета од 10 до 15 м у колони по један наскаће разножно на трулу кобилу тако да је раздвоје под тежином и притиском играча који наскаћу. Уколико трула кобила издржи терет док се наброји 50, долази до промјене улоге. Играчи који су скакали постављају се у трулу кобилу, а остали наскачу.

Трка коњима. Кад се чобани враћају са ливада, праве трку на коњима до села. И дјевојке се тркају јашући на коњима.

Игре снагом на прсима. У току зиме одржаваиа су се сеоска прела по већим кућама. На прелима су се момци натјецати дизањем кабла, дизањем кврге, дизањем мртваца, вучењем коца, вућењем куке. То је било мјерење снаге.

Дизање кабла. Један мамак чучне и ухвати се рукама иза и испод кољена. Други прилази са стране и провлачи руке око кабла, диже се и набацује га на раме. Када га је подигао , мора га вратити назад.

Дизање кврге. Сједне мушкарац и ухвати се рукама испод кољена. Други мушкарац који га диже ухвати га рукама испод пазу&a

Дизање кврге. Сједне мушкарац и ухвати се рукама испод кољена. Други мушкарац који га диже ухвати га рукама испод пазуха и око леђа диже. Ако мушкарац пребаци квргу преко себе, то би био знак снаге и јачине. У селу су се знали снажни мушкарци.

Вучење коца-штапа. Сједну два мушкарца на земљу и упру ноге у ноге. Штап се метне на прсте ногу и оба ухвате рукама за штап, а трећи који посматра каже: ''Сад!'' Они потегну и онај који је јачи натегне нејачег.

Вучење куке. Испруже средњи прст од руке и ухвате један за други. Ставе један прст за други у десне руке и онда се тегли. Чији се прст пружи тај је најјачи.



На прелима се пјевало. У четири угла у кући се запале лампе. Када би запјевала снажна четири младића окренута један према другом, тада би се све ћетири лампц угасиле, каже Лазо Крнета.



Остале игре на прелима. Игре на прелима и сијелима су друштвене. Одржавају се зими у затвореној просторији. а карактерише их статичност и духовитост.

Дуге ноћи су прекраћиване срнањем, поткривањем, крајцером, капањем, тркањем, зујом, играњем шустера. За ове игре је била неопходна спретност, познавање психологије, а смијех и весеље, које су ове игре изазивале, држали су играче на окупу да касно у ноћ.

Капање. За игру капање су потребне двије групе. Једна страна крије, а друга тражи. Обићно је тура означавала почетак игре. Играло се крајцера (новчићем) или прстеном стављеним на под, а на крајцер се стави 10 обојака под које би један из групе сакрио крајцер или прстен. Негдје онај који крије прстен или крајцер приглавке ставља на руку и прстен међу два прста. Онда приглавке сложи на сто једну до друге. Под једном остави крајцер или прстен. Кад то све учини, играчи из друге групе траже крајцер или прстен; и ако пронађу прстен под првим приглавком, пишу 10 поена. Одмах се улоге мијењају, јер је одмах погођено. Ако пронађе под другим улоге се не мијењају него се броје поени: под другим 9, под трећим 8 итд. Преброји приглавке колико их је остало. Тад се поени приписују другој страни, то јест, колико остане неподигнутих приглавака тоиико поена пише себи. Ту се обично изврши нагодба у колико поена, играћи играју, тако да може бити у 100. Ко први добије у игри предвиђени број поена, тај је побједник, а потом се оклад извршава. Оклад може бити у бријање, мачкарање или нешто друго. Кад је оклад бријање, брије се треском која је намазана чађу. Тога измачкарају да му се други смију. Ову игру ми је показао Владо Дамјановић и Лазо Крнета.

Негдје се игра капање и овако. Узме се 10 приглавака на једној страни, а 10 на другој. Један од играча новчић крије. Ако се тај новчић одмах пронађе, онда друга страна крије новчић. Ако се пронађе трећи, онда је за оног ко је крије 10 поена. Игра се обично до 100, па ко је добио тај је побиједио.

Срнање. Један момак стане у раскораћни став и стави главу у капу, нагнут напријед. Капа мора бити намакнута на очи. Док један наскаче, он погађа ко је. Ако погоди, улоге се мијењају; а ако не погоди, онда он остаје на леђима, а онај чије је име речено упире и на њега се скаче. На првом остаје онај стално док се овај не присјети и не каже његово име. Постоји и друга варијанта срнања: ударање по стражњици дланом. На исти начин се погађа и игра.

Аџе. Један од присутних виће: »О аџе!«, а аџе одговара: »Ехе, ехе, вуци кући!« »Кога?« А он каже именом некога од момака који су дошли са стране. Прозвани одлази ван, а тамо га ћека припремљена група која га умаже по лицу калафонијем (нека врста ћађи). Ово се ћини зато да се отјерају момци са стране, из других села.

Поткривање витице. У игри учествују момци и дјевојке. Један поткрива витицу у групи која се прихватила игре и пита: »Од кога ћеш?« Пита неког који учествује у игри, а овај наведе нечије име. Ако није погодио, добије један ударац каишем. Онда иде и пита онога чије је име споменуто: »Код кога је?« Ако погоди, онда добије три ударца и улоге се мијењају. Има села гдје се витица скрива у џепове и руке. Онај који је сакрио витицу пита: »Од кога ћеш?« Он одговара од тога и тога Ако је погодио, преузима игру; ако није, добија каише по длану. Колико ће добити удараца одређује онај Што је рекао да је код њега. Он има улогу судије, а казну извршава капитен.

Трикање. У игри учествује троје са по 9 зрна кукуруза или граха. Ако један има кукуруз онда, други мора имати грах. За игру је потребна табла (трика). У почетку игре сваки играч наизмјенично ставља на трику по једно зрно настојећи да у једном реду има постављена своја три зрна. У том га омета противник и поставља своја зрна. Зрна се могу повлачити по линијарна и стварати за трику шансе. Побједник је онај коме остане више зрна. Кад остану два зрна, игра је завршена.

Руско рвање. двојица момака легну на леђа окренути супротно један другоме, тако да дође десни кук поред десног кука другог момка. Оба подигну десну ногу и са поткољеницама се закаче, укрсте и на повик ''један, два, три'' почиње гурање. Некад је било толико снажно да би један момак отишао преко главе.

Сат. Пољска игра у Поткозарју коју су Пољаци донијели 1880. или 1881. године, када су се и почели досељавати у Поткозарје. Играло се мјешовито. Построји се група од 12 играча и поћињу пјевати: Први сат још спава, други сат још спава... дванаести сат се буди..« Кад се пјцсма отпјева челном у колони, онај иза њега почне да кружи прстом по леђима, опонашајући навијене сата, а овај се тресе као што сат звони и трчи у круг до зачеља. Сви пјевају сем првог. Игра личи на коло, јер се стално трчи и креће.

Мишкање. Посједају у круг. Један се одреди који ће тјерати да ухвати пешкир који је усукан-плетен. Кожун је по правилу обућен. Пешкир се крије иза леђа. Тако се мијења редом. Игра је напорна. Овај који трцба да ухвати тешко је ухватити, а кожун држи на себи.

Треха. Ово је једина игра у којој се играло за новац. У игри може учествовати по двоје, а и више. Учесници игре ставе по динар, пет, десет и више у капу. Након протресања новца у капи играчи се одлучују за »писмо« или »туру«. Тко погоди његов је новац.

Јахање коња. Један од момака уз помоћ другога ставља на себе плахту, на стражњицу привеже метлу, а на главу улар, којим га води група, која га је спремала, у просторију гдје се налазе остали. Неко од присутних узјаше коња, а овај појури с њим на поље, »збаци га« и припремљеном чађи намаже по лицу. Ако се тај врати у кућу, онда настаје смијање. Кад једног намажу, дођу по другог.

Зуја. Игру су играли само момци. Окупљени у једној групи, одреде један број и на кога изађе тај број њега постављају у средину круга. Поставља се на тај начин што стане у мало чвршћи став, а једну руку стави испод пазуха друге руке, а слобођну руку ставља на очи тако да не може видјети што се иза његових леђа догађа. Момци наизмјенићно ударају одоздо или са стране јаким замахом руке у његову руку - длан. Играћ пусти руку доље, окрене се и погађа ко га је ударио. Остали подигнутом руком и кажипрстом зује: »зззз«. Свако настоји да збуни средњег играча, као да га је он ударио. Ако погоди ко га је ударио, улоге се мијењају. Ако не погоди, остаје и даље у кругу. Тако се игра наставља.

Цапање. У игри учествује по двоје. Свако ископа осим четири рупице испред себе још једну рупицу (амбарић). И друга страна исто тако чини. У рупицама је кукуруз или грах. Амбарић је за почетак празан. Један почиње игру тако што узме из прве кућице сва четири зрна. У посљедњој рупици противника у којој се нађе пет зрна узима једно зрно, јер је непаран број у противничкој руци. То једно зрно се ставља у свој амбарић. Послије тога игру наставља и друга страна. Циљ игре је да се што више однесе зрна у свој амбарић. У игри може учествовати и троје играча. Ако их има више, онда они себи направе рупе на другом мјесту. Најчешће се цапа на столу.

Капелмајстор. Момци се окупе око стола. Један је кројач, а други обућар, трећи столар, четврти ковач. Капелмајстор је диригент у игри. Он чини покрет да шије, а кројач, столар, ковач показују своје занате. Свак ради свој посао. Ко погријеши даје залог. На крају капелмајстор пита: »Чији је ово залог? Онај што је његов залог каже да је његов. За казну мора извршити задатак: донијети воде, неког пољубити...Ово је пољска игра. Капелрнајстор је главни мајстор.

Лопови. У игри може учестовати само ћетвцро. За игру се припреме ћетири папирића и на једно-м се напише лопов, на другом судац, на трећем тужилац и четвртом жандар. Папирићи се срнотају, протресу у капи и баве на сто или под. Кад се папирићи на коме пише »судија« пита: »Шта коме фали?« Тужилац се јавља: »Мени фали фесић мали«. Судија пита: «На кога сумњаш?«, а он погађа. Ако погоди на жандара, он добије кајишем по длану »вруће» или »млако«. Ако погоди на правог лопова, онда жандар туче јер је он извршилац казне. Игра је позната код муслиманског становништва Поткозарја.

Увођење деве. Деву су сачињавала два момка и уводила се гдје јц било прело. Један је погнут напријед, а други леђима окренут првом; и тако иде један напријед, а други уназад. Дева је прекривена чаршафом. На деви је био улар, а хоџа је јахао са штапом, чалмом, чакширама, што хоџи припада. лгра је изазивала смијех.







ДЈЕЧЈЕ ИГРЕ



Дјечје игре топови. Од добро изгњечене земље направе лопту која је у средини шупља и отворена са једне стране. Кад је топ спреман, онда би снажно замахнули и ударили га о пут. Приликом удара отворена страна топа морала је прво додирнути пут. Чуо би сц јак пуцањ. Јачина пуцња зависила је од јачине топа и ударца. Постоји још једна врста топова. Облика је пљоснатог. Отвор топа је за ширину палца, а дубина за пола палца. Пуни се пљувачком.

Падобранац на огранку. У игру су потребне врбе с дугим и витким огранцима. Дјеца су се пењала свак на по једну врбу, а понекад и двоје на исту врбу. То је зависило од броја огранака. Након што би се попела на сам врх огранка, ноге су ослобађала, а рукама се чврсто одржала. Тако под теретом падобранаца огранак почиње да се савија. Ако дође до застоја, падобранац се помјера према врху огранака и тако све док се огранак не савије до земље.

Каменчићи-падобранци. Дјеца су канапом везала каменчић за крпицу. Везани крајеви су представљали систем везе падобранца. Бацањем камења увис, у повратку падобран се отвара тако да купола остаје горе, а падобранац доље.

Пуцаљка. Пуца је главно оружје сваког малишана. Прави се само од зовике. То је комад зовина дрвета 15-20 цм дужине и у средини шупаљ, Само се изгура срце зове и цијев је спремна. Затвараћ се прави од неког жилавијег дрвета, најчешће од трновине. Само је 1 цм краћи од цијеви. На крају има дршку. У цијев се стави трњина па се погура све до врха, затим друга трњина и мало јачим гурањем исте ствара притисак у цијеви, због чега она прва под притиском излети, послије ћега се чује пуцањ и трњина одлети таквом брзином да се некад не види. Игра је појединачна, а некад дође и до правог рата између група. У недостатку трњина употребљавају се ћепови направљени од кадуље. Добро уваљан чепић се мало покваси па се онда ставља у пуцаљку. Има случајева да се за пуцање употребљавају и ситније шљиве.

Борба каменицама. У овој игри учествују дјеца једног засеока против другог засеока или село против села. Групе се наоружају камењем и тако почиње гађање противника да се натјера на повлачење. У том окршају често буде разбијених глава. Кад се слабији повлаче, јачи јуришају са повицима. »Јуриш! Ура!« Овдје се употребљавају и праћке. То је рашљасто дрво на чијим рашљама је причвршћена гума, Крајеви гуме су спојени комадићем коже у који се стављало камење. Развлачењем гуме, дрk

Борба каменицама. У овој игри учествују дјеца једног засеока против другог засеока или село против села. Групе се наоружају камењем и тако почиње гађање противника да се натјера на повлачење. У том окршају често буде разбијених глава. Кад се слабији повлаче, јачи јуришају са повицима. »Јуриш! Ура!« Овдје се употребљавају и праћке. То је рашљасто дрво на чијим рашљама је причвршћена гума, Крајеви гуме су спојени комадићем коже у који се стављало камење. Развлачењем гуме, држећи једном руком за кожицу у којој је камен а другом дршку рашаља, постиже се домет и до 150 м.

Ткање. Дјеца се окупе око једног који изговори познате стихове. Свака ријеч припада једном играчу. Док се ријечи не изговоре до краја нико не смије мијењати своје мјесио. На кога изађе последња ријеч тај остане и жмури. Кад одброји 50 или 100, већ како се договоре, полази да их пронађе. Кога првог види. пружајући прст у њега, каже:«Та!« и дода име убијеног. И тако редом док »све не поубија«. Игру наставља ко је први убијен.

На други наћин игра група против групе. Кад се сви сакрију, звиждуком се објављује почетак игре. Група која је имала више успјеха побједник је.

Трећа варијанта ове игре подсјећа на жмиркање. Група дјеце одређује почетак игре. Један остаје да жмури, а други се сакривају. Кога првог види, каже његово име, а у исто вријеме трчи на мјесто гдје је жмурио да га закује гласним повиком: »Готов!« И тако док све не закује. Дозвољено је играчима који нису пронађени да трче и закују оног ко их тражи. Ако га закују, он поново жмури. У противном игра почиње из почетка с првим који је закован.

За одређивање једног који ће жмурити увијек су се тражили нови стихови.

Ена, бена, ти си моја жена,

А ја твој муж, ведар као пут Екс

прес појела дјеца Слатки медени кекс.

Плива патка преко Саве,

Носи писмо на врх главе,

У том писму пише, Не волим те више,

То ми кажи ти, Гаде балави

На кога изађе »балави«, тај каже један број и тај број на кога дође испада.

Пошао медо у шумицу,

Изгубио папучицу.

Какве ли је боје?

То ми кажи ти Гаде балави

Броји се од 1 до 3 и на кога испадне 3 онај рекне једну боју, нпр. црвену. На кога изађе посљедњи глас тај жмури.

Енци, бенци, на каменци,

Троја врата закључана,

Ер, бер, музикер, Камен, кућа, живи креч... Слово а, и, Испадаш ти.

На кога изађе посљедња ријеч он остаје на мјесту да жмури. За то вријеме остали се сакривају и он најављује да полази у потрагу.

Штуле су се правиле од двије летве. На сваку летву се прикуца мањи комадић дрвета. Штуле поставља под руку, а ноге подигну на дрво и тако хода. Запажена су такмичења у ходању на штулама. За дан школе у Босанској Дубици организовано је такво такмићење.

Земља. У игри учествује 4 дјеце. Договоре се ко ће први гађати осталу тројицу који бјеже око круга. Дјеца обиљеже круг пречника од 10 м и подијеле га на 4 дијела. Онај који стоји у средини круга зове се жабица. Са тог мјеста гађа остале. Кога погоди моткицом, дужине до 1 м, узима његову четвртину круга. Ако не погоди никога, онда онај кога је он гађао њему одузима земљу на исти начин.

Кајикање. Код дјеце Рављања занимљива игра је кајикање. Игра је добила назив по кајикама (врста санки). Клизна површина је била од двије кости или метала. Кости или шипке од метала биле су причврсћене за даску на којој се сједило. У барама је остајала вода која се замрзла. На то леденој површини дјеца су се окупљала са кајикама. Кајике су се покретале са два штапа на чијим крајевима су били ексери. Вожња је чинила праву дјечју радост.

Клизање. И дјеца Поткозарја и Козаре деру опанке на леду. На сваком мјесту гдје је год то могуће дјеца се клижу.

Санкање. Лигуре су врста санки. Састоје се од двије мање дашчице, с доње стране заобљене а горе равне, те причвршћене даске и сједала. Спуштају се по добро утабаном путу.

Грудвање поћиње од једног који закува груду и погоди некога. Овај му узврати и грудвање почиње. Најчешће се завршава обарањем у снијег и прављењем ликова (85, 171).

svaka cast. ovo je bilo stvarno dobro. uzivao sam citajuci.

E TO TI JE SPORT