|
Месионарски положај
И као што рекох пре недељу-две: Барселона не беше прочитана, него само надиграна. На ужасавање свих прижељних завидљиваца, постојаних у својој нетрпељивости према лепоти која обесмишљава етичку прљавштину фудбала чија је једина мисија да демонстрира моћ и донесе новац, Меси, овај у тешкој кризи, Ћави, који, судећи по злурадом коментатору, није имао вече, и Инијеста, који је баш далеко од гола - свели су Милан на меру још једног берлусконијевског предузећа.
Разумљив је тај јавни вал на Барсину величину. И тако познат, уосталом: у нашем малом мисту и његовој малој околини, вазда(н) је так(в)их који нису у стању препознати лепоту, а и ако јесу - нису спремни признати да су тако нешто видели. Јер, Барса је, наново, приказала оно што сви знају, само се праве: једино етички исправан фудбал може бити и леп фудбал. Уколико је једини критеријум голи успех, уколико су сва средства допуштена, оправдана, па и пожељна да се до успеха дође, онда ће тог успеха и бити - али поштовања не. Другачије речено: не морате волети Барселонину игру, али јој не можете одрећи моралну снагу, естетску величину и објективни успех.
Алегријев Милан, уосталом, то и није чинио. Само су се ослонили на фини занат италијанске традиције затварања простора око гола. То су, уосталом, урадили код куће, бриљантно, па није било разлога да мењају било шта. Ако има рђаве мисли код Алегрија, онда је то било остављање Мунтарија на клупи. И вишак поверења у Амбросинија - одличан је он; али није Пирло, нити ће то икада постати. И Уосталом, то је виша правда: Јувентус под Пирлом, отписаним од Берлусконија, хрли ка могућем финалу или, бар, најузбудљивијој утакмици сезоне, оној са Бајерном, која је, за мој укус, дошла прерано, а Милан је тамо где је, близу шансе за квалификације да се следеће године нађе у овом фином друштву у коме се тренутно шепуре Галатасарај, Борусија и Малага, и у коме нема Енглеза.
Меси је обавио своју "месионарку" над несрећним Мексесом и остатком одбране, баш као што је то ономад чинио Роналдињо са највећим штопером у последњих двадесет година, Малдинијем, дакако. Освета за она четири-нула из Дејова вакта, тако, долази у ратама. Барселона је, као и у најбољим данима Пеповим, играла оно своје, али, као и после ранијих пораза, са преливом нове аналитичке студије противника. Уместо Пујола - Маскерано као осигурање за Пикеове изласке напред, и Виља од почетка, да прими, да врати, да буде ту, да одбрану чини нервозном, ломном, лишеном целине. И да да га, кад дође час. Потом, Барселонина самоиницијатива увек је непресушна: вера у идеју Барселоне неупитна је као вера у срце Распетог, у сузу Пророкову - лепота ће спасити свет, без обзира на исход овогодишње Лиге шампиона. У томе почива ствар, у тој постојаности. Има Калдерон дела Барка, уз Шекспира највећи играч оног доба, комад који се тако зове "Постојани принц". Тамо шпански принц буде погубљен одбивши да преда град некрсту, али његов дух поведе армаду и на концу порази противника. Тако је и Лионел Меси, тај Барсин постојани принц, одбио да изда дух игре коју игра. Па је Ћави стиснуо зубе. Па је Инијеста скупио жижу своје оптике у убитачну тачку. Па је одбрана била одговорна до мере фанатизма. Па је Виља сачекао час. Па је све било тако како то завидљивци, зналци, махалаши, чаршијанери, ћифте, фарисеји и књижевници, филистри и аналитичари, домаћи навијачи Реала и остала Јосифова браћа, нису могли докучити у својој скученој машти: тријумф лепе душе над духом бирократске ускогрудости.
А сад стиже Пе Се Же. Тамо има један жедан крви.
И један мудар, крај аут линије.
(Горчин Стојановић)
_________________
Cause I'm tired of this scenes...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
