|
Utorak, 26.09.2001. godine
Danas nisam raspolozen za pisanje. Pisem totalno bezvoljno i potpuno odsutan. Ne razmisljam trenutno ni o cemu i zaista nemam pojma o cemu cu da pisem. Zato, budite sigurni da ce ovaj nastavak mog dnevnika da bude jos gluplji od ostalih. Ljudska glupost je neogranicena i ja to iz dana u dan dokazujem. Pomjeram granice gluposti, sve dalje i dalje, negdje u beskonacnost... Pomislih da bi bilo lijepo da opisem jedan svoj obican i prosjecan dan. Dan kada se nista posebno ne dogadja. Jedan dan, izdvojen iz gomile drugih, totalno nezasluzeno i nepotrebno. Da bih poceo da opisujem utorak, 26.09. 2001., moracu prvo da se vratim na jucerasnji dan. Naime, juce sam za rucak imao pasulj, star jedno 2 dana i dosta dobro skuvan. Inace, ja sam ocajan kuvar. Za mene vrhunsko dostignuce predstavlja i obicna kajgana... Jebiga, totalno sam operisan od tih nekih osnovnih operacija koje su znacajne za ljudsku egzistenciju. Kazu, inace, da su pisci ljudi totalno nesposobni za zivot i da njihova sposobnost pisanja upravo izvire iz toga, da njihova slabost u trenucima kada uzmu u ruke papir i olovku postaje njihova snaga. Zbog toga, oni moraju pored sebe da imaju uvijek nekoga pri ruci, ko ce da im pomogne, ko ce po potrebi da im spusti glavu iz oblaka ili uradi nesto mnogo jednostavnije - da im ispegla kosulju npr. Sto se tice te slabosti, ona se kod mene vrlo jasno ispoljava ( dovoljno je da prisustvujete jednom mom dorucku ) ali jos uvijek nisam uspio da je pretvorim u snagu. Mozda cu nekad... I najeo sam se tog pasulja opasno. Posljedice toga su se ispoljile jutros. Jutros, desio se jedan incident. Imam vec odavno formiranu naviku da svoj krevet pocastim jednim drugarskim pozdravom, ne bas osvjezavajuceg mirisa, u trenutku kada se rastajemo, skoro svakog jutra. Ali, jutros sam malo pretjerao. Taj moj pozdrav je izmakao kontroli i bolje bi bilo da kazem da sam u pravcu kreveta ispalio malu bazuku. Umalo ga nisam oduvao, taj krevet. Imao je srece danas. Odsad ga necu pozdravljati na taj nacin, previse je opasno... Zacudjen i pomalo zabrinut takvim pocetkom dana, odlucio sam da nista bitno ne radim. Da, ja nisam bas od onih tipova koji mnogo rade. Nemam formiranu radnu naviku, jos od malena sam volio da lezim i da razmisljam. Blesavo dijete. Tjesim se tim sto sam primijetio da su i Stari Grci razmisljali na isti nacin - smatrali su da rad nije dostojan covjeka. Rad, po njima sprecava covjeka da se bavi onim za sta je stvoren i zbog cega mu je podaren razum - razmisljanjem. Posmatrajuci tako vecinu danasnje ljudske populacije, rekao bih da se niko ili skoro niko ne bavi tom aktivnoscu... Ne misliti previse znaci ne biti nezadovoljan. Nezadovoljstvo nastaje kao rezultat razmisljanja. Iz nezadovoljstva kasnije nastaje zelja da se promijeni svijet. U zavisnosti od snage te zelje ili snage licnosti buntovnika kao i okolnosti u kojim on zivi, on ce uspjeti da svoju zelju ostvari ili ce potonuti. Izgubice se u masi prosjecnosti i progutace ga mrak, mrak svakodnevice. Napredak cjelokupnog drustva upravo zavisi od tih pojedinaca, blesavih i opicenih, i njihove sposobnosti da svoje snove pretoce u stvarnost. Oni koji uspiju postaju heroji ili poznati umjetnici, u svakom slucaju slavni ali neshvaceni ljudi. Oni su ti koji drustvu daju i kulturna i naucna dostignuca... Glupo je to sto sam bas ja izabrao tu varijantu - razmisljanje, umjesto da lijepo odem u jednu od lokalnih pilana i po cijeli dan nosim rezane daske za platu od nekih 500 dm mjesecno. Kajem se zbog toga ali sam otisao predaleko, nema teorije da se promijenim. Ipak, muci me jedan problem. Taj problem nije narocito uzvisen, odnosi se na finansije. Da bih ga rijesio, planiram da u nekoj od svojih narednih pjesama ili mozda u nastavku ovog dnevnika, svojim citaocima dam broj svog ziro racuna na koji oni mogu da uplacuju izvjesne manje sume novca. Na taj nacin, ja bih obezbijedio materijalna sredstva neophodna za nabavku nekih osnovnih namirnica, pica i cigareta npr. Kad vec toliko ljudi, uglavnom politicara, moze da zivi na racun naivnih radnika, zasto ne bih, jebiga, mogao i ja ?
U razmisljanju sam proveo dobar dio jutra. U razmisljanju i citanju novina. Volim da citam novine, narocito u WC-u, dok se rjesavam neupotrebljivih ostataka obroka. Tada i najbolje pamtim i izbacujem monumentalne i velicanstvene ideje. Prava je steta sto nemam Lap Top racunar. Da ga imam, vise od polovine dana bih provodio na solji kucajuci uzvisene, dubokoumne i emotivne pjesme...Procitao sam novine i pustio vodu a ubrzo zatim otvorio i svoje prvo pivo. Morao sam da popijem to pivo. Pivo svima prepurucujem, toplo i od srca, i to ne jedno vec najmanje 10 dnevno. Mislim da covjek jos uvijek nije izmislio ljekovitiji napitak od piva. Pivo utice povoljno na rad bubrega, utice na razbijanje kamenca u bubregu, stimulise rad mokracnih kanala... Zatim : pivo pospjesuje rast stomaka a takodje i uvecavanje jetre, vrlo je hranljivo i pomaze u razmisljanju. Ko jos moze da mu odoli ? Diveci se toj carobnoj tecnosti, a pio sam Lashko, pomislio sam da bi bilo mudro da otvorim neku pivaru. Cinio bih dobro djelo, proizvodio bih lijek, a i doprinio bih ostvarenju jednog svog skromnog sna - od zaradjenog novca kupio bih sebi jedno ostrvce u Pacifiku, nabavio nekih 10 meleskinja i zasluzeno se odmarao... Sve sto mi je potrebno za otvaranje pivare imam zahvaljujuci nasoj vlasti. Oni bi mi automatski dodijelili kredit, srecni i zadovoljni sto neko u ovoj zemlji zeli da smanji broj nezaposlenih, i pruzili svaki vid tehnicke i pravne pomoci. Upravo zbog takve njihove predusetljivosti ovoj zemlji i ide tako dobro. Prema najnovijim informacijama kojim raspolazem, ubrzo cemo po dohotku po glavi stanovnika da prestignemo Guam i na taj nacin se probijemo na 734. mjesto Top liste najrazvijenih zemalja svijeta... Ideju o pivari sam odbacio iz obzira prema vama, draga 3 moja citaoca ( moja slobodna procjena velicine moje publike ), jer sam znao da bih vas jako razocarao ako bih prestao da ih redovno cukam - pjesme... Na TV-u naravno nije bilo nista zanimljivo, to vec postaje tradicija. Izrazito se dosadjujuci, brojao sam sekunde do rucka. 1434, 1433, 1432, 1431... Nisam mogao da izadjem setnju, kisa se za to pobrinula. Rucak je dosao i prosao. Mislim da sam opet jeo pasulj, nije bio narocito ukusan ali je glasan, vrlo. Na Tv-u je pocela nova, 9321. epizoda popularne peruanske serije : " Ljovisna i Beki Bekic, sami protiv svih". Ona me je vrlo efikasno uspavala. Spavao sam nekih 3 sata, taman dovoljno da vidim da je noc i vrijeme za izlazak. Mada ne vodim neki buran nocni zivot, volim da izadjem sa par prijatelja i popijem pice pred spavanje. Kad nemam para popijem jedno a kad imam popijem mnogo vise. U dzepu sam imao 2,5 km, sto je zaista mizerna suma u odnosu na moje prohtjeve. Zato sam iz kuce izasao prilicno depresivan i skeptican u pogledu provoda te veceri. Ubrzo se pokazalo da sam bio optimista jer ni Aco i Ljubisa zajedno nisu imali vise novca od mene. U kaficu smo izabrali caj, pice koje kokuzi prosto obozavaju, i pricali o sportu, djevojkama i WTC-u. Standardna i nimalo originalna prica. Za stolom pored nas cetiri djevojke su proslavljale to sto su stavile tacku na cetverogodisnje studiranje - diplomirale su psihologiju. Malu sjenku na njihovu radost baca cinjenica da posla nema nigdje na vidiku i da ga po svoj prilici nece biti barem jos nekih 10-15 godina ( to svakako i meni daje podstrek za nastavak studija ). Cestitali smo im i ogrebali se za pice. Cim se lasho stvorilo pored mene, raspolozenje mi se naglo popravilo. Usao sam u seriju gluposti i bilo je vrlo veselo. Jednoj od djevojaka se ucinilo da sam zanimljiv i cool tip pa je pocela da mi se suptilno nabacuje. Taj pokusaj sam vrlo lako i efikasno sasjekao, jos u samom pocetku. Vrlo sam talentovan za tako nesto, za odbijanje djevojaka...Oko 23.00, ostao je samo gorak ukus u ustima i tisina koja zamara. Ustali smo i izasli, ja, Aco i Ljubisa. U velikom naletu inspiracije zaletio sam se kuci i upalio racunar. Rezultat tog rada vidite. Nista posebno. Mnogo bi bolje bilo da sam povalio onu djevojku. Ali, jebiga, onda ne bih bio Hari_Haler. Stepski vuk...
|
FAQ
Poslato: 24 Sep 2001, 09:49 
