NN: Du­že od 30 go­di­na ste na mu­zi­čkoj sce­ni. Da li ste za­miš­lja­li na po­čet­ku ka­ri­je­re da će sve da tra­je ovo­li­ko du­go?

MAS­SI­MO: Ne. Prvo, ja sam mi­slio da ne­ću do­ži­vje­ti ove go­di­ne u ko­ji­ma je­sam i mi­slio sam da ću umri­je­ti mlad i zgo­dan. Me­đu­tim, do­go­di­lo se ne­što dru­ga­či­je. Uo­zbi­ljio sam se, po­čeo sam ja­ko ci­je­ni­ti ži­vot ko­ji mi je pru­žen i ko­ji je, iz­gle­da, je­dan je­di­ni. Kao kli­nac ka­da sam kre­tao ni­sam ni u lu­di­lu oče­ki­vao da ću to­li­ko da­le­ko oti­ći i da ću se to­li­ko du­go ba­vi­ti gla­zbom. Već sa­da ra­dim 17. al­bum.

Manje je poznato da su vam davnih godina Johnny Štulić i Goran Bregović nudili suradnju. Zašto ste odbili?

Johnny je htio biti producent prvog albuma Doriana Graya i, čim se vratio iz Amerike, natuknuo je to Siniši Škarici. Mislim da je u SKUC-u gledao moj bend. Tad je čak izjavio da je po cijeloj Americi tražio nešto što je tu, u Zagrebu. U sljedećih nekoliko dana stigao je poziv od Škarice, koji mi je rekao da Štulić želi biti naš producent za naš prvi album ‘Sjaj u tami’. A ‘Sjaja u tami’ još nema, nije ni postojao. Bregović je, kad je Alen Islamović izašao iz Bijelog Dugmeta, tražio supstituta pjevača. Jednostavno se nismo našli. Ja sam trebao biti taj koji će pjevati kao momci prije mene, postati njihov ‘copy paste’ i onda idemo dalje. Iako, Bregović je imao dosta čistu ideju, nas dvojica s gitarama naprijed, nešto kao Stonesi. Dobra ideja, ali nisam se napalio na to pa je ostalo visjeti u zraku.

Masimo Savić: Otac mi je umro od leukemije kada sam imao 6 godina, kasnije sam saznao sve o njemu

“Drago mi je da sam u Banjaluci. Vi znate da sam ja posebno vezan za Banjaluku i da je moj prvi bubnjar, Branko Terzić, bio iz Banjaluke. Branko i ja samo praktično osnovali bend Dorian Grej. Rodila se pjesma Sjaj u travi i nakon toga je sve krenulo”, rekao je Massimo na press konferenciji.