Sve neke 'opasne' ženske na ovom forumu. :)
Protivljenje navedenim pravilima je bilo buntovništvo tamo negdje sredinom prošlog vijeka a danas je prosjek među ženskim svijetom.
Što se tiče današnjih dobronamjernih savjeta, vjerujem da su vaši u skladu s onim iz sledećeg teksta:
Citiraj:
piše: Milica Laufer
Roksanda je rođenja sedamdeset i neke, kao prvo dete oca inženjera i majke službenice. Provodila je svoje bezbrižno detinjstvo igrajući poput Lokica, pevajući uz Kolibri, čitajući Zmajevu Riznicu, slušajući Disneyeve male gramofonske ploče sa muzikom i pričom. Sakupila je i ogromnu kolekciju lutaka, salveta i mirišljavih gumica. Imala je cakum-pakum kutak za igranje, u kojem je dominirala kompletno opremljena kuhinja, odakle je Eurokremom hranila sve svoje lutke, žirafe i mede, komšijske mačke i pokisle kučiće lutalice. Sanjala je o kolicima Jugovinil, o bebi koja može da se smeje i plače, i o velikoj paleti senki za oči, na gornjoj polici u kupatilu i o tome da će kad poraste biti balerina. Mala Roksa je još sa pet godina naučila da sriče i piše, broji do sto, svira metalofon i slika vodenim bojama. Zato je, najviše od svega, jedva čekala da krene u školu.
Nova plava haljina, lakovane Ciciban cipelice i upoznavanje sa Sunčicom obeležile su Roksandin prvi dan u školi. Tog 1. septembra sela je u klupu sa budućom kumom svoje prve ćerke, san o balerini zamenila je snom o učiteljici i postala velika. Počela je da pomaže mami u kućnim poslovima: modlama vadila srca i cvetiće iz testa za vanilice, mutila Dr. Oetker fil za Princes krofne, prala šoljice od bele kafe i pridržavala stabljiku prilikom presađivanja cveća. Ipak, pomoć u kući i ostale igre dolazile su na red tek posle završenih domaćih zadataka. Upisala se na ritmičku gimnastiku, recitatorsku sekciju, hor, krenula na privatne časove engleskog. Skroz odličan uspeh u školi, sredinom osamdestih, značio je zagarantovan upis u gimnaziju. Opšti gimnazijski smer samo je potvrdio da Roksandi svi predmeti, podjednako, idu od ruke. Nosila je Starke i 501, subotom štikle i suknje i imala sve petice. Sve dok joj u četvrtoj godini, 5,00 prosek nije pokvario namrgođeni profesor istorije, koji je uhvatio Roksu kako se, ispred škole, ljubaka sa svojim prvim dečkom na njegovoj uglancanoj, beloj Vespi. Snovi o tome šta će biti kad poraste narasli su i raspršili se na sve strane: od arheologa, mikrobiologa i meteorologa do filozofa, advokata, hirurga (sve u ženskom rodu, molim!). U tim važnim trenucima prelamanja Roksinih snova i konkretne odluke koji će fakultet da upiše, prelamala se i strašna stvarnost čitave zemlje. Počeli su ratovi, inflacija, embargo, nestašice, besparica, i nastupilo je vreme u kojem više nikada ništa neće biti kao i pre. Svežih prolećnih večeri, dok bi Roksin tata gledao Dnevnikov dodatak, Roksa je sa mamom vodila duge razgovore koji su se završavale uvek istim utuvljivanjem u glavu:
“Šta god da upišeš ne smeš da ponoviš moju grešku i ne diplomiraš. Ja sam bila mlada luda, zaljubila se u tvog tatu, ostala u drugom stanju, rodila tebe, Bogu hvala, ali studije nikad više. Čitav život posvetila sam tvome ocu.”
Zato se, čim je Roksu podigla iz pelena, pridružila feminističkom pokretu i ostavljala Roksandu da je otac kupa i uspavljuje, dok se ona, sredom i petkom, borila za prava žena. A otac, uvaženi inženjer i predsednik upravnog odbora javnog preduzeća, član novoformirane opozicone stranke, oduvek je želeo da mu ćerka bude lekar, jer, poslovično, lekare svi poštuju, a poštovanje i uvažavanje, kako je tvrdio, glavno su merilo nečijeg uspeha. Nakon brojih porodičnih diskusija, ćaskanja sa Sunčicom, Roksanda je tri puta premerila svoje snove i talente i, za vreme prvomajskog roštilja, svečano izjavila da je odlučila da će da upiše - arhitekturu. Njena odlučnost i argumenti roditeljima su delovali sasvim ubedljivo, i konačno, kako se i moglo naslutiti, podržali svoju jedinicu u njenom zrelom izobru. Nakon pet godina Roksa je, na ponos svojih roditelja, postala prva žena sa fakultetom u čitavoj familiji i primer za ugledanje njenim mlađim rođakinjama.
Naraslih ambicija, upisala je i postdiplomske studije i bilo joj je ponuđeno mesto asistenta od strane njenog mentora, koji je u Roksandi prepoznao izuzetak da ona, za razliku od ostalih uspešnih studentkinja Arhitektonskog fakulteta, svoje talente, ambicije i znanje neće okončati za šporetom. Ovo svoje očekivanje i verovanje u njenu posebnost sasuo joj je u lice na zakusci nakon odbrane magistarskog rada, i to pred nekoliko nadobudnih Roksandinih kolega, koji su nazdravili na profesorov komentar, smešeći se zlokobno kroz nos.
Ne smemo zaboraviti ni to da je Roksa izrasla u veoma ljupku i privlačnu devojku, visoku i vitku na dedu Hercegovca, sa očeve strane. Zračila je optimizmom i veselošću iz živahnih očiju i širokog blistavog osmeha. U granicama pristojnosti (ma šta to značilo), menjali su se i momci koji su dolazili po nju i vraćali je kući, zaljubljivala se i odljubljivala još brže. Većina je, u skladu sa tadašnjim trendom, igrala na kartu macho sponzora, što je našu Roksu u startu, sa gađenjem, odbijalo. Ipak, dok se spremala za subotnje izlaske sa Sunčicom, maštala je da će sresti svog princa na belom konju, ne štedeći, pri tom, mamin Chanel 5. Ali mama se sada brinula da joj ćerka, predata u potpunosti svojoj fakultetskoj karijeri, ne ostane usedelica.
Bio je sunčani oktobarski dan, svega nekoliko dana nakon što je prestonica postala slobodna i demokratska. U sveopštoj euforiji pozitivne energije, Roksanda je na Trgu naletela na Milančeta, svoju prvu, neprežaljenu ljubav sa bele, uglancane Vespe. Godine provedene u borbi za demokratiju izoštrile su njegove crte lice i ulile mu nekakvu naročitu sigurnost. Bio je pripravnik u advokatskoj kancelariji svog strica, i dalje nasmejan i potajno zaljubljen u Roksu. Nekoliko meseci kasnije, Roksa je dobila ponudu za dobro plaćen posao u prestižnom projetnom birou, dva plusića na testu za trudnoću i ushićenu ponudu od Milančeta da mu bude žena. Nakon tri velika “da”, Roksanda je osvojila sve uslove da se popne na tron uspešne srpske žene.
Danas, Roksanda ima dve devojčice (3 i 5), posao arhitekte u projektnom birou na kojem zarađuje dobru platu, tri puta nedeljno vežbe sa studentima na fakultetu (ne odustaje od svog doktorata, mada se već godinama odlaže), veoma cozy sređen stan sa mnogo cveća i uredno poslaganih igračaka, uvek skuvani ručak, čisto i ispeglano rublje, vikende sa porodicom u prirodi, jednom nedeljno kafenisanje sa Sunčicom, vremena za pozorište, bioskop, knjigu, porodične prijatelje, familiju… i muža, koji je obožava, koji radi prekovremeno i koji je potpuno sakat (ili se samo tako pravi) u kućnim poslovima i bavljenju decom.
Kako sve to Roksanda postiže i da li je sve to uopšte moguće? Ne znam. Da li je srećna? Ne znam ni to. Ono što je izvesno, jeste da pripada prestižnom sloju ovdašnjih gejši, čije su veštine raznovrsne, društveno poželjne, čak neophodne, i odlično sinhoronizovane, tako da uspostavljaju harmoniju između tradicionalnih, macho zahteva i još nejasno definisanih izazova novog doba. O svetu srpskih gejša se ne govori. One su jedan od najbrižljivije čuvanih društvenih tabua. I sama priča o njima, mogla bi da naruši ovaj krhki svet svemogućih žena. Opstaju jedino u senci svog muškarca, koji će im danas velikodušno darivati struk omiljenog cveta, kao izraz ljubavi, poštovanja i prećutne zahvalnosti.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
FIlozofija nasih majki, baka, strina, ujni i svih ostalih koje su nam samo 
Sreca, pa ih ne poslusasmo 
)
