jel se to gleda po mjestu rodjenja?
ja onda ispadoh dervencanka...odoh se objesiti

Jako je teško nekom ko je nekad davno imao priliku da boravi u Banjaluci objasniti da to više nije taj grad i da više nikad neće ni biti. Ruralne face koje su nekad bile isključivo vezane za "zeme" i zadruge u seoskim naseljima su sad glavni posjetioci sala rezervisanih za koncerte harfe, violine... Međutim, u te sale, o kojima se po svijetu pričalo da odlikuju posebnim akustičnim svojstvima, sada se preselila muzika iz tih zadruga i seoskih zema. Došli su pitomi i otjerali divlje! Da, mi smo ti divlji koji smo stranci u svom gradu u kom naše prezime obitava i 200 godina. Da, mi smo divlji jer ne razumijemo zašto je normalno da se u svaku poru našeg grada uvukao neko ko za nas donosi odluke, kome nije sveto ni jedno drvo, ni jedan kamen Kastela ni jedna priča stare Banjaluke. I pitam se koliko nas uopšte ima, hiljadu, dvije, nije nas puno ostalo, a i mi ćutimo svjesni da ćemo kad tad morati da prihvatimo da je potpuno normalno da se o našem gradu "brinu" oni koji su u Banjaluku mogli da dođu samo utorkom noseći jedan par obuće na nogama, a drugi u ruci čijim su oblačenjem automatski postajali gospoda koja je vremenom primorala nas Banjalučane da takođe imamo dva para obuće, jedan za popločane gradske ulice, a drugi za odlazak pred zadrugu po neizbježno savjetovanje. Međutim, oblačenjem drugog para obuće postajali smo nekako niži, sve manji, malobrojniji, iskrivljene kičme i spuštenog pogleda na kraju shvatajući da smo mi sami krivi za propast našeg grada. Banjalučani probudite se, ne ipak nemojte! Bolje vam je da sanjate banjalučke drvorede, parkove, koncerte u Banskom dvoru, prepune fabrike radnika i vesele djevojke jer ako se probudite možda shvatite da parkovi nestaju, da su fabrike srušene, a da banjalučke djevojke uopšte nisu banjalučanke...

..stranci u svom gradu u kom naše prezime obitava i 200 godina.