НАРОДНЕ И ДЈЕЧЈЕ ИГРЕ У ПОТКОЗАРЈУ И НА КОЗАРИ
Игре снагом на зборовима. Игре снагом одржаване су на већим скуповима, вјерским зборовима, свелковинама и недјеијом. За игре снагом доминантна је снага и вјештина. Снага се показивала у рвању, бацању камена с рамена, дизању проштаца, скакању. Код Козарчана снага је имала већи углед него богатство. Снажан човјек гледа се другим очима. Снажног момка су дјевојке радо гледале, људи поштовали. а дјеца опонашала. Борбе у снази биле су жестоке кад су им присуствовале дјевојке. Обично се о момку који је побјеђивао причало дуго. Тако је снажни Васо Губић подигао буре ракије од преко 100 литара и разбио га. То је било давно, али се и данас прића у Поткозарју.
Рвање. Рвало се на разне начине. У стојећем ставу противници су се рвали у коштац или плећа, каиш, снаге са обје руке, снаге једном руком и слободно,
Коштац или плећи Кад се ухвате, противници се договоре о почетку. Борба је почињала наскакањем или подбацивањем ноге. Онај који буде оборен на тло, тај је изгубио. Доњи губи.
Каиш. Противници су удаљени један од другога, Хватају се за каиш или хлаче. Противници се омањују. вуку, гурају, подижу и наскачу,
Снага са обје руке. Јаћи рвач подигне обје руке увис и дозвољава противнику да га хвата како му је најзгодније, Не смије се помагати рукама.
Снаге једном руком. Јаћи даје снаге једном руком. Једна рука мора бити подигнута увис, а другом се може користити.
Слободно. Борба почиње на ријеч сад; Дозвољено је противника хватати за руке, ноге, главу, у коштац и с леђа.
Клећећи став. У клечећем ставу рвало се у каиш, коштац или плећа, Рвач у клечећем ставу не смије устајати за вријеме борбе. Побједник је онај ко противника обори на земљу. Рвање је по-пуларно међу момцима.
Бацање камена с рамена. Ако младић хоће да покаже снагу, обично се то ћини бацањем камена с рамена. Узме се камен у десну руку и издигне на раме. Одреди се црта до које треба једном ногом стати и онако стојећи камен бацити унапријед. Камен се баца из залета (трке), клека и на други наћин. Тај ко би пребацио био би побједник. Натјецање у бацању камена с ра-мена било је на сваком збору. Одважни младићи бацали су камена с рамена и такмичили се ко ће пребацити. Добри бацаћи камена знали су се у цијелом Поткозарју.
Скок удаљ, скок увис, трчање и друге спортске игре одигравале су се на народним скуповима. Момци су се такмићили. Кад би била свадба, момци би трћали на 200 м и онај који би први стигао на циљ добијао би кошуљу и вежени пешкир.
Дизање проштаца. Један момак лежи на леђима, потпуно опружен, пребаци ногу преко ноге, дигне руке и стави их испод главе или савије на груди, укоћи се. Момци се такмиче ко ће га подићи. Наћин је дизања одређен и прецизиран правилима. Проштац се ухвати за ноге испод кољена и подигне међу ноге онога који га диже изнад кољена. Рукама се обухвате његове ноге испод кољена и онако диже тијело. Ако га пребаци преко себе, то је био знак побједе, снаге и јачине да је проштац подигнут.
Дизање мртваца. Мушкарац легне на земљу и преклапа се на све стране, окречући се тамо и овамо. Таквог је било тешко дићи на рамена. То су могли само снажни момци.
Ћобанске игре на пашњацима Поткозарја и Козаре. Чобанске игре изводе се на отвореном простору по пашњацима. Стока је мировала у добрим пашњацима, а ћобани скраћивали вријеме игром и другим забавама. Игре се одликују спретношћу, брзином, окретношћу и храброшћу, свим онира што се цијенило у прошлости горштака-ратника. Ћобанске су игре обично биле праћене и пјесмом. Једна од пјесама која се најчешће чула било је клађење.
Кладио се момак и дјевојка:
Момак меће седло и ђогата,
А дјевојка ђердан испод врата,
Да спавају да се не дирају.
Кад је било ноћи по ноћи,
Ал' говори лијепа дјевојка:
»Окрени се, не окренуо се,
Мртва тебе окретала мајка,
Зар ти жалиш седло и ђогата,
Ја не жалим дердан испод врата.
Ћобанске игре су пирузање, лопигање, кевање, колање, цорање, пуцање канџијом, жмиркање, скакање преко сова, уметаљка, извијање на кључу, ношење јелићинке-барјачирфке и друге.
Пирузање. Чија шака буде горња он почиње игру. Пала се држи при крају, а пируз се постави на палу. Кад полети пируз играчи га хватају са супротне стране. Ако пируз ухвате, онда се замјењују мјеста.
Пирузање са два коња. Ако противник погоди постављену палу, добија два коња. Играчи екипе се мијењају кад намире сто коња.
Шурање. Шурују и момци и дјевојке подијељени у двије групе, а једни шурују скривајући лопту направљену од крпе. Сакривену лопту држе сви и лажирају. Кад неко буде погођен, остали бјеже, а они хватају лопту и гађају неког од играча противничке екипе. Ако некога погоди, улоге се мијењају; а ако не погоде, остају у граду.
Кевање. Ископа се једна већа рупа и око ње на удаљености 5-6 м мање рупе. Што је већи број играча рупе су удаљеније. Сви играчи имају по једну рупу и своје кеве држе у њима. Један играч настоји да крмаћу утјера у средњу рупу-свињац. Остали играчи га у томе спречавају. Играч то треба да искористи и да убаци своју кеву у рупу играча који је био активан. Ако у томе успије, улоге се мијењају. Трка играча настане око рупа. Ко остане без рупе, наставља игру.
Мацикање. У игри је учествовао велики број момака и дјевојака. Окупљени у круг, играчи забадају мацик. Забадају мацике и остали играћи. Настоје да се мацик противника сруши а да свој остане побијен.
Колање. Колање је мушка игра. Играчи су подијеијени у двије групе, а коло припада једној групи која почиње игру. Колу поставе и ударају је према противнику. Циљ игре је протјерати колу поред противника. Играћи су постројени у двије врсте на удаљености 15 метара и окренути једни према другима.
Лијаљка. »Ајмо се жмиркати«, викала је једна од цура. Једна цура стане у средину и настоји ухватити остале у обиијеженом простору, а сачувати своје мјесто. Остале је задиркују и покушавају доћи на њено мјесто. Она која је додирнута мијења улогу са оном која је била у средини. Тако се улоге мијењају и игра наставља.
Жмиркање. Један се одреди који ће жмирити и броји до 50, док се други не сакрију. Кад се сакрију трага за њима све док се и посљедњи не пронађе. Тако се игра наставља и улоге мијењају. Онај ко је први виђен, а није стигао да запљује онога што је жмирио, наставља игру. Могу везати марамицу око главе једном играћу и његов циљ је да дохвати једног од играча, а потом се улоге мијењају.
Грађанска игра. Сви играчи се ухвате за руке и троје играћа отпјева пјесму: Бирај, Љуби, димбере, Кога је теби драго, Само немој онога, Кога немаш радо. Ако немаш никога, А ти сијевај из кола. Онда један од пјевача ухвати за руку ону која му је драга, па цуру води себи и настављају игру и пјесму.
Кокочке. Један се играч постави у разножни став, а други га прескаће, и одмах се поставља у исти положај у којем је био први. Тако се игра наставља. Сви прескачу и сви се постављају у одређен положај.
Грудање Поставе се двије групе које ће играти једна против друге. У игри учествује подједнак број играча. Свака од екипа одреди себи капитена који одлази на супротну страну терена, противнику за леђа. Играло се лоптом направљеној од длаке.
Скок преко сова. Са двије мотке забодене у земљу и трећом која се поставља у водораван положај направе се сове. Сове подсјећају на сталке за вис, с летвицом. Скакало шкарама. Циљ је био скоћити што више и тако стећи назив побједника.
Уметаљка. Пореда се ћитава група чобана на старт и крену до циља који је био удаљен и до 1 км. На циљу су стајали остали који се нису уметали. Побједнтк је био награђен марамицом, огледалом или витицом.
Извијање на кључу. Кључ је огранак дуг 4 до 5 м, а на дебљој страни кукаст. Кука се закачи на огранак неког дрвета. На крају тањег дијека прикује сц комад даске или дрвета на који се стане. Кључ се окорачи и чврсто рукама привуче уз тијело. Гега се и извија у стојеће а може се и у чучећем или сједећем ставу. Импулс кретања почиње ногом. Извијање је снажно толико да се кључ изравна с тачком вишења.
Бркљање. У игри учествује двоје. Ударе у земљу по бркљу. Бркља је прут, грана се пуно рашаља. На врху бркље остави се лишће, а остале гранчице се мало поткрешу. Од краћег штапа, од 20 цм дужине, направе се двије половине. Договор се ко ће први бацати те поле састављене какве су биле прије цијепања. Ако ове поле буду окренуте горе, противник подиже свог коњића (гранчице) облика броја јединица заједну рашљицу на бркију; а ако су непарни, онда штапић баца други играч. Игра се док коњић не буде на врху бркље, до лишћа да га поједе.
Пуцање канџијом. Од конопље и шљеза укисељеног у води правила се канџија. На крају се остави мало расцвјетана да боље пуца. Дужина канџије била је до 2 м. Канџијом су се чобани надметали Чија ће боље пуцати.
Гегаљка. Између двије врбе које су близу једна друге савије се до 5 грана па се при врху вежу. Ту гдје су гране спојене стављали су нешто од одјеће да би сједење на гегаљци било удобније. Чобани су се сами гегали и један другога гурали.
Клица. Клице се играло онда када су ћобани уморни. Играло се сједећи. То је забадање ножа на разне начине. Циљ јц забости нож у земљу.
Кратхаљина. Чобани се подијеле у двије једнаке групе. Забоду се два штапа и на те штапове се ставе хаљине. Циљ игре је украсти хаљину. Свака група стоји поред својих хаљина. Једни претрчавају на противнићку страну. Ако онај који иде у крађу буде ухваћен, сматра се да је заробљен-Заробљеник чува ствари противника као стражар. Преостали дио екипе настоји да додирне свога друга и на тај начин га спаси. Кад све хаљинц једна екипа покраде другој, а са њом и шиш (забодена мотка), игра се завршава.
Стамбол У игри учествује паран број играча. Један играч сједнц свом пару на рамена, а овај га држи за ноге. На исти начин се поставијају и остали парови. Пар од пара размакне се до 5 м. Горњи се добацују лоптом. Кад неко од њих погријеши, уиоге се мијењају. Горњи иду доље, а доњи горе.
Војска. Игру сачињавају двије групе. Свака група има свога цара. Цар виће: »Ербе речке«, а други цар одговара: »Ербе туте, кога ћеш?«, »Тражим Марка«, одговара први. Марко трћи и пресијеца ланац. Ако Марко пресијеће ланац (руке играча), одводи све што јц пресјекао од цара, а ако не пресијече, остаје на тој страни. Ова игра је међу најпопуларнијтм.
Трула кобила. У игри учествују двије екипе од 5 до 7 играча. Екипе се одабирају наизмјенично. Ждребањем се одређује екипа која ће бити трула кобила. Први из екипе хвата се за неки предмет, други хвата челног око паса с главом између његових ногу. На тај се начин направи трула кобила. Друга се екипа из залета од 10 до 15 м у колони по један наскаће разножно на трулу кобилу тако да је раздвоје под тежином и притиском играча који наскаћу. Уколико трула кобила издржи терет док се наброји 50, долази до промјене улоге. Играчи који су скакали постављају се у трулу кобилу, а остали наскачу.
Трка коњима. Кад се чобани враћају са ливада, праве трку на коњима до села. И дјевојке се тркају јашући на коњима.
Игре снагом на прсима. У току зиме одржаваиа су се сеоска прела по већим кућама. На прелима су се момци натјецати дизањем кабла, дизањем кврге, дизањем мртваца, вучењем коца, вућењем куке. То је било мјерење снаге.
Дизање кабла. Један мамак чучне и ухвати се рукама иза и испод кољена. Други прилази са стране и провлачи руке око кабла, диже се и набацује га на раме. Када га је подигао , мора га вратити назад.
Дизање кврге. Сједне мушкарац и ухвати се рукама испод кољена. Други мушкарац који га диже ухвати га рукама испод пазу&a
Poslednji put menjao Pecija dana 20 Feb 2005, 19:22, izmenjena 2 puta
|