Доста кукањаве, псовања, па није ни почело, а већ се кренула са песимизмом, Кокошковим и сличним маргиналним стварима, које више нису ни битне.
12 играча имамо, које је Сале одабрао, њима треба подршка. Нико од њих не очекује неку спектакуларну игру, побједе, медаље, само да се боре па шта буде.
Кука се за неким играчима као да смо остали без Паркера и Дурента истовремено. Једини кикс је непозивање Луке, и то не да би уживали у његовим чаролијама, него због ствара играча за наредне акције репрезентације.
Шта имамо кукати за онима који нису ту. Пола их испија коктеле по свјетским плажама, лажирају повреде, потписују више милионске уговоре идући дан, алтернативна медицина узнапредовала па одједном сви здрави и прави, и трче по шумама, све узбрдо у шпринту.
Играчи Радничког су толико ниподаштвани, као да у најамњу руку ови који нису ту за 3 класе бољи. Такође Симоновић и Калинић. Могли су и они рећи да их боли јетра, па не играти, него цијело љето ради да би представљали своју земљу. Имам осјећај да доста људи прижељкује неке вратоломије Катића, Штимца, Симоновића...само да би рекли "ето у праву сам, нису они ти", и онда креће псовање мајки у валовима.
Може бити да групу не прођемо, а исто тако да у полуфиналу испаднемо. Како год, они иду да представљају Српски спорт број 1 на једном великом такничењу, наше је да их подржимо, па како буде. Сви смо ми свјесни да ово није "та" репрезентација, али ако сви буду скакли један за другог, сложно, од почетка до краја, можда позитивно изненаде.
За мене би успјех био доћи до чевртфинала, несупјех испасти у групи. Све преко четвртфинала је равно златној медаљи.
Толико од мене на ову тему, нећу се више оглашавати, до оног тренутка кад испаднемо. А надам се да ћемо испати тамо у ону задњу недјељу, кад је финале
