banjalukaforum.com

http://www.blicnews.com/no159/1sadrzaj/sadrzaj8.htm
Ovo je moja domovina, ali se u njoj osećam kao stranac

Autor: Feliks Pašić
SVETOZAR CVETKOVIĆ: Ljubiša Ristić je apsolutno superiorno talentovan za svoj posao koji je, nažalost, ostavio. I voleo bih kad bi on danas bio u stanju da na moj poziv kaže: Evo, hoću da režiram u Ateljeu 212. Što znam da mu, naravno, neće pasti na pamet

Glumac i već šestu godinu upravnik Ateljea 212. Poslednjih dana 2002. u Sarajevu je završio snimanje filma „Ljeto u zlatnoj dolini“, u režiji Srđana Vuletića. Razgovaramo sa Svetozarom Cvetkovićem u nekada mračnoj kancelariji Ateljea, na trećem spratu, a odnedavno prijatnoj „gostinskoj sobi“, s (prepolovljenim) šankom iz predstave „Parovi“, barskim stolicama i skladnom salonskom garniturom.

Kako je u Sarajevu?

- Pre pet godina, prvi put nakon rata bili smo u Sarajevu, i tada sam mnogo toga mogao da vidim. A sad, pošto sam u Sarajevu živeo mesec i po dana, na ovo pitanje mogu da odgovorim: dobro je ili nije dobro, srećno je ili tužno je. Mnogo toga stvara potpuno novu sliku o tom gradu, i što se tiče načina života, i ožiljaka. Od svih gradova koji su nam nekada bili u zajedničkoj državi, jedino Sarajevo ima miris nečega što bi se moglo nazvati centrom. Svi drugi gradovi pokušavaju na nešto da liče, nekome da se priklone. Zagreb je uvek težio da se prikloni Beču, da izgleda kao mali Beč, i danas je tako. Ljubljana je, opet, pretendovala da se još više povuče na zapad i bude mala metropola zapada, i tako danas i izgleda. Sarajevo je ostalo sa svojim duhom, identitetom, ali i s neizbrisivim, fizičkim i duhovnim, ožiljkom rata.

Kako se primećuju ti ožiljci?

- Dvostruko. Prvo mesto užasa u kome sam boravio posle svih ovih ratova, to je Vukovar. Ceo taj grad je veliki ožiljak, razvalina od rane. A u Sarajevu otkrivate ožiljke, pre svega fizičke. Nema zgrade ni parka koji ne nose ožiljak rata. S druge strane, onaj nekadašnji duhovni optimizam Sarajeva čini se da je sada prekriven setom. Ili, što mi je vozač u filmu rekao: „Svako od nas je u ovom ratu dobio svoju granatu“. Da li u porodici, zgradi ili u duši, tek dobio je. Te granate su vidljive u pogledima ljudi, manje u razgovorima, pošto o ratu uopšte ne pričaju. Niko ni rat, ni tri godine opsade ne pominje, ali se to oseća… Pre skoro sedam godina u Ateljeu smo igrali komad Gorana Markovića koji se zove „Turneja“, priču o grupi glumaca iz Beograda koja je 1993, kad su plate bile nikakve, dobila šansu da tezgari po oslobođenim, kako smo ih mi zvali, a oni tamo okupiranim, područjima srpskog dela Bosne. I, između ostalog, nailaze na muslimanske vojnike. U našoj predstavi predvodio ih je Bane Popović koji je studirao u Sarajevu i vrlo dobro poznavao sarajevski mentalitet i duh. Izgovorio je tada pred zarobljenim, uplašenim glumcima rečenicu koju ću ja čuti nekoliko godina kasnije, u sarajevskom kafiću koji se zove „Bono“, po članu grupe U2, jer je pevač grupe Bono Voks podržavao Sarajevo, ima čak i bosanski pasoš, samo ne znam šta će mu. Sedeo sam u tom kafiću s glumcem čiju sam fizionomiju pamtio iz TV emisije „Teversenove bajke“. Zove se Mirza Tanović. Mnogo se promenio u ovih dvanaest godina, a izgledao mi je kao neko ko će u zrelijem dobu izgledati kao Gaga Nikolić ili Aljoša Vučković. I dok smo sedeli tako, u glupoj tišini, on meni ponovi rečenicu iz predstave: „Znate li vi kako smo mi vas nekad voljeli?“ Kasnije mi je pričao kako je živeo u Beogradu, kakve je prijatelje imao u Beogradu, kako je najlepše dane mladosti proveo u Beogradu, a eto i njemu i velikom broju ljudi napravljena je rana koja dugo zaceliti neće.

Imate li utisak da je Sarajevo danas daleko od Beograda?

- Suviše je daleko. Daleko je već kad se prođe tunel na Bembaši i uđe u Republiku Srpsku. Bez obzira na to što nema neke vidljive granice, osim table, to su dva sveta. Sve radio-stanice koje se slušaju u Sarajevu izgube se istog časa kad se prođe taj tunel i pojave se neke druge, koje se isto tako izgube kad se pređe na drugu stranu. Sve je, posle svega što se dogodilo, užasno daleko. Koliko god naša zvanična politika imala dobru volju da se daljina premosti, čini mi se da i ta politika počiva zapravo na individualnim akcijama. Ovde ljudi misle da je tamo islamska ortodoksna država, što nije tačno. Ona funkcioniše, nažalost, na potpuno balkanskim principima, hoću reći na principima nerazumevanja. Postoji samo jedna olakšavajuća okolnost, koja je i dosta smešna, a to je da ta država ima tutora koji je iznad svih i koji, kad neki ne mogu da se oko nečega slože, sâm preseče stvar.

Šta je ostalo od onog čuvenog multietničkog Sarajeva?

- Mislim da je Sarajevo poslednja enklava nečega što bi se moglo nazvati multietničkom sredinom. Sva tri svetilišta, džamije, katolička crkva, pravoslavna crkva, u besprekornom su stanju i puna su vernika u danima kada su molitve ili praznici. Naravno, većinu sarajevskog stanovništva čine Muslimani ili, kako sebe sada zovu, Bošnjaci, ali me je zapanjila činjenica koliko u Sarajevu još živi Srba. Oni sebe zovu Bosancima pravoslavne vere. Zapravo su izgubili svoj identitet, ili ga prikrivaju. I, koliko god to nama smešno zvučalo, oni govore jezikom koji zovu „naš jezik“ - ni srpski, ni hrvatski, ni bošnjački, nego „naš“. Ako je neko kivan na nas, oni su kivni. Kad kažem „na nas“, mislim na zvaničnu politiku Beograda, na način na koji je Beograd tretirao Sarajevo, na tu ratnu mašineriju pokrenutu i vođenu iz Beograda, i to s druge strane reke. Mi još ne možemo da shvatimo da se rat vodio s druge strane reke koja je široka deset metara, da je s ove strane bilo i hrane i vode, svega, a da s one nije bilo ničega. Svi ti ljudi tamo, bez obzira na to kom su narodu pripadali, žrtvovani su od strane takozvane međunarodne zajednice, zarad nekog interesa koji nam je i danas mutan i nejasan. A među rajom sarajevskom nebitno je ko čemu pripada. Samo, to je mala enklava, poslednji bastion multietničnosti. Već kad se krene na sever, drugačije je, kad se krene na jug - katastrofa. Sve je tamo i dalje, nažalost, u rukama ljudi zadojenih mržnjom.

Koga igrate u filmu?

- Tumačim lik koji se zove Ramiz Krpo. Reditelj Srđan Vuletić nazvao ga je antagonistom, to je onaj koji bi mogao da se smesti u fioku vodećeg negativca. Film nema nikakve veze s ratom, ali ima puno toga vezanog za rat. Radnja se događa danas u Sarajevu. Veoma urban film, neizbežne i malo pervertirane surovosti, istovremeno i duhovit, ali surov prema budućnosti mladih. Ramiz je policajac u civilu koji razmišlja samo o tome kako da dođe do velikog bogatstva, a pri tom ne misli na to koliko se štete može naneti drugim ljudima, u ovom slučaju deci.

Otkud da Srbin igra Muslimana?

- Verovatno zato što je reditelj Srbin, mada će on teško sebe nazvati Srbinom posle svega. Iz Bijeljine je, ali je živeo u Sarajevu, studirao tamo, imao je devetnaest kad je počeo rat i popio dva metka u nogu od, uslovno rečeno, svojih. I na njemu se prelamaju sudbine u filmu. A njegov otac je danas direktor klinike u Sarajevu. To mi ne možemo da shvatimo: da neko ko se tako preziva može da bude na rukovodećem mestu. Odličnu priču mi je ispričao Srđan. Trebalo je da on i Abdulah Sidran idu u Izrael, na filmski festival u Jerusalimu. Odu u izraelsku ambasadu, a tamo ih, kaže, tretiraju kao pripadnike muslimanske države. Uzmu im pasoše, listaju ih, i kažu: „Ne možemo da vam lupimo vizu“. Pitaju, zašto? Kao, nema dovoljno slobodnih listova, a više od pola pasoša slobodno. Ne može i ne može, mora da se vadi novi pasoš. Do puta dva dana. Sidran kaže: „Idemo kod načelnika policije, odmah ćemo dobiti pasoš. Ali, Srđane, ti ćuti, ovde su svi Muslimani, ja ću govoriti“. Uđu kod načelnika, Sidran uz blagi naklon, s rukom na grudima, kaže: „Selam alejkum! Ja sam Abdulah Sidran“. Načelnik, u punoj uniformi, na to će: „O, dobro došli, gospodine Sidran. Dozvolite… Načelnik sarajevske policije, Nemanja Petrović“. Eto, neke stvari mi ne možemo da razumemo.

Jeste li stigli da pogledate predstave u pozorištima?

- Rekli su mi da ne gledam ništa, zato što ništa nije dobro. Spremaju za februar „Silviju Plat“. Dogovarali smo s gradonačelnikom Sarajeva, kad je bio ovde, da se u Beogradu odigra premijera, a domaćin bi verovatno bio Atelje. Osim „Omer-paše Latasa“, koji je obnovljen posle dvadeset godina, postoji još jedna hit predstava - „U Zvorniku sam ostavio svoje srce“ Sidrana. Za tu predstavu nema karata. Dolaze da je gledaju i stari i mladi, više stari no mladi.

Vrlo brzo ste upoznali nove države u bivšoj zemlji?

- Svuda sam putovao i radio, pa znam kakve su razlike, gde šta ima i koliko ko za kim čezne, odnosno baš ga briga za onog drugog. Ako u Sloveniji postoji nostalgija, onda je to nostalgija za balkanskom raspuštenošću, koju nadomešćuju slušanjem muzike s ovih strana, od najbolje do najgore. U Zagrebu, međutim, uopšte ne čeznu za nama. Najviše sam i putovao po Hrvatskoj. Znam gde te kako gledaju, gde te prostrele pogledom kad progovoriš ekavski. Mi smo najčeznutljiviji za bivšim predelima.

A vi?

- Pre svega sam vezan ličnim poznanstvima koja su, opet, vezana za posao. Putujući sve ove godine, prelazeći sve te nove granice, shvatio sam da ćemo, hteli ili ne, morati da se uvučemo u tu Evropsku uniju, da ćemo, hteli ili ne, porušiti granice između država, i na kraju ćemo opet imati istu valutu. To nam je neko predložio pre dvanaest godina, a mi smo ga oterali u božju mater. Onda su oni oterali nas u božju mater i… tu smo gde smo. Pogrešni ljudi na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Razgovaramo za Blic News, u kojem je pre tri meseca Nenad Prokić, vaš kolega, direktor Bitef teatra, tvrdio da se Atelje 212 pretvorio u čist bulevar, u komercijalno pozorište. Šta imate da kažete u odbranu?

- Ako Prokić tako misli, onda tako misli. Meni je žao što tako misli. Niti Atelje može da bude čist bulevar, niti to jeste. Šta je danas kvalitetno pozorište? Verovatno je Nenad mislio da samim tim što predstave u jednom pozorištu imaju publiku, to pozorište one pretvaraju u bulevarski teatar. S druge strane, ako neko pozorište u svojoj sali ima deset, petnaest ili pedeset gledalaca, ne znači da ono ima visoko umetničke i kvalitetne predstave. Mislim da je recept za pozorište dobra predstava. Slažem se da u našem repertoaru postoje dugogodišnje predstave koje pripadaju vrsti pučkog ili bulevarskog teatra. Ali, to nije osnova repertoarske politike Ateljea. Istina, u dobroj meri zavisimo od toga koliko karata na biletarnici prodamo. I zadovoljan sam što ta prodaja dobro ide. Što se, pak, predstava tiče, valjda nešto govore povoljne reakcije, priznanja i nagrade, u zemlji i inostranstvu gde smo gostovali. Ako neko misli da smo bulevarsko pozorište, pa makar se zvao Nenad Prokić, nemam ništa protiv.

Prokić čak dovodi u pitanje i budžetsko finansiranje takvog pozorišta kao što je „bulevarski“ Atelje.

- Naravno, ne bih se složio s tim. S pozicija na kojima smo, nemamo prava da određujemo koga bi trebalo finansirati. Ko je zadužen za finansiranje neka o tome odlučuje, a na nama je da radimo svoj posao kako to mislimo. Nenad misli da Bitef teatar treba voditi onako kako ga on vodi, a ja mislim da bi Atelje mogao da se vodi bolje no što ga ja vodim, i trudiću se da ga vodim bolje.

Podsećam da ste u Ateljeu počeli kao glumac 1981, ulogom u „Cementu“ Hajnera Milera, u režiji Ljubiše Ristića. U međuvremenu ste često sarađivali.

- S Ljušom sam najviše predstava radio. Na samom mom startu, to mi je bila najbolja škola.

Možete li da odvojite pozorišnog Ristića od Ristića u politici?

- Ne, zato što je njegovo gledanje na politiku uvek bilo ono što bi moglo da se podvede pod „titoista“. Ljuša je sedeo ispod Titove slike, ja sam ga fotografisao, uostalom svi smo sedeli ispod Titove slike, ali on je ostao to što je bio. Ljuša nije menjao svoje stavove, on se svojih stavova držao tvrdo. Takav je, i ne vredi s njim polemisati, zato što će svog sagovornika, pogotovo ako ga poznaje, baciti na zemlju time što će reći: „Ti ništa ne znaš!“ To je malo kabadahijsko ponašanje, ali ga je takvo ponašanje verovatno i odvelo na put politike. S njim nikad nisam polemisao, naše priče su vezane isključivo za pozorište. Jedino na šta kod njega nisam navikao, to je ta promena imidža. Ta promena je mnogo veća no promena u razmišljanju. Ljuša je imao dugu kosu, dovoljno zamašćenu čak i kad je čista, da ne bi izgledala čista, i nosio je kaubojske čizme. Od svega su na njemu ostali samo brkovi koji su malo posedeli. Ali, bela košulja i sako na Ljuši ne stoje tako dobro kao što mu je stajao džins kad smo osamdesetih putovali po Americi.

Pretpostavljam da ste u svoje vreme verovali u Ristićevu utopističku ideju da pozorište može promeniti svet.

- Apsolutno. I sad bih verovao. Obožavao sam njegove predstave i sa zadovoljstvom sam igrao u njima. Odgovarao mi je njegov gerilski način rada, zato što sam u njemu nalazio sistem, a sistema je, pre svega, bilo u njegovim idejama. On je apsolutno superiorno talentovan za svoj posao koji je, nažalost, ostavio. I voleo bih kad bi Ljuša danas bio u stanju da na moj poziv kaže: Evo, hoću da režiram u Ateljeu 212. Što znam da mu, naravno, neće pasti na pamet.

Viđate li se?

- Nismo se dugo videli. Nemam mnogo informacija o tome šta radi, osim da je tamo, u Šećerani. Prisećam se događaja od pre desetak godina. Ideja je potekla od političara koji je tada bio omiljen u našim krajevima, Vasila Tupurkovskog. On je došao na ideju da skupi umetnike iz raznih delova ondašnje Jugoslavije, pošalje avion federacije i da u istom danu, na liniji Beograd - Zagreb - Ljubljana - Split - Sarajevo - Skoplje, pokupi sve te ljude, mi napravimo predstavu koja je trebalo da prizove političare zdravom razumu i pameti, a onda nas razveze kućama. U ekipi su, između ostalih, bili Radko Polič, Arsen Dedić, Tereza Kesovija, Vlatko Stefanovski, Goran Bregović, Zdravko Čolić, Ljuša. Govorio sam pesmu na makedonskom: „Ke dojde vreme na lažni proroci / što božem vo moije ime ke vi zborat po plostadite / ke kreveat vreva vo nebesi / ke se buftaat vo gradite. / Nemojte da im veruvate / tije mislat samo na sebe si / što deka proglasuvaat / deka ve spasuvaat / bes gi razdira vnatre / dušite da vi ga zatre…“ To je bilo uzbudljivo. Rac (Radko Polič) je na srpskom čitao pismo tadašnjem našem predsedniku. Onda se sutradan desio lom u Plitvicama, i sve je krenulo nizbrdo. Sećam se šta je Ljuša govorio. Rekao je da od sumanute ideje nekog ludaka, koji u ruci drži pušku koja će možda slučajno da opali i uništi nečiji život, zavisi sudbina zemlje koju su gradili njegov deda i otac.

U kojoj ste partiji?

- Ni u jednoj. Niti sam bio. Nikad se nisam ložio na to da bih bio u nekoj partiji.

U beogradskoj čaršiji bije vas glas da ste miljenik vlasti.

– Ako čaršija tako misli… Poznajem ljude koji su na vlasti, jer su moja ili nešto starija generacija, i s njima sam uglavnom na „ti“. Ako je reč o gradskoj vlasti, jako sam vezan za sve ono što ta vlast radi i što je uradila za pozorišta. S druge strane, blisko sarađujem s Ministarstvom za kulturu. Ministar Leka (Branislav Lečić) je moj dugogodišnji prijatelj i kolega, Lekina pomoćnica je moja školska drugarica iz osnovne škole Aleksandra Jovićević, ali to ne znači da zbog toga imam privilegije.

Svojevremeno su vas proglasili „antičkim Jugoslovenom“.

- To je Ademir Kenović rekao. On je koproducent filma koji sam snimao u Sarajevu. Bilo je to u Kanadi, u doba najžešćeg rata u Bosni. Sedeli smo na nekoj konferenciji za štampu jedan pored drugog, i on je rekao: „Ja sam Bosanac, dolazim iz Sarajeva, ono je pod opsadom, a pored mene je moj prijatelj Cvele. On je antički Jugosloven“. U to vreme sam se tako i osećao.

Kako se danas osećate?

- Petar Kralj u „Kosančićevom vencu 7“, predstavi nastaloj po Selenićevom romanu „Prijatelji“, kaže rečenicu koja mi je veoma bliska. Perin Vladan Hadžislavković priča svojoj tetki kako je u Stokholmu, u parku, na zubatom suncu, u novembru mesecu, gledao mnoštvo čistih, rumenih baka, i strogih guvernanti, i bezbrižne dečice koja okolo trčkara, i shvatio u tom času da je Rgotina njegova domovina, ali kako se on u njoj tuđinom oseća. Tako se osećam.

Da li ste u ovim poslednjim godinama bili u dilemi: otići ili ostati?

- Moj brat, koji je od mene mlađi pet godina, otišao je čim je počeo rat. Sad radi u najjačoj svetskoj firmi, koja se zove „Majkrosoft“. Sećam se dana kada je odlazio. Pitao me je: „Zašto da idem? Zašto bih trebalo da odem?“ Imao je već kartu. Živeo je s roditeljima, a ja sam već dugo živeo sâm. Rekao mi je: „Kaži mi samo jedan razlog zbog kojeg treba da odem“. Rekao sam mu: „Treba da odeš zato što će verovatno doći vreme kada će trebati naši roditelji da odu kod tebe, a stvoriće se uslovi da se ti, takav, vratiš ovamo. I onda je došao dan kad se on nakratko vratio a dočekalo ga je četiri hiljade ljudi u Sava centru, pred kojima je držao predavanje. Bio je uzbuđen što je gigantsku firmu doveo u Beograd i uveo je zbilja na velika vrata.

Jeste li bili u prilici da nekoga pitate da li da odete?

- Osamdeset druge, kada sam s Ljušom bio u Americi - tamo mi se prikazivao film koji je imao velikog uspeha - „Montenegro“ Dušana Makavejeva, a tada je Šerbedžija dobio nagradu u Australiji za „Oslobođenje Skoplja“ - mogli smo da ostanemo, ali nam nije padalo na pamet. To je bilo poslednji put kada mi je neko ponudio da ostanem. Ne žalim. Ovde je zanimljivije.