Daba
Citiraj:
ISTANBUL 2014 - PUT U PAKAO
Ovo je trebalo da bude priča o još jednom lepom i nezaboravnom našem putovanju po svetu , putovanju gde nas srce vodi , putovanju da budemo uz našu Zvezdu kao i mnogo puta do sada. Ponavljam trebalo je ali će biti delimično,ovo će biti priča o jednom momku Zvezdašu Marku Ivkoviću koji je platio najveću moguću cenu kako bi bio uz našu Zvezdu, platio je to nažalost svojim životom. No da krenemo redom, nekih mesec i po dana smo imali obezbedjene avionske karte za Istanbul, iskreno se radovali tom putu, za razliku od mojih prijatelja Veterana, Srdjana, Gorana , Nedje Avantija meni je ovo bilo prvo putovanje u Carigrad, grad koji je trebalo za života videti, grad oko kojeg su se vodili ratovi vekovima, grad koji ima i lepšu ali nažalost i onu tamnu stranu. Danima se pred utakmicu znalo da će dosta ljudi ići svojim privatnim aranžmanima, ali se takodje znalo da će košarkaše u Carigrad bodriti i jedan deo Zvezdinih delija koji su organizovano krenuli na put da budu uz našu Zvezdu. Svi su to znali osim Turske policije koja očigledno to nije htela da zna. Sticajem okolnosti u avionu u kojem smo mi putovali su bili i košarkaši Zvezde, i sve je ukazivalo da će ovo biti jedno od najlepših putovanja,to predosećanje je nekako bilo kratkog daha. Dolaskom u Carigrad bili smo smešteni u maltene strogi centar Istanbula delu grada koji se zove Taksim. Prolazeći od aerodroma do Taksima pored Bosfora sa desne strane je bilo more i lepa sredjena obala sa druge strane su se mogle videti zidine nekadašnjeg Konstantinopolja, pa zatim Rimski vodovod jedno prelepo i impozantno izdanje, sačuvano od zaborava, sa leve strane su se preplitale zgrade od najmodernijih šatl zgrada pa do onih koje samo što se ne sruše. Ulaskom u stari deo grada prolazeći kroz uske uličice na trenutak se mogao osetiti duh preplitanja i civilizacija i kultura i svega drugog što je Istanbul- Carigrad prožao kroz vekove i vekove svoje istorije. Moja davnašnja želja je bila da posetim Aja Sofiju iliti poznatiju kao crkvu svete mudrosti, jedno arhitektonsko dostignuće svetskih razmera, izdanje koje ti oduzima dah kada dodješ ispred njega i vidiš svojim očima tu lepoticu. Pošto su moji prijatelji bili opravdano zauzeti a nekako se u meni uvukao neki nemir da ovo gostovanje neće se završiti onako kako smo svi mi zamišljali i očekivali, pri tom da napomenem u četvrtak kada smo došli i kasnije popodne prošetali Taksimom mi nikakvih problema nismo imali čak smo to veče se sjajno proveli u Irish pabu ali jednostavno nešto u meni mi nije dalo mira, nisam hteo da podjem sam do Aja Sofije i ostalih znamenitosti grada. Nije da sam se uplašio da me neko ne razume pogrešno ali totalno nepoznavanje Turskog jezika i slabo poznavanje Engleskog mi nisu baš bila neka sigurnost. Putovali smo mi svuda i nije mi iskreno bio to problem nigde sada odjednom sam osetio neki duboki nemir u sebi. Petak dan utakmice ja i Srdjan dok je čekao poslovnog partnera da doje po njega smo se šetali Taksimom i tražili Grčku pravoslavnu crkvu i uz malo sreće i truda smo je našli. Ušli smo unutra zapalili po sveću pomolili se za naše zdravlje, zdravlje naših porodica , pobedu Zvezde i da svi koji budu danas bili tu u svojstvu navijača Zvezde se lepo provedu i bezbedno vrate kući. Na žalost naše molitve nisu bile uslišene barem ne jedan deo. U pešačkoj zoni odman maltene na samo početku sa leve strane malo uzbrdo se nalazi pravoslavna crkva.Nastavljajući dole niz tu glavnu ulicu gde je pešačka zona kojom samo prolazi tramvaj koji je tu kao atrakcija za turiste, kako bi se provozali njime i kako bi osetili duh starih vremena naišli smo i na katoličku crkvu. Inače neverovatan broj radnji sa razno raznom robom od markiranih proizvoda do proizvoda ručne izrade, ko šta voli i ko šta želi svega ima. Srdan je zamolio svog poslovnog prijatelja Serdara koji jako dobro govori srpski jezik i čovek koji nam je bio sve vreme na usluzi i od pomoći da kada budu išli do grada povedu i mene i ostave blizu Aja Sofije. Tako je i bilo došavši do dela grada gde sam naumio, polako sam se spuštao niz ulicu ugledavši sa jedne strane Aja Sofiju a sa druge Plavu Džamiju ili Sultan Ahmetovu džamiju kako joj je i pravi naziv, osećao sam se nekako ispunjenim. To jednostavno treba videti u sredini izmedju ova dva izdanja se nalazi Nemačka česma i prelep park sa vodopadima koji verovatno zato što je Novembar mesec bio nije bio aktivan. Ovo opisujem pogotovu park sa fontanom zbog nekih stvari koje ću kasnije ispričati koje sam ja naknadno saznao i video. Ušavši u Aja Sofiju osećaj je bio neverovatan, ali zaista ogroman broj turista raznih nacionalnosti, i svi su nekako bili srdačni ako ih zamolite da vas fotografišu, kako bi ste imali uspomenu odatle ili oni vas isto to . Nakon razgledanja našao sam se sa Nedjom avantijem njegovom suprugom Majom i drugaricom Unom koja živi u Istanbulu dve godine i koja nam je bila od velike pomoći. Otišli smo do Bazara iliti Kapali čaršije grand bazara najveće pijace na svetu ali bukvalno najveće, za koju vam treba sigurno barem pola dana ako ne i više da obidjete i pogledate sve. Od Bazara smo krenuli nazad ka Taksimu da se nadjemo sa ostalima i krenemo ka Abdi Pekči areni, areni koja je ostala u lepo sećanju svim ljubiteljima košarke sa ovih prostora. U lepom sećanju do tog dana nažalost. Sve što je bilo lepo do tog trenutko do samog dolaska pred arenu tu je nekako i bilo završeno. Počinje ona tamna strana Carigrada iliti Istanbula kako već želi da ga zove. Počeo je neki hladan vetar da duva i ulazi u kosti ali bukvalno niotkuda, dok smo čekali da igrači dosju i Neša Ilić od koga smo trebali da uzmemo karte nekako smo stajali sa strane po dvojica nikako u grupi kako nas ne bi provalili navijači Galatasaraja jer onda tek nam ne bi bilo spasa. Milicije ni od korova ispred hale je bilo njih 5-6 na sebi su imali neke jakne sa natpisom Spor Policia. Odmah mi je palo u oči da iako se najavljivalo danima da će biti gostujućih navijača nigde nema policije koja bi napravila tampon zonu ili koja bi sprečila pokušaj napada na navijače, jer tolerancija kod Turskih navijača prema gostujućim ( govorim o apsolutno svim navijačima bez obzira na rasnu i versku priadnoat) ne postoji. I imali su bolnih iskustava iz neposredne prošlosti kada su bukkvalnu u samom centru Taksima dva Engleska navijača bila brutalno ubijena. Dok smo čekali ja i Srdan smo videvši da je bus sa našim igračima došao uputili su tom pravcu, Neša Ilić čovek koji zna do detalja sve šta i kako i koji je prošao mnogo toga je odmah došao sačekivao naše ljude i davo imakarte da se ne zadržavaju i ne izlažu sebe u opasnost. Obično karte se preuzimaju u hotelu ili negde drugo gde je bezbednije što je još jedan dokaz nespremnosti organizatora. Policija tj ti par ljudi koji su bili tu ispred nas je startovala i sprovela u deo hale koje je bio otpilike deset metara sa 5-6 .Bili smo okruženi redom redara i kasnije redom policajaca. Sa nama je bilo par devojaka, par Turaka poslovni prijatelji koji su nam pomogli kasnije u saradnji sa policijom oko izlaska iz hale a i neke od nas prevezli bezbedno do hotela. Zatim naš lehgendarni Borko dečko koji trenutno živi i studira u Portu, koji je dva puta doneo Zvezdi sreću u Španiji , Žare iz Užica sa još tri drugara, naši drugari iz partera B i joč neki ljudi koje ja nisam poznavao. Mi i dalje ne znamo šta se dešava van hale, vidim nema naših navijača i odmah sam pomislio da ih nisu pustili na granici. Počela je utakmica navijači Galatasaraja naravno navijaju malo za svoje malo vredjaju nas, jedino što sam razumeo da se u njihovim skandiranjima pominje Srbija, zastave Galate i Albanske zastave valjda kao vid neke provokacije. Mi ni jednim jedinim gestom ničime nismo niti koga isprovocirali niti vredjali nama je naša Zvezda bila u fokusu i to da im prenesemo našu ljubav i energiju da pobede u jako bitnom meču. U toku prvog poluvremena krenuo je stampedo navijača koji su bili sa suprone strane hale od nas ka nama, mi nismo mogli ni levo ni desno jednostavno smo bili prepušteni redu policajaca i redara koji nas je delio od razjarene mase. Poletela je jedna baklja nekoliko topovskih udara ali na sreću našu niko u hali nije bio povredjen. Policija je uletela brzo intervenisala i tu masu sa naše desne strane odgurala dovoljno bezbedonosni daleko, dok sa naše leve strane na nekih 4-5 metara su bili takodje navijači ali manje radikalni koji su nas samo verbalno vredjali , takodje izmedju nas i njih je bilo redara i policije ali njih nisu pomerali odatle oni su tu bili do kraja utakmice. Na poluvremenu smo doznali da je došlo do okršaja naših navijača sa jedne strane i navijača Galatasaraja i policije sa druge strane.To je bukvalno bilo od nas nekih pedesetak metara, pošto je do same hale put kojim su naši navijači došli bez pratnje bez ikoga da ih zaštiti. Na žalost u svemu ovome najmanje će biti reči o utakmici iako su se naši momci sjajno borili i nakraju posle dva produžetka izgubili, Ostaće sjajne partije kapitena Mitrovića, Kalinića i rekord Vilijamsa u drugom planu i na njih će biti bačena senka zbog svega što se odigravalo van terena, a nije bilo ni povoda ni razloga za to. Nakon pražnjenja hale i našeg zadržavanja tu još jedno sat vremena , u pratnji policije organizovano taksijima se naši ljudi prevoze do svojih odredišta, mi sa ovim poslovnim partnerima Srdjanovim i Duletovim takodje se izvlačimo i bezbedno napuštamo bojno polje. Jer zaista ne bih mogao drugačije da nazovem Abdi Pečki arenu i sve oko nje osim bojno polje. Nekih sat ipo vremena nakon utakmice Veteran preko interneta saznaje i saopžtava nam najstrašniju vest koju čovek može čuti. Mladić star 25 godine izboden ispred arene preminuo je. Istog sekunda zavladao je tajac , sve što je do tog trenutka bilo lepo,sve što je možda i trebalo da bude još lepše jednoatavno je nestalo. U nama se uvukla ogromna gorčina, žalost, tuga za tim momkom, kasnije smo saznali da i kako se zove Marko Ivković.Treba da ostanemo do subote popodne kada avion kreće nazad a mi da smo mogli krenuli istog trenutka. Do duboko u noć nesanica, sve misli okrenuti ka Marku i njegovoj porodici kako je njima u ovom trenutku.Na sve to se nadovezala i izjava Turskog trenera Galatasaraja (da ne bude zabune ja odlično znam kako se taj trener zove ali ga ne mogu nazvati imenom niti gospodinom jer to on ne zaslužuje) da su Srpski navijači teroristi.Još jedna kap u čaši punoj žuči , još jedan udarac ispod pojasa. Natpisi u novinama kako su se navijači Zvezde izmedju sebe pobili pa je tako Marko nastradao je samo još jedna od grešaka u nizu grešaka koje je domaćin napravio.Da li smo svi mi teroristi što volimo Zvezdu i što smo došli da bodrimo klub, kako je to nesretni Marko terorista čime je on to zaslužio da bude ubijen na pragu hale, onako mučki sledja , apravi terorista je isloristio priliku pod dimnom zavesom suzavca i krvniči zabio nož u ledja mladiću koji mu ništa nije skrivio,niti ga je poznavao. Ali ne trener Galatasaraja ne misli tako za njega su i Marko i svi mi teroristi, kako smo se usudili da dodjemo tamo i bodrimo naš klub, a nije zapitao da li dlaka sa glave hvalila navijačima Fenerbahčea kada su pre nekih mesec dana bili ovde i bodrili svoj klub protiv Partizana. Posle je dotični trener se izvinuo ali kasno i neiskreno, ja to izvinjnje ne prihvatam, vi više niste dobrodošli u Srbiju. Marko dečko koga nisma nažalost poznavao ali eto sam posle pročitao neke stvari koje su nam zajedničke, osim što smo voleli Zvedu iznad svega, i on je kao i ja morao da pobegne iz svog doma i da traži negde drugo svoju budućnost, i on ja kao i ja u nesretnim ratovima izgubio člana porodice. I njegova zadnja fotografija je bila baš u onom parku kod fontane koji sam opisivao, sedeći na klupi sa drugarima sasvim pristojno mirno,šetao se gradom čekao da počne utakmica. Da li treneru to rade teroristi. Ne to rade ljudi koji vole svoj klub iznad svega i to je izgleda bio jedini njegov greh po vama jer ja zaista ne vidim drugi razlog da se jednom mladiću na tako brutalan, kukavički način oduzme život. Dočekasmo konačno i to da avion treba da krene onako smoreni i od bola skrhani samo smo čekali da stignemo kući. Ne želim da na kraju generalizujem sve ljude u Turskoj i Istanbulu sa šakom kukavica i terorista koji su napravili zločin, samo treba sada ti koji su napravili propuste da pronadju i adekvatno kazne krivca ali iskreno sumnjam taj ishod. Avion je kasnio sa poletanjem desetak minuta što je meni bilo čudno ali razlog ću saznati kada budem stigao u Beograd. Po sletanju smo doznali da telo našeg Marka je dopremljeno našim avionom što je moram priznati dodatno me skrhalo. Marko nisam te poznavao na slikama koje sam video vidi se da si bio dobar momak, nažalost ni ja ni tvoji drugovi nismo mogli da ti pomognemo , ali ti obećavam da ću odsada pa do kraja svog života kad godi budem gledao Zvezdu navijati i za tebe, bodriti Zvezdu i za tebe i uvek ćemo te pamititi. Carigrad je kroz vekove odneo mnogo nevinih žrtva u 21 veku odneo je još jedan,neka Marko bude ta poslednja žrtva, iako se uz malo više razumevanja i preuzimanja odgovornosti onih kojima je to posao mogla ta žrtva izbeći.
Marko neka te andjeli na nebu čuvaju, a ovu priču posvećujem tebi.
FAQ
Poslato: 22 Nov 2014, 11:31 
