|
Lična karta lošeg đaka nije ponavljanje razreda već želja da se on preskoči bez učenja. Poraz od Belgijanaca je neizbežna lekcija na putu kojim je Mihajlović krenuo. Ko to ne vidi, neka spremi bubnjeve i uperi pogled ka nebu...
Zaključak jučerašnje priče mi se narugao u lice, a želja da se Belgijanci zaigraju do poraza vratila kao bumerang. Desilo se, vice versa, mi smo ti kojima je rezultat iscureo kroz prste. Konstatovao sam takođe da nema ružnih pobeda, pa shodno tome, ni lepota i poraz nisu drugari. Ali, u ovom slučaju ni zakleti neprijatelji.
Ne pričam o bodovima, zveckaju u belgijskim džepovima, tu ni lament, ni naknadna pamet ne pomaže. Reč je o nečem drugom, što izgleda prelazi u naviku onoj deci, mi pokušavamo da igramo fudbal. Rekao sam to i protiv Velsa, ponoviću nešto kraće, u ovom slučaju dobra namera nije put u pakao, ona je prethodnica pristojnosti.
Ne znam za vas, meni je olakšanje da ne gledam fudbal u kome je štoper kvoterbek i uvrteo je sebi u glavu da se do gola najlakše stiže "tomahavkom" ka napadaču. Nevolja sa tim fudbalskim raketama je što niko nije dovoljno učen da unese prave koordinate, pa one lete na sve strane. Kolateralna šteta najčešće je rezultat, ali stradaju vam i moždane ćelije, one koje se ne obnavljaju.
Takođe, nova Srbija je došla do jednog epohalnog otkrića, fudbal podrazumeva da se, uz loptu, kreću i igrači koji je nemaju u posedu. Možda zvuči kao mali korak za samu teoriju igru, ali za nas je od sedam milja.
Hajde da otpustim ironiju, no, ovo je neuspeh kakav doživljavaju i bolji od nas. Izgubili smo jer to što radimo nismo radili ni dovoljno dobro, niti konstantno. Nećemo ni da licitiramo minutima, za Mihajlovića to je 50 dobrih, meni liče na 30, posle pola sata su Belgijanci podigli glavu i počeli da nas razvlače kao harmoniku. Od tog trenutka balon je lagano puštao vazduh...
Jasno, biće i mnogo ogorčenih. Srbi, kao i svi magijski narodi nepokolebljivo veruju da se sa izlaskom sunca noć neće nikada vratiti. Mi, po mentalitetu, spadamo među ljude koji bi da se farba na zidu osuši odmah, tu pred njihovim očima. Ne biva, ovo je proces, ono što je 30 minuta, moglo bi postati sat, nije to baš put od jedne tramvajske stanice.
Kažete, nemamo vremena? Izgubićemo trku za Brazil? Jeste nezgodno, tamo branimo titulu iz Južne Afrike, ne bi bilo baš sportski da se ne pojavimo. Imamo tradiciju sjajnih rezultata na velikim takmičenjima, ne treba propustiti šansu da ponovo igramo finale...
Shvatam, sadašnjost uvek oivičava razmišljanje o suštini. Umorni smo i od lošeg života i istih takvih rezultata. I sad neko traži da progutamo novu porciju uz osmeh? Nije jednostavno, ali gledajući Srbiju, njen prosečni navijač se posle utakmice osećao kao da je gurao kamen uz brdo. Sinoć to nije bio slučaj, lošeg fudbala bilo je tek zrnce, onda kada se mladost slomila pred razočaranjem, odnosno saznanjem da nema nagrade na kraju.
Ima još nešto, dobro bi bilo, umesto prizivanja sreće, sa neba naručiti kišu pred svaku utakmicu reprezentacije. Loše vreme obeshrabri one što su protiv jer im je tako lakše, ohladi im motiv da dovuku frustraciju na stadion, pocepa im te kese jeda što se spremaju da sruče na one dole. Bilo ih je, ali u manjini i defanzivi, voleo bih da verujem da su našli novu zanimaciju, da su ostavili jadnu loptu i trošne stadione na miru. Da planiraju da masnim prstima od bureka uništavaju knjige u biblioteci...
Zezam se, naravno, ali možda su igrači deo njih sinoć uverili da im se ne isplati da dolaze, mržnja, ma šta vi mislili, košta. Suprotna emocija - prija.
U Makedoniju idemo po bodove?
Ne, nego da prođemo još jednu lekciju odrastanja, bez koje se ne može.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
