|
Ako odem verovacu da su reke tekle nizvodno
i da su dani bili nasmejani
za sve one vode sa neba koje sam grlila.
Ako odem verovacu da je istina san
iz kojeg sam se u nepoznatom prostoru probudila
i ponovo nestala, pobegla mislima u kojima sam prostor izgubila.
Ne govorim o vremenu, jer ne znam sta znaci sekunda koja prolazi,
niti rec prolaznost mogu da pretvorim u stihove;
nista se ne rimuje lepse u mojim mislima
no januar sa ljubicicama,
bozanstvo sa mrtvim dusama,
prostranstvo sa tackom u koju se cela vasiona sakrila.
Ne mogu recima, ne mogu pogledom, ne mogu pokretom
nicim do ljubavlju osvecenom u prah i vatru da pogledam.
Izmedju je strano telo koje nestaje drhtajem bezumlja
u agoniji ciji ritam ne prepoznajem:
mozda je to upravo ono nistavilo, personifikacija praznine
suprotno od voleti, cvet januarskih ljubicica.
Ja nemam svoj vrt ni svoje snegove
i nista sto zivi svetom ovim ne moze nositi moje ime,
ali trajem kroz prostor i pisane redove
udisuci nevidljive rime,
prodajuci srce vama kroz stihove,
prodajuci oci kao metafore
za sve neispisane misli sto celom prolaze.
Ako odem bice to nizvodno,
jer nije ostalo snage niti ideje
koja moze da zaplovi umesto mene;
svaka tisina rane krije
bar jedan krik u kojem se nebo rastvara
i nudi primamljivo raspadanje tlu;
no to nije smisljena igra niti kraj u vecnosti,
prostori rasprsli ne kupaju se u zlu,
vec u milosti kojom obuhvataju sve sto jeste
i sto ce jednom biti: u tacku sazimaju citav svet.
Krenula bih nizvodno, koraci me vuku
i pad moze da se pretvori u let,
sve nepogode koje strahom tuku bice pretvorene u beskrajan led
i sva zla ostace bez ruku:
ako krenem nizvodno januaru poklonicu cvet.
Neka nijedna misao ne bude pitanje,
nejasnog ne moze biti u svitanje
kada se zajedno iz jednoga daha vetra bude pakao i raj:
istina kao granica neistini,
trajanje kao granica nestajanju,
razaranje kao granica spajanju,
ljubav kao...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
emo više tako kasno