|
Sasa Bozovic i dio knjige "Ratne ljubavi":
DEVOJAČKA MARAMA
Belka je naša bolničarka. Vredna je, sposobna, poslušna. Znanje je stekla u bolnici u Titogradu, gde je radila nekoliko godina. U našim teškim uslovima rada bila mi je desna ruka. Za sve poslove oko ranjenika mogla sam se osloniti na nju, kao na samu sebe. Niko nije umeo tako spretno i dobro da stavi ranjeniku zavoj kao ona. Uz to je još bila i vedra, govorljiva, nasmejana, pa su je ranjenici voleli, i uvek se razgalili kad im ona uđe u sobu. Ume da se i našali sa njima, ponekad i dosta slobodno, ali nikad preko granice. Ima Belka meru u svemu. I sa mnom je takva. Drugarica je, partizanka je kao ja, ali ona nekako ume da zastane i postavi rastojanje ispred sebe i doktora, ispred starijeg. No, to nije smetalo da se noću, kad se posao završi, dok sedimo pored ognjišta, otvorimo jedna prema drugoj i krenemo razgovorom kao da smo dve rođene sestre.
Sedimo tako jedne noći same pored ognjišta, premotavamo zavoje, a razgovor krenuo. Belka mi poverava da je zavolela Dušana. Dok govori, oči joj vesele, a priča kao da teče njenim stalno nasmejanim usnama. Govorila je nekako posebno, što je činilo izuzetno privlačnim. Kao da govori kroz stisnute zube, a reči su ipak ostajale uvek razgovetne, propraćene jakim i milozvučnim glasom. Izuzetna devojka. Malo debeljuškasta, a okretna i brza kao lasica.
Jedne večeri, izuzetno vedra, priča mi:
— "Umivala sam se na izvoru, a on došao da se napije hladne vode. Slučajno je došao. Umornom ratniku sveža voda je pravo okrepljenje. Kad se napio vode, zahvati je i šakom, pa meni u nedra. Skočim kao tigrica i počnem pesnicama da ga udaram po grudima. On, ljudina, stoji, ne miče se i grohotom se smeje. Mene zbog toga uhvati pravi bes. Bijem i dalje, a posustajem. Sačekao je da se ja dobro umorim, a onda me uhvati za ramena i zagnjuri mi lice u vodu. Rvući se oko toga ja ga nekako nespretno gurnem, on klizne i sav se blatom zaprlja. Ljutit ustade i poče da viče na mene. Uplašena, maramom kojom sam brisala lice počnem da mu čistim odelo od blata. On ćuti namrgođen, mislim progutaće me od ljutine. Sagnem se da operem maramu, kad on skoči i zagrli me preko leđa, a šakama obuhvati grudi. Ja vrištim, derem se, a on me odiže od zemlje i počne da me vrti oko sebe. Šta sam mogla? Vrištim, vrištim — i to je sve. Od tada mi moj Dušan ne izlazi iz glave. Reč smo čvrsto dali i obećali se tu pored izvora."
Znam Dušana. Snažan. Kažu da je veliki junak. Slušala sam već mnoge priče o njegovoj neustrašivosti. Volela sam skromnost i jednostavnost njegovu, a on se ponašao tako kao da su sve te vrline pripadale nekom drugom a ne njemu.
Pred kraj novembra saznajemo da vojska ide na Plevlja. Ide i Dušan. Belka me moli da je pustim, da ode dole kod majke u selo. Hoće da spremi Dušanu nešto za put. Čim smo sredili ranjenike, pustim je. Pri polasku kratko mi devojka dobaci: "Vratiću se do večeri", i odleprša lako i brzo kao srna. Pade mrak, a Belke nema. Vreme je nesigurno, a teren pun iskušenja. Brinem za nju. U tom glomazna drvena vrata planinske seoske kuće zakloparaše. "Evo je" — pomislih sa olakšanjem. Umesto nje uđe Dušan. Došao, kaže, da obiđe Mila i Vukosava, drugove iz odreda. Sutra se ide na Plevlja pa da se pozdravi. Dok mi to objašnjava pogledom nekog očito traži. Ne zna, siromah, da celu priču o izvoru znam. Onako, kao uz put, upita me gdje je Belka. Ne čekajući da dobije potpun odgovor žurno uđe u sobu kod ranjenika. Radost zbog susreta sa drugom-junakom ispuni sobu veselim žagorom. Ostade malo sa njima u priči, kad evo i Belke. Kažem joj da je Dušan tu, a onda i o mom strahovanju za nju: "Zadržala si se dugo". "Znam. Da li se Dušan ljuti? Obećala sam mu da ću ga sačekati. Zadržah se. Majka nije bila u kući, a brašno bilo sakriveno. Htela sam da mu umesim pogaču za put. Ko zna kad će zalogaj ugledati. Dug je put do Plevalja, a sneg već pokazuje zube." Ostavi Belka pogaču na klupu u kutku odaje i malo prstima doteruje kosu raščupanu pod naletima planinskog vetra. Gledam žutu, šarenu maramu, koju već poznajem. Bila je više puta na Belkinoj glavi, a dole kod izvora postala je nešto novo. Tukla je momka po licu njom, brisala njegovo odelo i najzad je ostala dole u vodi dok se momak igrao okrećući devojku oko sebe. Ponela je ta žuta marama njihovu tajnu. Gledam je sad, lepo opranu, kako se žuti kao limun. Po njoj se rasuli sitni crveni cvetovi, sveži, veseli, raspevani. I oni nose tajnu o razigranoj mladosti.
Evo ga i Dušan. Izađe iz sobe. Ne gleda u Belku. Deluje srdito. Sede na tronožac pored ognjišta, izvadi duvan i papirić, pa ćuteći lagano zavija cigaru. Vlažnim usnama pređe preko krajeva tankog papira, pa ne gledajući ni levo ni desno, poče da vrti i premeće cigaru koju nikako ne pali. Belka se uzvrtela.
— "Kad polazite na Plevlja?", skoro prošaputa devojka.
— "A gde si ti do sad?" Dušan, kao da ne čuje pitanje, umesto odgovora zagrme. "Kad bi moj bataljon bio tako tačan odavno bi nas Italijani potukli do nogu".
— "Bila sam kod majke da ti ispečem pogaču za put".
— "Nije li to moglo biti brže? Misliš da će Italijani čekati naše pogače, jadna ne bila!? Nikad se vi žene nećete naučiti ratovanju", završava momak još uvek namrgođen i već uveliko povlači dim za dimom. Još malo posede i diže se da ide. Uzmem pogaču i dodam je Belki: "Pazi da ovo ne zaboraviš". Devojka je uze iz moje ruke i pruži prema Dušanu, sva crvena od uzbuđenja što je naljutila junaka, ali i što se rastaju. Dok uzima dar, junaku se iskrada osmeh iako ga gusti brci kriju. Skide maramu sa pogače i vrati se Belki. "I to je tvoje. Uzmi! Valjaće ti da se obrišeš, ili staviš oko vrata kad zaveje". Lagano savi maramu i sama je gurnu u torbu preko pogače. Dušan se prvo pozdravi sa mnom, a onda uze Belkinu ruku. Zadrža je malo duže, gledajući devojku pravo u lice, a oboje se vraćaju na izvor, na datu zakletvu. "Smrt fašizmu"! Oštar vojnički pozdrav sa pesnicom na čelu i junak se izgubi.
Početkom decembra na Plevljima prava pogibija. Italijani sačekali naše sa jakim naoružanjem i moćnim utvrđenjima. Prve vesti donele su pravo uznemirenje. Ima stotine mrtvih i ranjenih. Žalimo sve drugove, ali opet svako od nas ima nekog izdvojenog za koga posebno strepi. Neko ima sina, neko brata, sestru. Belka ima Dušana. Dani nam svima prolaze u brizi i neizvesnosti. Bolnica kao da je utrnula. Ne čuje se pesma, nestao žagor. Sve se normalno odvija, ali bez mnogo reči, bez žustrog razgovora.
Evo, stižu i prve prave vesti. Neko je ojađen, rastužen, ali ima i onih koji su srećnije prošli. Živ je i Belkin Dušan. Od tada nastaje iščekivanje. Ko li će se vratiti? I kad? Prvi borci stižu. Uglavnom ranjenici i bolesnici. Kažu, glavnina vojske je pošla ka Foči i Vrhovnom štabu. Formiraće se Prva proleterska brigada u koju će ući i Crnogorci. Dušan je krenuo tamo.
Godine prolaze. Duge godine rata i ratnih nevolja. Razilazimo se na razne strane. Neko odlazi za Plevlja, pa u Prvu proletersku, neko sa bolnicom preko Gvozda, a neko ostaje na terenu. Belki ostaje ovo poslednje, mada bi i ona želela da je u brigadi sa svojim Dušanom. Ali partijac ne bira zadatak, već ga samo prima i izvršava. Od tada pa do kraja rata nismo se videle, a ni Belka Dušana.
Već je i 1944. pri kraju. Prilazimo Beogradu. Nemci daju užasan otpor. Padaju njihovi, padaju i naši. Na Slaviji pada Dušan. Tu je privremeno i ukopan. Lične stvari sa torbicom donete su mi u Crveni krst Jugoslavije da ih predamo majci. Prebiramo stvari i popisujemo. Na dnu torbice savijena marama. Prepoznah je, mada je žuta boja potamnela, a crveni cvetovi već izbledeli. Uzeh je i spontano rukom pritisnuh na grudi. Kome da je predam? Majci ili Belki? Opredelih se za Belku. Njoj pripada tajna žute marame, jedinog svedoka mladalačke igre na potoku. Možda će devojka u njoj naći bol, a možda i utehu.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
.
.
