banjalukaforum.com

Bilo bi mi zanimljivo čuti šta vi čitate.

Poklanjam vam još jedan odlomak, meni veoma interesantan, iz romana "Kutija za pisanje".
Vidim onaj dole niže , s vinom, nije vam se svideo, niste ga komentarisali??
Dakle, evo nešto za 'opuštanje'...



"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi."

_________________

"pocinjem ovu svoju pricu, nizasto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da ce se naci neko rjesenje kad bude racun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov. ne znam sta ce biti zabiljezeno, ali ce u kukama slova ostati nesto od onoga sto je bivalo u meni, pa se vise nece gubiti u kovitlacima magle kao da nije ni bilo, ili da ne znam sta je bilo. tako cu moci da vidim sebe kakav postajem, to cudo koje ne poznajem, a cini mi se da je cudo sto uvijek nisam bio ovo sto sam sad...zbog sudjenja koje otpocinjem, a sve sam ja na tom sudjenju, i sudija i svjedok i tuzeni...ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kazem osim sebi i hartiji...

ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti.i po izrazu patnje na licu kakvo vise nisam vidio, niti sam dugo mogao da zaboravim jer sam tu patnju ja prouzrokovao.zbog te zene, jedine koju sam volio u zivotu, nisam se ozenio. zbog nje izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome:osjecao sam se poharan i nisam davao ni drugima on sto nisam mogao dati njoj. mozda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice i ne znajuci. boljela me, odsutna. a onda sam zaboravio, zaista, ali je sve bilo kasno. steta sto svoju neiskazanu njeznost nisam dao ma kome:roditeljima, bratu ili nekoj drigoj zeni. ali mozda to govorim bez razloga, sad, svodeci racune. jer i nju sam ostavio i otisao, ne zaleci, a pozalio sam kad nista vise nisam mogao izmjeniti...
poznat kraj, poznate boje, poznati zvuci, gledam oko sebe:moje, mirisem:moje. slusam:moje. moje je i ovo sto je prazno, cega nema. zudio sam da dodjem ovamo, mirisao sam vjetar, kao kurjak, moja je zelja nalazila pravac. i evo me, ovde sam, nema cuda kome sam se nadao ali je lijepo ali je tiho...mislio sam na zavicaj, na rodnu kucu, i na nju ponekad. sad sam mislio na nju...mozda si ti vaznija od zavicaja, od rodnog doma, sad kad te vise nema. kamo srece da te nema, bilo bi lakse, bilo bi bolje. bez tebe vise me bole tudje daljine, i prazni drumovi i cudni snovi koje sanjam i na javi a ne mogu da ih odagnam bez tebe. ne zelim, svejedno je, a dozivam njenu sjenu, njen nestali lik, da se oprostim, posljednji put, da je ostavim jos jednom.
necu ti dozvoliti da me progonis kao avet.otici cu u svijet, tamo te nema, u tom drugom kraju, ni tvoje slike nece biti u meni. otici cu,rekao sam i zatvorio oci, spustio kapke,kao vizir, kao kapiju, da utamnicim njenu nestalu sliku. otici cu, da te ne gledam, da ne mislim na izdaju. otici cu, da te ne mrzim, da mi postane svejedno. rasuo sam tvoj lik po dalekim putevima, raznijece ga vjetrovi i sprati kise, nadam se. u meni ce ga potrti pozlijedjenost. "

"Privukao je svoje mišićavo telo mom krevetu, stavio ruže pored moje glave, pokorno kleknuo i čekao da se skinem i legnem da bi mi uzeo ruku da je ljubi.
Igra je bila jednostavna i uvek sam je izvodila sa zimskim udvaračima - on je morao celu noć budan da kleči i ljubi mi ruku.
Samo ruku.
Nije smeo da dodiruje nijedan drugi deo moga tela. Ako bi u obožavanju dočekao jutro onda bi imao pravo da bude moj ljubavni pratilac za jedan zimski dan, ako bi naprotiv zaspao i ja bih ga u tome uhvatila (ili bi, ne daj Bože, primetila prenuvši se iz sna da je njegovo obožavanje usahlo, a preteranu ljubav zamenila dosada), imala bih pravo da ga trajno proteram do iduće zime."

I.B.

_________________

kazes ne svidja ti se sto godina samoce? meni se, vidis, ne svidja isidora bjelica, te njene bolesne ideje tipa 101 muskarac kroz 4 godisnja doba...
sta mislis o dostojevskom, recimo?

Da, roman 100 godina samoće mi se nije svideo.
Srećom svi smo različiti, ja to uvek podvlačim i kažem hvala Bogu različiti smo.

A 101 muškarac U četiri godišnja doba je po meni Bjelicin najbolji roman.
Ostali se ni meni ne svidjaju narocito. Najzad svaki njen roman postaje hit iako ni ja ne znam zasto.
Ali, popularan si kad nema ravnodusnih, zar ne?

Iako ti se ne svidja ovaj njen roman, napisacu završnu reč u romanu koja je za mene predivna baš kao i ceo roman.
Jer kad bih ti htela nešto od Fjodora Dostojevskog prepisati teško bih se odlučila koji ću odlomak, najradije bih sve prepisala, ukratko: obožavam ga.

Dakle, završna reč iz romana
"101 muškarac u četiri godišnja doba"

"Vreme neumitno teče i svaki minut je poslednja šansa da očeve naše dece zavolimo kao decu.
Sve ostalo su jagode, blagi pejsaži, mirišljavi flertovi, meki jastuci,tihe plaže, promenjene uspomene i telesna lepota.
Stvari nepreseljive na drugi svet.
Bar ne do konačnog suda dok naši pejsaži ne postanu večni, dok telo ne postane besmrtno, DOK POGLEDI NE BUDU GOVOR PRECIZAN KAO REČI, DOK LEPOTA NE POSTANE NEOGRANIČENA; DOK LJUBAV NE BUDE SAVRŠENA...

...KAO ONA PREMA SINU.