|
ИЗАЗОВИ НОВОГ ВРЕМЕНА
Ћирилица посустаје
Већина стручњака сматра да главни узрок потискивања и занемаривања ћирилице нису савремене технологије или притисци са стране, већ српски немар
Уколико не познаје историју ових простора странац који посети Београд, али и остале делове Србије, тешко може закључити да је ћирилица писмо којим се српски народ вековима служи. Још је мања вероватноћа да би, после повратка кући, дао тачан одговор на питање које је писмо у нашој земљи у службеној употреби. Јер, шетајући Србијом, на јавним местима, али и у медијима, службеној преписци, на већини домаћих сајтова или у савременој литератури, углавном је могао да наиђе само на – латиничне натписе. Оних ћириличних све је мање и као да се све више потискују.
Тако се, рецимо, у Кнез Михаиловој, главној београдској „штрафти”, ћирилични натписи једино још могу видети на згради Српске академије наука и уметности, на рекламама понеке књижаре и занатске радње или у излозима (углавном пропалих) друштвених предузећа. Сви остали натписи у овој, али и околним улицама су латинични. Ћирилица је, чини се, нарочито „протерана” из модерних тржних центара, бутика, са билборда, из излога великих компанија, кафића...
Да ли је све веће потискивање ћирилице из јавне употребе логична последица времена у којем живимо или резултат нашег немара и олаког одрицања од традиције. Може ли се, у ери модерних технологија и глобалне „владавине” енглеског језика, очувати писмо којим су Срби вековима писали или је ћирилица у таквим околностима осуђена на лагано умирање. Да ли је инсистирање на „одбрани ћирилице” национализам, цепидлачење око небитних ствари, или природна жеља да се очува свој идентитет и национално писмо? Све су то питања на која се у јавности чују различити, а често и сасвим супротстављени одговори. Али, већина стручњака сматра да се, без обзира на изазове времена у којем живимо, ћирилица мора сачувати и заштитити.
– Ћирилица је писмо – каже Драго Ћупић, врсни познавалац ове проблематике – којим се наш народ служи још од 10. века. Од тада до данас она је прошла кроз неколико фаза. Све до 19. века, односно до реформи Саве Мркаља и Вука Караџића, за њу није у потпуности важило правило једно слово – један глас, јер је у том периоду ћирилица имала и више од 40 слова. Вук Караџић је избацио све знакове који нису имали одговарајуће гласове и увео слова: ј, љ, њ, ч, џ, ђ, уз познату максиму – пиши како говориш. После тога ћирилица је, по мом мишљењу, постала једно од најсавршенијих писама – објашњава наш саговорник, иначе дугогодишњи директор Института за српски језик САНУ.
Он сматра да се ћирилица, као вековно писмо српског народа, мора заштитити – не да бисмо се разликовали од других, или терали неки свој инат, већ да бисмо сачували традицију и идентитет. На ћирилици су настала и сва значајна дела наше књижевности, историјски документи, верска литература, тако да би одумирањем ћирилице код младих генерација временом нестала и свест о припадности српском народу. То, наравно, не значи да латиницу, која је у наше крајеве „стигла” после 1918, треба занемарити или одбацити, тим пре што су Срби један од ретких народа који се служи с два писма, што ваља очувати.
– Много је разлога зашто се код нас потискује ћирилица. Постојали су, а постоје и даље различити притисци са стране да се она занемари, али ја сматрам да је главни узрок што се ћирилица затире наш немар. Нико од Срба не тражи да се одрекну свог писма, нити је то залог за неку бољу будућност. Зато је од било каквог закона важнија свест да смо дужни да поштујемо и негујемо своје писмо. Без постојања те свести никакви нам закони неће много помоћи – сматра професор Ћупић.
Једна од предрасуда о ћирилици јесте и да је њено лагано изумирање неминовно у ери савремених технологија и глобалне употребе енглеског. Посебно је, сматрају неки, ћирилици задат ударац откако је Интернет постао „глобални прозор у свет”. Међутим, професор Србислав Букумировић, председник Одбора за писмо Вукове задужбине, каже да савремене технологије не да нису сметња, већ пружају много веће предности за употребу ћирилице од времена које је претходило „компјутерској ери”. Он је још 1990. године направио први програм на ћириличном писму (за аутоматизацију библиотечког пословања), а 1994. иницирао је и први скуп чија је тема била рачунарска примена ћирилице. На ову тема од тада је одржан велики број трибина, али су, сматра наш саговорник, важнији резултати који су постигнути у пракси.
– Данас на нашим просторима има више стотина ћириличних сајтова, од којих су неки, попут сајта „Растко”, прави баштиници српске културе. Сајтове на ћирилици данас имају Влада Србије, национална радио-телевизија, многе новине (укључујући и „Политику”), Народна библиотека, Београдски универзитет, Српска православна црква и друге националне установе. Велики успех је и локализација виндоуса на ћирилици, као и чињеница да је чувени претраживач „Гугл” увео ћирилицу у своју понуду. Наравно, употреба ћирилице на рачунарима могла би и морала да буде већа, а нарочито смо незадовољни заступљеношћу нашег писма у мобилној телефонији. Јер, будућност ћирилице зависи од тога колико ће бити примењена у модерним технологијама. Писмо које не пронађе своје место на Интернету унапред је осуђено на изумирање – закључује професор Букумировић.
Јован Гајић
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
