Evo jedan zanimljiv tekst sa B92:
(Ne) čestitajte mi 8. mart!Sećam se da sam u osnovnoj školi dobila nacrtanu ružu od druga iz klupe. Nije bila bog zna kakva, i nije mirisala, ali sam bila baš ponosna na nju. Jedva sam čekala da porastem i da mi muž donosi poklone. Noćas mi niko nije čestitao 8. mart. Ako posmatramo to sa strane da je bolje da me gledaju kao devojčicu pa i ne čestitaju, onda je u redu (mada je ovo Međunarodni dan žena i devojaka – čitaj devojčica). Ustala sam i videla da je tata kupio cveće (nisu karanfili, sva sreća). Za mamu. Ne za mene. Bilo bi previše čudno da ga je meni kupio. Bilo bi još čudnije što bih ga ja odbila.
Dakle, kako danas gledamo na ovaj dan i da li očekujemo čokoladu i te poznate-po-zlu karanfile?
Sada muškarci misle da sam zrela za osmomartovski poklon i meni opet smeta. Ženama nikad ne možes udovoljiti. Prvo tražimo, onda dobijemo, onda nećemo. Juče sam pomislila da će mi neko čestitati noćas, onda sam se razočarala što niko nije. Sad je i otac prošao pored mene i samo klimnuo glavom (on ne voli da priča mnogo pa mi nije jasno ni kojim je rečima tražio buket u cvećari).
Pored toga što je ovaj dan Dan žena i devojaka, ovo je takođe i priznati antiseksistički dan. Mizoginiji ili mizandrijii danas nema mesta. Znači danas se svi prave da vole ove druge i ne priznaju polnu diskriminaciju. To je sasvim u redu, samo me zanima da li to ide tačno od ponoći? Ako su se tukli u pola 12, u 12 se grle? Odličan koncept.
Danas ovaj dan više nema nikakvu političku konotaciju i na plakatima i razglednicama ne postoji nikakav politički simbol jer se slavi apolitična fascinacija ženama. Međutim, žene su iz čisto političkog razloga 1908. godine, u periodu ekspanzije i industrijalizacije, vremenu radikalnih ideja, poželele svoje mesto u okrutnom muškom svetu.
Naime, 15.000 žena iz tekstilne industrije je 1908. izašlo u protestnu šetnju tražeći kraće radno vreme, bolje plate (normalno) i pravo glasa. Sve se dešava u Njujorku. Sledeća priča je ona koju znamo kao azbuku – Klara Cetkin u Kopenhagenu predlaže da postoji jedan dan koji će internacionalno podsetiti svet da su žene divan pol (i ne vole karanfile). Godine 1911, prvi put se obeležava Međunarodni dan žena, prvo u Austriji, zatim u Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Godina 1913. je u Rusiji bila prekretnica za obeležavanje ovog dana, a prvi put je u Srbiji proslavljen 1914.
Nakon rata, 1917. godine, žene u Rusiji stupaju u štrajk „za hleb i ruže“ u znak sećanja na 2 miliona žrtava. Datum je 23. februar, po gregorijanskom kalendaru – 8. mart. I tako je sve počelo, dobile smo svoj dan (dan smrti za sve što cveta). Ujedinjene nacije priznaju zvanično dan 1975, godine koja je globalno prihvaćena kao godina žena (hoćemo li dobiti još neku, a čije su ostale?).
Jesmo dobile pravo glasa, jesmo dobile (skoro) istu platu, negde i bolju, sve nas je više na vodećim pozicijama, mnogo je vidljivija i cenjenija uloga žena u društvu nego ikada, bolja legislativna jednakost i udaljile smo s od šporeta. Sve to i dalje nije dovoljno, ali nešto je urađeno. Sada nam na ovaj dan kupuju čokoladu i cveće. Govore nam: „Danas si lepa, uspešna, pametna i volim te.“ Sutra nam ne otvore vrata i ne pomognu da skinemo kaput.
Bilo bi lepo da ne ustajemo samo trudnicama i da muškarci ne žure u cvećare samo 8. marta ujutru. Pored toga što se dešava pokolj u baštama 7. uveče, cvećari najviše vole ovaj dan jer od njega žive celu godinu. Istina je sledeća, dan pred Dan žena sve nešto šapuće i unapred priprema, verovatno da oni ne bi zaboravili. Ako će on da zaboravlja da mi imamo jedan jedini dan, čega će se setiti? Ali to važi za poneke žene.
Mislim da mi ne treba cveće, romantična večera i da sa knedlom u grlu govori da me voli kao što to danas rade svi njegovi prijatelji. Svaki dan treba da bude dan žena. Koliko god nemala vremena i okretala točkove kapitalizma, žena je. Svakog dana po poklončić. Pa sami su muškarci birali da nas zovu lepšim/slabijim polom. To je u redu, ako to vuče kavaljerstvu, ako vuče tiraniji, onda nije.
Situacija u Jermeniji je nešto zanimljivija. Period od 8. marta do 7. aprila se slavi kao Mesec žena. Tamo žene imaju ceo mesec. Nisam uspela da nađem statistike ali verujem da je i nasilje u porodici smanjeno na ovaj dan. Onda u Jermeniji ovaj mesec ima smisla.
Da li ovaj dan slave žene koje trpe nasilje u porodici? Uopšte ne mogu da pronađem ugao iz kog da postavim pitanje. Da li im njihov dželat kupuje cveće? Da li će danas prestati zlostavljanje, trgovanje i iživljavanje nad ženama? Moguće je da ovaj dan znači nešto samo onima koji nisu moralni patuljci i, očigledno, nemaju previše problema u životu. Maltretiranoj ženi ovaj dan se smeje u lice.
Možda previše važnosti dajemo ovom danu, možda će za nekoliko godina postati ozloglašen, ali previše očekujemo. Neće svet prestati da se raspada, neće žene biti manje maltretirane. Da bi mu dali pravu važnost, moramo vratiti objektivnost, a odakle nam ona kad smo preopterećeni problemima. Mislim da ni slavlja neće ništa popraviti, kao ni demonstracije. Još jedan povod za zabavu ili da danas budemo uobražene.
Situacija sa slavljima se popravlja u poslednjih 10 godina. Pre toga su bila oprečna mišljenja o svrsi slavlja, feministkinje vuku na jednu, ove druge na drugu stranu. Porodične žene se dele na one koje vole ovaj dan i one druge. Feministkinje ga vole jer su se izborile za vekovima uskraćeno i danas slave svoju pobedu (među svim povlasticama dobile su i pravo na razvod i abortus, a bez toga bismo teško uspele u životu).
Za feministkinje ovaj dan je podsetnik, a za porodične, pred-šporetom žene ovaj dan može biti i podsmevanje – aha, naručio si omiljeno jelo i platićeš ga čokoladnom bananicom. Zanima me kako bi izgledalo da nema ovog dana? Iskreno verujem da bi bio neki drugi. Kada nešto dugo traje, izmislimo mu mane, pa smo 8. mart baš cenile pre 50 godina, danas okrećemo glavu. Da li su prirodna i ekonomska prava koja nismo imale vredna slavlja ili same sebe time ponižavamo?
Žene, da li volite ovaj dan? Mislite li da on ima smisla? Poznajem žene kojima je ovaj dan draži od rođendana (meni je rođendan omiljeni dan u godini). Sve bake na planeti vole karanfile na ova dan. Možda ih ja zbog toga ne volim. Podsećaju me na budući usamljenički život kad ću jedva čekati da mi unuka donese neki cvet. Ali, ona kaže da je pažnja najbitnija i pre toga kaže: „Nisi se morala trošiti!“ Sve sa suzama u očima. Toliko zna da bude bolno da je skoro romantično.
Meni se sada čini da je sve više žena protiv obeležavanja i „Svaki dan mi je isti“ će se danas čuti više nego bilo kog tog „istog“ dana. Meni tata nije kupio ništa, videćemo šta će dečko da uradi.
Ja ću baki odneti cvet, i mami, verovatno. Koliko go da sam neodlučna, sad nešto razmišljam – baš mi se jede čokolada. I to ona koja je na popustu specijalno za danas i to samo kad je kupuju muškarci.
http://www.b92.net/zivot/ljubav.php?yyy ... 97678&fs=1
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
