banjalukaforum.com

Nogo nakon ovoga ima traume.

_________________
Nema pregovora sa onima kojima je republika spekulacija, a revolucija zanat !

Незавршена прича

Не бих оно давно доба
ни за какве дао новце,
кад сам некад, испод гаја,
с дједом радом чув'о овце.
Куд побјеже моје златно
прибјежиште неповратно?!

Кроз бисерну перлу стада
наш се Шаров вриједно маје,
а дјед везе старе гатке
и рођене доживљаје.
Бајке су ми срцу драже,
а остало – ђедо лаже!

Кад понекад небом крене
мрки облак, бљесне муњом,
ја скровиште трком тражим
под старчевим црним гуњом.
Ни у зечјој логи није
сигурније и топлије.

Одвели ме давно пути
тамо гдје се бајка скрива.
Стадо нам се истопило,
под могилом дјед почива.
Куда даље, дједе мили,
пути ми се замрсили?

И докле ћу у лутању
по свијету да се млатим?
Слутим, већ је дошло вријеме
дједу своме да се вратим.
Ђедо, драги заштитниче,
заврши ми крај од приче.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Дејан Гутаљ - Сарајево


У сну понекад свратим у Сарајево, лепи град
Да ракију пијем са друштвом пред зору
Опет се ветар среће јавља, мирисан и млад
Котрља њене сандале беле, по Маријин-двору

Само у сну посетим ову долину која гори
Од успомена: пси пољубаца реже и гризу
Њене дојке вози трамвај и жубори
Низ две челичне реке, на стрељање у Ремизу

О, Боже колико сам пожелео Сарајево, тролејбуску жицу
Посуту звездама и спетљану са мојим венама
Једне ћу недеље мртве кренути на Грбавицу
Да месо давне среће поделим са хијенама

Само у сну видим белу лопту и сунчане заставе
Мајчин осмех са летње терасе: пубертетски дани
Мирише свет успомена док бежимо са наставе
На стадион Кошево, којим се ори: Цигани, Цигани!

О, Боже, колико сам замрзео Сарајево, лепи град
Над којим се пролећно небо несигурно клима
Болесник који шири неподношљив смрад
Говори последњу жељу: смрт Србима!

Само у сну носим цвеће на породјајну клинику
Где родјени су синови моји, сарајевске бебе
Млади очеви користе пролећну мимику
И рукама љубе своје жене бледе као амебе

Дан у сну траје сто година младости у пламену
Улица сексуалних додира од којих крошње певају
Вилсоново шеталиште, њена мртва глава на мом рамену
У неком измишљеном Сарајеву, спокојно зевају

Никада нећу заборавити Сарајево, зимску бајку
И њен крај у крви мартовских сватова
Рахитичне старце који псују српску мајку
И певају канибалистичке песме из прошлих ратова

Волео сам над гробом родитељским белих бреза хлад
Сад видим птицу са откинутим људским цревом
Молим те, Боже, да продјем кроз сваки лепи град
Само не дај ни у сну не прошетам Сарајевом

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Де­сет бож­јих за­по­ве­сти (Но­во из­да­ње)

Не сме­те ме по­зи­ва­ти
ни са бр­да ви­ком,
одакле зо­ву ву­ци,
ни цр­кве­ним зво­ном,
ни по по­ру­ци,
не сме­те ме уз­не­ми­ра­ва­ти у мом
бо­ра­ви­шту не­бе­ском.
Не сме­те пи­та­ти, осим ну­жде крaj­ње,
за бес­крај­не све­то­ве но­ве,
ни­ти ко­ја је зве­зда по ре­ду
да је у са­зве­жђе Зе­мље по­зо­вем.

Не сме­те ме пи­та­ти
ко ми је бли­жи –
ан­ђе­ли, или љу­ди, или зве­ри
или дру­га би­ћа су­шта,
не сме­те мо­ли­ти
да вам отво­рим вра­та
кроз ко­ја са­мо зве­зде пу­штам.

Не сме­те уза­луд мо­је име
узи­ма­ти у уста,
не сме­те пи­та­ти где су из­во­ри
сун­ца, ме­се­ца, зо­ре,
ни­ти шта је би­ло
пре не­го што је свет ство­рен.

Што рек­нем, не сме­те по­ри­ца­ти,
ни­ти рас­пи­ти­ва­ти
је­сам ли пр­во­ро­ђен,
ни за­што вам се по­ка­зу­јем
све ре­ђе,
не сме­те рас­пи­ти­ва­ти
у ко­је се сад при­пре­мам са­зве­жђе.

Десанка Максимовић

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Мали излет у непознато:

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Грех

Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело - а све друго туђе.

Грешио сам много, учио да страдам
Летео сам изнад ваше мере строге
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће
А не бих га дао ни кад бисте хтели.

Душко Трифуновић

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Ovu pjesmu obozavam, jedna od drazih.

Еротикон

Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.

Дао бих све а ништа немам.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

Епитаф на моме гробу

Пријатељи, извршите песникову последњу вољу,
Кад ме са ђубретом на јутарњим улицама сметлари мртвог покупе
Не реците "Бог да прости!"
Јер ја сам просио за кору хлеба и Богу показивао табане и пете
У рупу за мртву пашчад стрпајте моје кости
- Тако ће праведно бити сахрањено добро дете.
Не жалите ме: ја сам за живота као плачна врба проплакао за собом
Моје је све у овом тестаменту што данас пишем:
Ако једна госпа буде желела да спава напоредо с мојим гробом
Окрените јој главу ка моме срцу
Више моје главе ни плоче ни попрсја,
Кад будем силазио низ степенице пакла или неба
Не треба части скитачу
Који је целим животом жудео само чашицу љубави и кору хлеба.

Ужареном иглом по мојој кожи запишите ове речи:
"Спавај први пут мирно, друже Драинче
Велики наш путниче"
И ништа више!

Бандит ил песник

Признајем да сам идиот и геније био
И да су ми дани прошли накривљени као торањ у Пизи.
Зато се журим у крчму као у операциону салу.
Па нека! 15.000.000 грађана ове земље
Ако ме не упознају по поезији упамтиће
Ме по Скандалу.

И ни брига ме није
Што у дну срчане аорте кроз дугу јесењу ноћ
Песник са бандитом бој бије!

Раде Драинац

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

НОСТАЛГИЈА

Можда је био ветар, који склизне,
Чујно, к'о нападали снег, са грана,
А можда помак пламена што лизне
Ивицу листа јесењег платна,
Ил' можда дух залутао у собу,
Кроз закључана врата празног стана,
Ил' давно лето макну се у гробу -
А можда је то била она, Ана;

И звук и слика, мало асинхроно
На позадини августовског злата;
Глас из даљине, као ситно звоно,
Зуј бумбара у чашки суноврата;
Покрет тек уобличен, а већ плине
К'о кварна светлост, к'о фатаморгана,
Видљива пена на рубу празнине -
Да, можда је то била она, Ана;

Ана из књиге коју ветар листа
У трави, поред заспалог читача;
Ана из раја што накнадно блиста,
Удаљен иза пламенога мача;
Ана, књегиња ограде балкона
Над језером, у чипки пузавице,
Ана у пени чипке свог жипона,
Брбљивој прози своје реченице -

Случајности се у сећање слежу
Ко шећер на дно неопране чаше;
Ситнице само чине равнотежу
Том убрзању пролазности наше.
Можда је био ветар, можда киша
Заостала у сећању платана;
Можда је хтела смрт да ме преслиша,
А можда је то само била Ана.

Иван В. Лалић

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Милан Ненадић, Мост

Филипе, лепи сине, преведи оца преко,
Ти си једини мост над овом силном реком.

Какав сам ја отац и каква су ми браћа,
Нека те не чуди што нам се ничим враћа.

Питаћеш шта је било. Грозно је наше наслеђе.
Стока ће препливати, а ти ћеш, путем, све ређе

Виђати правог човека – умро је Он кад и ја,
Зато се преко реке једино небо надвија.

Вирнем ја, крадом, кроз твоје чарно око
И видим да ћеш преко, ко љељен, једним скоком.

Признајем, нисам чему. То је од оца доста.
Ипак ме, под старост молим, прокради преко моста.

Кад кажем преко Моста, ја мислим преко Века.
Видећеш – човек је Ништа. Вечна је само Река.

Нови Сад, Ђурђевдан 1999.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

НАУК - Бранимир Кршић

оцу Ђури

Ко није гледо кроз зелен прућа
ватре, што туђе кровове ломе,
и на згаришту не стаја своме -
не зна тај, брате, шта је то кућа.
Ко није у гроб (виш каквог доца)
за својим претком бацио грумен,
влажан и љепљив, од мрака румен,
не зна тај шта је - имати оца.
Тек оном ко је од других гажен -
шири се душа: (пшенична башта).
Ком опрости се - постаје блажен,
а Богу сличан онај ко прашта.
(А ти, Господе, сваки чуј јаук
и плод му, другом, подај у наук.)

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Brane zna sa čertama i rezama. Živio!

Зна. Друга књига му је чиста пјесма.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

БАЛАДА - Мика Антић

Од свих си девојака била тиша
Збуњена, сама, неприметна, бледа.
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
Бар виша за пола педља?

Једне је ноћи ударала киша,
Тако крвнички к'о чувари реда...
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
Бар виша за пола педља,

Јер када си се о дрво крај врата
Обесила једном у свитања седа,
Између босих ногу и блата
Било је размака само - пола педља.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Idi u qrac......

_________________
Bubi frubi

Dobra...
Ja mislio Mika samo za fb statuse služi.

_________________

Čitam ovu temu ali dobih sad želju da napišem, svaka ti čast za ovo! Obožavam baladu.

Mika Antić je napisao mnogo, a najveći dio toga je, ruku na srce, talašika. Ono što je dobro ujedno je i vrhunski. TATINA PESMA, na primjer:

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

_________________
Cause I'm tired of this scenes...