|
Prica o prvom genocidu nad Srbima u 20. vijeku za koju malo ko zna i za koju je malo ko cuo
[quote]
Јово С. Дракулић-Бобан, публициста
Поводом тужне 80-годишњице
Дантеов пакао и у Добоју
Када је већ суморни цар Аустроугарске монархије Фрањо Јосиф у лето 1914. године, оптерећен и црним слутњама, поверио свом шефу генералштаба Конраду фон Хецендорфу и могућност пропасти "двојне монархије", моћног и великог католичког царства, свакако није ни помислио у том часу да ће баш убрзо један слабашни, а одважни, јуначки осокољен младић из Босне, Србин, Гаврило Принип, једним хицем да увери цара да је пропаст моћног царства био историјски неминован. Не само те цареве слутње већ и стварне историјске чињенице су већ подуго указивале на уздрмано постојање тог "римско-католичког царства" у срцу Европе. А уздрмали су га, ето, Срби. Само хицем. То стање у двојној монархији почетком 20. века било је толико и стварно и очигледно, да је познати аустријски писац Петер Ебнер о том стању забележио: "Ја мислим да је 1914. и атентат у Сарајеву изазвао слом нечега што је већ увелико било припремљено за пропаст".
Јово С. Дракулић-Бобан *
И, ето, и пропало је. Моћно царство и културна светска сила "чију моћ сунце описује својом путањом небеским сводом". Sic transit gloria mundi.
Одмах после атентата, као пролом облака и попут стихије, настале су страхоте. Прогони, одмазде над Србима у Босни и Хрватској, уз демонске демонстрације, демолирање њихових кућа, њихових радњи, пљачка, силовање, талаштво, убијање ... Тај геноцидни насртај на Србе и цео српски народ је трајао до јесени 1915, када су здушно удружене Аустрија, Немачка и Бугарска са огромном војном силом продрле у Србију, изненађену и недовољно припремљену за ратовање, услед чега се морала пред јачом силом повући. Са војском су се повлачиле и српске избеглице из БиХ, које су после Сарајевског атентата због одмазде црножуте аждаје морале склонити у Србију и Црну Гору. Окупатор је све избеглице позатварао и транспортовао у концентрациони логор интернираца.Осим разлога одмазде тих изразитих србофоба због видовданског хица у Сарајеву, окупатор је из много јачег разлога, политичко-стратешког, одлучио да очисти од Срба подручје око Дрине и тако себи осигура залеђе од могућег напада Србије и Црне Горе. У том настојању римокатоличка монархија имала је и сталну подршку Католичке цркве. Због тог великог страха и опасности од одмазде српске, а и због опрезности, поучени саветом католичких доушника да је "опрезност мајка мудрости", окупатор је нашао спас у изоловању и уклањању Срба из опасне пограничне зоне уз Дрину, између Србије и БиХ, њиховим депортовањем у концентрациони логор и коначним ликвидирањем. На њихова вековна огњишта би населили католички живаљ, одувек привржен хабсбурговцима и католичкој монархији. Ту чињеницу о мосту Ватикан-Беч преко Загреба живот је доказао, а историја потврђивала својим трајањем упорно све до данашњих дана. Окупатор би на тај начин остварио и основну намеру : створити сигурну тампон зону, сигуран бедем, горње Подриње са источном Херцеговином, који би раздвојио Србе са једне од Срба на другој страни Дрине, Србе у Србији од Срба у БиХ. Тај паклени план, иако у само предвечерје свог слома, уклапа се и у провођење стратешко-политичког плана Беча: асимилација народа у овом делу Балкана који је још увек сматран интересном зоном Аустроугарске монархије, тог великог средњоевропског моћника.
Масовни прогони Срба у херцеговачкоподрињском подручју (Автовац, Билећа, Гацко, Требиње, Фоча, Чајниче, Рогатица, Горажде, до Сарајева) и затварања, уништавање њихове имовине почињу непосредно наком Сарајевског атентата, а организовано заточење остварује окупатор у позну јесен 1915. године. Сабирно место су Пљевља, одакле су заточеници морали у сред зиме око 20 километара да препешаче до прве железничке станице Устипрача. Ту су стрпани у смрдљиве и загушљиве коњске теретне вагоне, и после дуге и исцрпљујуће вожње гладне и промрзле сместили у загађене, дрвене коњске бараке - "пфердшпитал" у којима су лечени коњи оболели од сакагије и других болести. Те бараке, коњске стаје - штале, налазиле су се у Добоју, на десној обали реке Босне, више ушћа реке Спрече у Босну. По налогу, "бефелу", Врховне команде из Сарајева, оболели поцркани коњи су побацани у ове реке или покопани у оближње јаме у ледине у подножју села Липац и Придјел. Остало је само ђубре и мноштво инсеката. Уз "бефл" је дато и упутство: ..."са интернирцима поступати без интервенције суца, на основу нужне ратне одбране, према војничкој командантској моћи". Да би пред свјетском јавношћу прикрила праве намере с интернираним Србима, Аустрија је дипломатским путем у Хаг упутила и овај став: ... "ваља имати у виду да су становници, повлачећи се за непријатељем, у одступању бежали преко црногорских и албанских планина, па су их аустријске трупе, онако изгладнеле и исцрпљене, вратиле њиховим кућама". Овом тенденциозном и лажном извештају треба додати и део извештаја који је сарајевска Врховна команда Аустрије доставила Бечу : ... "како је наређење војне команде налагало најстрожији и најдраконскији поступак са овим интернирцима, учињено је све што се могло да се што пре и што више интернираца уништи". Врло јасно и написмено какав је био план, смишљен и нељудски, о уништењу српског народа. Није нимало чудно да је у таквом инквизаторском и конфиндентском систему и сваки грађанин те лукаве двојне монархије сматрао својим правом да може убити сваког Србина, јер је он "фогл-фрај", тј. слободан као птица. Тај принцип и такав метод је примењиван и у новом конц логору.
Први транспорт српских интернираца је стигао у Добој 28.12.1915, а званично је затворена коњска болница - "пферд-шпитал" и 7.12.1915. почеле припреме за пријем нових "станара". Како није ништа предвиђено за боравак живих људи, а већ у првом транспорту их је било 800, вероватно због тога домаћин није ни стављао на улазу логора натпис којим је мудри Данте поручио : "Ви, који улазите оставите се сваке наде". Јер ово није рај; ово је безнађе, пакао.Услови у логору су били ненормални, заправо, анимални, никакви за људе. У тих десетак барака није било пода. Иза коња су остале гомиле коњског измета, ђубрета. Није било ни сламе. Међу интернирцима је било много жена са децом. Сви су, збијени усред зиме на голој земљи проводиле језиве дане и ноћи. И душек и јастук су им били коњска балега, око њих су гмизали инсекти, а дезинфекција није вршена. Све је било заражено сакагијом. О хигијени није било ни говора-та именица је била непознаница у том логору нељудског, некултурног поступања. Како су транспорти стално пристизали, накупило се понекад и по 1000 интернираца у једној бараци. У оваквим услвима су се појавиле и болести, масовно и виду епидемије тифуса, колере, туберкулозе, богиња, дизентерије. Смрт је почела да коси немилосрдно. У почетку је дневно умирало 10, па и 50 лица, док није достигнут број и до стотињак дневно. Томе је допринијела и глад, исцрпљеност, малтретирања и мучења. Стражари су се у тим мукама иживљавали, а тај цинизам и бестијалност нарочито су тешко подносиле жене, које су пред њима и пред свима морале да врше нужду, као и мушкарци. Жене су вршиле и друге деликатније физиолошке потребе. Језиво, драматично, трагично. Понижење је безмерно. Оно јавно, пред свима. Coram publico. Храна је била бедна: кашаста чорба од трава и репе и зобни хлеб за три дана. Толико бедна да је чак и лекар логора др Гебер у зиму 1916/1917. рекао да у тој чорби не би "дао ни своје чизме прати". Храна као за стоку, као помије за свиње. По храну су морали свакодневно и за сваки оброк да иду чак у Добој, око 2 километра од логора. Због свега тога је дошло и до масовног умирања. Ужасан је био 5. април 1916. Тог дана су умрла 92 интернирца. А морталитет код деце је био и трагичнији и ужаснији. У априлу 1916. године су умрла чак 643 детета. Једној мајци је умрло седморо деце. Када је умрло и седмо, та је жена почупала сву косу и полудела. Био је то језив, ужасан и потресан призор: мајка је скакала по живим људима, обливена пеном и крвљу, изваљивала врата и насртала на стражаре, који су је кундацима обарали и убацивали у шталу. А на крају, када је поново свом снагом ударила у врата, пала је и убрзо престала да дише. Ништа мање болан је и случај жене која је покушала да скочи у мутну мрзлу реку Босну. Срећом, спасио ју је поп Славко Трнинић, који је спроводио два чамца мртвих, стрпаних на гомилу, без реда, у еспапске сандуке, ка добојском гробљу. Жена је, чемерна и јадна, само кукала и јадила: "... што ме не пустите да што пре завршим, за кога да живим, родитељи ми овде помреше, муж погибе, а, ево, сахраних овде и петоро драге ми деце?"
Ужаснута злом судбином невине деце у овом логору књижевница Јулка Поповић-Срдић посвети тој дечици дивну песму у прози, од које овде доносимо само узбудљив завршетак, који изазива сузу из најтврђег срца:
"Шкрипе легерска кола ... дјечица су поредана уздуж и попријеко, па се старац боји да које не изгуби. На гробљу чека разгрнуто њедро мајке земље. Велика, заједничка рака међу хиљаде свежих гробова. Свештеник опоја и полева вином влажну жуту иловачу. Чича лагано скида једно по једно детешце, реда их по мокрој раци, тетошећи их и милујући као мајка ... зачуђено и болно гледа у очи гладне, напаћене дечице. И као да питају. Старац оклева да их прекрије земљом, као да чека да мећава од својих дивних звездица отка предивни покров невиним жртвама ..."
А осјећајни, стари песник Исаије Митровић (отац недавно преминулог митрополита босанскохерцеговачког Владислава), инспирисан сивилом смрти, која попут стихије покоси увело цветно поље дечије и мајчино жртвовање, испева ове дивне и болне стихове:
"... А дојку стишће гладно чедо јаче,
напором задњих сила мати даде
задњу кап млека чеду које плаче-
и сена смрти по њој тихо паде".
("Табор у Добоју")
По свему што је тамо вршено и доживљено, по тој великој трагедији, у којој је око 12 хиљада мученика, Срба, оставило своје кости у рекама Босни и Спречи, лединама и брежуљцима, најмање у православном гробљу, прегладнели, тровани, мучени, вешани, убијани, силовани, а надасве понижавани, Добој поста акропола невиних жртава, "логор смрти" и "црна гробница" којој је само равна "плава гробница" са острва Видо, коју тако снажно опева Милутин Бојић, славни српски песник. О великом народном страдању Срба у Добоју половином друге деценије овог века и трагичности коју су скривали вечити душмани Срба и православља, изразио је своју оцену и Боривоје Јевтић, публициста, књижевни критичар и театролог: "У току рата знамо за три велике народне патње: ону у Албанији, која већ добија облике једне уметничке епопеје, ону у Араду, заједничку Србима из Босне и Србије (после покоља у Мачви) која готово није начета ни обичним белешкама једног дневника, у ону, најзад, у Добоју, која је најћутљивија, иако свирепскија од арадске. У добојском случају у целини је остварен програм аустроугарске владе, који је она у почетку рата ставила себи у задатак : једном заувек скршити отпор српског племена, убити једном за сва времена свако његово национално осећање". Ту лукаву и нељудску намеру моћног цара и моћног католичког царства је цинички потврдио и командант "логора смрти" мајор аустријски др Јосипу Шкарићу који је обилазио логор саркастичном изјавом: "У историји се дешава да неке нације нестану, а друге се дижу". СИЦ! Исувише јасно, хипокризијски речено, а успут да не заобиђемо и два племенита лекара који су настојали да помогну колико могу и колико смеју. То су др Фиl
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
jednostavno nije za svakoga 
