banjalukaforum.com

Idemo od najstarijeg u vojsci Kraljevine Jugoslavije:

Renault F-17


U Jugoslovenskoj predratnoj vojnoj terminologiji umesto uobicajenog engleskog termina tenk (tank) koriscen je francuski termin Borna kola (char de combat).


U Prvom Svetskom ratu Srpska vojska nije imala tenkove, sem cetiri oklopna automobila marke Pezo. Tokom jula 1919. god u sastav francuske Ugarske vojske ulazi jedan tenkovski bataljon. U njegovom sastavu su bile dve tenkovske cete i to 301. u Deski i 303. u Kanjizi, te se tako stvaraju uslovi da i Jugoslovenski oficiri upoznaju novo revolucionarno borbeno sredstvo. I pored nedostatka prakticnog iskustva nasi oficiri nisu imali dileme o buducnosti novog oruzja te se odmah preuzeti koraci za nabavku prvih tenkova. Na predlog francuskog komandanta generala De Lobita , bilo je planirano da se u svaku pomenutu cetu uputi po jedan pesadijski vod (1 oficir i 30 regruta) zarad obuke na tenkovima. U medjuvremenu obe cete su prebacene u Novi Sad gde je pocetkom septembra i stiglo probrano ljudstvo. Kako su jos uvek trajale borbe protiv Boljsevika u Beserabiji u Rumuniji, francuski bataljon dobija naredjenje za pokret, a ljudstvo iz dva nasa voda, buduci da do 20. septembra nije ni zapocelo obuku, vraca se u svoje jedinice. Ovaj neuspeh nije omeo jugoslovensku vrhovnu komandu u daljim pokusajima nabavke tenkova. vec u oktobru zahteva i dobija sredinom novembra, od francuskog ministarstva rata pravilnike o upotrebi lakih i teskih tenkova. Istovremeno se i dalje radi na nabavci, te se podnosi zahtev preko pukovnika Vase Bozidarevica za ustupanje 26 tenkova iz pomenutog bataljona, cije je novo odrediste bila Sofija (24 tenkova je bilo poslato u Rumuniju). I ovoga puta Francusko ministarstvo rata odbija jugoslovenski predlog, uz obrazlozenje da nemaju visak tenkova za prodaju te da se saceka nastavak proizvodnje ovog modela. I posle ovoga neuspeha ne jenjava inicijativa, te zastupnik nacelnika staba vrhovne komande gen. Petar Pesic obraca se komandantu saveznicke Istocne armije gen. France d'Epereu, 14.11.1919. god sa molbom da isposluje prodaju pomenutih 26 tenkova. Vrlo brzo stize ohrabrujuca vest da Kraljevina SHS moze racunati na jednu cetu od 8 tenkova iz Sofije, stim sto ce oni definitivno biti predati po sredjivanju prilika u Siriji. Po preporuci gen. d'Eperea trebalo je odmah uputiti potrebno ljudstvo u Bugarsku prestonicu, zarad obuke, a oficiri iz tog kontigenta bi ujedno kasnije bili i clanovi komisije za primopredaju tenkova. Po planu vrhovne komande tenkovi bi trebali biti stacionirani u Skoplju, gde bi se obucavalo ljudstvo iz svih armija, a instruktori bi bili oficiri iz III armije koji su i trebali primiti obuku u Sofiji, tj. Carigradu ako se tenkovi dislociraju tamo. U medjuvremenu nabavljena su i pravila upotrebe i sadejstva tenkova Britanske vojske, sto samo svedoci o ozbiljnosti priprema i shvatanju znacaja novog borbenog sredstva. Tenkovi namenjeni Srpskoj vojsci tokom januara. 1920. god bivaju prebaceni u Makrikej, blizu Carigrada, pa gen. d'Epere obavestava vrhovnu komandu da tenkovi ne mogu biti ustupljeni zbog trenutnih potreba francuske Istocne armije, ali da je potrebno da se uputi ljudstvo zarad obuke. Grupa je krenula 26. februara 1920. god preko Sofije u Carigrad, gde je izvrsena obuka u 303. ceti bornih kola 17.kolonijalne divizije, a obuceno ljudstvo se vratilo u zemlju 1. jula 1920.god. Po misljenju vrhovne komande, planirana je nabavka jos osam primeraka u Francuskoj (koja je planirala novo pokretanje proizvodnje ovog modela) te bi se po dobijanju cete stacionirane u Carigradu raspolagalo sa 16 tenkova od kojih bi se formirala 4 voda. Jugoslovenski vojni vrh se odlucio za lake modele (chars d'assaut leges) jer su se tezi modeli francuskih tenkova pokazali lose. Ipak ostavljena je mogucnost da se ipak nabavi jedna ceta tezih tenkova u slucaju da su znatnije usvrseni. Ovako mala kolicina planirana je pre svega zbog visoke cene tenkova i planirani su samo za obuku. Francuska je prihvatila da se sav isporucen materijal plati u naturi, te je izgledalo da je nabavka 16 tenkova (8 novih plus 8 polovnih) savim izvesna i zavrsena stvar. Nove cinjenice su se iprecile pozitivnom resenju nabavke. Jugoslovenski tehnicki delegat u Parizu puk. Bozidarevic je 19.marta 1920. god izvestio artiljerijsko - tehnicko odeljenje Ministarstva vojnog da u francuskom ministarstvu nista neznaju o ustupanju tenkova iz Carigrada, a sto se tice novih njihova nabavka je jedino moguca ako porudzbina dostigne potraznju od 500 komada, kada bi se pokrenula proizvodnja. U vezi s tim delegatu u Carigradu je nalozeno da dogovori makar nabavku 2 primerka. Razvoj dogadjaja u Siriji i problem kreditiranja omeo je i ove pokusaje. Uprkos svim neuspesima i dalje se radi na ovoj temi, te se komandama armijskih oblasti dostavljaju upustva o borbi protiv tenkova i blindiranih automobila, izradu i rusenja prepreka, a odrzano je i vise popularnih predavanja po garnizonima sa ciljem informisanja oficira o tenkovskoj tehnici. Pored ovoga radi se i na skolavanju strucnog kadra za buduce oklone jedenice pa se tokom 1922 u periodu od 1. marta do 20. avgusta major Jevrem Topalovic odradjuje kurs u 501.puku bornih kola u Turu. Bilo je planirano da ovaj oficir postane komandant buduce tenkovske jedinice. U medjuvremenu tenkove su nabavile mnoge Evropske drzave, medju kojima i blize okruzenje: Rumunija, Grcka, Italija, sto je posebno zabrinjavalo jugoslovenski vojni vrh. U periodu 1927-1930 ponovo je u nekoliko grupa u Francusku upucen jedan manji broj oficira i podoficira zarad obuke na novim sredstvima. Prvi potpuno obuceni tenkisti su bili pesadijski porucnici Danilo S. Zobenica i Blagoje D. Nebreklijevic, koji su imali najdetaljniju obuku. Prvi deo obuke je trajao od 1.decembra 1928. do 31.jula 1929 god., da bi se obuka nastavila u 508. puku bornuh kola u Linevilu (1.avgust - 1.oktobar 1929.) da se zatim obuka nastavila u Versaju do 31.jula 1930. god.

.....Ipak za nabavku je mozda najpresudnija bila finansijska situacija, koja je u tom periodu bila jednako losa. Krajem 1923. god Kraljevini SHS je odobren ratni zajam od 300.000.000 franaka, ali lista prioriteta je predvidjala mnogo sta, te je planirano da se tek posle nabavke 100.000 kompleta vojnickih uniformi, na red dodju i tenkovi. Isporuke ugovorene na osnovu ovog zajma razvlacene su sve do kraja 1929. god kada je konacno otvorena mogucnost za kupovinu tenkova. Konacno aprila 1929(1930?). god. isporucuje se 10 tenkova Reno, a dodatnih 11, preko Dubrovnika u julu iste godine. Radilo se o 21 tenku Renault FT, usavrsene verzije poznatih i kao Renault - Kegresse M28(nasa oznaka M-26). Imali su gumirane gusenice i predstavljali su unapredjeniju, pokretljiviju verziju od ratne FT17. Tenkovi su najpre stacionirani u Kragujevcu, zbog lakseg odrzavanja, gde je pocetkom aprila formirana tenkovska ceta. Komandant cete je bio kapetan I klase Fridrih Rener, a ceti se ubrzo, nakon zavrsetka skolovanja u Versaju pridruzuju sei oficiri Zobenica i Nebreklijevic. Prilikom vojneg defilea 6. septembra povodom dodela ratnih zastava pukovima i u cast sedmog rodjendana prestolonaslednika Petra, 1930. god na Banjici, ucestvovalo je i 10 tenkova, pa su gradjani imali priliku da se upozanaju sa "najsavremenijem" borbenim sredstvom tada. U koloni su pet tenkova bili model naoruzan topom i pet sa mitraljezima. Tenkovi su krajem maja i pocetkom juna 1931. god prebaceni u Kalinovik u sastav Pesadijske i Artiljerijske oficirske skole., gde su korisceni u procesu obuke.
.....Ubrzo posle pocetnog odusevljenja, vojni krugovi su postali svesni tehnicke nesavrsenosti tadasnjih tenkova, te veoma velikih troskova upotrebe. Jugoslovenska industrija nije bila u stanju zadovoljiti potrebe za rezervnim delovima. Tenkovske gusenice su vec bile puno istrosene, a rezervne nisu postojale, te je samo 10 tenkova bilo ispravno.. Tokom te 1931. i Albanija nabavlja 6 lakih tenkova za svoje potrebe. Tenkovski park je simbolicno uvecan 1932. god. kada je iz Poljske na osnovu vojnog sporazuma isporuceno 6-7 Reno FT17. U duhu cinjenice da su tadasnji tenkovi kostali od 150.000 do 2.000.000 franaka. te da je ratni veteran Reno FT uveliko zastareo nisu preduzimane nove nabavke, sve do 1935. god kada je u okviru besplatne Francuske vojne pomoci dobijeno 20 polovnih Reno FT(nasa oznaka M-17), od koji je jedan deo isporucen 1936. god. Septembra 1936.god u Beogradu formira se bataljon bornih kola od tri oklopne i jedne pomocne cete. Fakticki aktivna je bila samo jedna ceta, u kojoj je izvodjena obuka. Komandanti ceta su bili skolovani tenkisti D. Zobenica, B. Nebreklijevic i Lj. Terzic (na skolavanju u periodu februar-septembar 1936.god.). Novoformirani bataljon je uzeo ucesca na paradi septembra 1936.god. Marta 1937.god. bataljon je imao po jednu cetu za obuku u Zagrebu i Sarajevu i jednu cetu u Beogradu. Na raspolaganju je bilo ukupno 47 tenkova FT17 i Kegrese, priblizni odnos je bio 1/3 sa mitraljezom, 1/3 sa topom i 1/3 modela M28. Modeli sa mitraljezom, cesto su nazivani "zenski", a primerci sa topom "muski"
Sestog aprila 1941. Nemacka je sa svojim saveznicima zapocela opsti napad na Kraljevinu Jugoslaviju. Tadasnja vojska je od oklopnih jedinica imala 2 tenkovska bataljona, eskadron tanketa i jedan vod oklopnih automobila male borbene vrednosti. Tenkovi su bili po cetama rastrkani po celoj teritoriji tako da su 3 cete popunjene sa FT-17 bile dodeljene 2. 3. i 4. Armiji. Ove cete su bile locirane u Sarajevu, Skoplju i Zagrebu. Drugi tenkovski bataljon (R35tenkovi) nalazio se u Beogradu, u rezervi Vrhovne komande, ali je njegova 3 ceta jos u jesen 1940. prekomandovana u Skoplje u sastav 3. Armije. Eskadron tanketa (brzih bornih kola Skoda) je ostao u Zemunu sa zadatkom protivdesantne odbrane tamosnjeg aerodroma ili za zatvaranje pravaca iz Srema prema Beogradu. Borbena gotovost je bila na jako niskom nivou. Sve jedinice, pocetak rata je zatekao u garnizonima. Vozila nisu bila popunjena gorivom i municijom, tako da naprimer. eskadron tanketa nije dobio pancirnu municiju, a jedino je se ova jedinica mogla efikasno suprostaviti nemackim tenkovima. Izdaja, opste rasulo i dezorijentisanost koja je zahvatila kompletnu vojsku uticalo je i na ove jedinice.


.....U trenutku izbijanja rata Prvim tenkovskim bataljonom komandovao je major Stanimir Misic. Prema mobilizicijskom planu komanda i pomocna ceta (bez tenkova) iz Beograda se upucuje u rejon Velike plane, gde se trebala prikupiti glavnina bataljona bez prve cete. Komanda i pomocna ceta u iscekivanju u V. Plani ostaju do 9. aprila i kako se do tada nije pojavila ni jedna ceta, krecu sa povlacenjem u pravcu Bosne, ali vec u Uzicu bivaju zarobljeni od nemackih jedinica.
.....Prva ceta tenkova FT17 je nocu 6/7 aprila natovarena na zeleznicke vagone u Skoplju. Po planu 3. Armije ova ceta je trebala uci u sastav Sumadijske divizije u Strumickom polju. Ujutro 7. aprila (u to vreme glavnina Sumadijske div. je vec bila razbijena) ceta se iskrcala na zeleznickoj stanici Strumica, kod Udova. Izvrsen je mars prema selu Pirovo i oko 10 casova presla je u odbranu u rejonu Streliste, severno od puta Valandovo - Udovo. Preostale snage Sumadijske divizije su mahom bile odbacene po okolnim brdima te je jedina prepreka nemackom nadiranju prema Djevdjeliji bila ova tenkovska ceta, koja je vec ostala bez jednog tenka, koji je ostao u kvaru tokom marsa. Oko 13 casova Nemacke izvidjacke jedinice SS divizije Adolf Hitler primetile su polozaje tenkova, ali komandir cete je zabranio otvaranje vatre. Sledio je iznenadni napad JU-87, Stuka, dok su se privlacili neprijateljski tenkovi i pesadija. Komadir cete je pobegao, a vecina cete je unistena u vazdusnom napadu. Deo cete je ipak pruzio otpor, ali usled zastarelih topova i neodgovarajuce municije, bez veceg efekta. Prostala cetiri tenka ove cete su zajedno sa ostacima razbijenih divizija, odstupila na teritoriju Grcke, kod sela Kremenice 8.aprila. Kod Lerina u Grckoj, najverovatnije, unistena su sva cetiri tenka jer vise nisu bili borbeno upotrebljivi.
.....Druga tenkovska ceta u Zagrebu nije ni izasla iz kasarne, gde je i sacekala Nemce. Treca ceta iz Sarajeva vozom je upucena prema Arandjelovcu u sastav Unske divizije. Nakon dolaska 9. aprila rasporedjena je u okolini Orasca. Tri dana kasnije dobija zadatak da nocu marsira pravcem Arandjelovac - Lazarevac, da bi zastitila odstupanje nekog puka. Rano ujutro ceta je podno Rudnika ostala bez goriva, a da se puk nije ni pojavio. Komandir cete je od komande divizije zahtevao popunu benzinom na sta je odgovoreno da su cisterne zaplenili Nemci u Brdjanskoj klisuri, izmedju G. Milanovca i Cacka. Sa tenkovskih topova skinuti su zatvaraci i demontirani mitraljezi, te se ljudstvo kamionima uputilo prema Sarajevu. Moguce je da je deo ove cete ipak nastavio prema Topoli. U Brdjanskoj klisuri su naisli na velike kolicine razlivenog benzina, koji je tekao iz zeleznickih cisterni. Pored nasipa pruge napravilo se malo jezero od benzina, po kome su plutali razni predmeti i burad. Ostalo je pitanje da li ovo bila sabotaza ili nuzna akcija. Ljudstvo je produzilo do Pozege, gde je sa licnim naoruzanjem raspusteno kucama, a da nije ni stupilo u kontakt sa neprijateljem.

.....Tako je zavrsen neslavni ratni put Prvog bataljona bornih kola. Deo zarobljenih Renoa ustupljen je Ustaskoj vojsci, a manji broj moguce da je koriscen u protivpartizanske svrhe.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Renault F 35


Vec sredinom tridesetih godina nadlezne sluzbe vojske Kraljevine Jugoslavije bile su svesne mogucnosti zastarelih Reno tenkova. Reno FT 17 je odgovarao potrebama Prvog Svetskog rata i sa svojim oklopom od 22mm bez problema je mogao parirati jedinom tadasnjem protivoklopnom oruzju - protivtenkovskim puskama. Medjutim tokom tridesetih godina vecina armija svoje pesadijske jedinice oprema lakim PT (Protivtenkovski) topovima kalibra 37mm.Ovi topovi su mogli probiti oklop debljine 30-35mm , pod uglom od 60 stepeni, na daljinama od 500m. Poznato da je model FT mogao efikasno dejstvovati samo do 400m daljine i pritom imao oklop od 22mm (Kupola). Tih godina (1934. god) u Francuskoj se uveliko radilo na buducem modelu tenka koji bi trebao zameniti Reno FT 17, tada jos uvek najbrojniji tenk Francuske vojske.Na konkursu tri velike firme (Reno, Hockins i FCM) izabran je renov prototip, koji je ubrzo, pre kraja ispitivanja, zbog pogorsane medjunarodne situacije, narucen u velikom broju. Prvi primerci su isporuceni vec sredinom 1935 god. U narednom periodu ukupno je proizvedeno 1.600 primeraka Renoa R-35 od cega se 945 nalazilo u naoruzanju Francuske armije maja 1940 god. Oko 240 Renoa je isporuceno drugim zemljama (100 Turskoj, 54 Jugoslaviji, 53 Poljskoj i 40 Rumuniji). Buduci i da se u Francuskoj novi model R-35 uvodio kao zamena za FT 17 ne cudi odluka tadasnjih vojnih vlasti Jugoslavije da nabave Reno R-35. Naime posle vise pokusaja (U to vreme i prijateljske zemlje, zbog opste situacije, su nam nerado prodavale oruzje) jednoj vojnoj delegaciji pocetkom 1940 god. uspeva da naruci 54 tenka Reno, koji su isporuceni aprila iste godine. Svi tenkovi su rasporedjeni u Drugi bataljon bornih kola, (Tadasnji naziv za tenkove kod nas) u Beogradu. Bataljon su sacinjavale tri tenkovske i jedna pomocna ceta. Svaka ceta je imala po tri voda i tenk komandira cete. Pomocna ceta pored pokretne radionice, cisterni, kamiona za prevoz municije je imala i rezervnih 11 tenkova, namenjenih popuni gubitaka u cetama. Komandiri ceta su pored svojih tenkova imali i terenske automobile za izvidjanje. Bataljon tada dobija i svoju oznaku na tenkovima: Nacrtanu plamtecu bombu sa upisanim brojem jedan. Krajem decembra 1940.god., usvojena je i formacija bataljona bornih kola, koja je bila ista za oba tenkovska bataljona kraljevske vojske
Vojska Kraljevine Jugoslavije je od oklopnih jedinica imala 2 tenkovska bataljona, eskadron tanketa i jedan vod oklopnih automobila male borbene vrednosti. Tenkovi su bili po cetama rastrkani po celoj teritoriji tako da su cete 1.okb (popunjen sa FT-17) bile dodeljene 2. 3. i 4. Armiji. Ove cete su bile locirane u Sarajevu, Skoplju i Zagrebu. Drugi tenkovski bataljon (popunjen sa R-35) nalazio se u Beogradu, u rezervi Vrhovne komande, ali je njegova 3 ceta jos u jesen 1940. prekomandovana u Skoplje u sastav 3. Armije. Eskadron tanketa (brzih bornih kola Skoda) je ostao u Zemunu sa zadatkom protivdesantne odbrane tamosnjeg aerodroma ili za zatvaranje pravaca iz Srema prema Beogradu. Borbena gotovost je bila na jako niskom nivou. Sve jedinice, pocetak rata je zatekao u garnizonima. Vozila nisu bila popunjena gorivom i municijom, tako da naprimer. eskadron tanketa nije dobio pancirnu municiju, a jedino je se ova jedinica mogla efikasno suprostaviti nemackim tenkovima. Izdaja, opste rasulo i dezorijentisanost koja je zahvatila kompletnu vojsku uticalo je i na ove jedinice.Glavnina Drugog oklopnog bataljona (bez trece cete u Skoplju) upucena je zeleznicom 5/6 aprila iz Beograda preko Srema u susret nemackim oklopnim kolonama. Kada je bataljon stigao u Slavonski Brod, neprijatelj je vec bio u Vinkovcima. Posto su Slavonska i Osjecka divizija bile u potpunom rasulu, bataljon se u sastavu Druge armije povlaci preko Save u Doboj. U Doboju je napadnut od Ustasa, prilikom pokusaja da se jedinica razoruza i zarobe tenkovi. Na prostoru Doboja doslo je i do sukoba sa nemackom 14. oklopnom divizijom, pa je u periodu oko 15. aprila osteceno ili unisteno oko 20 tenkova. Ostatak bataljona se povlaci prema Sarajevu, ali ga u dolini reke Bosne sustizu jedinice 14. oklopne divizije, kada i dolazi do zarobljavanja ljudi i tehnike.
..... Treca ceta ovog bataljona je 6. aprila izvela mars iz Skoplja prema rejonu Stipa da bi usla u sastav Bregalnicke divizije. Nakon kontakta sa komandom ove divizije, ceta je u popodnevnim casovima zaposela rejon Jezevo polje, gde su vec bile jedinice 23. puka. U ranim jutarnjim satima 7. aprila razvija se zestoka borba sa nadirucim nemackim jedinicama divizije SS Adolf Hitler, koja traje do prepodne istog dana kada se puk i tenkovska ceta povlace prema Velesu. Ceta se pod borbom povlacila do sela Olujic, gde je zaposela polozaje za odbranu kominikacije s.Olujic- Veles, u vecernjim satima. Nemacki tenkovi, posto u borbenom kompletu nisu imali pancirnu municiju, na prednji polozaj privlace PT topove od 75mm, protiv kojih je oklop Renoa 35 bio nemocan, te je nakon energicnog napada kompletna ceta biva unistena, a komandir zarobljen.. Tokom 1941. god Nemci u Srbiji su koristili 25 tenkova Reno R-35, francuskog, a verovatno i naseg porekla.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Njegovo veličanstvo i legenda 2 SR:
T-34



Malo koje oružje je imalo uticaja na tok Drugog svetskog rata, kao sto su imali tenkovi serije T-34. Kao najbolji tenk tog rata, bio je spas za Rusiju. Veoma veliki uticaj izvršio je na dalji razvoj kako ruskih tako i nemačkih tenkova, a posredno i na tenkove ostalih zaraćenih strana. T-34 je predak današnjih najsavremenijih ruskih tenkova, na kojima se mogu prepoznati neki kriterijumi koje je još slavni T-34 zacrtao. Proizvodnja ovog tenka započela je krajem 1939. god. na osnovu poboljšanog prototipa T-32. Dobra pokretljivost u kombinaciji sa solidnim topom i karkterističnim zakošenim oklopom i pored problema sa transmisijom i lošeg rasporeda unutar vozila, dala je jedan jako respektivan tenk. Početkom rata T-34 je bio neugodno iznenađenje za nemačke tenkove. Ipak zbog svoje malobrojnosti (samo je 1100 proizvedeno pre početka rata) nije imao bitnijeg uticaja na prvi period rata. Kako se glavnina ruske industrije uspešno evakuisala prema Uralu, proizvodnja T-34 je nastavljena sa mnogim novim unapređenjima. Do kraja 1941 konstruisana je nova pretežno livena kupola, sa maksimalnom debljinom oklopa od 60mm, a većina novih tenkova je imala ugrađene nove topove od 76,2mm, koji su mogli probiti oklopnu plocu debljine 65mm, po uglom od 30 stepeni na 450m, sto je bilo dovoljno za pariranje tadašnjim nemačkim tenkovima. Ratna zbivanja su ubrzala razvoj te je T-34 konstantno usavršavan. Vec 1942. god. izradjuje se nova kupola, drugačijeg oblika i sa dva poklopca, a 1943. se prelazi na liveni tip kupole. Debljina oklopa ovih novih kupola je iznosila 75mm spreda i 52mm bocno. Usled velikog broja fabrika, koje su bile angažovane na proizvodnji tenka, nastale su i mnoge nestandardne modifikacije, na fabričkom nivou: ponekad su dodavane dodatne oklopne ploče, osloni točkovi drugačijeg oblika, bolje zaštićeno postolje mitraljeza, menjačka kutija sa 5 brzina, pojavili su se i dodatni spoljni rezervoari... Krajem 1943. pojavljuje se znatno usavršenija verzija- T-34/85. Kao osnova posluzili su T-34 iz zadnjih serija, ali je kupola ponovo redizajnirana, da bi primila trećeg člana posade, kao i novi top D-5T85 (kasnije je ugrađen nešto bolji model S-53) od 85mm, koji je zahvaljujući početnoj brzini projektila od 792 m/s mogao probiti 95mm oklopa pod uglom od 30°, na daljini od 900m. To je bilo dovoljno efikasno za pariranje pod određenim uslovima nemačkim modelima Panter i Tigar. Bočni oklop kupole pojacan je na 75mm, a na oklopnom telu je ostao iste debljine zarad zadržavanja pokretljivosti. Takodje uvođenjem petog člana posade, znatno je olakšan rad komandira i nisandzije. Šasija ovog tenka poslužila je i kao osnova za mnoge modele samohodnih oruđa. Prvo je izrađeno vozilo SU-122, nastalo ugradnjom poljske haubice 122mm u prednju kosu ploču oklopnog tela. Kako je ovaj model bio pogodniji za neposrednu podrsku pešadiji, proizvedene su i protivtenkovski modeli SU-85, sa topom 85mm, da bi se potkraj 1944. prešlo na proizvodnju SU-100, sa topom 100mm, koji je bio i u naoružanju JNA, u mesovitim PO divizionima. Izmedju 1940. i 1945. proizvedeno je oko 40.000 tenkova T-34 svih verzija. U većem broju prizveden je samo americki tenk M-4 Šerman, mada se T-34 proizvodio i posle rata. Nakon Drugog svetskog rata ovaj tenk je korišćen u skoro svim lokalnim sukobima. Pokazao se odlično u prvoj fazi korejskog rata, gde je njegov oklop bio imun na projektile ručnih bacača.
Tenk T-34 je na prostoru Jugoslavije prvi put viđen u sastavu nemačkih jedinica, koje su vrlo rado koristile primerke zaplenjene na ruskom frontu. Nakon mahom lakih tenkova sa kojima su se sretale partizanske jedinice, dosta veci i tezi T-34, prilikom pojavljivanja na bojištu često je pogresno prepoznavan kao PzKpfw V - Panter, sa kojim ima relativno sličnu siluetu, pa su u izveštajima često opisivane borbe sa "Panterima". Do masovne pojave dolazi nakon ulaska Crvene Armije, na prostore tadašnje Jugoslavije, a krajem 1944. god. formirana je Druga tenkovska brigada, opremljena sa 65 T-34/85, koja je dala značajan doprinos u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Posle rata na osnovu sporazuma sa vladom SSSR-a juna 1946.god., nabavljeno je izmedju ostaloga i 66 tenkova, a naredne 1947. 308, čime je brojno stanje, računajući i tokom rata isporočune, naraslo na 425 T-34 i praktično nije se menjalo sve do novih isporuka 1966. Kao i ranije tokom isporuka sovjetske tehnike, bilo je mnogo nedostataka: Samo 50% tenkova je imalo električno pokretanje komandirske kupolice, 25% akumulatora nije bilo ispravno, a isporučene rezervne cevi topova bile su kalibra 76mm. Pored ovoga isporučena je i veca kolicina rezervnih delova, municije, neborbenih vozila, radionica, tegljača itd. Novi ugovor od 30.juna 1947 nije do kraja realizovan, usled prekida svih odnosa sa SSSR-om 1948.god.
.....Nemačka armija je koristila zaplenjene T-34 pod svojom oznakom T34 747(r). Na tenkovima su izvršene manje izmene: ugrađeni su nemački radio uređaji, drugačija kupolica komandira tenka, alat i pribor. Na prostoru nekadašnje Jugoslavije T-34/76 stižu u sastavu 5.SS policijske čete. koja je sredinom 1944. prebačena iz Ukrajine, da bi zatim izvodila protivgerilska dejstva na prostoru Slovenije i Sev. Italije. U sastavu ove čete bio je vod oklopnih automobila Stejer (3 kom.), vod tenkova Hočkis (5 kom.) i 2 voda tenkova T-34/76 (10 kom.). Prilikom pojavljivanja na bojištu, partizanske jedinice navikle da se susreću mahom sa lakim oklopnim vozilima, često su ove T-34 prepoznavali kao Pantere (najbolji nem. srednji tenk, koji se nije pojavio na ovim prostorima). U borbi kod Ilirske Bistrice 29.-30 aprila 1945. Prva tenkovska brigada se sukobila sa 5.SS policijskom četom. Po izveštajima uništen je jedan T-34/76 i to dejstvom Stjuarta PAK (laki tenk M3, kome je umesto kupole nadgrađen nemački PT top PAK 75mm). Već narednog dana Prva tenkovska je imala novi susret sa ovim tenkovima u mestu Bazovica. Nekoliko tenkova Stjuart je oštećeno na samom ulazu u Bazovicu, a zatim su u protivnapad krenuli nemački T-34/76. Za borbu protiv drugih tenkova u Prvoj tenkovskoj brigadi korišćeni su okl- automobili AEC sa topom 57mm. Po nemačkim tenkovima iz svog AEC-a, između zapaljenih Stujarta, dejstvuje poznati artiljerac Antun Beguš i uništava jedan T-34, a još jedan je napušten iako je bio samo lakše oštećen. U Bazovici je uništeno ili ostavljeno 7 T-34/76. Bar jedan od ovih tenkova je odmah ušao u sastav Prve brigade i snimljen je narednih dana tokom vožnje po Trstu. Nakon rata T-34/76 su i dalje koriščeni u JA i to najverovatnije 5 vozila. Tokom 1946/47 iz SSSR-a je izmedju ostaloga isporučeno 10 topovskih cevi u kalibru 76,2mm za ove tenkove.
Pošto je tadasnja industrija Jugoslavije osvojila proizvodnju mnogih rezervnih delova za tenk T-34, poneti početnim uspehom pokušali su i proizvodnju kompletnog T-34, te je tako nastao prototip Vozila-A (kopija T-34) i ukupno je proizvedeno 5 primeraka. Kao osnova ovaj tenk je posluzio i za druge slicne projekte M-320, M-628, od kojih se ubrzo odustalo. Tek je 1957.god, osvojena prozivodnja kompletnog motora V-2, u fabrici FAMOS, kod Sarajeva. Tokom upotrebe u JNA na T-34, su izvodjene manje modifikacije, na motoru, el. opremi, a sedamdesetih su ugrađeni i IC uredjaji za vožnju. Sedamdesetih na kupolama su ugrađeni i teški mitraljezi Browning 12,7mm, koji su uzimani sa tenkova M-4, koji su tada povlačeni iz naoružanja. Zanimljivo je da je ovaj tenk u velikoj količini nabavljen i tokom šesdesetih godina. Da li zbog cinjenice da je kupovina novih T-54 bila uslovljena i narudžbom starih T-34 ili zbog povoljne cene sredinom sesdesetih (1966-68) nabavljeno je 600 T-34B. Isporucilac je bila Čehoslovacka, i svi tenkovi su imali IC uređaje za vožnju. Tenk T-34 je godinama ostao u naoružanju, sve do osamdesetih godina kada je započet spori proces povlačenja iz naoružanja. Od povučenih vozila, između ostaloga, formirano je nekoliko samostalnih bataljona i ceta za odbranu aerodroma i drugih važnih tačaka na operativnim pravcima. Deo jugoslovenskih T-34, je zavrsio u Angoli, kada je 1976. god. isporucena jedna četa tenkova T-34B, kao pomoc oslobodilačkom pokretu MPLA. Tenkovi su izuzeti iz sastava 51.mbr iz Pančeva, pri čemu je insistirano da se izdvoje tenkovi sa sto većim preostalim motoresursom. Izabrani tenkovi i potrebna municija su upućeni u luku Ploče, zajedno sa deset terenskih automobila Jeep. Kao zamena isporučenim tenkovima 51.mbr je dobila T-34 iz 25.okb, 25.pešadijske divizije. Po nekim izvorima, vrlo je moguće da je nekoliko T-34B isporuceno i Kipru, koji je u to vreme kupovao jugoslovensko oružje (VBR 128mm, haubice 105mm M-56). Jedan broj je prebačen na ostrva u Jadranskom moru u sastav tamošnjih Vojno pomorskih uporišta. Tako su pred izbijanje sukoba tenkovi T-34 sa o.Visa povučeni u sastav benkovačke 180.mtbr iz sastava kninskog korpusa. Početkom rata u skladištima bilo je još uvek dosta T-34, koji se uključuju u borbena dejstva. Korišćeni su za podršku pešadije, često i kao stacionirane vatrene tačke. Zbog nedovoljne oklopne zašite, montirane su dodatne ploče od tankih limova, ili gumene trake, koje su izazivale prevremeno aktiviranje projektila sa kumulativnom bojevom glavom .U praksi, u nedostatku ovih materijala korišćeni su i prirucni: Stare gume, drvo, džakovi sa peskom, prazne municijske kutije. Zbog opste istrošenosti ova vozila su ubrzo ispadala iz upotrebe, a naročito je brzo stradao hodni deo. Dobar broj ovih vozila je korišcen i od strane Vojske Republike Srpske (VRS). Jedno krace vreme, nakon formiranja Vučijacke brigade VRS maja 1992. god, u sastav tenkovske čete te brigade bilo je i nekoliko žena - vojnika na dužnostima nišanioca ili poslužioca. Preostali T-34, posle sporazuma o kontroli naoruzanja, su zavrsili na poligonima ili na drugi nacin rashodovani kao prekobrojna oklopna vozila Vojske Jugoslavije. U danasnje vreme izlozeni T-34 moze se videti na Kalemegdanskoj tvrđavi u okviru tamošnjeg vojnog muzeja.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Laki tenk M3 Stuart



Serija tenkova M-3 (u Velikoj Britaniji svim americkim modelima tenkova su dodavana i imena pa je uz americku oznaku M3 dodata rec Stjuart) je cinila osnovne lake tenkove saveznicke vojske i verovatno su to najbolji laki tenkovi u Drugom Svetskom ratu (proizvedeno preko 20.000 primeraka). Ovaj model tenka nastao je na osnovama prethodnog modela M-2, a serijska proizvodnja zapoceta je sredinom 1941, pod oznakom M-3. Nakon 5.810 proizvedenih primeraka i na osnovu ratnih iskustava, juna 1942. god zapocela je proizvodnja nove verzije M-3A1. Nova verzija je imala motorno pokretanje kupole, sa koje je skinut, gornji uzviseni deo, a uklonjena su i dva suvisna mitraljeza iz tela tenka. Kompanija American Car and Foundry je proizvela oko 4.600 M3A1. U neke primerke ugradjivani su i dizel motori, zbog nestasice osnovnih Continental motora. Decembra 1942. pocinje se sa produkcijom nove verzije - M-3A3, koja je imala drugacije oklopno telo (slicno verziji M-5, koja je imala drugaciji pogon i transmisiju), zatim radio uredjaj je premesten u prosireni deo kupole, a nosio je i vise municije i goriva. Ovi tenkovi su se odlicno pokazali na Pacifickom ratistu, a americke snage su ih koristile i tokom 1944/45. god. u Severozapadnoj Evropi za izvidjanje. Britanska iskustva sa ovim tenkom su jos starija, jer im je isporucen i pre ulaska SAD-a u rat. Prvi primerci, su isporuceni jula 1941. britanskim snagama u Africi. Zbog svoje pouzdanosti bio je omiljen, a bio je nesto bolje oklopljen od tadasnjih britanskih modela tenkova, dok je u vatrenoj moci zaostajao. Ipak predstavljali su ozbiljnog protivnika tadasnjim modelima nemackih tenkova PzKpfw III i IV, pre svega zbog vece pokretljivosti i stabiliziranog topa. No i pored niza prednosti imao je i odredjene nedostatke - za tenk te kategorije imao je preveliku visinu, malu autonomiju, benzinski motor koji se lako palio (narocito primerci sa ugradjenim Cadilac-ovim motorima), top malog kalibra, sto narocito dolazi do izrazaja u zavrsnim godinama rata. Jugoslaviji su 1944 god. isporucene verzije A1 i A3. Razlika izmedju ove dve verzije je drugacija kupola i oklopno telo, novi periskopi za vozaca i komandira, drugaciji polozaj otvora za ulaz/izlaz i drugaciji oblik prednjeg dela oklopnog tela, te nesto veca tezina i veci rezervoari.

Iako vec pomalo zastareli, tenkovi M3 (A1 i A3)su se dobro pokazali u borbama, koje je vodila Prva tenkovska brigada, narocito u operacijama za oslobodjenje Mostara, Knina, Trsta. Na neke ostecene primerke, koji se nisu mogli propisno popraviti montirana su druga orudja, pa su tako dobijena unikatna vozila. Montirani su nemacki protivoklopni (PAK 40 75mm) i protivavionski top (FLAC M38 od 20mm0, minobacac 82mm, a moguce je da je na jedno vozilo montirana i laka nemacka haubica SiG 33, ali je to vozilo unisteno vec u prvoj borbi. Ukupno je modifikovano 7 vozila, koja su sluzila do kraja rata.Uprevnik tehnicke radionice 1.tenkovske brigade Anton Kurt o tom razdoblju pise ''Radionica se se seli u Sibenik u tvornicu elektroda. Odlicne hale. elektricni kranovi, veliki strojni park. Vise nego dobri uslovi za rad. Odlican smestaj ljudstva. U proteklim bitkama imali smo mnogo tenkova ostecenih, izgorelih. Pocinjemo da razresavamo jedan veliki problem na tenku ''Stjuart'' (koga smo mi zvali ''Leteca Frajla''): njegova vrata bila su blokirana cim je kupola van centra, pa je to bio uzrok sto vozac i pomocnik nisu mogli izaci iz pogodjenog tenka. Oficir za vezu (Englez pr. autora) uzao je skicu nasih prepravljenih vrata i poslao svojima. Videli smo, kada smo ponovo islu u Italiju, da su i oni preuredili vrata na svojim tenkovima..." Nakon rata ovi tenkovi su dugo ostali u naoruzanju Jugoslovenske armije. Iako su jos 1956. god. na Vojnom savetu bili predvidjeni za izbacivanje iz upotrebe, 1960. god jos uvek je u naoruzanju bilo 32 tenka ''Stjuart''.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

M 4 Sherman



Godine 1948. dolazi do politickog sukoba sukoba na relaciji SFRJ i ostalih komunistickih zemalja predvodjenih SSSR-om zbog razlicitog vidjenja daljeg puta u socijalizam. Izmedju ostalih mera sledio je i prekid isporuka vojne opreme i materijala. Zbog naraslih potreba za novom opremom, a i zbog stalne opasnosti od vojne intervencije SSSR-a, politicki vrh zemlje se obraca zapadu za dalje isporuke, i nailazi na dobar prijem. Narednih deset godina Jugoslavija bila je mahom naoruzana najmodernijim zapadnim (Prevashodno americkim) oruzjem. U tom periodu isporuceno je po pitanju borbenih oklopnih vozila: 599 Sermana M4A3E4 (Iz perioda drugog svetskog rata), 319 M-47 Paton II,565 oklopnih automobila M-8 Grejhound (Greyhound) i M-3A1, 715 lovca tenkova-samohodnih topova M-18 Helket (Hellcat), M-36 Dzekson (Jackson) i M-7 Prist (Priest), zatim oklopne transportere M-3, inzinjerijske tenkove (M-32, M-32B) nekoliko stotina gusenicara M-4 i M-5, oko 3.000 kamiona GMC 352/353, te jos oko 9.000 ostlih vozila. Sem ovoga za tenkovski top 76mm isporuceno je 116.100 pancirno - obelezavajucih i 32.800 potkalibarnih granata.

Jugoslavija je u to vreme verovatno bila jedina zemlja u svetu koja je uporedo koristila najbolje istocne tenkove (T-34) i zapadne (M-4). Rad na razvoju ovog tenka zapocet je u martu 1941. god u Rock Island arsenalu. Kao osnova je posluzio postojeci tenk M-3, te je vec u septembru iste godine bio gotov prototip. Novi tenk je ubrzo uveden u naoruzanje, a vec iduce 1942. god februara meseca pojavila se i unapredjena verzija M-4A1, prepoznatljiva po livenoj kupoli. Svetski rat ubrzao je pojavu i novih verzija sa jacim motorima i oklopnim telima i kupolom koji su nastali zavarivanjem. Sredinom 1944, Shermani dobijaju i dosta jaci top od 76,2mm, kojim su nesto bolje parirali nemackim tenkovima. Ovaj tenk je siroko bio prihvacen i u Britanskoj armiji, koja je imale svoje verzije, kao i drugaciji sistem oznacavanja modela. Osnova tenka je posluzila za sirok spektar specijaliziranih vozila kao sto su: samohodni topovi, lovci tenkova, razne inzinjerijske verzije itd. Ukupno, racunajuci sve verzije, proizvedeno je tokom rata preko 45.000 ovih vozila. I posle rata, dugi niz godina su zadrzani u naoruzanju mnogih armija, a posebno su uspesno korisceni u Indiji i Izraelu, gde im je vrhunac ''karijere'' bilo to da su posluzili kao samohodni lanser za protivradarske rakete. Serman tenkovi koji su isporuceni poticali su iz Drugog Svetskog rata, ali su pre isporuke remontovani, pre svega ugradnjom novog topa. Primerci koji su isporuceni Jugoslaviji imali su top M1A1 kalibra 76mm, te tako unapredjeni tenkovi dobijaju dopunsku oznaku E4. Jugoslovenski oficiri su bili zadovoljni novim tenkom iako je po borbenoj efektivnosti zaostajao za modelom T-34. Isticano je da sovjetski tenk ima mocniji top, ali americki model nosi vise municije i ima PA mitraljez. Do daljina 1.500m preciznost je bila priblizno ista, a na vecim udaljenostima prednost je imao T-34. Americki model je imao stabilizator topa i hidraulicko pokretanje kupole, sto je za tenkiste Jugoslavije bila velika novost. M-4 je imao bolji sistem ventilacije i bolje mogucnosti osmatranja, te udobnija sedista i tapaciranu unutrasnjost. Ipak u vreme kada je bio isporucen to je vec bio jako zastareo tenk, koji se i u toku Drugog svetskog rata nije bas ''snalazio''
Istupanjem Jugoslavije iz programa vojne pomoci MDAP 1958., nastali su mnogi problemi u odrzavanju ovih tenkova. Jugoslovenska industrija nije pokusala osvajanje proizvodnje rezervnih delova za ove tenkove, ali bilo je razlicitih neuspesnih pokusaja modifikacije. Najznacajniji su ugradnja motora V-2, konverzija u samohodnu haubicu 122mm i lansirni most. Projekat M-634 (sifra "Violina", po evidenciji Uprave bezbednosti), je znacio ugradnju motora V-2 (sa T-34) u tenk Serman. Na ovom projektu je radjeno godinama. Vec 1956. "Famos" je na svoju inicijativu izradio studiju o ugradnji novog motora u tenk M-4. Sredinom iste godine izradjen je prototip i predocen Upravi OJ, na ocenjivanje. Krajem 1956. tenk sa novim motorom je komisijski ispitivan, pri cemu je ocenjeno da je projekat izvodljiv. Uocen je problem hladjenja motora (koji nije resen ni u narednim godinama), kao i to da performanse nisu bitno popravljene. Nedostaci su otklonjeni i u martu 1957. su obavljena nova ispitivanja u letnjim uslovima, ali pitanje hladjenja motora i dalje nije bilo reseno. Novo testiranje sa ovim motorom obavljeno je avgusta 1959. na relaciji Hrasnica - Jahorina, Hrasnica - Trnovo i Split - Trnovo. Tokom testiranja dolazilo je do pregrevanja Famosovog V2 i niza losih pokazatelja nastalih ugradnjom ovog motora. Naredne 1960. radjeno je na dokumentaciji ovog projekta, a razmatrana je adaptacija u TZI. Kraca ispitivanja su nastavljena i 1961. kada je konstatovano da su nedostaci otklonjeni, a 1962. predlozeno je da se prototip ispita u 194.okbr u Lukavici na duze vreme pre odluke o izradi prototipske partije od 3 vozila. Tokom ove godine radjeno je i na prototipu sa ugradjenom haubicom 122mm, koji je takodje imao motor V-2. Maja 1963. radjeno je na ugradnji lansirnog mosta (projekat M-900). Kupola je skinuta i na njeno mesto ugradjen most, a razmatrana je i ugradnja motora V-2R. Tokom 1964. odustalo se od ugradnje PT topa 100mm na tenk M-4, zbog previsoke cene, ali je nastavljen rad na projektu sa haubicom 122mm. Verovatno je kasnije bilo i pokusaja ugradnje motora V-54 sa tenka T-54. U prvoj fazi trebalo je ugraditi motor V-2R, a zatim i orudje 122mm. Po nekim procenama trebalo je oko 100 tenkova da se ovako modifikuje. U prolece 1964. nastavljena su ispitivanja tenkova M-4 sa motorima V-2 i V-2R (1963. je za ove tenkove imalo 96 rezervnih motora, 24 kompletne transmisije i 37 bocnih prenosa). Motore je ugradio TRZ br.7 u Hadzicu. Trasa ispitivanja je bila Hadzici - Kalinovik - Mostar i obratno. Odluceno je da se tenk sa motorom V2 uputi u SNCOJ u Banja Luci, a sa motorom V-2R iskoriti za samohodnu haubicu i da se uputi u institut na dalji razvoj. Konstatovano je da ugradnja ovih motora zahteva vece zhvate ne telu tenka, koji iznose 10 miliona dinara, bez motora. Takodje motori V-2R su bili iz prototipske partije od 5 komada, te serijska proizvodnja nije bila sigurna i nije mogla krenuti pre 1968. I pored svega ispitivanja se nastavljaju i dalje. U periodu jun - decembar 1965. vrseno je testiranje tri M-4 sa motorima V-2 i poredjenje sa standardnim M-4 sa fordovim motorom. Utvrdjeno je da primerci sa novim motorima imaju nesto vecu brzinu i bolju mogucnost savladjivanja uspona, ali i da je teze upravljanje, da se teze krecu unazad, potreban je duzi dnevni pregled, motor teze startuje na niskim temperaturama i da se vise zagreva. Ovi nedostaci nisu bitnije uticali na pozitivnu ocenu, pa je ispitivanje modifikacije nastavljeno i naredne 1966. do marta meseca. Modifikovani tenkovi su bili sa brojevima 3006, 3019 i 3614, dok je primerak sa originalnim motorom bio 3593. Planirano je da vozila predju po 1.000km i da ostvare po 100 moto casova. Tokom ispitivanja ostvareno je samo 40-80 casova po tenku: Na jednom je posle lupanja u motoru zabranjen rad, na drugom se pokvario termometar u motoru, dok je na trecem procurela tecnost za hladjenje. U medjuvremenu (oktobra 1965) Uprava artiljerija je predlozila ugradnju haubice 122mm na tenk T-34, a ne na M4A3 zbog zastarelosti i neperspektivnosti. Narednog meseca je prototip SO 122mm na tenku M-4 predlozen za rashodovanje. Po planu trebalo je konvertovati 96 M4A3 u SO 122mm, 168 komada u "oklopne dozere" i 160 komada u lansirne mostove. Naredbom DSNO generala Ivana Gosnjaka, od 17. februara 1966. prekinut je rad na modifikacijama tenkova M-4. Naznaceno je da ubuduce ove tenkove traba koristiti u osnovnoj nemeni, i da kasnije mogu posluziti kao baza za rezervne delove za perspektivnija SO M-36.
.....Od 1966. remontni zavodi prestaju sa remontom tenkova M-4A3, a 26.decembra 1966. formirana je komisija koja je nadgledala povlacenje ovih tenkova iz JNA. To je morao biti postepen proces jer je ovaj tip tenka jos uvek cinio znatan deo OJ. U tom vreme Sermani su se nalazili u 24 jedinice, od kojih su tri bile oklopne brigade. Od 597 raspolozivih tenkova, 261 je predlozen za rashod, mahom oni koji su bili u najlosijem stanju ali i jedan broj ispravnih koji bi se koristili za rezervne delove. Na kraju ove etape rashodovano je 228, a u upotrebi zadrzano 369 tenkova. Kao sto je receno proces povlacenja je bio postepen, broj i dislokacija tenka M-4A3 Serman vide se u donjoj tabeli. Prvog marta 1968. 18 Sermana je upuceno na poligone i to na Krivolak 6, Slunj 6, Nabrdje 3 i Manjacu 3. Deo je upucen u artiljerijski skolski centar za obuku vozaca samohotki M-36, a odredjen broj pretvoren u skolska ucila. Kako je u JNA vazio kriterijum da nista nije dovoljno zastarelo da bi se rashodovalo jedan broj Sermana je dodeljen Teritorijalnoj odbrani. Iz pregleda opreme i naoruzanja TO iz 1971. god.moze se videti da je raspolagala sa ukupno 45 tenkova i 10 okl. automobila (u Sloveniji 25t. i 5oa., u Srbiji 20t. i 5oa.). Vec u pregledu iz 1973. god. pominje se samo 20 tenkova u Srbiji. Jedan odredjeni broj tenkova je mogao biti tipa M-47. Zanimljivo je da je kolicina od 16 "demilitarizovanih"Serman tenkova nabavljena 1961., na komercijalnoj osnovi iz viskova ratne tehnike. Cena po komadu je bila 2.500 dolara. U toku gradjanskog rata na tlu bivse SFRJ nisu korisceni. Jedan broj ovih tenkova odlicno je posluzio za snimanje filma "Kelijevi Heroji" iz 1970 god, dok je par T-34/85 preuredjeno u Tigar tenkove predstavljalo protivnike. Odredjeni broj ovih tenkova zavrsio je na Kosovu tokom rata 1999 god. kao lazne mete. Moze se sa sigurnoscu reci i da je uprkos svemu ovo jedna od najboljih serija tenkova u Drugom Svetskom ratu, ali i vise godina najbrojniji tip tenka u jugoslovenskim oklopnim jedinicama.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Laki tenk M3 Stuart, mi liči na onaj tenk ispred NUB RS?

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

E to je taj jedna zanimljivost u vezi njega: kupola mu je obratno okrenuta

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

A kako su saveznici dopremili te tenkove i u kom broju? Cijev je smiješno uska, koji kalibar granata je on koristio?

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

Oko 50tak komada po nekim izvorima, kalibar topa je 35 mm. To je ipak laki tenki namijenjen za podršku pješadiji i izviđanje a ne za dogfight. Preko Visa predpostavljam pa dalje na obalu, jerbo su stigli već krajem 1944.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

M 74 Patton



.....Pored tenkova M-4, Jugoslaviji je tokom pedesetih u okviru programa MDAP isporuceno i 319 primeraka prvog posleratnog americkog modela Paton M-47. Prvi primerci su stigli u rijecku luku 27. maja 1953, ukrcani na dva broda. Na doceku isporuke su bili jugoslovenski general Franc Poglajen i general Harmoni, u ime zajednicke vojne misije AMAS-a. Sve do pocetka sezdesetih ovo je bio udarni tenk JNA, kada je zamenjen sovjetskim modelom iste generacije, ali mnogo boljih karakteristika. Jugosloveni su bili zadovoljni novim tenkom, koji je u to vreme predstavljao zadnju rec tehnike i koji je JNA isporucen samo 15 meseci posle uvodjenja u naoruzanje americke amije. Isticane su prednosti hidraulickog sistema upravljanja i nove generacije radio uredjaja. Velika novost bio je stereoskopski daljinomer i IC uredjaj za nocnu voznju. Prema analizama iz 1955., tokom uporedjivanja probojnosti topova tenkova T-34 i M-47, utvrdjeno je da americki model ima prednost u direktnom duelu, i da moze unistiti T-34 sa daljina do 1.700m, pri cemu sovjetski model nije mogao probiti ceonu zastitu tenka M-47. Ustanovljeno je da T-34 moze probiti bocnu zastitu tenka M-47 samo ispod daljina od 1.000m. No ipak ovaj model po nekim parametrima jedva da je bio bolji od tenkova iz Drugog Svetskog rata jer je bio opremljen benzinskim motorom koji je imao ogromnu potrosnju od 700 l na 100 km i koji je jos bio sklon zapaljivanju prilikom startovanja. Nedovoljno efikasan top od 90 mm i silueta preko 3m jos je vise umanjivala borbenu vrednost ovog tenka koji je objektivno bio dosta slabiji od direktnog konkurenta T-54/55. Ove osobine su uvideli i Amerikanci te su ubrzo ukinuli serijsku proizvodnju i razvili mnogo bolju verziju M-48, a M-47 isporucili NATO saveznicima i u to vreme pro-zapadno orijentisanoj Jugoslaviji. Bilo kako bilo M-47 su u to vreme bili najmocniji oklop JNA.
.....Ovim tenkom su prvo popunjene jedinice na najugrozenijim pravcima. Prema planu prvo je prenaoruzana 268.tbr i 31.oklopni puk (Dugo Selo). Tenkovi M-47 su se bazirali na podrucju V vojne oblasti, pa su i neke pesadijske divizije dobile tenkovske bataljone sa po 31 tenkom M-47. Saveznici su insistirali, a sto je budno nadgledala misija AMAS-a, da sva isporucena tehnika biva dodeljena jedinicama V vojne oblasti. Razlog je ocigledan, jer jedino ovako rasporedjena tehnika je delimicno stitila osetljivi pravac prema Trstu i vecim jadranskim lukama u slucaju napada Varsavskog ugovora. Ovo je striktno kontrolisano da cak i 4.Gardijska divizija u Beogradu nije primila nove tenkove sve do aprila 1959., kada je u njen sastav uslo 27 Patona iz 1.okbr iz Vrhnike. Tokom velikog manevra "Sloboda 71" jedan M-47 iz 13.okb (13.pesadijske brigade) je nakon izbijanja pozara potpuno izgoreo.
.....Tokom sedamdesetih godina ovi tenkovi su povuceni u rezervu (2/3) i nalazili su se u jedinicama V i IX armije i Komandi odbrane grada Beograd - KOGB (ukupno 9 ceta). Marta 1972 izvrsena je provera tehnickog stanja ovih tenkova. Bilo je problema sa zaptivnim elementima i sa odredjenim uredjajima topa, sto je dovodilo do problema u gadjanju. Motorni deo je uglavnom zadovoljavao. Ova vozila su cesto usled neodgovarajucih uslova cuvana na otvorenom prostoru (pri KOGB) pa su znatno brze propadala. Od 9 ceta sa tenkovima M-47 ove komande samo je jedna bila popunjena ljudstvom. Mnogi tenkovi su bili nekompletni, narociro sa IC farovima, koji nisu vraceni nakon izvrsenog remonta. Pocetkom 1969. razmatrana je mogucnost nabavke tenkova M-47 iz Nemacke ili Italije, od cega se odustalo zbog loseg stanja tenkova (Italija) i eventualnih politickih konsekvenci . Ipak 1970. nabavljena je odredjena kolicina rezervnih delova za ovaj tip tenka, verovatno iz Nemacke preko privatne izvozne firme.Tokom 1972. dve americke firme dostavile su ponude za ugradnju pasivnih uredja za nocno osmatranje prve generacije AN/TVS-2A/3A, ali su bile odbijene jer je tenk M-47 ocenjen neperspektivnim.
..... Jugoslavija je tesno saradjivala i sa mnogim zemljama treceg sveta, pri cemu je ova saradnja znala rezultovati i vojnim isporukama. Na zahtev etiopske vlade, tokom somalijsko - etiopskog rata (tkz. Ogadenski rat 1977/78), toj zemlji je isporuceno 70 tenkova Paton, za koje je ova zemlja imala obucene posade. Isporuku je naredio SSNO 18. aprila 1977. Izabrani su tenkovi sa najvecim preostalim motoreseursima. Iz V armije je odredjeno 40 tenkova, 20 iz VII i 10 iz Vojno - pomorske oblasti. Uz tenkove isporuceno je i 7.000 granata 90mm. Pre isporuke zamenjene su i radio stanice AN-VRC-3 i telefoni AN-VIA, sa RU SCR508/528. Takodje 10 oficira Etiopijske armije je izvrsilo preobuku u sastavu 32.okp u Varazdinu i na poligonu Slunj. Prva partija od 35 tenkova trebala je krenuti do 20.maja, a druga do kraja juna 1977. Bar polovina ovih tenkova je i izgubljena tokom ovog rata.
.....Odlukom generala Ljubicica, sekretara NO, tenkovi M-47 su odredjeni za povlacenje iz naoruzanja u periodu 1977-85, po odredjenoj dinamici. JNA se tesko odricala svoje tehnike i kada je bila i zastarela i pod formalnom odlukom o povlacenju iz inventara. Sticu se uslovi i za konacno povlacenje tenkova M-47. Tokom 1981. oni su povuceni iz sastava 13.proleterke i 25.pesadijske brigade (zamenjeni sa T-55) i iz sastava 22.pesadijske divizije i 504.pesadijske brigade (zamenjeni sa T-34). Iako je jos sedamdesetih ovaj tip tenka proglasen zastarelim i neperspektivnim, proces povlacenja bio je neobicno dug i nije zavrsen do samog kraja JNA. Od povucenih tenkova M-47 (212 komada) i viska tenkova T-34 (48 komada) pocetkom 1982. formirano je pet samostalnih bataljona i deset samostalnih ceta (vidi donju tabelu), za odbranu vaznih objekata i aerodroma sirom SFRJ. To su bile ratne jedinice, samo sa tehnikom, bez mirnodopskog jezgra, i bile su u nadleznosti najblize aktivne jedinice. Neke od ovih jedinica su kasnije aktivirane ili rasformirane. Od ovih ceta minimalno dve samostalne tenkovske cete popunjene sa M-47, bile su u sastavu RV i PVO prakticno do brisanja iz evidencije 1988. god, na osnovu plana ''Jedinstvo''. Ove cete u ratu su trebale obezbedjivati 177. vazduhoplovnu bazu Batajnica (207 t. ceta) i 285. vazduhoplovnu bazu Ladjevci (208 t. ceta). Sve ovo nije smetalo zaracenim stranama u gradjanskom ratu devedesetih da ponovo koriste ovaj model, nakon preuzimanja iz skladista gde su bili zaboravljeni. Zbog nedovoljnog oklopa koriscen je mahom za vatrenu podrsku van domasaja protivoklopnih sredstava. Vojni muzej u Beogradu, u svojoj kolekciji nema ovaj tip tenka, iako se odredjeni broj jos uvek moze videti u zabacenim uglovima pojedinih kasarni.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

T-54/55



Sredinom pedesetih dolazi do novog politickog zblizavanja SFRJ i SSSR-a, sto je i ozvaniceno takozvanom Beogradskom deklaracijom 2. juna 1955 tokom posete Nikite Hruscova prvog sekretara CK KP SSSR-a. U narednom periodu Jugoslavija lagano menja politicki kurs, te ubrzo (1957/58) prestaju isporuke vojne tehnike sa Zapada. U svetlu novih dogadjaja od vrhunskog znacaja bio je ugovor o kreditu za nabavku naoruzanja zakljucen u SSSR-u 4. avgusta 1961 god. Pregovori su zapoceti jos 19. aprila, uz puno teskih sovjetskih zahteva, tako da je na primer, isporuka tenkova T-54, bila uslovljavana i narudzbom starih T-34, a kada je prihvacena isporuka za T-54, pokusano je da se isporuce bez stabilizatora i IC uredjaja. Ukupna vrednost ugovora je bila tadasnjih 115.912.474 americkih dolara. Na osnovu ovog ugovora krajem 1961 god. Jugoslavija dobija 20, tada najsavremenijih tenkova T-54A. Pre ovoga je u Deliblatskoj pescari ispitan je jedan T-54A, ukljucujuci i bojevo gadjanje. Prisutni su bili predstavnici vojnog vrha JNA, sovjetski strucnjaci, kao i ambasador SSSR-a. Naredne 1962., isporucuje se jos 40 tenkova. Cast da primi nova vozila je imao 2. oklopni puk u Jastrebarskom, koji je do tada imao americke M-47. Do kraja godine jedna ceta T-54A je upucena i u 31.okp, nekoliko u skolski centar OJ u Banja Luci, a dva u VTI da posluze za staru jugoslovensku opsesiju: Domaci tenk. Projekat kopiranja T-54 je konspirativno oznacen sa T-34D. Rad na ovom projektu zapocet je odmah nakon prijema prvih tenkova, ali ubrzo je napusten. Novi tenk T-54A bio je naoruzan topom D-10TG i za razliku od ranog modela T-54 imao je vertikalnu stabilazaciju topa. Za JNA je isporuceno 80 tenkova T-54A, a tokom 1963. god isporuceno je jos 60 T-54B, koji su se od prethodnog modela razlikovali po stabilizaciji u obe ravni i novoj oznaci topa D-10T2S, a imali su i opremu za nocno osmatranje i podvodnu voznju. Ukupno je u ovom periodu isporuceno oko 140 vozila obe podvarijante. Sira javnost imala je prilike da vidi nove tenkove na prvomajskoj paradi 1962. u Beogradu. Tom prilikom prodefilovalo je 16 T-54, koji su upuceni iz tehnicke baze u Pancevu u koju su malo pre toga primljeni. Zanimljivo je da je uz T-54 isporucen samo po jedan borbeni komplet municije. Nisu poznati razlozi ovakve odluke, a tek je 1964. ugovorena isporuka jos po dva kompleta po tenku. U medjuvremenu u maju 1964. vrseno je ispitivanje domace trenutno fugasne granate M-63 za ovaj tip tenka. Bilo je i razmisljanja o modernizaciji tenka T-54, na nivo T-55. Oktobra 1967. iz Cehoslovacke je stigla ponuda za prevodjenje na nivo tenka T-55, ali sa suvise visokom cenom koja je iznosila i do 80% novog tenka. Nakon isporuka tenka T-55 model T-54 je predat pesadijskim divizijama za popunu oklopnih pukova. Na zahtev SSSR-a tokom Arapsko - Izraelskog rata 1973. god ovi tenkovi su isporuceni Egiptu ( u kolicini 1 okbr), umesto kojih je SSSR kao zamenu obecao T-55. O hitnosti i slozenosti situacije govori i cinjenica da su T-54 za Egipat isporuceni sa ukrcanim borbenim kompletom i punim rezervoarima. Nije poznato koliko je tacno T-54 ostalo u JNA nakon posiljke za Egipat.
Nakon prijema prvih kontigenata tenkova T-54 JNA je u svome invetaru imala zbirku od 4 modela tenkova, i na sve njih je ozbiljno racunala. Ocenjeno je da T-54 na osnovu svoje oklopne zastite, pokretljivosti, kontroli vatre i opremi predstavlja savremen tenk koji se moze suprostaviti drugim savremenim tipovima. Zamerke su se najvise odnosile na probojnu moc jer je ispitivanjima ustanovljeno da pancirnom municijom (u to vreme) ne moze probiti pancirnu plocu od 100mm pod uglom od 30 stepeni. Smatralo se da resenje treba traziti u boljem oblikovanju vrha pancirnog projektila. Za tenk M-47 Paton smatrano je da po oklopnoj zastiti, opremi i drugom je ravnopravan sa tenkom T-54, i pri tome je nesto i pokretljiviji. Misljenje je bilo "Sve takticke osobine tenka M-47 zasluzuju visoku ocenu izuzev probojne moci". U tome je zaostajao u odnosu na T-54, sto je ustanovljeno tokom uporednog ispitivanja. Za tenk T-34 je smatrano da nema dovoljnu oklopnu zastitu jer ne stiti ni od kalibra 57mm na razdaljini manjoj od 200m. Probojna municija ovog vozila takodje nije zadovoljavala jer pancirno zrno probijalo je samo 66mm na daljini od 100m pod uglom ploce od 30 stepeni. Smatrano je da resenje moze biti ugradnja topa 90mm. U to vreme (1962.) JNA je imala 422 T-34, sa potpuno popunjenim tromesecnim borbenim kompletom i viskom od 122.568 metaka kalibra 85mm, sto je izmedju ostaloga ugradnju topa 90mm cinilo nerentabilnom. Resenje je nadjeno kasnije uvozom kumulativnih granata. Najslabije je ocenjivan M-4A3 Serman cija je oklopna zastita stitila od kalibara 57mm tek preko 400m udaljenosti. Prolem je bio i nedostatak rezervnih delova, koji su jedino jos mogli nabaviti na otpadima rashodovane tehnike. Kolicina od 600 ovih raspolozivih tenkova nije dozvoljavala jednostavno otpisivanje i povlacenje iz naoruzanja. Kako nije bilo moguce doci do sigurnih podataka o ostalim savremenim zapadnim tenkovima smatrano je da orijentaciono treba racunati da tenkovi sa topom 105mm Leopard I, AMX-30 i M-60 imaju vecu probojnu moc od M-47, da je oklopna zastita AMX-30 i Leoparda jednaka onoj kod T-54, a da M-60 ima vecu oklopnu zastitu. Shodno ovome za T-34 i M-4 smatrano je da efikasnu borbu protiv ovih tenkova mogu voditi samo bocnim dejstvovanjem i to po najosetljivijim elementima.
Maja 1964. delegacija Uprave OJ je imala prilike da tokom posete SSSR-u obidje razne jedinice i ustanove, pri cemu je prikazana razna savremena tehnika okloppnih jedinica. Jugosloveni su imali prilike da vide tenk T-55, koji je ocenjen kao "vrhunsko dostignuce tenkovske tehnike u svemu. sem u probojnosti" Prvi tenkovi T-55 isporuceni su 1964. godine. To je bio rani model, sa ceonim mitraljezom SGMT i bez antiradijacijske obloge, zbog cega im je krov kupole nesto drugaciji i bili su najpre prepoznatljivi po malom otvoru ispod valobrana na prednjoj kosoj ploci, kroz koju je dejstvovao mitraljezom SGMT vozac tenka. Karkteristicno za ovaj period bili su brojni planovi za opremanje JNA, koji cesto nisu bili realni, i koji su samo delimicno ostvareni. Na primer januara 1964. uprava OJ je u skladu sa planom opremanja "Majevica" definisala potrebne kolicine tehnike, koja se trebala nabaviti u SSSR-u. Pored vec isporucenih 140 T-54A/B planirana je nabavka i 460 T-55, 50 izvidjackih PT-76B, 30 tenkova za izvlacenje BTS-2, 10 amfibijskih transportera itd. Lista nabavke je predvidjala cak i 100 teskih tenkova T-10 (prikazan delagaciji JNA, bez ikakvih objasnjenja), za formiranje oklopne brigade u rezervi Vrhovne komande. Zanimljivo da je planirana i nabavka tenka T-34 sa topom 100mm, za koje je smatrano da postoje u SSSR-u. Drugim medjudrzavnim ugovorom o isporuci oruzja izmedju SSSR-a i SFRJ, zakljucenom 1966.god, predvidjena je izmedju ostaloga, i isporuka 1.500 tenkova T-55A i T-34B. Od 1966. god isporucuje se model T-55A, bez ceonog mitraljeza, i sa antiradijacijskom oblogom. Ovaj model je bio najbrojniji u JNA, a isporucioci su bile vojne industrije Poljske i Cehoslovacke. Tenkovi isporuceni u periodu 1965-70 bili su bez PAM-a, koji su kupljeni tokom 1973/74 i naknadno montirani.
Sovjetski upad u Cehoslovacku je na kratko prekinuo isporuke ratne tehnike. Vec od 1969. isporuke su isle redovnim putem. Do 22. avgusta 1968. Jugoslavija je primila 379 tenkova T-55/A, 140 T-54A/B, 523 T-34B, 63 PT-76B, 19 BRDM-2 (sa 93.000 metaka 14,5mm). Do 1970. plan nabavke je predvidjao isporuku jos 207 T-55, 77 T-34B, 36 BRDM-2 (sa dodatnih 162.250 metaka). Ovo je zbog raznih razloga samo delimicno ostvareno. Za period 1970-72. planirane su nove kolicine tehnike, za koju su vodjeni pregovori Istovremeno sa SSSR-om, Poljskom i Cehoslovackom. Sa Sovjetima je pregovarano za 100 tenkova T-55, kao i za pratecu opremu (razna ucila, kabinetska oprema, poligonska oprema) koja se mogla nabaviti samo u toj zemlji. U Poljskoj je zakljucen ugovor za isporuku 150 T-55 (136 T-55A i 14 T-55AK)za 24 miliona dolara, koji su trebali biti isporuceni u periodu 1970 - 72. Pregovori sa Cehoslovackom su duze trajali sa cestim promenama kolicine borbene tehnike koja se zelela nabaviti. Zakljucnim ugovorom do 1973. iz Cehoslovacke je trebalo biti isporuceno 40 T-55A, 26 tenkova za izvlacenje i 39 tenkova nosaca mostova.
.....Od 1972. osvojen je generalni remont tenkova T-55, a nosilac posla je bio TRZ Cacak. Prvih pet tenkova remontovano je u martu 1972. Odredjenih problema je bilo i sa zalihama municije. Nedostajalo je kumulativne municije za tenk T-55, pa je 1972. bilo svega 6,8 takvih granata po tenku. Krajem sedamdesetih radjeno je na modernizaciji tenka T-55A, koja je predvidjala ugradnju savremenog SUV-a. Projekat ja nazvan "Igman" i modifikovano je 10 tenkova do 1988. god. Malo je poznato da su komponente razvijene za ovaj projekat kasnije koriscene pri projektovanju SUV-a za tenk M-84. Nakon usvajanja prozvodnje novog tenka M-84, uradjeno je nekoliko, izvozno orijentisanih projekata, modernizacije ''pedesetpetica'', pre svega sa podsistemima razvijenim za novi tenk.
.....Zahvaljujuci povoljnim ekonomsko - politickim prilikama isporuka tenkova T-55 se nastavila jos niz godina, najverovatnije do 1983. kada su u JNA primljeni poslednji primerci. Samo u periodu 1964 -73 isporuceno je 769 T-55. U nekoliko varijanti i od tri proizvodjaca u oklopnim jedinicama JNA naslo se oko 1.600 ovih tenkova. Krajem osamdesetih ovo je jos uvek bio daleko najbrojniji tenk u JNA. Cinio je glavnu udarnu moc mehanizovanih brigada, dok je u oklopnim brigadama postepeno menjan tenkom M-84.
.....T-55 je ucestvovao u skoro svim sukobima posle Drugog Svetskog rata, u kojima je dokazao visoku tehnicku pouzdanost i efikasnost. Danas se nalazi ili se nalazio u naoruzanju 45 armija sveta. U vreme kada je nastao ovo je bio jedan od najnaprednijih osnovnih borbenih tenkova u svetu.T-55A je bio najvazniji tenk JNA sve do 1984 god., kada se u naoruzanje uvodi tenk M-84, ali do samog raspada federalne armije ostaje najbrojniji tip tenka, sto ce biti i u svim armijama nastalim u narednom periodu. Isporuke su u prvom periodu vrsene iz SSSR-a, da bi kasnije isporuke dolazile iz Poljske odnosno Cehoslovacke, koje su licencno proizvodile ovaj tenk. U pocetku su ova vozila oznacavana cetvorocifrenim brojevima u rasponu 66xx do 67xx, odnosno 98xx. Kasnije je korisceno petocifreno oznacavanje gde su prve dve cifre bile 18, 19 ili 20. Nastarije ''pedesetpetice'' (iz SSSR-a) su uglavnom bile oznacene serijalom 18. Izmedju pojedinacnih serija T-55, u zavisnosti od zemlje isporucioca bilo je odredjenih razlika. Tenkovi poljske i cehoslovacke proizvodnje su se razlikovali po opremi za podvodnu voznju, da bi se krajem 1967. nakon uporedjivanja ustanovilo da su razlike "znatne". Svaki proizvodjac je vrsio izmene na konstruktivnoj dokumentaciji u cilju usavrsavanja i prilagodjavanja proizvodnje (nova kvacila, hidraulicni uredjaji za upravljavanje i drugo). Jugoslovenska delegacija u Poljskoj je ustanovila da je od 886 izmena i modifikacija svega 58 zamenjivo sa sovjetskim.
U ratnim sukobima u Sloveniji i Hrvatskoj u pocetnim fazama rata ovi tenkovi trpe velike gubitke, ne toliko zbog zastarelosti, koliko zbog loseg komandovanja, nediscipline, nepoznavanaja osnovnih nacela upotrebe i sl. Ubrzo se uvidja da oklop ne pruza zastitu od modernih PT sredstava, pa se montira dodatni oklop cesto i od prirucnih materijala (Guma, drvo, opeka, tanki lim i sl.) Samostalne akcije, bez pratnje pesadije obicno su se zavrsavale unistenjenjem tenkova i posade. Gubici su bili veliki i u gradskim zonama. Kasnije je obicno ispred tenkova isturana pesadija sa zadatkom eliminacije lakih PT sredstava. Mada su sve sukobljene strane ubrzo zarobile/nabavile tenkove T-55, obicno nije dolazilo do direktnih duela vec su tenkovi korisceni za neutralizaciju vatrenih tacaka. Prilikom povlacenja JNA iz Slovenije toj republici je prepusteno 60-100 tenkova ovog tipa, od kojih je deo zarobljen tokom kratkotrajnog sukoba u junu 1991. god. U samim borbama u Sloveniji 6 tenkova T-55 je unisteno. Tokom kampanje opsade kasarni u periodu septembar - oktobar 1991. god. Republika Hrvatska dolazi do veceg broja tenkova T-55. Padom garnizona u Varazdinu (izmedju ostaloga ovde je bila i 32.mbr) i Bjelovar (265.mbr) dosla je u posed preko170 "pedeset petica" Povlacenjem JNA sa prostora Hrvatske deo oklopnih jedinica ulazi u sastav vojske RSK, a deo se povlaci u Srbiju i Bosnu. Ukupno je vojsci RSK pripalo oko 240 (330?) tenkova. Najveci deo su bili T-55, pored 30 M-84 i manjeg broja T-34 i M-47 . Tenkovi su bili rasporedjeni u svih sest, kasnije sedam korpusa vojske RSK. Padom Krajine (Operacija Oluja) najveci deo tenkova je izvucen na teritoriju RS, a jedan deo unisten ili zarobljen od strane Hrvatske vojske.
.....Tenk T-55 bio je osnova oklopnih jedinica i u Vojsci Republike Srpske. Intezivno je koriscen do kraja rata. Na osnovu Dejtonskog sporazuma R. Srpska izmedju ostaloga imala je pravo na 137 tenkova, pa je stvoren visak od 101 tenka T-55, koji su ponudjeni za prodaju. Formiranjem zajednicke komande oruzanih snaga BiH 2006.g. otpisuju se svi preostali T-55 i veci deo M-84, a u naoruzanju su zadrzana samo 16 tenka M-84. Najveci broj T-55, nakon ratnih desavanja nasao se u novoformiranoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, koja je medjunarodnim institucijama podnosila izvestaje o preko 700 T-55.
.....Tokom borbenih dejstava na Kosovu tokom 1998 god. T-55 su korisceni protiv siptarskih bandi. U akcijama je delovao tenkovski vod, a cesto i samo jedan tenk. Obicno su bile formirane borbene grupe od 2-3 tenka, 2-3 transportera i obavezno 1-2 Prage (Samohodni PA topovi, poznatiji po dejstvima na zemlji nego po ciljevima u vazduhu). Zbog nepogodnih terenskih uslova (Ispresecano zemljiste, vegetacija, specificnosti lokalne arhitekture) i obimnog zaprecavanja i miniranja Vojska Jugoslavije (VJ) je imala jedan maji broj vozila izbacenih iz stroja. Tokom 2004. god. iz vojske SiCG 200 ovih tenkova je povuceno iz upotrebe zbog zastarelosti. Formiranjem Vojske Srbije, 2006. god, i preostali broj ''Pedesetpetica'' se nakon preko 40 godina sluzbe definitivno povlaci iz upotrebe. Pokusaj konverzije ovog tenka u inzinjerijsko vozilo ''Munja'' je ostao bez uspeha. Tokom jula 2007. god. i vojska Crne Gore je unistila svoje tenkove T-55, za koje je procenjeno da su neupotreblljivi. U kasarni ''Masline'' u Podgorici razrezano i pripremljeno je za zelezaru 61 T-55, a jedan primerak je namenjen muzeju.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Mi smo komotno mogli ući u NATO koliko smo bili opremljeni njihovom tehnikom.

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

T-72



Pre kupovine licence za tenk T-72 uvezen je odredjen broj komada, koji su posluzili za bolje sagledavanje osobina tog tenka. Nakon raspada JNA, tadasnjoj Vojsci Jugoslavije ostalo je preko 60 tenkova T-72, koji su u sastavu 1.okbr., korisceni do velikih reformi Srpske Vojske u 2007. god. kada su povuceni iz operativne upotrebe, a deo je prebacen u rezervu. T-72 je ucestvovao u svim sukobima na prostoru bivse SFRJ. U ratu se dokazao kao pouzdano borbeno vozilo.
Razvoj tenka T-72 poceo je 1967, a serijska proizvodnja 1973 god.U toku 1979 pojavljuje se nova verzija T-72A, koja je za razliku od prethodnog modela dobila: Laserski daljinomer TPDK-1, nocni periskopski nisan nisandzije TPN-3-49, sa IC reflektorom L-4, bocni stitnici preko hodnog dela, top 2A46 umesto 2A26M2, sistem za lansiranje dimnih kutija, sistem zastite od napalma, uredjaj za putnu signalizaciju, uredjaj za nocnu voznju TVNE-4B, veci dinamicki hod potpornih tockova i motor V-46-6. Jugoslavija je dobila verziju T-72M (koju je razvila Cehoslovacka), sa oklopnom zastitom prve verzije T-72, dok je oprema i naoruzanje na nivou verzije T-72A.
Osnovno orudje tenka T-72A je top kalibra 125mm, glatke cevi, duzine 50 kalibara (6.250mm), koji je zasticen termoizolacionom oblogom. Punjac topa je sa elektrohidraulicnim pogonom i omogucuje brzinu paljbe 2-8 metaka u minutu. Vertikalno polje dejstva je -5 do +15 stepeni. Vek cevi topa je 350 ispaljenih metaka. Pomocno naoruzanje cini spregnuti mitraljez PKT od 7,62mm sa borbenim kompletom od 2.000 metaka i PAM NSVT od 12,7mm sa kompletom od 300 metaka, koji je efikasan na daljinama od 1.500m za ciljeve u vazduhu i 2.000m za ciljeve na zemlji. Borbeni komplet od 42 metaka cine: Trenutno fugasni OF-19, kumulativni ZBK14M, probojnosti 500mm oklopa i pancirno-ptkalibarni projektili BM9 i BM12, probojnosti 350mm na 3.500m. U obrtnom transporteru smesteno je 22 metka. Potkalibarni projektili imaju brzinu od 1.800m/s, sto je u samom svetskom vrhu.
U tureli komandira ugradjeni su periskopi za osmatranje; Dnevno-nocni TKN-3 i jedan dnevni TNP-160. i dve prizme u poklopcu turele.Preko periskopa TKN-3, komandir moze vrsiti osmatranje nocu do daljina 400m. Periskop je opremljen brisacima i grejacem za zimske uslove. Komandir moze preuzeti komande od nisandzije, ali ne moze sam gadjati i nisaniti. Kupola se navodi brzinom od 20 stepeni/s.
Nisandzija ima na raspolaganju nisanski daljinomer sa laserskim meracem danju, pomocu koga se top i spregnuti mitraljez navode na cilj. Daljina merenja je 500 - 4.000m. Sistem za upravljanje vatrom (SUV) automatski unosi podatke o predjenom putu do cilja. Neposredno nisanjenje, zavisno od vrste projektila, se vrsi do daljina 4.000 - 5.000m, a spregnutim mitraljezom do 1.200m. Nisanska sprava uvecava 8x, merenje daljine laserom se sme vrsiti do 10/min, u intervalima od 6s.. Skala daljinomera se automatski pomera u skladu sa izmerenom daljinom. Spremnost topa za gadjanje oznacava paljenje signalne lampice u vidnom polju nisana.. Pored ove dnevne nisanske sprave ugradjena je i nocna TPN1 za daljine do 800m sa uvecanjem 5,5x. Skala nisanske sprave ima podeoke za nisanjenje do 1.100m za potkalibarne, 1.000m za kumulativne i 900m za trenutno fugasne projektile. Nocu se spregnutim mitraljezom mze dejstvovati do 600m.
Vozac ima dnevni periskop TNPO-168V i dve prizme koje su ugradjene u poklopcu ulaznog otvora. Za nocnu voznju koristi se aktivno-pasivni uredjaj. U aktivnom rezimu teren se osvetljava IC farovima FG-125, koji su smesteni na kupoli levo i oklopnom telu desno napred. Vidljivost je do 60m sa uvecanjem 1x.

Elektro-hidraulicni stabilizator moze raditi u tre rezima: u potpunoj stabilizaciji, nepotpunoj i u rucnom rezimu rada.
Tenk T-72 pokrece dvanaesto-cilindricni, cetvorotaktni, visegorivi, turboprehranjivan dizel motor V-46-6. Radna zapremina 38,8l, a tezina motora 980kg. Snaga motora od 573kW obezbedjuje specificnu snagu od 14kW/t, sto omogucuje dobre karakteristike prohodnosti i brzinu do 60km/h. Autonomija kretanja je 460-650km, a na dobrim putevima i do 700km. Menjac ima sedam stepeni prenosa napred i jedan za unazad.
Hodni deo cine sest potpornih tockova, sa nezavisnim torzionim oslanjanjem, kombinovanim sa 3x2 hidraulicna amortizera (Na 1,2 i 6 potpornom tocku). Gusenice su celicne, sa po 96 clanaka, sirine 580mm i duzine naleganja 4,25m. Tezina jedne gusenice je 1.700kg.
Oklopno telo je od homogenih pancirnih ploca, sem prednje gornje koja je viseslojna. Prednja gornja ploca je debljine 205mm pod uglom od 22 stepena sa ekvivalentom zastite od 500mm. Prednja donja ploca je debljine 100mm homogenog celika, ispod nje je dozerski noz debljine 20mm. Bocne strane su debljine 80mm, a zadnja ploca 40mm pod uglom od 10 stepena. Kupola je niskoprofilna i konusno oblikovana. Napravljena je od homogenih celicnih odlivaka, debljine do 410mm, bokova do 290mm, zadnjeg zida do 60mm i krova do 50mm. Unutrasnja strana oklopa kupole je prekrivena specijalnim slojem koji stiti od radioaktivnog zracenja. Pocev od verzije T-72M1 (Izvozna verzija T-72A), kupole su livene sa ugradjenim segmentom "Cernozema", debljine 130mm. Ova verzija pored drugacijeg oklopa kupole ima i drugaciji sistem NHB zastite i borbrni komplet.
Od dodatnih uredjaja tenk ima 12 bacaca dimnih kutija koje na daljini od 100-150m stvaraju dimnu zavesu od po 18-28m po jednoj kutiji, koja traje od 3,5 do 5,5 minuta. Opremu jos cini uredjaj za samoukopavanje, oprema za podvodno kretanje (Do 5m dubine), uredjajem za razminiranje, radio uredjaj dometa 20-70km.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Na slici tenka T72 kakve su ono futrole desno od cijevi?

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

Razlog što nismo kupovali njihovu tehniku je taj što je uslov bio da se remont tehnike vrši u centrima US army u Francuskoj, a licence za remont nisu davali ni pod razno. Dok Rusi nisu pravili problem oko tog.....to je velika prednost ne zavisiš ni od koga što se tiče održavanja i snabdijevanja, zaposliš domaću proizvodnju i imaš stratešku prednost....sjeti se zaje8a sa franuskim granatama 1914-15 e to je poenta priče!

Kutije sa dimnim punjenjem, dimna zavjesa

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Aaaa, ne znam koliko je ta dimna zavjesa bila učinkovita, ali hvala na objašnjenju. Ameri su proizvodnju dimne zavjese riješili tako što se nafta raspršuje preko zagrijanih ispušnih cijevi i to stvara gusti bijeli dim u vidu magle.

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

Ponos naše vojne industrije:
M-84



Skoro tacno 35 godina od prvomajske parade 1950 god., na kojoj je sa ponosom prikazana nevelika kolona domacih tenkova Tip-A (Kopija T-34), 9 maja 1985 god. odrzana je parada Pobede na kojoj je javnosti prikazan novi domaci tenk M-84. Sve je pocelo dosta ranije, jos sredinom sedamdesetih kada je vojni vrh JNA postao svestan da se pitanje nabavke novog tenka ne moze odlagati u nedogled. Nabavka potrebnog broja T-55 je prakticno zavrsena, a i tako je proslo dvadeset godina od pocetka proizvodnje tog modela, a 35% tenkovskog parka je otpadalo na zastarele T-34, koji su trazili zamenu. Analize su pokazivale da je u narednih deset godina za zamenu dotrajalih T-55 potrebno 1.000 novih tenkova, a u narednih deset jos toliko. Zbog specificnih koncepcijskih i tehnickih osobina nabavka nekog zapadnog modela nije dolazila u obzir, a ipak na Istoku nudjen je samo T-55 (doduse po povoljnim cenama). Bolji model je postojao, T-62, ali koji SSSR nije isporucivao drugim zemljama (Izuzetak je nacinjen u slucaju Egipta). U tom periodu pojavljuje se i T-72, koji je odmah zainteresovao nase strucnjake.U to vreme SSSR nije hteo prihvatiti nikakve razgovore oko tog tenka. Cak i njegove saveznice Poljska i Cehoslovacka su dugo pokusavale da dobiju licencu, sto im je tek 1976. god poslo za rukom. Tek posle intervencije na najvisem nivou, SSSR je primio vecu grupu nasih strucnjaka, kojoj bi bio prikazan T-72. Sturi prikaz tenka obavljen je u vojnoj akademiji Vistrel, 30km od Moskve. Utisci strucnjaka su bili neujednaceni, ali konacni zakljucak bio je da je to najbolji tenk i da se moze na osnovu licence proizvoditi u SFRJ. Radi objedinjavanja svih aktivnosti oko eventualnog domaceg tenkovskog programa formirana je opertivna grupa Kapela. Na osnovu izvestaja strucne grupe i misljenja vojnog saveta i Glavnog vojnotehnickog saveta doneta je odluka da se kupi licenca tenka T-72. U prvom momentu zahtev je odbijen uz obrazlozenje da je rec o slozenom sredstvu i da SFRJ nije u stanju da ga proizvede. SSSR je upucivao na Poljsku i Cehoslovacku za eventualni dogovor oko koprodukcije. Prilikom posete SSSR-u, Tito je isposlovao kod predsednika Breznjeva prodaju licence i pored protivljenja tamosnjeg ministra odbrane. I posle ovog dogovora pokusano je da se Jugoslaviji postave teski uslovi, te je predsednik Tito ponovo intervenisao. Nakon ovoga sledio je neposredni dogovor oko licence. Konacno, licenca je prodata za 39 miliona dolara, sa trajanjem od 10 godina ili 1.000 proizvedenih tenkova. Jugoslovenska strana nije mogla prodavati, modifikovati ili ulaziti u koprodukciju sa drugim zemljama bez odobrenja SSSR-a. Kupovina licence bio je samo jedan od potrebnih koraka, javlja se mnostvo novih problema. Svaka republika je nastojala da prigrabi sto veci procenat ucesca u buducoj proizvodnji tenka, a narocito je bilo neizvesno ko ce biti finalista proizvodnje. Smatralo se da kako-tako uslove ispunjavaju 3 preduzeca: Djura Djakovic (Slavonski Brod), Gosa (Smederevska Palanka) i MIN (Nis). Kraj medjurepublickim nesporazumima u svom je stilu doneo predsednik Tito: "Neka bude kako strucnjaci kazu. A sto se tice finaliste tenka, posto strucnjaci tvrde da sva tri preduzeca imaju priblizno iste uslove, a kako Hrvatska ima najmanji procenat angazovanja na vojnim programima, neka finalista tenka bude u Hrvatskoj, pa da sa tim zavrsimo" Naravno da je posle ovog zakljucka stavljena tacka na podelu poslova oko buduceg tenka. Pre pocetka proizvodnje trebalo je nabaviti mnoge masine i opremu npr. osloni tockovi tenka, su zarad minimalne mase, izradjivani od posebne aluminijumske legure i to visefaznim presovanjem na visokoj temperaturi. Za taj tehnoloski postupak morala se nabaviti presa sile potiska 30.000 tona, sa pratecim presama od 5.000 i 10.000 tona, pecima za zarenje i ostalom opremom. Koliko je rec o slozenom i skupom postupku govori cinjenica da je u to vreme u Evropi postojala jos samo jedna presa slicnih karakteristika. U konkurenciji vise preduzeca ovu tehnologiju je dobio Aluminijumski kombinat iz Podgorice.

Sredinom 1979. god pocela je da pristize licencna dokumentacija, za koju je ubrzo utvrdjeno da nije kompletna i da je rec o konstrukcionoj dokumentaciji, koja nije obuhvatila potpuno i tehnolosku dokumentaciju, te dokumentaciju o masinama i opremi za proizvodnju i ispitivanje. Odredbe licence takodje nisu predvidjale tehnicku pomoc oko uhodavanja proizvodnje niti posetu nasih strucnjaka tamosnjim kapacitetima za proizvodnju tenkova. Za jedan deo uredjaja, koji su ugradjivani sa drugih sistema, kao i za neke tehnologije koje su drzane u tajnosti nije ni isporucena dokumentacija, a davalac licence se obavezao da ce te elemente isporucivati kao gotovu robu. U principu pribavljena licenca je definisala osnovni koncept tenka i konstrukciona resenja skoro svih podsistema. Svu prispelu dokumentaciju trebalo je srediti, prevesti i dodeliti predvidjenim preduzecima, sto je bio ogroman posao, jer se samo konstrukciona dokumentacija za probnu seriju sastojala od oko 120.000 strana A4 formata, a angazovanim preduzecima dostavljeno je 200.000 strana. Prispela licencna dokumenta su skupa tezila oko 20.000kg.
Plan realizacije predvidjao je da se probna partija zavrsi do 1983., nulta serija do kraja 1984., i prva serija u 1985. godini, sto je bio veoma tesan vremenski okvir koji je kasnije u serijskoj proizvodnji doveo do kasnjenja u zavsavanju pojedinih serija tenkova M-84. Prvi prototip dovrsen je aprila 1983. god, i bio je dobrim delom sacinjen od uvoznih komponenti. Ukupno, prototipska partija brojala je 5 primeraka, koji su kasnije rastavljeni i korisceni kao ucila. Prva prava provera domace proizvodnje je nulta serija od 10 primeraka irzdjena tokom 1984. god. U naredne tri godine proizvedeno je 370 tenkova M-84, a od 1988 (Nakon razvoja novog motora i usvajanjem koncepta poboljsane oklopne zastite, naredbom nacelnika Generalstaba od 29.04.1987. god tenk sa tim izmenama nosi oznaku M-84A) pa do pocetka ratnih dejstava 1991. god serijski se proizvodi poboljsana verzija M-84A, (isporuceno za JNA oko 80 primeraka), a napravljeno je i 150 primeraka M-84AB za Kuvajtske oruzane snage.

Tenk T-72M odlikovao se nizom dobrih osobina koje su se ogledale u relativno maloj masi od 41t, dobroj oklopnoj zastiti i topu kalibra 125mm. Napravljen je odlicni kompromis izmedju tradicionalno suprostavljenih zahteva: Pokretljivost - oklopna zastita - vatrena moc pri cemu je svakoj osobini dat isti znacaj. Tenk T-72 je Crvena Armija u operativnu upotrebu uvela sredinom sedamdesetih i nosi obelezja tehnickih i tehnoloskih mogucnosti tog perioda. U nekim elementima T-72 pokazuje odredjene nedostatke, za koje je tehnologija osamdesetih imala resenja. Nasi strucnjaci su ugradili novi SUV, poboljsanu verziju motora V-46 novi sistem za gasenje pozara, te niz drugih poboljsana. Neke nedostatke nije bilo moguce otkloniti, a da se ne narusi osnovna koncepcija tenka, tako da je na primer zadrzano smestanje municije u obrtnom transporteru ispod kupole (22 metka), sto je verovatni najveci nedostatak. Osnovna ideja je bila da se na bazi postojeceg resenja tenka T-72 bez narusavanja osnovnih gabarita i takticko-tehnickih karakteristika dobije skoro potpuni novi tenk. Najveca razlika izmedju T-72 i M-84 je u vatrenoj moci. Iako je zadrzan identicni model topa, ugradjen je potpuno novi, domaci sistem za upravljanje vatrom (SUV). Prevazidjen je zahtev da verovatnoca pogadjanja topom u pokretu na daljinama od 1.700 do 2.100m bude 50 procenata, postignuto je 60 procenata.Proces projektovanja podsistema, uredjaja, sklopova i opreme za novi tenk je tekla paralelno sa osvajanjem novih materijala, izradom specijalnih alata, fabrickim i poligonskim ispitivanjem. Za proizvodnju novog tenka osvojena je proizvodnja 150 vrsta novih materijala i bezbroj novih tehnologija, pri cemu je angazovana privreda svih republika bivse SFRJ. Direktno je bilo angazovano 240 fabrika, a posredno jos oko 1.000 radnih organizacija. Tenk je proizvodjen / razvijan u vise verzija: osnovna M-84, poboljsana M84A i izvozna M-84AB, kao i komandne verzije M-84ABK. Sredinom devedesetih u SRJ je razvijena i inzinjerijska verzija M-84AI, a radilo se i na verziji za Kuvajt ABI. Ukupno je iz hala izaslo oko 650 komada u svim verzijama. U najvecem broju je proizvedena osnovna verzija M-84 (370 primeraka od kojih je 350 dodeljeno oklopnim brigadama bivse JNA), a od 1989 god. proizvodi se verzija M-84A, sa jacim motorom od 1.000ks, novim rasporedom bacaca dimnih kutija i pojacanom oklopnom zastitom. Veliko interesovanje za tenk M-84A pokazale su i druge zemlje: Kuvajt, Pakistan, Libija, Egipat, Iran i Svedska. Posle opseznih pustinjskih ispitivanja Kuvajt za svoje oruzane snage narucuje 215 tenkova M-84AB (15 primeraka je trebalo biti u verziji M-84ABK). Do raspada SFRJ isporuceno je oko 150 primeraka. Jedan primerak M-84, sa brojem 21075 je isporucen u SSSR radi testiranja. Kasnije je vracen i isporucen dugi primerak (verovatno verzija M-84A). Ovde mozete procitati zakljucke i zapazanja sovjetskih strucnjaka posle testiranja drugog primerka.
Posle raspada SFRJ tenk M-84 i M-84A je ostao u naoruzanju svih novih drzava. Slovenija je zadrzala 54 primeraka, (koji ce u narednom periodu biti izbaceni iz naoruzanja) Hrvatska je jedno vreme tokom 1991. god koristila i 15 primeraka M-84AB, koji su kasnije isporuceni Kuvajtu, a u fabrici "Djuro Djakovic" kompletiran je jos jedan broj. Vojska Republike Srpske Krajine je imala 31 primerak, a Vojska Republike Srpske je imala veci broj u 101. Oklopnoj brigadi (bivsa 329. sa delom tenkova 1 oklopne iz Slovenije). U danasnje vreme po nekim podacima Armija BiH, nakon zdruzivanja ima 89 tenkova M-84.. Vojska Jugoslavije u svom posedu imala je 239 M-84 i M-84A. Glavnina je bila rasporedjena u 211. i 252. Oklopnoj brigadi (Nis i Kraljevo). Od tih tenkova tokom preformiranja Vojske Srbije formirana su 4 tenkovska bataljona (15, 26, 36 i 46tb) sa ukupno 212 tenkova. Tenk M-84 angazovan je jos prvih ratnih dana u Sloveniji, a zatim u Hrvatskoj, Bosni. Tenk se pokazao dobro, sem najveceg nedostatka koji se ogledao u smestaju municije ispod kupole ili bolje receno zastite te municije. Prilikom nailaska tenka na minu ili pri proboju oklopa nekim drugim PO sredstvom skoro redovno je dolazilo do samoopaljivanja municije, sto je rezultiralo "otkidanjem" kupole iz lezista i pogibijom kompletne posade. Veliki problem su bile i lose obucene posade. Poznati su primeri kada je usled neredovnog ciscenja cevi topa granati bilo potrebno samo nekoliko milisekunde vise da izadje iz cevi sto je prouzrokovalo trajnu deformaciju cevi te se ona usled toga zaglavljivala u kolevci topa. Naprimer drugom prilikom doslo je do eksplozije granate u lezistu, sto je dovelo do otkidanja cevi topa koji je zavrsio 30m dalje, a kolevka sa zadnjakom je zavrsila u zadnjem delu kupole, a srecom posada je prosla samo sa laksim povredama, dok je kupola morala biti otpisana. U Bosni nedostatak je predstavljla i relativno mala elevacija cevi, zbog pretezno brdsko - planinskog terena.Neadekvatna upotreba tenkova, cesto protiv svih pravila dovodila je do velikih gubitaka, narocito u urbanim sredinama. Ipak najveci procenat tenkova izbacenih iz stroja je popravljen. Uglavnom se smatra da je brojka od oko 40 unistenih tenkova M-84, na svim ratistima, realna.
Oreol slave stekao je u operaciji Pustinjska Oluja (Desert Storm), na strani anti - iracke koalicije, tokom rata 1991 god. Pre irackog napada je isporuceno 6 tenkova M-84AB, koji su rasporedjeni u tenkovskoj skoli u Dzahri. Ove tenkove su zaplenile Iracke snage. U toku priprema za operaciju"Pustinjska Oluja", Kuvajtu je isporucen 71 tenk, a kasnije u aprilu 1991. god. jos 33, a bilo je i isporuka tokom 1992. god. U kopnenom delu opercije ucestvovao je 71 tenk M-84AB, a dva su ostecena: jedan od PT mine, a drugi iz raketnog bacaca. Oba su brzo popravljena.Paznju u svetskim medijima je izazvao posle pustinjske trke sa Abramsom M1A1, na stazi od 70 milja (102km), gde je M-84AB bio pobednik. Americki tenk M1A1, nije ni dovrsio trku usled kvara na instalaciji za gorivo. Na zajednickim vezbama M-84 je redovno imao bolje rezultate u gadjanju. Kuvajtski vojnici obozavaju ovaj tenk i nazivaju ga - Decko. Zarad eventualne modernizacije ovih tenkova, kompanija Yugoimport je u saradnji sa drugim kompanijama i institutima razvila i verziju M-84AB1, gde je stari M-84AB priblizno doveden na nivo tenkova T-90. Ratna "karijera" tenka M-84 nastavljena je i na Kosovu 1998/99 godine. U sukobima sa OVK, mahom su angazovani stariji T-55, a resursi boljeg M-84 su cuvani za odbijanje eventualne kopnene intervencije NATO pakta. Poslednja ratna akcija tenka M-84 vidjena je u Kopnenoj Zoni bezbednosti, pri razbijanju teroristickih snaga u mestu Oraovica na jugu Srbije.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

E to koliko je pomagala ne znam stvarno koristila se još u 2 SR....pomogne u maskiranju od napada RB i PO sredstvima jer ga ne vidiš nanišaniti, sad već protiv savremenih IR i termo uređaje ne drži vode

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.

Postoji isti sistem i kod ostalih tenkova, pa i kod domaćeg M84. Zanimljiva informacija je da prilikom stvaranja dimne zavjese na ta način potrošnja goriva skače na oko 10 litara u minuti.

_________________
Ко не воли ракију, не воли ни људе.

Moguće, kolika bude dimna zavjesa ne sumnjam treba tu nafte prilično. ali mislim da 84ka izbacuje dimne kasete a ne naftu:

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.