banjalukaforum.com

Ovaj grad

Ovaj grad je nekada
bacao svjetlost daleko.
Sada samo bezbroj
mrtvih kuca bez krova;
lica ljudi upala i gola.
Bezbroj mracnih ulica
i pasa lutalica.
Samo...

Ovaj tupi grad je nekada
bacao svjetlost daleko.
Ni nebo nije kao sto je nekad bilo
cini mi se da se negdje skrilo;
i pjesma je bez ptica ostala,
kao da je mrtva postala,
u ovom gradu...
Ali...

Ovaj sivi grad je nekada
bacao svjetlost daleko,
dalje i od svih mora,
preko najvecih gora.
sta se to dogodilo
da je moj grad pustinja postao,
da je smijeh ljudi odjednom nestao?
Ne znam...

Ali znam,
da je ovaj grad nekada
bacao svjetlost daleko...

Gizzzmo

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Septembar

Septembar je.
Evo, polako jesen dolazi,
Iscezavaju I poslednje iskrice sunca,
Opet samo muk, emotivna praznina…

Znam, ovo je doba kada je sve mracno,
I dno moje duse se grci I jeca.
Pred ocima su mi opet strasne slike,
Stare zelje I osjecanja:
Ti da zivis, a ja da sam umrla.

Slutis li…
Drugacije je moralo biti!

Jutro je. Opet I ko zna po koji put
Trazim nesto sto ce me ispuniti,
Sto ce mi vratiti osmijeh, nadu…
I opet I po ko zna koji put
Nista ne mogu naci.
A ti si daleko, tiho izgovaras moje ime.
Cujem te jasno, govoris opet isto:
“Dodji po mene, jer tako sam sam…”

Gle cuda:
Ti stvarno zivis!
Ja sam vec davno umrla.
Postali smo oboje vjecnost
I pali u zaborav.

Pamtim suze koje su nekad
Pale niz moje oronulo lice,
Jos uvijek me peku, osjecam to…
Blijeda lezim kraj tebe,
Slusam ptica glas I pratim huk noci
Ispod jedne stare breze…

Gdje moj je grob.

Gizzzmo

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

septembar je
posvuda opalo lisce
i kontam
da nije opalo
sve bi bilo cisce

pa opet kazem
ko zna
da nije opalo
po cem bi onda gazilo
ovo pametno stopalo

gazilo bi
po hladnom betonu
a to mi nije cilj
tad nikud ne bih stigao
jer nemam onu
cizmu od sedam milj-
a

zato
dizem ruku za opadanje
za lisce je to mozda
stradanje
a za mene i vas
nadanje
da je bolje
da nam na glavu
padne list nego kesten

bas, jeste!

_________________
Umro je Džimi Hendriks iz Sijetla,
Klepton i Pejdž su dva matora pijetla,
al' budućnost je ipak svijetla
sve dok nam je Popokatepetla...

Stepenice, stepenice, stepenice...
Prvi sprat

Stepenice, stepenice, stepenice...
Drugi sprat

Stepenice, stepenice, stepenice...
Treci sprat

Stepenice, stepenice, stepenice...
Cetvrti sprat

Tu stanuje moj brat...


Nepoznati autor
Sarajevo ranih sedamdesetih godina...

_________________
Kiąa da pada, sunce da grije...

Da se vratim

Ne mogu vise da se vratim!
Tu sam gdje jesam
i to je dovoljno, zar ne?
Ne, ne mogu da se vratim!

Necu vise biti ista,
sotona me vreba, kida dio po dio sa mene!
Razgolicena sam, otkrivena,
vidi se da nisam jaka...
eh... to me plasi..

Rujem ispod tla slijepo,
ne vidim nista, ne osjecam,
nezahvalna sam, lijena,
poput dosade sam!
Bjez`te od mene
jer ja sijem smrt!

Ne znam da li ikad vise mogu da se vratim...
Okrecem se, zapinjem, drhtim,
padnem, ustanem, trazim put kroz noc...
a sve oko mene zaudara,
hiljade igala, sprica, krv..!
Muka mi je,
zlo mi je od toga, povracam...

***

Bojim se da ne mogu da se vratim,
da sam tu gdje jesam
i da je to dovoljno.
Blijeda sam, gubim sve...
Dani prolaze, a ja stojim.
Tako zelim da budem tamo,
tamo gdje sam nekad bila.

Mislim da zelim da se vratm!
Samo ne znam kako,
ne znam imam li znage,
hrabrosti, smjelosti, i...
opet drhtim...

Suze krijem
jer ne zelim da se vidi gdje sam.

Daleko sam.
Ah, tako bih da se vratim...

Gizzzmo

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Jeste li slušali lavež pseći,
u noći punoj jeze i straha,
promukli vapaj o davnoj sreći,
dahtanje pluća što su bez daha...

Znam posve sigurno da ste tada,
Dižuć' se lijeno iz toplih kreveta,
i piljeć' u mračno okno grada,
psovali sve pse ovoga svijeta...

Vi niste znali, ni sad ne znate,
za čim to tuži pleme pseće,
iskonske strasti, rođenjem date,
nikad vam krvlju poteći neće...

A život njihov u lanca sjeni,
na prostoru od par koraka,
vjećno će kidat' dušu meni
život bez sreće toplog traka...

_________________
The wounds of war run deep, cutting across generations. But there is always the hope of healing, so long as there are souls among us whose hearts are more full of love than hate.

Sacekati zoru

Kako je tesko biti svjestan sadasnjice
biti u toku dok te masta odvlaci;
Daleko od dosade, daleko od bola.
Ne zelim da budem u ovoj kozi,
u ovoj kozi koja je sve tjesnja;
A koza - iz nje se ne moze.
Nema smisla ni ovo sada,ni ono juce, ni sutra.
Leci cu, zapaliti cigaru,
opusticu misice i nerve,
mislicu na nesto lijepo.
Znam, tako pocinje ono dobro, ono najbolje -
Sacekati zoru
biti sam sa sobom, biti ostavljen na miru,
a jutro ce biti svjeze i ljudi vedriji.
Znas, ne volim ih mnogo, ali ucinicu to jednom
i bice sve jako dobro.
Necu da mi drugi uniste dusu i srce,
necu da mi opet tuga obavije grudi!
Sacekacu zoru,
gledacu kako se purpurno nebo otvara.
Opusticu se, zapaliti cigaru;
pjevacu neku pjesmu tiho
i tako cu
sve dok ne budem morao ponovo medju ljude.
A onda...

********************

Nadam se da autor ovih stihova nece ovo procitati
Nemam pravo na distribuciju, ali stihovi su jako lijepi...
Ma ne cita sigurno, znam

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Dan

Ni u kakav dnevnik ovaj dan ne moze,
ovo ruglo danje ,malodusno , sivo ,
ni kise da se pokisne do koze,
ni vjetra , ni sunca - niceg zivog.

I to tako tinja - izvan ljudi , mlako ,
niko tim ne zivi . Vicem srdit vani:
Dane ,djubre jedno , ne svice se tako ,
gubi se natrag pa pristojno svani...

V.Nikolic

_________________
:: :: :: Solidarnost! / ASI / IWA-AIT :: :: ::

Провери обим злонамере непријатеља
и његову снагу о кремени брид своје. — Oskar Davičo

TRENUCI

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim.
Pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatio,
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više bih putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,

Jeo bih manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
a manje izmišljenih problema .

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života.
Imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenutaka samo;
zato nemoj propustiti sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera,
termofera, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao i
sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem.


Horhe Luis Borhes

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Grad daleko

Postoji grad.
Daleko.
U njemu je tisuću znanih mjesta,
i svako pamti neku radost
i neku tugu.
Ali što je isplakana tuga
u mojim uspomenama?
I najcrnja bol što je prošla
vezana je za zlatna ljeta i jeseni,
sjajnobijela proljeća i zime.
Isto kao i one radosti.
Svaka psovka i svaki osmijeh
u tom gradu –
- hej, to sam ja!

Ivica Smolec

Ja stepski vuk jurim I jurim
Zavejanim svetom surim,
Sa breze gavran tu I tamo pr´ne,
Al´ nigde zeca, nigde srne!
A ja srne toliko volim,
Da mi je da sada sretnem koju!
Nicega lepseg no kad je skolim
I pokazem joj celjust svoju,
Tako bih dobar s njom bio,
Sav bih se zario u njen nezan but,
Svetlu joj krv bih pio, pio,
Pa zavijajuci produzio put,
Bar da je negde kakv mali
Zec, da me slatkim mesom zgreje!
Ah, zar uteklo od mene sve je
Sto zivot moze malo da razgali?
Odavno mi je umrla zenka,
Olinjao I sed mi je rep,
A ja jurim kroz noc kao senka,
Jurim I sanjam, poluslep,
Kako srne I zeceve vijam,
Slusam gde vetar granjem zavija,
Snegom tolim suvoga grla plam
I nosim dusu da je djavolu dam.

Herman Hesse

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

Prosula sam kišu
i suzu
i reč.
Prosula sam ćutanje
u beskraj
u plač.
Prosula sam vrisak
a potom tiho
ličila na sebe.

Nevena Starcevic

Ovu pjesmu volim da citam, i ponovo, i opet, i po ko zna vec koji put.
A sad je citam prvi put na nasem jeziku.

.

mala.garava postoji tema pod nazivom Ljubavna poezija II, malo nize od ove.

Tin Ujevic
Svakidašnja jadikovka

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan
sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
sto sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

--O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom,

i komu da se potuži?
Ta njega nitko ne sluša,
ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača
i dužan sam je viknuti,
ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši
pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,

kada bih mogao biti drag),
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad !

_________________
ЋИРИЛИЦА СЕ ПИШЕ СРЦЕМ
ДОБРОДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ

Bukovski

Otkud ja u imeniku ?

muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

ponekad sam pisac, kažem,
najčešće ništa ne radim.

čujte, pitaju, sviđa mi se to
što pišete - imate li nešto protiv
da dođem sa destak piva?

možete ih doneti, kažem,
pod uslovom da vi ne ulazite...

kada me pozovu žene, ja kažem:
o, da - pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

glupo se osećam što vas zovem,
kažu, i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

neće vam smetati?

i one stižu
zgodne žene
uzornog uma, tela i oka.

često ne bude seksa
ali navikao sam na to
jer dobro je
jako je dobro samo ih gledati -
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.

za čoveka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku
sve dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosečan muškarac.

naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pesme
ali inspiracija je tu.

_________________
ЋИРИЛИЦА СЕ ПИШЕ СРЦЕМ
ДОБРОДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ

Staze

Dve preda mnom staze stoje,
Jedna s cvećem, druga s trnjem.
Gvozdene su noge moje,
Idem trnjem da se vrnem...

Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka.
Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za coveka.

Đura Jakšić

_________________
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje...

_________________
Kultne teme banjaluka foruma