Citiraj:
На карти је нијансама црвене оно што је Краљевина Србија унела у Југославију тренутком уједињења, док је нијансама жуте оно што је унела непризната држава Словенаца, Хрвата и Срба. Није на одмет споменути да је и њене границе (са карте) створила српска војска и да је ту територију контролисала и штитила у тренутку уједињења.
На данашњи дан, пре тачно 100 година, створено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. По први пут у историји створена је заједничка државна организација Јужних Словена. У новостворену државу Краљевина Србија уложила је све што је имала: величанствену ратну победу, име, грб, заставу, химну, независност, међународни углед, немерљиву енергију и преко 1.240.000 живота својих грађана. Према процени делегације наше земље на мировној конференцији у Версају, ратна штета Србије износила је од 7 до 10 милијарди златних франака (по ценама из 1914. године), а то је била половина њене тадашње укупне националне имовине. Званични подаци говоре да је Србија за четири године рата изгубила више од 28% становника, односно 62% мушког радног становништва (53% погинуло и 9% трајних инвалида) између 18 и 55 година. Од тих губитака, 3/4 односило се на ужу Србију (дакле без Војводине и Маћедоније). Србија је створила Југославију жртвујући себе.
Срби су на почетку 20. века били највећи, најперспективнији и најпрогресивнији балкански народ. После трагичног хода кроз ово столеће, након милионских жртава у оба светска рата, након свих Голгота, Јасеноваца, Пребиловаца, Гораждеваца, јама безданица, бура, бљескова и олуја, катастрофалних политичких одлука, мора лоших искустава и изневерених нада, данас смо потпуно другачији: демографски упропашћени, апатични, подељени, дезоријентисани, растрзани између различитих интереса великих сила. Наша земља, Србија, данас нема јасно дефинисане границе. Србија, која је створила Југославију, донела другима слободу, посредно им омогућила изградњу независних држава, чак и стварање нових нација од делова свог етничког ткива. Судбина јој се сурово насмејала у лице. То је била прескупа цена једне велике заблуде. Ми је и данас плаћамо.
Југословенство је, ван сваке сумње, теоретски била модерна, велика и племенита идеја. Лепа, романтичарска мисао коју су својим срцима носили најзначајнији представници српске интелигенције. Међутим, историјско искуство је неумитно показало да је она била исто толико велика заблуда и кардинална грешка, чије су последице и више него поражавајуће. Барем када су Срби у питању. Кроз њу смо себе претворили од активног историјског субјекта у пасивни историјски објекат. Поистоветили смо се са државом у коју смо уградили себе и своју историју. Зато са њеним разбијањем нисмо само изгубили државу, већ и себе саме. Упали у густу маглу из које, чини ми се, ни дан-данас нисмо изашли...
Искрено, лично не гајим неки презир према људима који су стварали Југославију, поготово не према Александру I. Лако је бити генерал после битке и после једног века. Гајим презир према онима који су ушли у другу Југославију и гајим презир према онима који би опет да се преко грбаче Србије и Срба ствара неко јужнословенско заједништво, кукала им мајка. Као за инат, њихове идеје само пролазе у Србији, јер су из других република или протерани, или су њихове породице протеране, и то наравно где- у Србију.
Због свега тога, југословенство и Југославију морамо оставити иза себе. Морамо је препустити историји и историчарима, а из њеног искуства извући важне поуке за будуће генерације и време које је пред нама. Позната латинска изрека каже да је „историја учитељица живота“, а једна друга опомиње да онај који из ње ништа не научи осуђен је да је понавља.