Рођен је 19. јануара, 1928. године у Београду, на Богојављење по јулијанском календару, у 1 сат, као други син краља тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), Александра I Карађорђевића Ујединитеља (1888—1934) и краљице Марије (1900—1961), друге ћерке румунског краља Фердинанда Хоенцолерна (1865—1927) и румунске краљице Марије (1875—1938).

Крштен је 25. јануара у посебном салону Новог двора. Крштеног кума, британског краља Ђорђа VI заступао је британски министар на Двору, Кенард, освештаном водом из Вардара, јадранског мора и Дунава.

Основно образовање стекао је на двору у Београду. У периоду од 1937. до 1941, школовао се у Sandrayd School (Cobham, Енглеска), затим у Oundle School од 1941-1946, и у Clare College Универзитета у Кембриџу од 1946. до 1947, када је напустио студије због сукоба са једним марксистичким професором.

Током Другог светског рата, постојале су иницијативе од стране тадашњег СССР према југословенској Влади у избеглиштву да краљевић Томислав заузме југословенски престо уместо свог старијег брата, краља Петра II, што се, међутим, није десило.

При крају рата, почетком 1945. године, краљ Петар II, под притиском британског премијера Черчила, пренео је своја краљевска овлашћења на Намесништво под контролом каснијег југословенског комунистичког председника, Јосипа Броза Тита(austorugarskog podnarednika i bravara. prim. fsb), под чијом је влашћу Уставотворна скупштина од 29. новембра 1945. укинула монархију (док је 8. марта 1947. године свим члановима краљевске породице одузето држављанство и конфискована имовина). У време када је Петар II Карађорђевић пренео своја краљевска овлашћења на ренегат који је контролисао Јосип Броз Тито, принц Томислав је био законити наследник Круне и према тадашњем Уставу Југославије, једина особа којој је краљевска власт могла бити пренета.

После Кембриџа, краљевић Томислав решио је да се посвети воћарству. Док је похађао пољопривредну школу, радио је као обичан надничар у једном воћњаку у покрајини Кент. Године 1950. купује имање у покрајини West Sussex. Највише се бавио узгојем јабука, на имању од 80 хектара, које је у једном тренутку имало 17.000 стабала.

Оженио се 7. јуна 1957. у Залему (Баден, Западна Немачка), принцезом Маргаритом од Бадена, са којом је добио сина Николу (1958) и ћерку Катарину (1959).

После развода 1982. године, оженио се исте године девојком из суседства, Линдом Мери Бони, с којом има два сина, Ђорђа (1984) и Михаила (1985).

Краљевић Томислав је био веома ангажован у животу српске емиграције, организујући бројне прославе и пикнике на свом имању и учествујући у бројним хуманитарним организацијама и иницијативама. Био је, између осталог, председник Југословенског комитета за указивање помоћи старим ратницима, заштитник цркве Лазарице у Бирмингхаму, и председник одбора за обнову манастира Хиландар. Такође је био високи званичник британског огранка хуманитарног Реда Витезова Св. Јована.

Током раскола у Српској православној цркви, током ' 60. година па све до његовог краја, 1992, чврсто је стајао уз Патријаршију у Београду, и давао јој јавну подршку широм српске емиграције.

Године 1990. одбио је понуду Демократске странке из Београда, да буде њен председнички кандидат на првим послератним изборима у децембру те године.

Први је члан краљевске породице који се трајно вратио у Србију, почетком 1992. године, када се настанио у Задужбини краља Петра I Карађорђевића на Опленцу, који је убрзо постао Мека за све оне који су хтели да лично сретну последњег живог сина краља Александра I.

Убрзо је постао веома популаран у народу, поготову због својих честих обилазака српских бораца у Републици Српској и Републици Српској Крајини, и помоћи коју је, заједно са супругом, принцезом Линдом, доносио. Постојале су и иницијативе да се именује за Кнеза српског дела Босне и Херцеговине, што тамошње политичко руководство није прихватило.

После јавне прозивке председника Србије Слободана Милошевића, да је „издао“ Републику Српску Крајину након њеног пада, почетком августа 1995. године, његово медијско присуство се драстично смањује.

Последњих 5 година живота борио се са тешком болешћу, али је одбио понуде да се лечи и подвргне хируршком третману у иностранству у тренутку када су НАТО снаге започеле бомбардовање Југославије 24. марта, 1999. године. Уместо тога, обилазио је бомбардована места и, иако тешко болестан, поделио судбину народа.

Умро је 12. јула 2000. године, на Сабор Светих Апостола Петра и Павла по јулијанском календару, на славу породичне крипте на Опенцу, где је и сахрањен, уз присуство више хиљада поштовалаца и чланова породице.

Vladan Batić, predsednik DHSS
Da Karađorđevići ostanu

- U nedlju je na Oplencu na okupu bilo sve što valja u ovoj zemlji. Bili su ovde sjedinjeni Kralj i Crkva, simboli Srpstva. Mi danas na simboličan način počinjemo iz početka kao što su i naši preci počinjali početkom ovog veka - kaže predsednik DHSS Vladan Batić i naglašava da bi bio najsrećniji kada bi kraljevska porodica ostala u Srbiji:
- Njima je mesto ovde, među narodom. Takva odluka bila bi najpametniji potez Prestolonaslednika - kaže Batić

Biljana Plavšić, bivši predsednik RS
Čovek kakav se retko viđa

Biljanu Plavšić oči su bile pune suza:
- Još se živo sećam njegovih poseta Republici Srpskoj u vreme rata. Nije bilo nijednog redova, nijednog vojnika na prvoj liniji fronta koga nije obišao i za koga nije našao pokoju reč utehe. Takav je on bio, čovek kakav se retko rađa - zbori Plavšićeva. Najsrećnija bi, veli, bila kada bi svi Karađorđevići "ovako na okupu" ostali u Srbiji i poveli je u srećnije sutra.

Принц Ђорђе Карађорђевић (26. август 1887, Цетиње — 17. октобар 1972, Београд), први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I.

Породица краља Петра је живела на Цетињу код краља Николе у периоду 1883—1894. Тада је у Србији на власти била династија Обреновића и они су на Цетињу, на неки начин, били у политичком избеглиштву. Овде су рођена сва Петрова и Зоркина деца, породичну срећу прекинула је прерана смрт кнегиње Зорке. После Зоркине смрти, Петар са децом одлази у Женеву 1894. где су у улици Монетије 10. живели следеће 4 године.
Принц Ђорђе је ишао у војну школу у царској Русији, био је то Кадетски корпус цара Александра II. Често је тада од својих другова кадета скривао своје племићко порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке биле удате у Русији за племиће (Ђорђеве тетке). Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. када је у Србији убијен краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Добио је име према своме прадеди — Црном Ђорђу (Карађорђу), оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. На њега је имао неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар имао је много више дипломатског духа и тактике и био је Пашићев миљеник.

Један догађај био је преломан за Ђорђев живот — смрт његовог посилног (тј. послужитеља) Колаковића. Једном у бесу престолонаследник Ђорђе га је ударио јако ногом у стомак, од болова и повреда слуга је после неколико дана умро. Овај догађај изазвао је велику буру у српској, а нарочито у Аустроугарској штампи, па је због свега тога и своје гриже савести добровољно понудио абдикацију 14/27. марта 1909. године. Нови престолонаследник постао је Александар који тада долази из Петрограда.
Ово се догађало у време, по Србију неповољног, разрешења Анексионе кризе, што је по неким мишљењима било у вези са Ђорђевом абдикацијом. Тако "Политика" у коментару вести о абдикацији пише: "... Онај, који је био најизразитији представник националног отпора према Аустрији уклоњен је и Аустрија сад триумфује [sic]. У сећању народном то ће остати забележено за свагда, и у Србији а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је Престолонаследник Ђорђе уклоњен зато, што је хтео рат Аустрији."[1]

Након те абдикације Ђорђе је остао само принц, такође пошто је краљев син негде је називан и краљевић Ђорђе (краљевић=краљев син, одатле и Краљевић Марко као син краља Вукашина).
Аустроугарска штампа је имала посебан пик на принца Ђорђа јер је за време Анексионе кризе 1908. (анексија Босне и Херцеговине од стране АУ) давао неодмерене изјаве на рачун Аустроугарске и у току демонстрације на тргу спалио аустроугарску заставу.
Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату, док је тешко рањен у бици на Мачковом Камену, код Крупња, септембра 1914. године.

После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син, Александар. Њихова нетрпељивост тада је све више расла. Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и годинама је боравио у затвору, монтирани су лекарски извештаји да је неурачунљив итд. После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, принц Ђорђе се понадао да ће бити пуштен на слободу. Међутим кнез намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат.
Ослободили су га Немци, надајући се да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао поштовање народа, савезника, али и самих комуниста. Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Немци му онда нуде да се пресели у Бели двор и тако изокола, де факто да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући за његов углед унутар самог српског народа, Немци га остављају на миру.
Када је ослобођен Београд одмах се састао са генералом Пеком Дапчевићем, честитавши му на победи. Одбио је понуду генерала Дапчевића да добије од државе лични аутомобил и шофера тврдећи да му је довољан и његов бицикл.

После Другог светског рата нова власт је прогласила државним непријатељем, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије Карађорђевић који су били у изгнанству. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео мирно у слободи као пензионер. Чини се да је комунистичка власт имала више разумевања за њега од рођеног брата. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић, нису имали деце.
Умро је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. године. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.

Написао је аутобиографију „Истина о моме животу“, у којој је пред крај свог живота сабрао сећања свега онога што је проживео. Посебно су занимљиви делови књиге где се он сећа живота на цетињском двору краља Николе и где га посматра из угла унука.

Živ bio,komunisti su sa Đorđem postupili bolje nego njegova rođena porodica.Čovjek je bio puno talentovaniji od brata,na vojnoj akademiji u Rusiji je briljirao.Doduše imao je par ispada ali nije zaslužio da ga se šutne u najgoru ludnicu u Srbiji.

To je sve opisao u svojim memoarima. Nemam sad tu knjigu kod sebe, ali mislim da se zove Moje uspomene il slično.