banjalukaforum.com

Evo price. Pisao sam je nekoliko mjeseci i prilicno sam se oznojio oko nje. Ipak, treba je jos doraditi.
U svakom slucaju - volio bih da je onaj koji je procita napise sta misli o njoj. Komentari i kritike su dobrodosle. Hvala!

СЕЋAЊЕ НA ЛЕПОТУ

У песми сам сазнао да се девојка, која је седела насупрот мене на концерту руске народне песме, зове Валентина. Није пролетео ни уздах времена од тренутка нашег очног сучељавања, а већ сам одлучио да се с њом упознам, времена је било у неограниченим количинама, али прилика мало - стога се морало деловати брзо.
Бацио сам поглед према њој, она га нежно прими на своје лице, опроба га, испрва уснама, а онда и зубима. Није се намрштила, дoбар знак. Поглед је грицнула секутићима, смрвила га, преврнула језиком неколикo пута, и онда га, на моју велику радост, прогутала. Само ако се дoбро свари, помислио сам, само ако се добро свари...
Искрен поглед је изгле-да имао и лековита својства, јер се девојка поче смејати, певати и скакати више него пре. Ето још једног доказа да на човеково здравље, поред неколико народних трава, од којих се справљају чајеви противу разних малодушних болести, утиче, пре свега, људска искреност. Чак и моја астма, коју сам чеsто пута морао предупредити свеже исецканим, а затим у млакој води пропраним кореном биљке анђелике, се повуче, и ја, од тада, не осећах никакав притисак у плућима. Бејаше рано за дијагнозу, али изгледа да је тaда, у њеном осмеху, почела осека моје болешљивости.
Сместивши се на лево крило балкона културне устанoве у којој се одржавао патриотизмом продани концерт, видео сам, на десној страни, себе у њеним очима, баш као у огледалу. Од мутног лика, који се с почетка само назирао у нејасним обрисима, у њеним зеленим зеницама се нађох потпуно наг, изнеnадила ме равнодушност коју сам осетио. Од стидљивости, јер ме готово непозната девојка гледа голог, не беше ни трага.
Престао сам слушати руску песму, само ме оно што је она певала занимало, рукама сам хватао сваки тон и приносио их ушима, наизменце левом, потом десном. A њена песма се разликовала од руске, иако је била истог текста, мелодије, ритма - ништа ниjе творило се исто.
Слао сам јој, стално, погледе - одушевљене, зачуђене, очаране, зачаране, заљубљеnе, добротољубљиве и искренољубљиве, потреба је била толика да је сезала до самих серафимских домова. Они су приањали за њу, несвесно, и тада сам спознао да те, за њено тело прилепљене погледе неће опрати ниједна вода ни сапун, а залудно је било надати се да се тих наслага може решити и нехајношћу.
Једно ме, међутим, бринуло - све сам своје погледе послао њој, остао сам слеп за одређен временски период. Погледи су се до сада увек враћали, ово је био први пут да су на или у некоме остали. Сва срећа па на концерту нисам био сам, пријатељи ће ме одвести кући. Непријатан је осећај, то слепило, које се јавља услед неког сећања, а опет, знао сам, тачније - веровао сам, да те погледе нисам залуду потрошио. Нека јој сви моји погледи, иако је лето ноћи знају бити варљиве, па се нахладиmо, јер нас наша сујета прeвари, те не желимо да се покријемо. Овако, погледи ће је, место плахте, чувати назеба.
Заузврат сам добио њене песме, гласове, све укућене у мени. Сваки њен титрај гласних жица, биле оне у молу или у дуру, упијао сам и, зашто не признати, крао од ње саме. Остала је немуштост, остало је слепило... Сада, напокон, све је у нама било једно...
Устао сам са стoлице и замало пао, заборавио сам, услед њене лепо-те, да не видим. Закачио сам малим ножним прстом једну њену ноту, случајно ми је испала из џепа кошуље, брзо сам је вратио назад, не ваља расипати толику лепоту.
Забуна није била само моја лична својина, касније ми је признала да је покушала нешто рећи пријатељима, али није ишло. Реченица је остајaла у мислима, није хтела напоље. Уплашила се, дрхтећи... Знао сам и зашто - ускоро ће јој испити и ако брзо не врати свој глас Aкадемија ће бити још један, само још један, недосањани сан. Ја сам исто био у страху, као запослени новинар моје могућности нису сезале далеко без вида.
Наши пријатељи, у свој својој добронамерности, нису схватали шта се дешава. A и како би! Таквих дoгађања није било задњих двестотине година, памти се слична ствар само када се кроз људе провлачио чудан један стих:"Ње више нема, то је био звук!"
Дошао сам кући, одложио умор са гардеробом у ормар и одмах легао спaвати. Удаљена само неколико мисли од мене, а ускоро неће бити ни толико, и Ваlентина је склизнула у постељину покривена, баш као и што сам претпоставио, само мојим погледима. "Одлично", рекох, "сада се не може прехладити, чак и да је таштина, која се при заљубљивању често јавља, целу обузме"!
И, таман, иза прве завојите стазе сна, на раскрсници, на међи са које воде два пута, пред мене стаде нека сенkа, никаквог обриса око ње није било.
- Помакни се, журим кући, не пречи ми пута! наредим јој бахато, сан је моја творевина и свако ми се у њему мора повиновати.
- Не можеш стићи кући док ми не отпеваш песму - изусти сенка, очигледно рушећи моју теорију о личности сна.
- Кaква песма, какви бакрачи! Склањај се украј пута, немам времена за празноглаве разговоре и скрајнуте сaвете - викнух.
- Песма је једино што те може излечити и вид ти у очи вратити, без ње си изгубљен... Певај, заtо, малоумниче!
- Ма, мичи ми се с пута, не разговарам с незнанцима, а поготову не са сенкама којима не видим обриса - одговорих на сва ова наклапања и пођох лево, ка свитању, у коме сам открио да су ми очи и даље затворене за сваку појавност на овом свету.
Доручковао сам, изјутра, Наду, шта друго. Из куће нисам излазио цели дан, од светлости ме делио велики пут спознаје.
Читање ми је било забрањено, ходање, трчање, шетање исто тако, позната свакодневница беше бесправно одузета. A сваке ноћи иста слика - сенка, која ме наговара да певам, и ја, који то никако не желим. Слепило беше све црње, једва досезах и до неких догађаја од прошлог месеца, дан за даном. И лица укућана је неспутано хватао заборав, носио их целу вечност далеко од мене...
- Сестра пита да ли можеш да јој напишеш песмицу - успаванку за шкoлу, треба јој сутра - рече ми мајка, по тишини у соби сам чуо да у руци већ држи спремљен папир и наоштрену оловку.
- Како да напишем када не видим?!? И немој мислити да је у питању папир или оловка, једноставно - не видим мисли - издерах се непотребно, у свакој другој прилици песма - успаванка би била написана, главна вест у сутр-шњим новинама би била да је цели разред Технолошке школе заспао на часу.
- Шарај по папиру. Настаће, ако је мрљање искрено, нешто. Aко си слеп, ниси нем... Aко не видиш, још, ваљда, осећаш... Aко си одузет код очију, руке ти се још померају, не мораш их износити на ветар да би се у то уверио...
Послушао сам савет, више из дневне досаде, иако је моја потреба за тим увирала већ код првог покушаја. Ипак, одлучио сам храбро наставити, штета је, ако ништа друго, да толики бели папир остане без свог животописа. И, напослетку, мајка је у праву - немуштост не мора призвати отуђење од речи...
Завојевао сам по белини, осећао сам да правим, туда, неке црте. Поједине од њих су биле усамљене, некима сам додавао заставицу, некима две. Ипак, иако сам се осећао испуњеним љутило ме то што нисам могао видети шта под мојим рукама настаје.
И тако неколико дана, оловке су биле све уморније, читаво туце сам их потрошио. Радио сам у дрхтавици, као пред небеским указањем, са свих страна исијаваше Валентинина песма, нити јој се видио извор, нити се назирало ушће. Грчеви су ми стално прожимали тело, понека капка зноја је падала на папир, и то тачно тамо где сам се двоумио да ли да ставим заставицу или не.
Тих дана, тачније ноћи - сенке није било. Загубио јој се, у сећању, сваки траг. Знао сам да ће се вратити тек онда када станем са паничним радом, па сам стога сваку црту украшавао са посебним осећањима задовољства, љубави и пажње, не би ли рад трајао што дуже, а сенка тим бивала што даља. Напослетку, као што то одувек бива, и томе, као и свему другоме, дође крај. Задња црта би записана, срце оловке је пукло на пола а хартија поче да лети по соби, промаја није носа промолила кроз прозор и завесе.
И одмах, ту прву ноћ, пред мене стане ни позната ни непозната сенка, наравно, са истим захтевом.
- Опет ти са својим смешним прохтевима?! Како да ти објасним да моје грло не познаје ноте, оне су остале негде у мојој мајци, нису изашле са мном на свет - покушао сам објаснити, иако је то више било налик почетку свађе.
- Повади те папире из торбака, они ће ти указати пут - кратко ми одговори сенка.
Зачудих се, малопре никакве торбе није било ни у мојим рукама ни на леђима. Ипак, сада, црна торба, коју често користим да у њу одлажем непријатне ствари које су ме током живота тиштиле, прогањале и мучиле стајаше украј мојих стопала.
- Не могу отворити ову торбу, бојим се да ће све бриге и недаће коју сам у њу похранио изаћи напоље, онда ми преостаје само да се из сна никада у јаву не враћам - рекох.
- Немај страха, твоја писанија која се налазе на врху су подавила све што се у торби налази. Ниједног проблема у њој више немаш, само листове беле хартије - шапну лик.
Посегнуо сам за торбом, повукао рајфешлус, и завукао руку у дубину. У колики сам мрак руком отпутовао, са толиком белином сам се натраг, у сан, вратио. Погледао сам папире, први пут.
Преда мном се отворило мноштво нота, несагледива ширина музике, непојмљива дубина разних значења и симбола. Дакле, упитао сам сам себе, то је оно што сам ја шарао последњих десет дана? То је оно што је настајало у мојој глави, а оваплотило се на папиру. Признајем да сам био благо затечен, музика ми је, иако сам био у њу заљубљен, одувек била страна.
- Ето, сад имаш ноте, па певај!
- Како ћу, никада то нисам радио?
- Само се покушај сетити нечије песме, а остало препусти осећању...
Знао сам кога ћу замишљати, ти није било дилеме. Валентина се појави, стаде испред мојих капака и запева. Пратио сам је што сам боље могао, гледао сам у оне ноте, а уста су се сама отварала. Напоље је излазила песма и стапала се с њеном.
Сан је почео да се успављује, толико је песма била умилна и лагана. Осетили смо то, испрва Валентина, а онда, јасно, и ја за њом, па смо променили ритам и мелодију. Упутили смо се у живље звуке, сав се сан распевао с нама. Ускоро сам остао са песмом сам, Валентина је отишла. Наставио сам певати, трудио сам се до пуцања гласних жица, мислио сам да ће је тако призвати назад. Онда, после пет сенкиних уздаха, стадох. Грло се више није дало. Гледао сам у непознати обрис, сада се, сваким часом, све више и више, мутнина неповратно бистрила. Назираше се очи, уста, нос, коса... Очи се отворише, уста насмејаше, нос се подигну, коса се издужи. Сенка је попримила савршен лик, испред мене је стајала она - Валентина.
- Песма је заиста призвала твој труд и љубав. Напокон, додала бих - рече.
Отћутах њена два погледа.
- Врати ми моје погледе, не могу само песмом да те гледам.
Валентина ми пружи кутију, бојажљиво је узех.
- Не бој се, твоји погледи су ту, пажљиво их врати назад да се не створи збрка.
Учиних како ми је она рекла, надао сам се да је оваквих искустава већ имала. Поклопац се раствори и у моје очи уђе светлост. Иако нисам био будан знао сам - поново видим.
- Ето, јури сада назад, још мало па ће петлови запевати, можеш остати заувек у сну. Хитај!
Запутио сам се ка јутру и само трен касније пробудио сам се у кревету. Окренуо сам се на другу страну, уверен да ћу тако стрести све снове са себе. Тада се моји очи сретоше са Валентининим, лежала је тик уз мене, опуштена.
Запевао сам, од среће.
На себи је имала само моје погледе.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...