Василија Вукотић
Василија Вукотић, кћи сердара Јанка Вукотића, статус српске хероине стекла је својом скромношћу,храброшћу и посвећености слободи и части српског народа за време целог свог живота. Ипак, у народу ће остати упамћена као достојна кћи Јанка Вукотића који је стекао бесмртну славу у бројним биткама против разних непријатеља, и пре свега као једина жена учесник Мојковачке битке. Њено лично сведочанство о тој значајној и по српски народ судбински пресудној битки остаће можда најаутентичнији документ о том историјском догађају. Да није било тог крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски војници, који у трену презреше смрт, својим прсима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена. Ово је њено сведочанство:
Врховној команди српске војске није преостало ништа друго већ да своје трупе усмери преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију.Претећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар на појединим деловима војске пресече одступницу. Зна се да је према Црној Гори било упућено око 90 хиљада српских војника и неколико хиљада избеглица. Највећи део аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други део аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Један део непријатељевих трупа јуришао је на положаје Гацко-Метаљка и према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмерено више од 270. Црна Гора је из свих праваца била под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у многобројним борбама и притиснута оскудицом у наоружању, муницији и храни, почети да попушта. Истина, непријатељ је рачунао да ће брзо сломити тај отпор и да ће затим заробити и уништити знатан део српске војске у повлачењу. Али, те наде су се изјаловиле.
Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последнји одреди у пределу Ругова...Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала оцу и другим официрима из Штаба. Мој отац је говорио да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и лоших временских прилика - снажни ветрови и јаки мразеви десетковали би аустроугарске трупе. И други официри су закључивали да ће се непријатељ усмерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија.
Отуда су се и наше, и непријатељске снаге груписале претежно на мојковачким положајима. Знатан део црногорске артиљерије, који се налазио у Босни и Санџаку, пребачен је на положаје око Мојковца.
Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насекли баднјаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио Штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело.
Око баднјака који су сагоревали, одјекнуше гусле. Мој рођак, Ђуро Вукотић, изговара Његошеве стихове. И каже: "Важно је да братска српска војска измакне, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу, није ничија до зоре горела!"
Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из "Горског вијенца". Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем... И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине.
- Нека буде борба непрестана, (нека буде што бити не може,) крст и топуз нека се сударе - Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. - Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу...
Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко...
У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови...
И као да се наједном, неочекивнао, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отворио пакао и наговестио да је само питање часа кад ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који упркос њему покушавају да се одупру; сажиже и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обале реке сукљају дим и пламен... Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски младићи, ови српски орлови, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступницу изнемоглој братској српској војсци коју је са три стране притисла неријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем?Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт... Јер, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам дедови оставише: образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба... А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Бранимо тај крајичак, неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком...
А ко зна, можда се овог истог часа и они тамо, преко реке, у плавичастим униформама и с телећацима на леђима, који заклоњени иза стабала ослушкују дејство своје артиљерије и чекају заповест да бесно кидишу и да нас сатру, збришу с лица земље, да нас учине робљем и обесе због понашања и непоклека пред туђином, можда се и они моле истом Богу и уздају се у његову заштиту...
И у том тренутку сулуде ратне вреве, која се од раног јутра проломи изнад обале Таре па се све више и све брже поче пењати у висине и испуњавати простор, јасно се распознају гранате аустроугарских хаубица. Њихови шрапнели, као рој свитаца, зује око наших глава. Једна тресну на педесетак метара од места на коме сам стајала и као оштрим сечивом искомада стабло букве... Суров призор пресече ми дах: снажни коњ, који је до малочас вукао брдски топ, лежао је у снегу с преднјим ногама увис, док су заднје биле притиснуте топовском цеви и гомилом сандука...
До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилију децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корака назад!
Стиже ордонанс и јави моме оцу да је непријатељ већ освојио део простора испод Развршја. После неколико тренутака ето другог ордонанса, да јави да су борбу прихватили Липовски и Колашински батаљони и да је непријатељ заустављен.
Ситуација се мења готово из часа у час. Стигоше извештаји да је Ровачки батаљон предузео жесток напад и избио на Бојину њиву, пошто је силним јуришем разбио непријатеља. Тога дана, око подне, Прва санджачка дивизија генерала Петра Мартиновића напала је непријатеља фронтално и потиснула га са освојених положаја.
Планина се цепа, столетна букова шума претвара се у иверје, снег је потпуно обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида... Поред нас, на Доњем Препрану, била је наша хаубица. Кад избаци огромно зрно сукне и пламен. Хаубицом командује Митро Радовић, са леве и десне стране су батерије под командом Младеновића и Вуковића, а са Пржишта брзометном батеријом гађа Живојин Павловић.
Непријатељ је открио положај хаубице и засипа нас гранатама. Нико и не помишља на заклон. Петар Мартиновић и сердар Јанко стоје и посматрају положај захваћен огњем и димом.
Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече моме оцу:" Склоните се, сердаре, није право да изгубите живот сада кад сте нам најпотребнији."Али, отац ни да се помакне. Стоји на брегу и напрегнуто осматра и ослушкује ток ратне вреве...Уто стиже мој рођак Ђуро Вуковић и рече да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони... Ровчани су, каже Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Још напредују, разгоне непријатеље и Бог зна где ће се зауставити... Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ у нереду одступа преко Бојине њиве у Улошевине, остављајући за собом своје мртве и рањене. Њихових лешева је толико, вели Ђуро, да се сатима не могу пребројати...
Предвече стигоше још неки ордонанси са бојишта и рекоше да су у борбу ступила и два наша регрутска батаљона, младићи између осамнаесте и двадесет друге године. Пуни снаге и националног поноса једва су чекали прилику да се ухвате укоштац са непријатељем, да му покажу шта је у колевци однјихала Црна Гора и како се гине за отаџбину... Младићи су, рекоше ордонанси, већ неколико пута јуришали на непријатељске положаје утврђене бодлјикавом жицом. Да би се припомогло регрутним батаљонима, у битку је бачен део резерве Дробњачког батаљона на челу с капетаном Николом Ружићем. Многи младићи су изгинули. Дробњачки батаљон има велике губитке, а капетан Ружић је рањен...
Стиже још једна црна вест: из Колашинске бригаде, која се читав дан бори, погинуло близу сто војника, рањених још толико, а међу погинулима је и седам барјактара... Стиже глас да су отац и стриц Љуба Полексића пали у боју...Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају према Штитарници, где ће их превити. Колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна. Измеђале се у мојој глави све те црне и ведрије вести, једне пуне слутње, друге испуњене надом и охрабрењем. Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе... Али, мој отац, смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим... Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу... Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао...Где год је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Победа наше војске била је потпуна... Смрти је било на све стране, али нисмо осетили пораз.
Признање донесе депеша-захвалност краља Николе за сјајне успехе Санџачке војске на Мојковцу и око Берана: "Њ.В. Краљ Господар изајвљује преко начелника штаба Врховне команде своју велику благодарност храбрим и неустрашивим Колашинцима, који тако јуначки бране своју отаџбину и поздравља вас са: живела храбра Санџачка војска и њен славни командант и официри...." Али, агонија се приближавала: Санџачка војска, која је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге - њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, када је стигло последнје наређење да се разиђе "јер војска више не постоји". Први пут у својој историји Црна Гора је положила оружје и капитулирала. Краљ Никола и поједини главари већ су били напустили земљу. Војску и народ оставили су на милост и немилост непријатељу. Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек четрдесет девет година - био је нагло оседео, оронуо као старац и потпуно сломљен. Пао је у очајање и ми, који смо у тим часовима били око њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлаћ, близу Даниловграда, код рођака да ту издане пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе.
Али, судбина је хтела да преживи и падне у руке аустроугарских војника... После ослобођења и уједињења, мој отац се, као и други, вратио из логора дочекан свим почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због бројних битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години живота. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик... У исту гробницу сахрањена је, 1932. године, моја мајка Милица.
Пошто су сви њени допали ропства, оставши сама, Василија Вукотић се удала за доктора Ника Мартиновића у Никшићу. После његове трагичне смрти живела је усамљено да би се касније удала за генерала Блажу Врбицу. И с њим није имала среће, остала је поново удовица.
Живела је повучено и усамљено у Београду. Умрла је 1977. године и сахрањена је на Новом гробљу у гробници свога оца, сердара Јанка Вукотића.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
