|
Cemu filosofiranje ? Supljiranje i superbesmislena prica ? Iskreno, umalo nisam povratio dok sam citao vase pametovanje...
Pisanje je umjetnost. Ono boli. Realizam je dio umjetnosti koji narocito boli. Tacka.
Evo vam realizam :
Kao i juce – (realna) ljubavna prica
Dan... Prvo ptice, a onda zvuk stolnjaka koji se tresu, mrvice padaju sa visih spratova ispred mog prozora. Zatim golubovi slijecu, sivobijele grudve perja. Ispustaju zvuke, gugucu, tuku se, jedu i seru. Ovdje na sivom asvaltu ispod koga je moj dom. Trljam oci i ustajem.
Sam sam. Juce nisam bio sam.
Sati prolaze pored mene, sasvim tihi i nerazlucivi jedan od drugog. Skoro da pomislim da sam uspio da kontrolisem vrijeme, ali to je samo iluzija. Pogled mi prelazi preko starog bijelog kredenca kakve jos mozda mozete pronaci na deponijama. Malo je prljav, ali nemam namjeru da ga ocistim. Ovakav ima svoju pricu, ima dusu i smek. Nije sterilan.
Ruka pada na zemlju, tj. na tanki poderani linoleum kojim je oblozen pod moje jazbine. Tu nalazim i nekakav hladan predmet. U pitanju je casa. Prazna ? Puna piva, vode, sperme ako sam mozda onanisao. Ne, nisam onanisao, sigurno, tu je jos jedna casa, njena casa, jedan dokaz da je bila. Iz sujevjerja danas necu skloniti njenu casu. Neka stoji zasticena kao spomenik. Stavljam ipak prst unutra, preostalo je malo tecnosti koju nije popila. To, da diram vodu koja joj je mozda doticala usta i mijesala se sa njenom pljuvackom uzbudjuje me na trenutak.
Dalje paznju mi zaokuplja neki zvuk, znam koji - casovnik shto se pomjera, lagano, ponekad ravnodusno, ponekad malo iritirajuci. Ipak, on radi svoj posao, ja lezim, ne mrzim ga, ne mrzi ni on mene. A ja sam vam malcice psihicki bolestan. Uobrazio sam da sam svijet, doslovno sam shvatio onog japanskog mudraca koji je rekao da kad nadjes centar sebe, zapravo vec stojis u centru svijeta. Ali to nije vazno, ima nesto dugo: mokacni mjehur krajnje je nezgodan ujutru. On ima svoje potrebe, nebrekao je valjda, naduo se, pun je i sada me boli. Pokusavao sam politicki mudro da odlozim taj trenutak odlaska i praznjenja mjehura. Moj toalet nije bas udoban. To je toalet sa podom od cigle, nevjesto ugradjenim cucavcem bez vodokotlica. Tople vode nemam. Tu se i perem i tusiram pomocu vlastorucno napravljenog mehanizma o kome ne bih ovom prilikom. Ne znam da li je ovo dovoljno da vam docara zasto trpim ujutru i tek kada gadno pocne da boli ustanem i popisham se.
U prostoru kao sto je moj casni dom, higijena je vazna stvar. Zbog raznovrsnih buba, miseva, pacova i drugih zivotinjica vazno je odrzavati higijenu, ne ostavljati nikakve mrvice, hranu i slicno. To se zove pasivna odbrana. Zato me pojava miseva u noci ne uzbudjuje, okrenem se mirno na drugu stranu, znam da nista nece naci za jelo i da ce razocarani otici. Neka idu kod nekog drugog !
Bude me zvuci koji dopiru spolja. Neki kamion brekce. Onda tisina. Pridizem se i otvaram prozorcic. Ledeni vazduh ulazi u moju smrdljivu sobu.
Cini mi se da sam nekada i ja bio covjek. Kao i oni shto idu na posao. Cini mi se da sam i ja nekada bio kao i svi drugi. Sada vise i ne znam sta je to izmedju mene i njih. Svih njih. Neki zid, granica. Mozda je bolje tako.
Sinoc je ovdje bila Marina, jedna od rijetkih mojih prijateljica. Malo je starija, cetrdesetipet godina, kurva po zanimanju, mada je ranije bila naucnica. Jebiga, i ja sam ranije bio decko koji obecava... Marinu vrijeme nije mazilo, prilicno se ofucala. Sada je bogatiji, mladji i ljepsi muskarci uglavnom ne uzimaju. Svi bi manekenke od petnaest, svi su postali estete i picajzle i naprasno vole djecu. Cuo sam da cuvaju fotografije obnazene djece po kucama.
Niko vise ne voli zrelu zenu, zrelu picku.
Kad smo vec kod toga, Marina mi je sinoc prvi put dala. Lezali smo na mojim dusecima na podu i grijali jedno drugo tijelima, razgovarali o receptima, putovanjima i razlici izmedju keramike i porculana, mislim nista posebno. Ipak nesto toplo je poteklo izmedju nas. Mislim onako, kao da se neka vrucina stvorila medju nama. Prvo smo se ljubili, zadah iz Marininih usta u pocetku je bio malo odbojan, ali tu sam malenkost ubrzo prevazisao. Jednostavno, svi mi smrdimo i trulimo i to se ima tako prihvatiti bez prenemaganja. Samo je mermer uvijek bijel i mrtav. Drugo je zivo tijelo, kao mi juce... Marini se dopadalo da je skidam. Da je skinem sasvim golu, a da joj ostavim carape zbog opasnosti od upale jajnika u mojoj ledari. To je cinilo sigurnim i u jos jednom smislu. Toliko su je ubili u pojam klijenti sa tim celulitom da joj neobicno prija da ostane u carapama jer se isti ne vidi.
A ja joj kazem da je lijepa, samo mi ona ne vjeruje. Svaka zena misli da je ruzna. Zapravo su sve u necemu lijepe. Ruzne su samo one savrsene zene sa reklamnih panoa, naoruzane dosadnim savrsenim bijelim zubima i savrseno cvrstim i elasticnim sisama.
Gura mi vrat u lice. “Lizi!”, kaze, “lizi”. I ja lizem, skupljajuci jezikom tragove njenog znoja, ostatke jeftine kozmetike koju koristi, njenu isperutanu kozu… Osjecam taj topli vonj zene, svaka ima nesto posebno, ali postoji i nesto zajednicko. Ne mogu da objasnim, ne razumijem….
Lizem je polako. Udaljim jezik, pa je dotaknem na neocekivanom mjestu. Ona uzdahne, to je pali... Sise su joj velike, a bradavice meke. Njime poklanjem posebnu paznju. One se onda malo ukrute. Zatim brzo prelazim preko pupka, jos nize, hvatam je za guzove iznenada i zavlacim jezik u njen procjep. U njen organ. Ona jaukne i odgurne se. Kaze da ne moze to da izdrzi. Polako pocinje da se nabada na moj jezik. Blizina njene picke, crvene i tople cini da mi se dize.
Marina divlja. Nabada se na moje lice koje je sada sklisko i masno od njenog soka. “To je to, bas je dobro – misao koja mi je proletjela kroz glavu, dok me je Marina uhvatila za kosu i nemilosrdno nastavljala da trlja moje lice o sebe dok nije svrsila. Trzala se malo; malo krace nego kada je jebem.
Onda je legla na stranu i rekla. “Jebi me”, Jebi me…
Tako sam brzo postao zvijer, da sam se samom sebi zacudio. Uhvatio sam je otpozadi. Nisam mislio i nisam vidio. NIsta, bilo mi je malo muka od nesuvislosti i pozude. Na ocima mrak. U ocima mrak i jos malo svjetlosti. Tek da mogu da spoznam njeno izbezumljeno lice. Bila je kao kobila koju treba ukrotiti, pljeskao sam je po guzovima povremeno, a ona je stenjala i grcala.
I pitao sam je da li je u redu. Rekla je da je sve u redu, i onda sam nastavio. Dolje u meni nesto je raslo. Rukama sam se oslanjao o krevet, a donjim dijelom tijela se pokretao. Gurala mi je prste u usta iz kojih podjose bale. Rekla je da je super da moja pljuvacka curi po njoj.
“Zvjeri, zvjeri, zivotinjo jedna”, rekla je. “Razbij me, jebi me”. A ja sam se trudio da ona svrsi jos jednom prije nego shto padnem i posustanem jer Marina nije sasvim zadovoljena samo sa jednim orgazmom. I nisam htio da cekamo da mi se opet digne, htio sam da sve bude odjednom, pa da zaspimo.
Uhvatila me za jaja. Voljela je ocito to da radi ljudima, bila je ushicena.. Kao da muze kravu.
A ja sam radio i radio, dok sve nije puklo. Neartikulisani zvuci prodjose mi kroz grlo. Bas je lijepo kada se tone tako.
“Htio sam da svrsis barem dvaput” jedva joj rekoh. “Pusti, dobro je i ovako”, odmahnula je rukom.
Bio sam zadovoljan, nadao sam se da je i ona. Ja nisam kao tipicni muskarci sa balkanskih prostora. Za njih se kaze da “mogu devet puta bez vadjenja”. Ali i od mene je ocigledno bilo neke vajde.
Marine sada nema. Otisla je dok sam spavao da svom djetetu spremi dorucak. Marina ima dijete i skoro normalan stan. Veoma je pozrtvovana u vezi te kceri koja ima skoro deset godina i ide u skolu.
Bila je udata za nekog direktora. Tip je bio obrazovan. Svi su joj rekli da je povoljna prilika. Posle je ispalo da je neki sadista. Ponizavao ju je onako kulturno, psiholoski, a Marina nije mogla da podnese, pa je pukao brak. Samo, tip se poslije snasao, ima love i uhvatio je neku klinku. Marina kaze da je mala kao barbika.
Sada skoro smijem da kazem da je Marina moja ljubavnica. Volim Marinu. Volim je zato jer je obicna i zato sto je pametna i zato shto mi je prijatelj i zato shto se ne gadi mog lica i zato sto volim da se jebem sa njom. I volim je zato sto je promiskuitetna. To mi izgleda kao nesto vazno, neka skoro religiozna stvar.
Ipak njena kcer ne smije posumnjati. Shokirala bi se – “njana mama i ruzno bice iz podruma”. A ja nisam bas tako zao, lice mi je malo opeceno. Ali ja sam covjek kao i svi drugi.
Pisao sam. Mogao bi da se vratim u krevet, ali to ne bi bilo to. Kao kontinuitet nocnog spavanja. Najbolje da ustanem. Nosim gace “bokserice” one se ne isprljaju tako brzo. Nosim i trenerku i dzemper, dva dzempera i jaknu i debele vunene carape...
Pjevam. Iz moga grla izlazi nesto kao pjesma. To je stara pjesma grupe “Azra”. “Kao i jucer”. Bila je to dobra grupa i dobra pjesma, klinci vise ne slusaju takve stvari.
Umio sam se. Jedem tvrd, neuspio kolach koji mi je Marina donijela. Uzimam staklenu flasu sa uljem, malsinovim uljem, energetskim eliksirom i cudom koji mi omogucava da prezimim zimu (uz kiseli kupus i otpatke od mesa).
Vadim veliki crveni lonac i skidam poklopac. U njemu je hljeb, sakriven od buba i miseva. Otkidam pozamasnu krisku, dubim je. Hljeb je kao malo suv, ali ipak upotrebljiv. U udubljenje napravljeno prstom sipam malo ulja. Cekam da ga hljeb upije a zatim dodajem jos. Ulje i hljeb, to je najzdravije. I malo soli, i luka ako se ima. I to je dorucak. Ponekad kore od bureka koje mi ostave pekari.
Perem ruke. Jedna jabuka umjesto pranja zuba.
Vojnicke cizme na noge i izlazim. Vazduh je ostar i leden. Sijece me u grudima. Odlazim prema pijacnoj upravi. Svi me znaju tamo. Pitacu da li imaju za mene neki posao. Ako ima, ima, ako ne, ne. Prosetacu do rijeke da uhvatim malo svjezeg vazduha i pogledam u daljinu.
Volim da gledam u daljinu. Jako to volim.
Sav sam nekako uzbudjen. Valjda zato shto sam zaljubljen. A to niko ne zna, to je moja velika tajna, a svima bi im ispricao. Neki bi mi se rugali a neki bi me mozda sazaljivo potapsali po ramenu. Ne znam sta je gore... Zato cu je zadrzati za sebe. Srecan sam.
Koraci struzu po preostaloj poledici. Tamo kraj vode, sve je tako cisto, matica rijeke nosi sante leda. Nebo je nekako kao izvorska voda – bistro i jasno. Sunce je na istoku, znam, dani se smjenjuju, sve uvijek pocinje ponovo i to se ne da zaustaviti. Ipak, volio bih da i danas ponovo Marina dodje, da sve bude kao i juce.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
ali su oni to zeljeli. najvise sto su uspjeli je da stvore djela koja na neki nacina ponistavaju sve ono sto je prije njih doslo. sada, nakon postmoderne (ali da li zaista smijem reci nakon), taj mokri san o umjetniku nesvjesnom drugih umjetnika je jos aktuelnija, ali i teze izvodiv, jer informacija i sama djela jesu tako dostupna. tako da ni to pravilo - da umjetnika treba da se uporedjuje sa drugima - ne mora bas biti pozitivno, a njegova suprotnost negativna. ako nas je postmoderna icemu naucila, to je da je svaki koncept dobar i nijedan se ne treba odbaciti. tako se ne smiju odbaciti ni oni koji prednost daju masti, ni oni koji je daju razumu, a ni oni koji nikome ne daju prednost.
