Јако занимљив интервју са Дудом Ивковићем!
Сам наслов доста говори:" Можда ће да ме смене кад прочитају ово!"
http://www.politika.rs/rubrike/Sport/in ... vo.sr.htmlCitiraj:
Можда ће да ме смене кад прочитају ово
Позван сам да тренирам кошаркаше, а не управни одбор и администрацију, а они нека не мисле да је ова медаља продужила рок за манипулације, каже селектор сребрних кошаркаша.
Елити припадају људи за које су дужности изнад права, а духовне и моралне вредности изнад материјалних; људи посвећени општим интересима, добру свог народа и угледу државе, а не себичним, уско приватним или партијским интересима; људи који се жртвују за ближње, не очекујући признање, награде и повластице.
У овој „дефиницији” елите, академика Драгана Недељковића, мало је препознатљивих ликова из наше свакидашњице. Мало, али има их. Душан Дуда Ивковић, селектор кошаркашке репрезентације Србије, свакако је један од њих. Ономад у Пољској, на Европском првенству, довео је најмлађу селекцију у историји баскета на победничко постоље, а затим на балкон београдске скупштине да прими народном акламацијом додељено признање. Наизглед успех као и сваки други, медаља к’о медаља. Међутим, као ни у једну пре, у ову је утиснут печат тренера оца, тренера старијег брата, тренера мага, тренера професора и тренера ауторитета и вође – Душана Ивковића.
Мерено емоцијама и децибелима добили сте неупоредиву захвалницу за сребро из Пољске. На истом балкону стајали сте и с генерацијом Дивца, Ђорђевића и осталих мајстора кошарке 1995. и „увели” праксу дочека испред скупштине. Какав сте осећај сада имали?
Моје емоције су нестале оног тренутка када се завршила финална утакмица. Ушао сам у свлачионицу, захвалио играчима, јер слава припада само њима. Све остало, од паљења томпуса, вожње аутобусом до центра, славља, уобичајено је, на неки начин усиљено. Оно што је било 1995. године никада се неће поновити. Моје мишљење је да на балкону треба да буду само шампиони, али људи су вероватно желели да виде те дечаке који су направили велики резултат.
Вероватно су и препознали колико знања, рада и енергије је уложио Душан Ивковић?
Ја сам народни човек, никад се нисам ограђивао, бежао или користио телохранитеље. Примера ради, кад ме мрзи да возим, седнем у такси, а таксисти знају како народ дише. Један ми је рекао: „Ово је једна од ретких кућа саграђена зарађеним новцем. Због тога вас волимо и ценимо”. Имам срећу што сам рођен и одрастао на Црвеном крсту који ми је много дао, поред родитеља. На пример, и то да лако одбијем понуђен плац на Дедињу и дођем на границу с Великим Мокрим Лугом.
Ипак, изјавили сте да вам је ово најдража медаља. У чему се крије то задовољство?
Пред полазак за Пољску ником у очима нисам видео да има поверење у овај тим. Подршка је апсолутно изостала, а није било ни оних који би ми се јавно супротставили. Ово је једини посао у животу који радим други пут. У одређеном тренутку преузео сам одговорност и мени је то значило све. Рекао сам играчима да сам се вратио у репрезентацију због њих, а не да бих сачувао неке рекорде са европских првенстава. Нико други није желео да се лати посла. Господо тренери, моји велики пријатељи, немојмо да се фолирамо. Нисте хтели да радите овај посао. Ето, зато ми је ово најдража медаља јер је освојена само уз помоћ играча.
А чија помоћ је изостала?
Познато је у каквим околностима сам преузео посао. Речено ми је: „Дудо, само ти кажи да желиш, ми ћемо да радимо као најбољи тим”. То су речи нашег најцењенијег кошаркашког радника и визионара, Боре Станковића. Међутим, од тог тима није остало ништа. Само селектор и играчи. Ако господа мисле да ће овај резултат покрити нерад, као што снег прекрива брег, и да ће и даље моћи да манипулишу играчима и селектором, онда се грдно варају. Иза мојих речи не крије се горчина, већ само сагледавање реалности која је неподношљива и непомирљивост с поделом на „ми” и „ви”.
Ко се крије иза „ми” и „ви”?
Имамо заиста сјајне кошаркашке раднике, посебно у Управном одбору КСС, али истовремено су и високи клупски функционери. То је разлог што није било кворума за неколико састанака, а по нечијим инструкцијама скупштина врши опструкцију, па пролазе предлози који су супротни договорима и директно уништавају кошарку. Под хитно морамо да средимо односе у организацији. Зар треба бољи пример какво је стање од изјаве председник Капичића који се, од критике о раду савеза, бранио речима: „Није лоше с обзиром на атмосферу нетрпељивости и непријатељства”!
На који начин можете да утичете да организација буде на висини резултата репрезентације?
Позван сам да тренирам кошаркаше, а не управни одбор и администрацију. Све ово говорио сам и пре Европског првенства, да не буде забуне. Ја сам преузео одговорност што се тиче тима, а сада ће они морати да преузму одговорност за функционисање кошаркашке организације. Колико сутра мора да се промени статут, изабере председник професионалац, одговоран за свој посао, и пет људи који ће да воде српску кошарку. Да сам председник, лако бих изабрао такве. Можда ће кад ово прочитају да ме смене. Па нека ме смене, али нека не помисле да је медаља продужила рок за манипулације.
На који начин сте играче изоловали од овакве приче?
Нисам их изоловао, све сам им рекао до последње. Нека већ сада размишљају у каквом стању ће да буде српска кошарка оног дана када заврше каријеру и пожеле да постану спортски радници, тренери или менаџери. Али, хајде да се вратимо лепшим темама, мада се од овог не може побећи.
У Пољској је изостала подршка навијача из матице и дијаспоре. Да ли се то уклапа у причу о неповерењу у могућности тима?
Нас је кошаркашка публика препознала још у квалификацијама када смо у неколико наврата напунили „Београдску арену”. Али тамо смо стигли из нужде због заузетости дворане „Пионир”, а не визионарске процене или маркетиншких активности кошаркашке организације. Да није тако, сигурно би и више туристичких агенција организовало путовање и већ би били у продаји дресови репрезентације с именима Крстића, Величковића, Теодосића... Наравно, има и објективних разлога. Наша земља је у великој кризи и мали је број породица које могу да издвоје новац за такво путовање.
Колико Вам је значила подршка супруге Нене и синова Петра и Павла на шампионату?
Нама Ивковићевима породица је увек била на првом месту, па Црвени крст. Старији син Петар тамо је и рођен и играо је кошарку у Радничком. Рано је престао и ушао у менаџерске воде, али брзо и изашао из те приче. Завршио је менаџмент на америчком универзитету и успешан је у свом послу. Павле је рођен у Атини и прати све моје професионалне кошаркашке акције. Чим смо се вратили у Београд, Крст га је узео под своје, па се и декларише са „ми крсташи”. Никад међутим, нисам утицао да уђу у кошарку, већ је то био њихов избор. Павле је поред другара у школи заволео баскет и сада тренира у Партизану. Иако тренира тек годину дана, а његова генерација пет, упоран је, нема намеру да одустане.
Црвени крст је дао највећа кошаркашка тренерска имена, али и врхунске голубаре. Поред кошаркашких медаља, познати сте и као колекционар високолетача, рекордера. Где сте успешнији?
То није за поређење. Голубарство је љубав и страст која нема граница. Хиљаду јутара сам устао у пет сати, пуштао голубове да лете, а да угао сунца угледам само када забеласају крила птице. То је фасцинантна заљубљеност у расу београдског високолетача. Брата Слободана и мене у тајне голубарства увео је ујак који их је проучавао и написао многе књиге о њима. Брат је у њима налазио идеју и напајање, а ја сам отишао корак даље. Желео сам и ту да будем најбољи, као када сам у младалачким данима за кафанским столом убацивао шибицу у чашу. Али, никад не бих могао да продам голуба. Тада то више не би била љубав.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Neka nas vodi Coa Petrovic... 
