banjalukaforum.com

Bulevar, 07. jun 2002.


Sitovacija Radovana Karadzica jos jednom

(P)OGLED IZ PRKNA

Teofil Pancic
"Sitovacija" je vise od isprazne papiromrcevine jednog lunatika koji svoju rupu u glavi uporno trazi na
pogresnom mestu: to je vehementni, "radosni" (p)ogled iz prkna, metafizickog i civilizacijskog, pisan iz
samozadovoljne perspektive Srecnog Hemoroida
Dok stojim pred ogledalom i zurim u rupicu na svojoj sveze izbrijanoj bradi, prisecam se onoga kako je
Radovan Karadzic, u morbidnom BBC-ovom etnopsihohorrordokumentarcu Serbian Epics, pokazivao
zblanutom novinaru/antropologu rupicu na svojoj bradi, a potom portret Vuka Karadzica, s navodno
istom takvom rupicom na istom mestu, sto je, kao, neoboriv dokaz kako je Psihijatar direktni potomak
autora-priredjivaca Crvenog bana... Brrr, sva sreca da se ne prezivam Karadzic. Moracu da skoknem do
Muzeja ovih dana, da dooobro pogledam, mozda je i Josip/Josif Pancic, pronalazac jedne omorike i prvi
predsednik SANU, imao rupicu na bradi?
Nu, dobro. Tesko je bez okolisanja zapoceti nesto sto bi trebalo da bude prica o Sitovaciji, "lakom
saljivom komadu" autora Radovana Karadzica, loseg pesnika i kvalitetnog ratnog zlocinca sa
nepoznatim prebivalistem. Sitovacija, naime, nije ni laka ni saljiva: ona je sukus vaskolike mentalne
razbarusenosti, pojmovno-vrednosne pometnje, moralnog nistavila i epohalno-kulturne zagubljenosti
koja se onomad opredmetila, recimo, u projektilima na sarajevske ulice i kuce ili u temeljito
sprovedenom genocidu u istocnoj Bosni. Sitovacija je, dakle, psihokulturoloski autoportret jednog
masovnog ubice, pisan sa ganutljivo prozirnom namerom da se ismeje Drugo. Ako je suditi o formi i
ishodu ovog spisateljskog preduzeca, moglo bi ga se svesti u dve reci: pogled maloumnog, tako je to
zvao Bora Cosic, naslovom jedne svoje davne knjige; pri cemu tu "maloumnost" ne treba shvatiti kao
nesto "klinicko" - tada bi slucaj bio isuvise jasan, samim tim i posve bezopasan - nego bas kao malo(st)
uma, kao vapijuci nedostatak pameti. A nema nicega opasnijeg i ubitacnijeg od toga: kada se mikronska
pamet izlozi gigantskim iskusenjima raspolaganja Moci, partnerstva sa Istorijom. Nesto kao da veselom
Silji pozajmite ono Putinovo ili Busovo atomsko koferce na cuvanje, a s tom obespokojavajucom razlikom
sto je Silja ipak jedno sasvim bezazleno celjade, pri tome i sasvim izmesteno iz Istorije.
Stotinak se stranica retardirane radnje Sitovacije - ispunjene retariranim dijalozima retardiranih likova
koji stalno, ne pomerajuci se s mesta, zapadaju u razne retardirane situ/ov/acije iz kojih se vade tako sto
upadaju u jos retardiranije, a pri tome sve vreme izobilno retardirano mudruju - odigrava negde u
bosansko/republickosrpskoj neverland, u neko "postdejtonsko" doba, kada je Bosnom zavladao Mrski
Stranac (by the way, svi likovi govore ekavski kao da su se okupili na pijaci u Smederevu); Srblji traze
Novog Lidera - jer im je onog Jedinog Pravog zabranilo i poceralo u ilegalu, kako mi znamo i bez da nam
se kaze tj. napise... - koji ce biti po meri i podobiju "medjunarodne zajednice"; univerzalni mesetar iliti
Lidermejker zvan Majstorovic zalazi u kafancinu smestenu negde u kvazibeketovski poluneodredive
vremensko-prostorne koordinate, tamo nailazi na nekakvu lokalnu suklatu imenom Radojica, koju
pokusava da modelira kao Novog Lidera, u cemu mu pripomaze Edvard-Edi, predstavnik
"medjunarodne zajednice" koji, kao svaki pravi Stranac, mlooogo smesno govori; ovome, pak,
neprestano suflira izvesni Mirza, koji je citaocu/gledaocu zapravo sve vreme necujan i nevidljiv: on samo
Ediju dodaje nekakve ceduljice, sakriven iza paravana. I sta je bilo na kraju? Nista, izgleda da Radojica -
velikom trudu i ociglednom potencijalu uprkos - ipak nije bio dovoljno debilan i dovoljno temeljito
rasrbljen, pa su za Novog Lidera uzeli Dobrisu, lokalnog konobara, koji je em turbodebilan, em je, brate,
sav nekako izafektiran i feminizovan... Jaaaaao (omiljena Dobrisina uzrecica), zar je to sve? Pa,
manje-vise, to vam je to.
Osim sto ima svakakvog verbalnog shodera "izmedju", i sto je to mudrovanje "izmedju" upravo catch
ovog komada: u tim se piscevim minusinteligentnim i paravickastim doskocicama razbaskario celokupni
repertoar onog maloumnog "svakodnevnog fasizma" sa lokalnim folklornim prelivom, sa svim njegovim
banalnim predrasudama, sujevericama i fantazmima: Stranac je smesna budaletina koja zapravo i ne
ume da govori, Inovernik je pokvareni i podli saradnik tog istog Stranca, Nedovoljno Kvalitetan Srbin je,
kad ga malko bolje pogledas, travestirana zena, a Zena je tek nedostojni, groteskni simbol
nesrpskosti-nemuskosti etc. I za celim bi se ovim smarackim i petparackim galimatijasom mogla spokojno
povuci voda u Velikom Kazancetu, samo kada ovaj Laki Saljivi Komad ne bi bio tako lako zamisliv na
sceni, i kada ne bih bio siguran - kao sto jesam - da bi kod odredjene publike Sitovacija dozivela sasvim
solidan uspeh, i to ne samo zbog imena autora. Ne, "ideoloski" naboj Sitovacije, ta njena "cedna" i
primitivna razgrohotanost prema svakoj zamislivoj Drugosti, sastavni je deo korpusa ciftinske duhovnosti
koja, u povoljnim istorijskim okolnostima, iznova poradja fasisticke ideje i pokrete. Otuda je, zbog
"konteksta", Sitovacija vise od isprazne papiromrcevine jednog lunatika koji svoju rupu u glavi uporno
trazi na pogresnom mestu: to je vehementni, "radosni" (p)ogled iz prkna, metafizickog i civilizacijskog,
pisan iz samozadovoljne perspektive Srecnog Hemoroida, ponosnog sto je bas takav kakav je. I zato ce
nesumnjivo doziveti entuzijasticni odjek od svoje brojne sulj-brace, presrecne zbog samoizabrane
zagnjurenosti u Kosmicki Supak kao jedinu dostojnu formu egzistencije!


Autor je inace knj. kriticar "Vremena".