banjalukaforum.com

Jednog dana 1677. godine, u Delftu, Antoni van Levenhuk, trgovac suknom za kog se priča da je bio dugokosi model Johanesu Vermeru za dve slike – „Astronoma“ i „Geografa“ – naglo je prekinuo ono što je radio sa svojom ženom i žurno se zaputio ka radnom stolu. Sukno je bio Levenhukov posao, ali mikroskopija je bila njegova strast. Već je imao petoro dece sa prvom ženom (od kojih je četvoro umrlo dok su bili bebe) i novo očinstvo mu nije bilo na pameti. „Pre nego što je puls otkucao šest puta“, kasnije je pisao Kraljevskom društvu u Londonu, Levenhuk je ispitivao uzorak svoje izlučevine kroz sićušnu lupu. Sočivo nije bilo veće od kapljice kiše, ali je predmete uvećavalo stotinama puta. Levenhuk ga je lično izumeo; niko drugi nije imao tako moćnu lupu. Učenjaci u Londonu su još uvek pokušavali da provere ranije Levenhukove tvrdnje da milioni nevidljivih „animakula“ živi u jednoj jedinoj kapi jezerske vode, ili čak francuskog vina. Sada je izveštavao o nečem delikatnijem: ljudsko seme takođe sadrži animakule. „Ponekad više od hiljadu“, pisao je on, „u količini materije ne većoj od zrna peska.“ Prislanjajući sočivo na svoje oko poput juvelira, Levenhuk je posmatrao svoje vlastite animakule kako plivaju naokolo i trzaju dugačkim repovima. Neko bi lako mogao da zamisli sunce koje prosijava kroz prozorska okna u olovnim mrežastim ramovima i obasjava lice zadubljeno u razmišljanje, kao na Vermerovim slikama. A neko bi mogao da oseti sažaljenje prema njegovoj supruzi.

Levenhuk je posle toga postao pomalo opsednut. Iako je zahvaljujući svom majušnom sočivu imao privilegiju da pristupi mikroskopskom univerzumu kakav do tada nije bio viđen, on je ogroman deo vremena provodio posmatrajući spermatozoide, kako se danas nazivaju. Zanimljivo je da je tek kada je jednog dana istisnuo mleč iz bakalara došao je na ideju, onako usputno, kako bi mogao da proceni koliko ljudi može da živi na planeti.

U to doba, niko nije znao ništa o ovome; bilo je malo popisa. Levenhuk je krenuo od procene da u Holandiji živi oko milion ljudi. Pomoću mape i malo sferne geometrije, izračunao je da je naseljena kopnena oblast na Zemlji 13.385 puta veća od Holandije. Bilo je teško zamisliti da je cela planeta gusto naseljena kao Holandija, koja je još tada delovala prenatrpano. Samim tim, zaključio je Levenhuk trijumfalno, na Zemlji ne može da bude više od 13 milijardi i 385 miliona ljudi, što je zaista mala brojka u poređenju sa 150 milijardi spermatozoida jednog bakalara! Ova vesela mala računica, kako piše populacioni biolog Džoel Koen u svojoj knjizi „Koliko ljudi Zemlja može da izdrži“, možda je bio prvi pokušaj da se pruži kvantitativan odgovor na pitanje koje je mnogo aktuelnije danas nego u XVII veku. Većina današnjih odgovora uopšte nije vesela.

Istoričari danas procenjuju da je u Levenhukovo doba na Zemlji živelo otprilike pola milijarde ljudi. Posle milenijuma laganog porasta, brojka je tek bila počela da se diže. Vek i po kasnije, kada je jedan drugi naučnik otkrio ljudske jajne ćelije, svetska populacija je već bila udvostručena na više od milijardu duša. Vek posle toga, oko 1930. godine, opet se udvostručila na dve milijarde. Od tada zapanjujuće ubrzano raste. Pre XX veka nijedno ljudsko biće u svom životnom veku nije doživelo udvostručavanje populacije, ali danas ima ljudi za čijeg se života ona čak utrostručila. Negde krajem 2011. godine, kako kažu u Odeljenju UN-a za praćenje populacije, biće nas sedam milijardi.

A ova eksplozija, iako usporava, daleko od toga da je okončana. Ne samo da ljudi duže žive, već u ovom trenutku širom sveta ima toliko žena u svojim plodnim godinama – oko 1,8 milijardi – da će globalna populacija i dalje da raste bar još nekoliko narednih decenija, iako sada svaka žena ima u proseku manje dece nego što bi ih imala pre jedne generacije. Do 2050. godine ukupna brojka bi mogla da dostigne 10,5 milijardi ili će da se zaustavi na osam milijardi – razlika je otprilike u jednom detetu po ženi. Demografi UN-a smatraju da je srednje rešenje najtačnije. Predviđaju da će populacija možda dostići devet milijardi pre 2050. godine, odnosno već 2045. godine. Konačan iznos zavisiće od toga kakav izbor budu napravili pojedinačni parovi dok se bave najintimnijom vrstom međuljudskog odnosa, onim koji je Levenhuk tako neobazrivo prekinuo zarad nauke.

Populacija raste brzinom od oko 80 miliona ljudi godišnje i teško je ne biti zabrinut. U ovom trenutku, količina podzemnih voda na Zemlji opada, zemljište erodira, glečeri se tope, nestaju zalihe ribe. Skoro milijardu ljudi svakog dana gladuje. Za nekoliko decenija verovatno će biti još dve milijarde gladnih usta, najviše u siromašnim zemljama. Još više milijardi ljudi će s pravom želeti da se iščupa iz siromaštva. Ukoliko budu sledili trag koji su utrli stanovnici bogatih zemalja – krčenje šuma, sagorevanje uglja i nafte, bespoštedno korišćenje veštačkih đubriva i pesticida – i oni će opteretiti prirodne resurse planete. Kako to uopšte može da funkcioniše?

Sutra Zemlja dobija sedmomilijarditog stanovnika

NjUJORK - Sutra će u međunarodnoj zajednici biti obilježeno rađanje sedmomilijarditog čovjeka na planeti Zemlji.
Organizacija ujedinjenih nacija je uoči ove svečanosti saopštila da će broj stanovnika na Zemlji do 2.100-te narasti na 10, a možda i 15 milijardi ljudi ukoliko stope rađanja samo malo premaše očekivane.
Fond UN za stanovništvo (UNFPA) je u izvještaju upozorio da demografski pritisak predstavlja veliki izazov za smanjenje siromaštva i čuvanje okoline, prenijela je francuska novinska agencija AFP.
Prije 2.000 godina, svjetsko stanovništvo brojalo je oko 300 miliona ljudi, dok je oko 1.800-te, taj broj iznosio milijardu.
Druga milijarda zabilježena je 1927, a treća ubrzo zatim, 1959.
Četiri milijarde stanovnika Planeta je imala 1974, a 1987. već ih je bilo pet.
Stanovništvo je naraslo na šest milijardi 1999. a sedam milijardi dostići će sutra.
Do 2.050. stanovništvo će brojati 9,3 milijardi, a do kraja vijeka premašiće deset milijardi, navodi UNFPA, dodajući da bi "uz samo mali porast rađanja, pogotovo u najnaseljenijim zemljama, broj stanovnika mogao biti i veći: 10,6 milijardi do 2050. i preko 15 milijardi do 2100. godine".
Svake godine, Zemlja dobije oko 80 miliona novih stanovnika, što je broj ljudi koji žive u Njemačkoj, Vijetnamu ili Etiopiji.
Ljudi mlađi od 25 godina čine 43 odsto svjetske populacije.
Glavni razlog za demografski rast posljednjih decenija je tzv. "bejbi bum" iz 1950-ih i 1960-ih, koji je u kasnijim decenijama doveo do "naduvavanja" populacije kada su te generacije odrasle i dobile svoju djecu.
Sa druge strane, prosperitet, kvalitetnije obrazovanje i dostupnost kontraceptivnih sredstava smanjili su stopu nataliteta do mjere da neke bogate zemlje imaju problem uslijed broja stanovnika koji se znatno smanjuje iz godine u godinu.