|
Пјесник се зове Боро Капетановић и живи у Бања Луци. И готово је исти као и сви остали бањалучки писци и пјесници. Готово. Али, ипак није. Ем је једини који живи од свог писанија, који ништа поред увлачења папира у писаћу машину не ради, ем гори за књижевност. Стално нешто чита. Не знам разумије ли то што чита, али се свако мало одушевљава дјелима које прочита. А пјесник је првенствено. И пише „џанки“ поезију... Мени занимљиву и смијешну. Без неке велике умјетничке вриједности. Али, његова литература (ако се тако може назвати) добро дође да се опустите, завалите и насмијете. Луд је к'о струја. Таква му је и поезија. Зато ћу, за сада, ставити неколико његових пјесама, па ако буде људима занимљиво стављаћу још...
Како да ти приђем, Зорка?
I
Мангупи знају, Зорка.
Мангупима је лако.
Ал, ја сам аматер, Зорка,
Ја не знам, не знам – како?
Како да ти приђем, Зорка,
Кад бих хтео необично,
Ко поточић кад жуборка –
Поетично?
Да као на филму буде,
Узвишено, Зорка... Аииии!
Не, никако:“Ђе си, мала?
Здраво, штуко! Шта маи?“
Него, Зорка, дивно, царски;
Ко ти седиш, а ја приђем...
Ил, на пример, излог гледаш,
Ја наиђем...
II
А лепих прилика беше.
Нека зна ова жгадија.
Све смислим, али кад угледам те, Зорка,
Укочим се ко попадија.
И по две године себи не долазим.
Свега ме замутиш.
Ко апотекарка фирмописца,
Тако ме ошамутиш.
III
Три сам потрошио свеске.
Идеје бележио разне.
И ништа! Али, не брини, Зорка –
Имам још три празне!
И на књижевне вечери сам одлазио.
Памтио искуства и слатка и горка.
Ни поезија – замисли! – није помогла.
О, како да ти приђем, Зорка?
Све књиге, у библиотеци,
Где помињу се приласци и слично,
Само теби признаћу, Зорка,
Ја сам исподвлачио, лично.
И Шекспира, и Џојса, и Неруду...
Све сам ти ја то ижврљао.
Како што, јебем те луду?
Па, да не бих, Зорка, забрљао.
IV
И тако, моја Зорка –
Данас ћу! Сутра ћу! Сад ћу!
Десет година прође,
А ја још не знам кад ћу.
А и ти бракови твоји –
Најпре, први, па други...
Све ме то успоравало, Зорка,
Иако не беху дуги.
Срећа, па иза нас све је.
Мрачне се прошлости мани
Јер, убеђен сам, Зорка, да за нашу љубав
Долазе лепши дани.
А то што меље стока,
Да сваком, ко пита, даш...
Ја само својим очима верујем,
Зорка, љубави, да знаш!
Било је ужасно, драга
И док сам чекао да дођеш
Дебела и округла
Једна је џукела грозна
Наишла иза угла.
И док сам се питао тако
Хоћеш ли уопште доћ
Све страшнија, о, драга моја,
Спуштала се ноћ.
Као угарак црна
И као булдожер јака...
Мрка се спуштала ноћ
Пуна мрака.
Било је ужасно, драга!
Најежила ми се кожа.
Ал, чекао сам те храбро
У ноћи – без бритве и ножа.
Размишљах о нашој срећи
И бејах утучен мало
Што ниси са мном и не знаш
Да ми се припишало
Па сам све меркао угао...
Ја бих то на брзину
Ал, увек наиђе неко
У пичку материну.
Само што пођем а оно
Ето ти старице из мрака.
Сачекам, стрпим се
Кад оно банда ђака.
А како сам се, само да знаш,
Вечерас скоцкао, девојчице.
Кад дођеш, видећеш...
Ем, ципелице... Ем, сако на коцкице...
Три дана на пијаци
Кроз оне гужве непроходне...
Само чарапице бирао сам
Од јутра, па до подне.
Љубави, зашто те нема?
Знаш да бих требао знати.
О, све је тако неизвесно...
Мало сам нервозан, схвати.
И раније си знала каснити.
Чисто, по сат, два, онако.
Али, никад ПЕТ сати.
Никад, љубави, овако.
И док у оном мраку
Тражих светлости зрачак,
Како ме препаде, љубави,
Један одурни мачак.
И док сам мачку говорио ПИС!
А мачак мени: „Шта је фрајеру, МЈАУУУ?“
Налете нека будала аутом
И упрска ме АУУУ!
Како ме упрска, будала!
Ама тотално, медена.
А тебе нема, нема и нема...
Леди се ноћ ледена.
И мене напушта нада
И не знаш шта бих ти рекао...
А и пара сам имао,
А и чекао –
На оном углу,
Испред оне локве,
Док су у излогу чврсто спавале
Безбрижне суве смокве!
Мушка ти деца на комшију личила
Дабогда ти жена победила на такмичењу мис ненормалних!
Дабогда ти се кћерка удала за књижевника!
Дабогда ти се син оженио распуштеницом!
Дабогда ти се мајка пропила, а љубавница отрезнила!
Дабогда ти се Мајк Тајсон заљубио у жену!
Дабогда ти славују певали на сахрани!
Дабогда ти споменик био најлепши на гробљу!
Дабогда златном кашиком говна јео!
Воду пио, а ракију пишао!
Свега има сем главе на рамену!
Од пиљевине хлеб месио!
Сунце видео само кад залазило!
Сто година живео, а триста боловао!
Куд год пошао нигде не стигао!
Док си жив туђој срећи се радовао!
Дабогда ти се сестра запослила у јавној кући!
Дабогда ти непокретна стрина доносила храну у затвор!
Дабогда из болнице писао родбини да си добро и здраво!
Дабогда ћаћу снегом хранио!
Из млаке воде леден изронио!
Док знаш за се носио распарене чарапе!
Ко коза лишће брстио!
Мушка ти деца на комшију личила!
Сам себи писао љубавна писма!
Дабогда ти жена рађала свака три месеца!
Дабогда ти нову кућу горм довршио!
Дабогда ти младост прошла у чекаоници одељења за полне болести!
Дабогда те вереница коцем миловала!
Дабогда на лутрији добио развод брака!
Дабогда ти златица кромпир позлатила!
Дабогда од магарца паметнији био!
Дабогда био најбољи во у селу!
Дабогда ти ватрогасац родице гасио!
Дабогда ти Бог дао сваку несрећу!
На хладном шпорету руке грејао!
Лепе ти вести гавран доносио!
Кошуље наизврат облачио!
Ходао четвероношке!
Коња седлао, а тебе јахали!
Сваком веровао, а теби нико!
Ништа не имао, а свега ти доста било!
_________________
Cause I'm tired of this scenes...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
