banjalukaforum.com

ljudi je li istina da se u subotu igra u krupi tako sam sad cuo u gradu

e sad nastaje mali problem za pojedine forumase. Maletic je trcao prema navijacima ljubeci grb Borca, a sad je izjavio da je san svakog igraca da igra za reprezentaciju....

Upravo, ako su oni mogli da prodaju česmovaču kao Pekamsku izvorsku, onda i vi možete ovo sa najlonom ili čim već... Onako usput oni su navijači Čelzija...

SportSport.ba kontaktirao je i direktora banjalučkog Borca Radmila Šipovca, koji nam je rekao:

"Bio sam jučer na sastanku i mogu vam reći da je Benz bio iznenađen odnosom kakav imaju predstavnici klubova. Mi smo svi sportski prijatelji i tako će uvijek biti. Stav Borca je jasan, mi želimo igrati u Evropi, uostalom za to se svi i borimo. Međutim, odluka o Statutu ne može donijeti niti Borac, niti Željezničar, niti bilo koji drugi klub. Naše je da igramo, a na ljudima koji su u Skupštini je da donesu odluku."

Посвећено навијачима широм земље

Данима се трудим, стрварно не знам како да почнем. Лакше би ми било да изведем Бернулијеву једначину онако садржајну, горопадну, обимну, мање бих се мучио да напишем формулу претварања анхидрита у гипс или докажем латинско једначење по звучности у другој деклинацији. Лакше бих се снашао у Кримском рату, пре бих помирио констелацију звезда у сазвежђу Касиопеје, него да вам пренесем шта желим да вам кажем. Никада нисам имао проблем са речима, само их проспем, мало посложим, лепо упакујем и будем задовољан исказаним. Стање духа, инспирације, визије, недохвата – свега има, али се увек на крају све сложи. Неретко помогне машта, савезник у савладавању непрегледне белине чистог папира. А папир ко папир, трпи све. Не желим да покушавам из више наврата, ако не убодем из прве нећу више ни покушавати. Ма нисам вам ја мама или тата да вам причам приче пред спавање, а нисте ни ви више деца. Зато слушајте, ово ћу вам испричати само једном – моји сте, а и ја сам ваш. Дакле, међу нама – наши смо.

Пре неки дан сам се затекао у једном од новосадских специјализованих хипермаркета, оно место где се купују играчке за велике, тј. алат. Свега је било на рафовима, богата понуда је убила драж. Нисам имао шта да пожелим, све што ми је пало на памет све је било на дохват руке. Као бомбона, лепо упакована у шарени целофан, осредњег укуса. Претходно маркетиншки бомбардована ваша психа очекује нешто ново, неку другу недодирнуту димензију, неку недостајућу боју у дугином спектру невино тражи бар доживљено. Моју пажњу је привукла полица са точкићима за намештај. На десетине врста, боја облика, дезена, материјала, димензија...Силиконски, гумени, метални, са редуктором или без, дупло позиционирани, замењиви или фиксни...

Свега је било само не оних наших куглагера што је нама деци са Подбаре доносио мајстор Пишта из Југоалата и као да нам је тим чином скидао звезде са неба. Ми би се тада окупљали у неки дечји конзилијум и невештим рукама од пар склепаних дасака правили троцу. Троца је била статусни симбол лумпенпролетеријата међу дечијом популацијом. Тротинете, трицикле и бициклове су имала она деца која су лети носила морнарска одела а зими штофанне капуте. Маме су им косу зализивале миришљавим уљем и чешљале на раздељак. Ми гарави и мусави дечаци, одераних колена, смо правили наше троце. Неколико дасака смо ређали уздуж како би чиниле омању платформу, са доње стране смо са две попречне летве учвршћивали добијену форму. На летву дужине метра смо стављали куглагере, на оба краја по један. Био је то најкомликованији део нашег конструкцијског захвата. Део летве који је улазио у кружни отвор на куглагеру предвиђен за осовину је морао за непун милиметар бити већи како би отпором давао стабилност нашем возилу. Тако на оба краја летве накачена два куглагера су чинила предње точкове јер се летва клином у средини повезивала са оном дашчаном платформом габарита за пар детињих ногу склупчаних у турски сед. То је уједно био и корман. Позади је био само један куглагер позициониран по средини платформе. Савршено брзо и савршено нестабилно превозно средство. Редовно смо се тркали на нашим троцама. Онај ко је имао бољи залет и ко је пркосио ветру сагињући се како би имао што мањи отпор ваздуха је и побеђивао. Неретко смо у том заносу испадали са тих справа само који сантиметар од асфалта, колена су нам била израњавана и у крастама. Све смо имали у овом нашем граду, само нисмо имали падину на којој би се спуштали слободним падом. Нови Сад је по том питању био немилосрдан.

Стара трешња у дворишту чика Стеве, Лакариног ћалета, је увек прва сазревала у комшилуку пркосећи брижљиво калемљеним воћкама оног пензионисаног заставника што је по цео дан проводио у доњем делу пиџаме и у атлетској белој мајици. Уредно поткресаних бркова и са неком мрежом на глави, тај човек је код дечурлије са Подбаре изазивао подсмех. Био је крут и груб, Озрен је био кордунаш пуних џепова апострофа. Имао је тетоважу на унутрашњости леве подлактице, успомену из ЈНА, смешни топ као креацију неког полупијаног војника. Артиљерац је гајио воћке међу бетонским царством. Није знао да је чика Стевину трешњу запатио још његов отац Лазар, по коме је и наш Лакара добио име, пљуцнувши нехајно коштицу на сред пролаза до летње кујнице. Било је то пред неке вихорне године које су надирале. Млада биљка се пркосно издигла већ следећег пролећа. Онако слабашну чувала је цела фамилија док није ојачала. Трешња је више барута мирисала од надобудног пензионисаног заставника. А онда је почела да рађа, обилато. Сваке године све више. Била је омиљена у крају. Једноставно смо је звали ’’ чикастевинатрешња’’ као и многе генерације наших претходника у кратким панталонама. Ширила је своју крошњу за сву децу из краја,обилато их награђивала првим плодовима. Као да је имала душу, широку као чика Стевино срце, примаша из војвођанске равнице. Оне Озренове, калемљене, ни поштен ’лад нису правиле..

Весна је косу чешљала у коњски реп како су то тада звали. Златасти праменови су неретко тобож бежали из уредно направљене поменуте форме и као случајно падали преко прелепих кестењастих јој очију. Просто су сликали њен неухватљив дух правећи паспарту њене грациозности. Била је заносна, суптилна, сигурним кораком је крочила кроз нашу пубертетску збуњеност. Фотографисали смо је кришом погледима, па тај филм небројено пута у глави развијали у фиксиру маште углавном пред спавање потајно се надајући да ће се и у сну јавити у свој њеној лепоти. Стеријином улицом је остављала траг сладуњавог парфема у измаглици наших чежњивих погледа пролазећи крај нас који смо држали сличице фудбалера минхенског светског првенства у рукама, седамдесет и четврте. С вечери смо знали да се прикрадемо под њен прозор и из мрака посматрамо како се певушећи чешља. Распуштала би у тим тренуцима ту прелепу гриву једног мустанга у полутами студентске собе. Био је то врхунац нашег еротског очекивања. Били смо деца, још збуњени оним соковима што је она пробудила у нама, најлепша жена из краја. Она је владала ситуацијом, владала је нашом пожудом и у тим тренуцима би гасила светло пред напуклим огледалом у молованој соби. Остајали бисмо у тами ћутке. Страхопоштовање? Пожуда? Жеља? Нисам тада знао шта осећам према прелепој жени, био сам још дечак. Али сам веровао да одрастам под тим прозором брзином трептаја ока.

Одрастао сам уз велику реку. Враћао сам јој се као да никада нисам ни одлазио. Била је то привилегија свих нас који смо Дунав сматрали својим. Пролазиле су лађе са свакојаким заставама на крмама које су носиле уморне морнаре, снене путнике и вечите авантуристе. Ми смо им свима махали и детињим осмехом испраћали стојећи у плићаку Шодроша, Бећарца, Штранда или Официрца стрпљиво чекајући да пловећа грдосија ођезди таласима како би наставили бесконачни Пициген у врелини летњих дана. Пициген, тако својствен, тако новосадски. У таласима те моћне реке сам научио да пливам дубоко убеђен да сам баш тог трена постао човек. А нисам баш тада, тачније нисам само тада. Једном за опкладу сам га и препливао. Још увек нисам сигуран да ли је тада била већа моја глупост или јачина његових таласа, већа моја адолесцентна дрчност или удаљеност његових обала. Двојицу добрих другара сам изгубио у његовим таласима. Ђанго није стигао честито ни да нацрта бркове, Зека је дуго чувао успомену на најбољег другара. Поклонио се истим таласима, вероватно и однео причу са собом како смо сви прелазили преко лукова Жежељевог моста много касније него што се на то Ђанго први усудио. Скакали смо тада у мутну воду, одважни, и луди својих шеснаест година. Чурушка ласта је чист локализам, одомаћен у овим крајевима, преношен шапатом генерацијама. Врста скока којој би позавидела и она одважна групица са мостарског старог моста.

Деца воле победнике, а ја сам волео моје победнике и када су губили. Можда сам их тада волео још више, били су карика мог детињства заједно са Флаш Гордоном на пример. Мислим да сам се тада дефинитивно сврстао, схватио сам неку димензију коју сада покушавам да вам призовем. На првим пољима сунцокрета новосадског атара сам са Војводином тих босоногих година склопио савез. Ја њој срце и оданост до гроба, она мени колико може и када може. Признајем, није баш често могла али то није умањивало моју љубав. Та несиметрија ми није сметала, мазохистички сам чекао да кажем вама који сте се сврстали под неке друге заставе, туђе транспаренте, туђ југ и север, под другим бакљама цепате грла дубоко верујући да сте пригрљени и прихваћени од оних који нису имали трешњу у комшилуку и неку Весну у вашем граду, од оних који нису скакали са вашег моста чурушком ластом, који не знају шта је то пициген. Зар очекујете да се троцама спуштате низ дорћолску падину, да се купате на Ади, да вам Карабурмом шетају прве љубави? Ова земља је препуна оваквих неиспричаних прича, поједностављених и калупираних страсти према фудбалу. Осврните се око себе, погледајте своју околину, она је целог живота око вас. Она вас прави људима, поносним, узвишеним. Око вас су људи који чине ваш град, машите вашим заставама, палите ваше бакље. Нека хук са Беглука, са Багдале, са Карабурме, са Чаира, Лагатора, са Чика Даче, са Детелинаре, буде својствен и страствен, обојен вашим бојама. Запитајте се шта је то традиција, када су вам клубови основани, који предак вам је остављао то у аманет. Запитајте се ко вам је мењао имена клубовима дајући црвене, прегалачке, ударничке називе мењајући историју. Ко данас игра фудбал у Карађорђевом парку у Бечкереку? ’’Пролетер’’ сигурно не, он више и не постоји. Ко је то слао играче у Монтевидео, да ли је случајност очигледна или је стварност другачија? Напуните трибине у Ужицу, Суботици, Крагујевцу, Пироту, вратите Сомбор на фудбалску мапу Србије вашом подршком, вратите Нишу Раднички да се Раднички врати свима нама, онакав када је харао Европом, подигните Пролетер из пепела, вратите се на трибине од нуле ако треба. Србија није спала на два клуба, која су цртом из ’45 подвукла спортску историју на овим просторима. Сви ви који се задовољавате деведесетоминутном страшћу са црвеног севера и црног југа а долазите из других средина запитајте се шта сте прескочили, можда још није касно да се осврнете за неком прелепом девојком из краја или да се наједете трешања и ринглова са крошњи комшијских воћки. Узмите ту прашину са ваших улица у шаке и запитајте се ко је воли више од вас самих, да ли тамо неко у великом граду мисли на вас после последњег судијиног звиждука када спакујете транспаренте и кренете пут својих градова.

Навијачка Србијо, завири мало дубље у своја срца. Пронаћи ћеш тамо место за једну Слободу, једну Инђију, Борац, Јавор, Земун, Офк Београд...Пусти глас, у нама ћеш имати часног ривала на терену и трибинама. У нама који смо досегли дубоко у корене, све до 1914-те!!!

До нове аритмије – до нове победе!

На првим пољима сунцокрета новосадског атара сам са Војводином тих босоногих година склопио савез. Ја њој срце и оданост до гроба, она мени колико може и када може. Признајем, није баш често могла али то није умањивало моју љубав.