banjalukaforum.com :: Pogledaj temu - Miroslav Antic

banjalukaforum.com https://www.banjalukaforum.com/

Miroslav Antic https://www.banjalukaforum.com/viewtopic.php?f=8&t=16142	Stranica 1 od 3

Autoru:	Pero_Bombas [ 16 Okt 2005, 20:59 ]
Tema posta:	Miroslav Antic
Ovako... Treba mi tekst pjesme od Miroslava Antica koje se citirala na kraju filma "Jesen stize, dunjo moja". Ono " Usne jedino za to postoje , da sa nekim podijelis nesto svoje.." Je li to pjesma "Usne" ili "Najljubavnija pesma"? Na netu ne mogu da nadjem kompletnu ovu drugu, a "Usne" se ne poklapaju skroz sa onim sto je citirano na kraju filma... Zna li ko?

Autoru:	bla bla [ 16 Okt 2005, 23:11 ]
Tema posta:
Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. I da ti sapatom sapat vrate. Usne postoje da se pozlate. Usne su vulkan tvog tela. Usne su izvor tvojih reka. Usne su pupoljak gde se srela pcela od vetra s pcelom od mleka. Usne postoje da se procveta u vatromet neba i sveta. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije, mekse, mladje i sladje. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje. Da li je ovo to sto trazis???

Autoru:	velvet.revolution [ 19 Okt 2005, 09:14 ]
Tema posta:
obozavam Miroslava Antica bash me vraca u osnovnu shkoluuuuuuu...

Autoru:	Pero_Bombas [ 19 Okt 2005, 12:48 ]
Tema posta:
Da, ali zar nema na kraju nešto u stilu " i kad te na kraju života prvi poljubac zapeče..." Nešto tako.. Ma je li iko gledao Jesen stiže, dunjo moja?

Autoru:	bla bla [ 02 Nov 2005, 08:41 ]
Tema posta:
Posto si vec otvorio ovu temu, ovde cu postovati neke njegove pesme koje imam posto ga obozavam... KAO PESMA Jos se danas, rodjena, moglo plavo voleti tu, gde kopni detinjstvo i mladost se javlja. Sutra ce se sigurno ceo svet razboleti od drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja. Dalje ce ti zenice zelenilom radjati i znam da ces, kao sneg, iza svakih tragova ostajati bela, ostajati ista. Al' u sebi, zbunjena, dugo ces pogadjati sto si tako drukcija kad si ipak ista. O meni se ne brini. Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a vrelom dusom opruzen niz obzorja ravna, jedini cu ostati zubat ko harmonika, bez bola u ocima, prost i jednostavan. Znam, sutra ce drukcije tepati i voleti. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. Mozda ces me traziti. Mozda ce te boleti. Al se vise nikada necu tuda vratiti. Predgradje pod granama. Zvezde su olistale. Trepavice sumraka uz okna se pletu. Strah me je da ne umru ove noci blistave zadnja svetla neznosti u velikom svetu.

Autoru:	bla bla [ 04 Nov 2005, 23:30 ]
Tema posta:
CAROBNA PESMA 1. Cesto te tako vidim. Istina , kao u nekoj dalekoj srebrnoj magli. Ali divno te vidim. Na nogama ti cizme od sedam svetlosnih milja. U ruci ona lampa u koju, posle Aladina, umesto duha zatvaras obrise vecitog vremena. I cujem sapuces: sezame. I svet se pred tobom rasklapa. 2. Dodirom tvojih misli prostori sebe otkrivaju. Duzina tvog vida tinja i pokrece krvotok jos nenacetih svetova. Letis na carobnom cilimu i dizes se za pticama tamo gde je sve prozirno, sve u jednoj dimenziji kao na decijem crtezu, al ima neceg ljudskog, dubljeg od covecanstva. Tamo te cekam budan u svom kosmickom snu. 3. Nikad ti nisam rekao koliko do suza volim tvoju trsavu glavu koja u sumrak mirise na sapun i jesenji vetar. Glavu u kojoj stanuju samo visoke boje, ogromne, nedostizne, sposobnu da razume spirale nebeskih ognjeva, geometriju sna i hrabrost novih Ikara koji ce krenuti sutra ka nepoznatim suncima brzinom prema kojoj je svetlost obicno puzanje. 4. Sine moj, i ja letim. Kao sto ptica ne ostavlja otiske krila u vazduhu, tako se i ja krecem verujuci u ono sto bih hteo da vidim, a ne sto stvarno vidim. Mozda to znaci uci u unutrasnjost tisine. Mozda to znaci postici ono sto ne moze svako: da zivot ne bira nas, vec mi njega da biramo. 5. Ja sam svoja najcudnija, najlepsa putovanja, prevalio kroz pustos ove vetrovite glave. I tu su stali beskraji o kojima, i ne slutis. Biti putnik kroz mudrost, to znaci: baviti se vratolomijom bezumlja. Ne srljajuci, vec - drhtavo, dostojanstvenom neznoscu jedne predivne lude. 6. Zato bezim od kuce. Nadjes me kako sedim u restoranu kraj reke i mucim se da oljustim sa cela i sa misli zemljinu tezu camotinje, jednolikost zivota i otupelost zanosa. U bestezinskom stanju vina i tihe muzike, odlepim se i lebdim. Lebdim nad samim sobom. Tako zamisljam nebo. 7. Onda pridjes i kazes mi : tata, idemo kuci. Ostavljam na stolu osmeh i prepunu pepeljaru malih dogorelih krila. Otvaram vrata i ulazim. Ne u svet, vec u sebe. I ne prolazim dalje, nego u sebi ostajem. 8. Kazu: jos nista ne shvatas sa svojih trinaest godina. Oslonjen o zid kise, sisam kostice vazduha i smeskam se u sebi. Znam mnoge roditelje, potpuno lisene one izuzetne ozbiljnosti kojom se svom sinu moze postati sin. Ne boj se. Ja te postujem. Evo ti ruka i vodi me, pazljivo, da se ne uplase pegave oci lisca u baricama oktobra. 9. I dok hodamo tako, hteo bih da te zamolim: preleti beskonacnost, prestigni vreme i mastu, al nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Dodirni rukama grive dalekih dvojnih zvezda, nek ti se damari usklade sa eksplozijom pulsara, al nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Pocetak pocetka je svuda. Kraj kraja je u nama. 10. Posle zvezdanih letova valja imati mesto gde mozes da se spustis. Jer ljudska srca su niska, zasadjena ko jagode. U redu, idemo kuci, gde su svici komete naseg malenog kosmosa, gde smo nacinili sebi milimetarske beskraje, a ipak dovoljno glomazne da se u njima, nepaznjom, jedan od drugoga, zauvek, otkinemo i skliznemo svako u svome pravcu. Ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura. Ti daleko od mene kao sazvezdje Vlasica. 11. Pronadji nove svetove i izatkaj im nebo. I podari im vazduh da zive i da disu. Al nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Samo se tako mozemo jedan drugom pribliziti. Cetiri ulice tamo, i tri ulice ovamo, i jedva primetan osmeh, i iste, iskrene oci, to je prostranstvo bezdana koje bih hteo da premostim od moje zvezde do tvoje.

Autoru:	bla bla [ 07 Nov 2005, 08:51 ]
Tema posta:
LJUBAV Oprastamo se, oprastamo se i strasno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristanista i mosta, niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu gde trava ima okus vode, peska i sunca. Nikada vise necemo sedeti u istoj klupi, ni jedno od drugog prepisivati domace zadatke, ni deliti uzinu na odmoru. Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama, ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu, za koji su me vecito cupkali oni sto sede iza nas. Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina. Kazu: gotovo je detinjstvo. Jedno veliko detinjstvo danas je zavrseno. Kazu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera. I svi su smesni od zadovoljstva kao plastelinske figure. I svi su sareni i cudni kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada vise, nikada vise necemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla, pokusavajuci uzalud da se setimo dok cutimo neceg vrlo vaznog, neceg toliko ogromno vaznog, cega se raz-dvo-je-ni nikada vise necemo moci setiti.

Autoru:	bla bla [ 10 Nov 2005, 21:03 ]
Tema posta:
JASTUK ZA DVOJE Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn. Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun, I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove. Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja. Zavoli moju senku sto se tetura niz mokri dan. Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno: lepo je nemati plan. Zavoli trag mog osmeha na rubu case, na cigareti, i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode. Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo, one se smeskaju blago i nekuda nas vode. Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni, potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Autoru:	bla bla [ 12 Nov 2005, 20:25 ]
Tema posta:
Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim Mada smo razlicitim putevima koracali Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali. Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo I u leta kovrdzava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo A putevi se duzili i raskrsca su zudela Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo. U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja I pod krov neki svratices da se sklonis od kise. Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja

Autoru:	bla bla [ 22 Nov 2005, 23:35 ]
Tema posta:
Da li sam svuda gdje su mi tragovi Ko zna s cim sam se spajao a nisam ga ni takao mozda sam boravio i u svom zivotu mozda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno. Sa mnom je opasno ici, ja se nikad ne umaram. Valjda sam jedini covjek koji sumnja u sebe sve cesce mi se cini da nisam nikakav oblik vec da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo - prepusten suncevom vetru odlivam se i dolivam. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem. Neiskvaren iskustvom, poseban slucaj samoce. Ponekad izmislim sadasnjost, da imam gde da prenocim. I suvise sam video, da bih smeo da tvrdim, mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno. Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam. Pokusavam da shvatim ucenja koja mene shvataju. Nejasna mi je vera spremna da u mene veruje. Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir. Al ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je cudno cak i umreti... jer ja se ne zavrsavam.

Autoru:	Pero_Bombas [ 29 Nov 2005, 21:14 ]
Tema posta:
Eto saznao sam... c c c c USNE Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. To su latice najmekseg cveta. Grumencic saca prepun meda sa zlatnim ukusom kasnog leta i blagim disanjem drvoreda. One su sum kise sto rominja po celu noc niz trotoare. I prvi plamicak koji zatinja kad vatre pocnu da se zare. Usne su da se nesto sapne u jedno ustreptalo vece. Usne su da zvezda na njih kapne i da te prvi poljubac posle celog zivota pomalo pece. Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. Inace , poznat je po tome da je do kraja zivota prepravljao svoje pjesme... Evo jos jedna... ...Ej, zasto nisi bar porasla visa, bar visa za pola pedlja. Jer kada su te u svitanja seda obesenu nasli o drvo kraj vrata, izmedju bosih nogu i blata bilo je razmaka samo - pola pedlja."

Autoru:	bla bla [ 03 Dec 2005, 00:02 ]
Tema posta:
Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ces se raspasti. Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno cemo plakati. Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati moju kozu s tvojom. Ne znam da li me shvatas: to nije prozimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje mastom. Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoce.

Autoru:	bla bla [ 14 Dec 2005, 00:38 ]
Tema posta:
XXXIII Nikad te niko nece ovako tesno grliti uznemirenu i belu. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje. Nikad ti niko nece ovako u krvotok uliti poslednju neznost celu, ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje. Nikada vise neces ovako divno truliti u obicnom hotelu, a ne zeleti ipak odavde da izadjes. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljustili ocnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonacnije, najubitacnije nebo kraj mog rumenog uha. Najbesramnija devojka koju sam sreo medju zenama. Najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama.

Autoru:	bla bla [ 23 Dec 2005, 23:13 ]
Tema posta:
GOVOR Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio potišten kada bih sve ovo što osećam, morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna. "Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima. Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva. Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja, ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj. Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena koža vode i večnosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili. Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Autoru:	Ljetni osmjeh [ 28 Jan 2006, 09:33 ]
Tema posta:
Odluka Život je sve nešto iz početka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede. Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav - ćorak, Odmah se drukčije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatis da letiš… divnije letiš. Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače. Ne da se vadiš. Ne da se tešiš. Već da se istinski do neba smešiš. Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada. Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu već sada Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

Autoru:	Ljetni osmjeh [ 28 Jan 2006, 09:34 ]
Tema posta:
Mjesecevo srebro Ne priznajem rastanke i nikad neću Suviše boli kada se grubo otkine cvet koji tek niče Kada na samom početku priče vreme zatreperi i stane baš kada bleda još prazna zora mesečevo srebro ućuti i kada zamre let povetarca što dahom sluti uzdahe nove, nasmejane Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora da s tobom dišem i da te volim i vatrom noći i zore sjajem I zato ne dam, i zato neću i zato rastanke ne priznajem Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom dokle me ima dok postojim Želim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi da razvejano seme maslačka tvoj vetar nosi i sipa u šarene misli neke u žute duge na modrom tlu Zato ne dam i zato neću Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke Zato ću uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu Još uvek naš cvet negde niče još uvek naše tajne snije i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri sleću Svi su rastanci tužne price zato ja rastanke ne priznajem i nikad neću.

Autoru:	bla bla [ 02 Feb 2006, 23:10 ]
Tema posta:
Nije to nikakva bajka. Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute. Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački. Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Imala je u oku električnu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i žute. Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: Ljubav... I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela. Mahalo je šarenim kockama. Knjigama punim slika, igračkama i snovima. Otišli su kontejneri mašnica i odleteli listići presovanog staniola. Svet je najednom postao viši za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad krošnjama i krovovima... I samo malo dublji za krišku naprslog bola.

Autoru:	bla bla [ 08 Apr 2006, 21:06 ]
Tema posta:
NEPOVRATNA PESMA 1. Nikad nemoj da se vracas ako stvarno u svet kreces. Nemoj da mi nesto petljas. Nemoj da mi hoces-neces. Opasno je kao munja, opasno je kao metak kad u tebi vecno kunja i sunja se tvoj pocetak. Svud se staje. Svud se moze. Samo ne u iste koze. 2. Ne guzvaj se, ne saplici o sopstveni rep i trag. Sta ti znaci staro sunce? Stare staze? Stari prag? Tu je ono za cim moze da se pati. Tu je ono cemu mozes srce dati. Al' ako se ikad vratis, moras znati: tu ces stati. I ostati. 3. Ocima se u svet trci. Glavom rije mlako vece. Od reke se covek uci ka morima da potece. Od zvezda se covek uci da zapara nebo sjajem. I od druma: da se muci i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija opasno je kao metak, kad u tebi vecno klija i carlija tvoj pocetak. Nek ti celo zore ore. Ti za koren nisi stvoren. Ceo ti je svet otvoren. 4. Pa daj, budi takvo cudo sto ne ume nista malo, vec kad krenes - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo. Ko zna kud ces? Ko zna zasto? Ko zna sta te tamo ceka? Sve su zelje uvek belje kad namignu iz daleka. Pa ako se i pozlatis, il sve tesko, gorko platis, uvek idi samo napred. Nikad nemoj da se vratis.

Autoru:	bla bla [ 11 Apr 2006, 21:17 ]
Tema posta:
EKSPRES ZA SEVER XI Mozda niko nije umeo da te zeli ovako kao ja nocas. Tvoje ruke bele kao samoca. Tvoja bedra sa ukusom platna i voca. Tvoj malo sustavi glas. Sa nosom decackim prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara, i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu jos neslucene predele, da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu, da se vrtim kao lisce, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice.

Autoru:	bla bla [ 16 Apr 2006, 22:18 ]
Tema posta:
POSMRTNI MARS KLOVNOVA Kad umrem bar sam siguran: niko se nece dovuci da mi pljune u lice. Svi cete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zlocinci, nisu gadovi, nisu ubice. Smrt je - pomilovanje. Smrt je najpristojniji nacin da se ode bez pozdrava, bez obecanja, na miru. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove isstu. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas cita, cita, kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba ili premijera u pozoristu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen, - neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek mirise samo na presne ljude uporno, metar po metar, uporno, grudvu po grudvu, zemlja je gluvonemo zgrusano vece sasuseno i tamno kao pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva otecen, i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen, - u redu, neka bude. Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke pa su dlanovi lisca ranjavi i krti, a mostovi tegle na ledjima topli vetar sto prve kise najavljuje. I ako vec svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, ucinicu to odjednom, ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti, nestpljiv da dozivim taj mrak sto mi se u zenice strmoglavljuje. I smeskajuci se, a necu objasniti zasto se smeskam i sta osecam dok mi se u raznobojnim klikerima ociju hiljadu svetlosti menja. Morate vec jednom shvatiti: ja samo na sebe podsecam ovako pijan os snova i proklet od poverenja. Posle mene slobodno disite i vi sa rukama od crepa, i vi sa rukama od kolaca. I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele, - nikad me necete stici jer bio sam drukcija prizma. Ja sam ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi isao da onjusim oblake i prvi se namrsten vratio. I sad znam da je mudrije uciniti korak van sebe nego proci milione kilometara u svojim grudima. Inace, bio sam pomalo vanbracno zaljubljen u vetrenjace i stanicne restoracije i posteno sam, cini mi se, platio, kiriju sto sam ziveo medj ljudima. Nije mi zao sto sam ispao naivan kao dimnjak - sanjalica koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar put oblaka i ptica. Ja sam vecito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Ja sam mislio: dobro, razmrskajmo usijane celenke o zid, mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani. Ja sam mislio: dobro, sve grobare na bastovanski kurs, mozda cemo nauciti na kosti da kalemimo cvet. Sad mi zbilja vise nicega nije zao i necu urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nisani - na mene prstom ne nanisani. Pljujem ja pomalo na vas, nadmeni buduci. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili, da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na sta bi licio vas okupani, puderom posuti, razmazeni svet. Kad umrem, samo ce mi biti zao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo narocitog smisla i znacenja. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od zivotnog segacenja. I neka sve prodje bez molitvi i rodoljublja. Ulicarkama donji ves od kaludjerickih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik, ni gradonacelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. Cirkusi su bili moja najveca ljubav i moj najveci patriotizam, i radjao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju. Vi mozda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napisem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bio sam razapeta celicna zica izmedju bivsih koji sve lepo veruju i buducih koji u svemu traze trik. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kisobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kazite hvala sto se nisam prekinuo i zgrusao vreme u crven krik. Hocu da cujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim satorima neba naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju. Jer posteno je, na kraju krajeva, razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali, iako su mogli da sidju u publiku i da za svoje pare psuju i obozavaju. Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece, - neka bude. Belo od kisa prolece je tek okrecena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. Zalepite mi usput na celo jedan list i nista vise, - ako se razumemo. Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao. Neka se leprsaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva noz u vrat, i neko nekom i dalje sapuce: draga. Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao. U desetoj sam leteo na mesec. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. U tridesetoj sam odleteo dovraga. Na kraju: ne umivajte me, molim vas. Maramicom mi pokrite lice ako vam smeta moja budalasta maska. I cegrtaljke u sake, a onda: orkestar, molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve ulicne svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. Zar ne primecujete, gospodo i dame, da smo u smrti opet nekako samo deca. Vama ce od naseg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima, a to je, ustvari, nasa poslednja naivna sala, poslednja salva crnog snega po vasim licima sivim. I ko zna, mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje grobovima, a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo ovde negde u travi, ovde negde u liscu, ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

Stranica 1 od 3	Sva vremena su u UTC [ DST ]
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group http://www.phpbb.com/