banjalukaforum.com

ја нисам сељак, ја сам права српска сељачина

ја нисам сељак, ја сам права српска сељачина

U kojem god je klubu igrao, da li u BSK-u, Borcu, Zemunu, Mariboru, Černomorecu, Laktašima ili Slobodi, za Đorđa Inđića svi koji su ga gledali govorili su da je pravi fudbaski majstor. U njegovoj igri sve odiše nadigravanjem, umijećem, šarmom, vicem, jednostvano on je igrač za sve fudbalske ukuse.

- Fudbal je za mene igra i uživanje, a tek onda bodovi i pobjede. Uvijek sam ga tako shvatao i kad sam kao klinac počinjao u BSK-u, a i sad kad nastupam za Slobodu. Volim, naravno, da moj tim pobijedi, ali isto tako i kad je neko bolji, mora mu se to priznati - priča 36-godišnji Đorđe Inđić, fudbaler prvoligaša Republike Srpske iz Mrkonjić Grada.

Počeo je da trči za loptom na Čairama kod Hamdije Cerića, u kadetima mu je trener bio Dževad Agić, da bi kod Dragana Vukše, kao petnaestogodišnjak, zaigrao za prvu ekipu BSK-a.

- Dobro se sjećam, bilo je to pred odlazak Borca na turnir u Fođu, gdje je osvojio Mitropa kup. Poslije toga su me pozvali na Gradski stadion, igrao sam za juniore kod trenera Ilije Miljuša, a nedugo potom Josip Pelc mi je ukazao šansu u prvom timu. Debitovao sam u dresu Borca s Mladosti u Lučanima, a svoj prvi nastup ukrasio sam golom - kaže Inđić.

Za Borac je nastupao dvije i po godine i kaže da mu je taj period najljepši u karijeri.

- Zbog rata nismo mogli igrati u Banjoj Luci, nego u Baču. Ta nedaća nas je još više zbiližila, bili smo kao jedna porodica, vladala je sjajna atmosfera, imali smo odličnu ekipu. Boje Borca branili su, Marinović, Ljubojević, Dragić, Savić, Gajić, Banjac, Bilibija, Trninić, Trnić, Zrilić, Dragišić... vodili su nas Josip Pelc i Bobi Spasojević. U uslovima u kojima smo živjeli i radili nismo ostvarile neke rezultate, ali smo sačuvali klub. Da nam kvalitet nije bio sporan vidjelo se i po tome što su iz te generacije Marinović i Ljubojević otišli u Crvenu zvezdu, Savić, Tica i Gajić u Obilić, Dragić se preslio u Vojvodinu, Zrilić i Dragišić u Javor, ja sam otišao u Zemun... - ističe Inđić.

U Zemunu, koji je u to vrijeme bio stabilan prvoligaš, Inđić je ne samo izborio mjesto standardnog prvotimca, nego je postao jedan od glavnih igrača.

- Osjećao sam se u Zemnu kako u Banjoj Luci. Sjajno su me prihvatili saigrači, zvaničnici kluba i navijači. Prvu godinu sam često grijao klupu, a trener je bio Jovan Kovrlilja. Tad sam mislio da me mrzi, jer me nije uvodio u igru. Ali, veoma brzo se sve promijenilo, nametno sam se radom na treninzima, igrama na utakmicima i kad sam izborio status prvotimca više ga nisam izgubio. Imali smo zapaženu ulogu u Prvoj ligi Jugoslavije, nastupali i na međunarodnoj sceni, u Intertoto kupu, rivali su nam bili Dinamo Bukurešt, Batumi iz Gruzije, Gengam, Jaru... Igrao sam sa Džodićem, Banjcem, Milijašem, Isailovićem, Ilićem... koji su kasnije napravili uspješne karijere - ističe naš sagovornik.

Fudbalski put ga je potom vodio nazad u Banju Luku, u BSK, potom Borac, Maribor, Černomorec, Laktaše...

Gradski stadion. Buka i reflektori. Sa razglasa se cuje :" Broj 2- Pelc , broj 3-Gavrilovic….." A onda tap-tap-tapa-tap-Borac….Broj 5- Vidacek….Zastave , petarde, dimne zezalice. "Verona Gori Nocu". Opet cujemo spikera…..broj 7-Smileski…broj 8-Marjanovic…broj 9-Ibrahimbegovic….broj 10-Kreso…broj 11-Kovacevic…

I onda se vise nista ne cuje. Utakmica pocela , Kreso i Kovacevic izmjenjuju 'dupli pas' i Abid 'oci u oci' sa protivnickom 'dvojkom'. Uvijek mi je bilo pomalo zao gostujuceg desnog beka u tim 'susretima'. Stajao bi kao 'zrtva', kao jelen zakovan dugim svjetlima , jadan isprepadan. Plus 'Valtures' sa svojom "Hu ! Hu ! Hu ! Hu", te penzioneri na 'zapadnoj', masuci kisobranima. "Njega ,Njega !!!!" Boze, I love this game !!

Dzevad Kreso je bio Borceva zvijezda , ali rijetko za naslovne stranice sportskih revija. Zato sto je bio skroman, nenametljiv, igrao je za tim, nikada za neki svoj ego. Treneri i suigraci su ga veoma cijenili, "vukao" je za dvojicu, u sprintu do 'devedesete'. Sve za Borac, njegov Borac. Nas Borac. Pocetkom osamdesetih, od Zavoda za zastitu spomenika kulture ,( uzgred, zao mi je i ove Ustanove jer je u onom ludilu izgledala bas kao da je nosila 'dvojku na vratima' ) dobiva na koriscenje poslovni prostor u Kastelu koji uredjuje ne narusavajuci "bit" drevne tvrdjave. Tako je poceo raditi restoran "Kazamat" u kojem Kreso opet, kao na 'zelenom tepihu', daje sve od sebe da bi od njega napravio mjesto koje ce biti jedno od zastitnih znakova banjalucke gastronomske ponude.

* Dobro vam jutro gosodine Kreso i sta ste vi nocas snili ?

- Zdravo prijatelju Banjalucanine. Sta sanjam? Najcesce da istrcavam na teren sa svojim Borcevcima, a stadion 'gori '. Znam poslije toliko godina igranja da je to normalno , ali nekad se 'prepadnem' kako ti snovi izgledaju stvarni.

* Obicno pitam za najsretniji i onaj 'drugi' trenutak u zivotu?

- Kod mene je malo slozeniji odgovor na to pitanje, jer ja imam trenutke srece i bola podjeljene u "dvije teme", jednu vezanu za Borac a drugu za stvarni zivot. Sto se tice ovog prvog, najsretniji mi je dan bio 1982-e kada smo igrali finale Kupa sa Hajdukom u Beogradu. A onda i najnesretniji, jer smo izgubili 1 : 0 tu utakmicu. Sto se tice 'real life', najsretniji dan mi je bio kad sam dobio unuka (da, postao sam djeda ). I obozavam ga.

Utakmica pocela , Kreso i Kovacevic izmjenjuju 'dupli pas' i Abid 'oci u oci' sa protivnickom 'dvojkom'. Uvijek mi je bilo pomalo zao gostujuceg desnog beka u tim 'susretima'. Stajao bi kao 'zrtva', kao jelen zakovan dugim svjetlima , jadan isprepadan. Plus 'Valtures' sa svojom "Hu ! Hu ! Hu ! Hu" te penzioneri na 'zapadnoj', masuci kisobranima.

Mene zanima kako je on za 13 godina uspio uknjiziti 1030 utakmica?

U Osijeku je doslo do "iskricarenja" i medju nama samima..
No prije toga niko na put stao nije. Doista se niko nije pojavio a momacki smo se zajebavali. Na poluvremenu je par nasih otislo u neki obliznji kafic (bilo je vise tih kafica jedan do drugog, onako samostalno se izvuklo njih trojica) i tu popili batina a jedan od njih i sarafciger u plecku (koliko se sjecam).. Vijest je nekako stigla na tribinu i krenulo se napolje, al kurac, sve zatvoreno i murija blokirala izlaz. za to vrijeme je par , valjda hrabrih, porazbijalo nesto sajbi na busevima.
Po zavrsetku tekme busevi su u koloni prolazili pored tog centrica i odjednom je sve pocelo da leti na nas, od kamenja, boca do stolica.. Onako razulareni poceli smo da izlazimo iz buseva (iskacemo) kroz porazbijane prozore (nekih 100-njak metara kasnije) jer vozaci nisu htjeli stati (stali su kasnije na jednom velikom parkingu).. Odmah smo krenuli nazad ali je tu vec i murija stigla tako da je nastalo ono cisto kamenjanje izmadju nas i kohorte.. Ubrzo je stiglo jos nasih pa smo potisnuli i muriju i Kohortu dalje, onda dolazi jos vise murije i nastaje ono tipicno natezanje tamo ovamo. Jebi ga poslije nekog vremena poceli smo se vracat u buseve i napokon krenuti za BL.. To je bilo istog dana kada je bila ona povjesna tekma izmedju Dinama i CZ

Дошао сам да Борац уведем у Прву лигу. Само ме то занима. Не успијем ли у томе, сматраћу да нисам успио као тренер – изненадио је све својом изјавом Куже.

У посљедњем колу лигашког дијела Тог 18. јуна 1989. године сви путеви водили су ка једном мјесту – Градском стадиону. На трибинама се окупило 30 000 гледалаца. Све је било пуно, ни игла није могла да падне.