banjalukaforum.com

Evo spisak svih njihovih careva i kraljeva i vaznijih bitaka,od pocetka do kraja carstva ,ovo njeznam odakle mi ali mislim da je s wikipedie.

Rimski imperij je zajednički naziv za sva antička područja i sve antičke narode koji su priznavali vrhovnu vlast grada Rima i rimskog naroda.

Povijest rimskog imperija od 753 p.n.e. do 476. godine dijeli se na ova razdoblja:
Rimsko Kraljevstvo (753 p.n.e. - 510 p.n.e.), kada u gradu Rimu vladaju rimski kraljevi.
753 p.n.e., 22. travnja - Romulov osnutak Rima
753 p.n.e. - 715 p.n.e. - vladavina kralja Romula (prvi rimski kralj)
715 p.n.e. - 673 p.n.e. - vladavina Nume Pompilija; osnutak Senata i svećeničkog kolegija
673 p.n.e. - 642 p.n.e. - vladavina Tula Hostilija i izgradnja Curia Hostilia (zgrada Senata)
642 p.n.e. - 617 p.n.e. - vladavina Anka Marcija
617 p.n.e. - 578 p.n.e. - vladavina Tarkvinija I.; izgradnja Circus Maximus
578 p.n.e - 534 p.n.e. - vladavina Servija Tulija; određene svete granice grada Rima - Pomerium
534 p.n.e. - 510 p.n.e. - vladavina posljednjeg rimskog kralja Tarkvinija II. Oholog; izgradnja hrama Jupiter Optimus Maximus
Rimska Republika (510 p.n.e.- 30 p.n.e.), kada Rim pod vodstvom senata kao grad i država uspijeva zavladati cijelim Apeninskim poluotokom, Sredozemljem, sjevernom Afrikom i dijelovima Azije.
Doba rane Rimske Republike (510 p.n.e - 351 p.n.e)
510 p.n.e. - prvi konzuli su bili Lucije Junije Brut i Lucije Tarkvinije Kolatin
508 p.n.e. - uprava pod Pontifex Maximus (visokim svećenikom)
496 p.n.e. - bitka kod Regilskog jezera (Lago Reggilo) protiv latinskih legija
494 p.n.e. - prvi secessio plebis
493 p.n.e. - Savez s federacijom latinskih gradova
450 p.n.e. - drugi secessio plebis
450 p.n.e. - Decemvir objavljuje Zakon dvanaest tablica rimskog prava
447 p.n.e. - Tribunska skupština
443 p.n.e. - Centurijska skupština
406 p.n.e. - 396 p.n.e. - rat s etrurskim gradom Vejom (Vei)
390 p.n.e. - bitka na rijeci Aliji protiv Gala
367 p.n.e. - obnova vlasti konzula - Licinijev i Sekstijev zakon
366 p.n.e. - ured gradskog pretora (Preator Urbanus)
365 p.n.e. - umire slavni rimski vojskovođa Kamilo, Marko Furije (lat. Marcus Furius Camillus)
Uspon i razvitak Rimske Republike (351 p.n.e. - 130 p.n.e.)
351 p.n.e. - izabran prvi cenzor u u centurijsku skupštinu iz redova plebejaca
343 p.n.e. - 341 p.n.e. - Prvi samnitski rat
340 p.n.e. - 338 p.n.e. - Latinski rat
327 p.n.e. - 304 p.n.e. - Drugi samnitski rat
300 p.n.e. - plebejci mogu postati svećenicima (Lex Ogulnia)
298 p.n.e. - 290 p.n.e. - Treći samnitski rat
296 p.n.e. - Bitka kod Sentinuma (Sentino)
280 p.n.e. - 275 p.n.e. - Pirov pohod na Italiju
280 p.n.e. - Bitka kod Herakleje
279 p.n.e. - Bitka kod Askuluma
275 p.n.e. - Bitka kod Beneventuma
265 p.n.e. - pad Etrurije i Kampanije (Campania), a Rimljani metodom podijeli pa vladaj (divide et impera) vladaju cijelom Italijom
264 p.n.e. - 241 p.n.e. - Prvi punski rat
261 p.n.e. - bitka kod Agrigenta
260 p.n.e. - bitka kod Mila
256 p.n.e. - bitka kod rta Eknoma
256 p.n.e. - brodolom kod Kamerine
255 p.n.e. - bitka na rijeci Bagradi
250 p.n.e. - opsada Lilibeja
249 p.n.e. - bitka kod Drepana
242 p.n.e. - bitka kod Egadskih otoka
241 p.n.e. - kapitulacija Kartage i mirovni ugovor
242 p.n.e. - ured pretora peregrina (Preator Peregrinus)
241 p.n.e. - Sardinija i Korzika postaju prve rimske provincije
229 p.n.e. - 228. p.n.e. - Prvi ilirski rat
219 p.n.e. - Drugi ilirski rat
218 p.n.e. - 201 p.n.e. - Drugi punski rat
218 p.n.e. - bitka kod Ticina
218 p.n.e. - bitka kod Trebije
217 p.n.e. - bitka kod Trazimenskog jezera
216 p.n.e. - bitka kod Kane
207 p.n.e. - bitka kod Metaura
202 p.n.e. - bitka kod Zame
214 p.n.e. - 205 p.n.e. - Prvi rimsko-makedonski rat
200 p.n.e. - 197 p.n.e. - Drugi rimsko-makedonski rat
197 p.n.e. - bitka kod Kinoskefale
197 p.n.e. - ustanak španjolskih plemena, od kojih je najznačajniji bio luzitanski ustanak pod vođstvom Varijata
197 p.n.e. - širenje sirijskog kraljevstva u Maloj Aziji
190 p.n.e. - bitka kod Magnezije protiv sirijskog kralja Antioiha III.
180 p.n.e. - donošenje zakona Lex Villia Annali, čime je ustanovljen ured cursus honorum
171 p.n.e. - 168 p.n.e. - Treći rimsko-makedonski rat
168 p.n.e. - bitka kod Pidne
154 p.n.e. - 133 p.n.e. - borbe protiv luzitanaca u Španjolskoj
150 p.n.e. - Pobjeda nad Kartagom
149 p.n.e. - 146 p.n.e. - Treći punski rat
148 p.n.e. - bitka kod Leukopetre protiv Ahejskog saveza
149 p.n.e. - zakonom Lex Carpurnia ozakonjena uspostava stalnog izvršnog suda
146 p.n.e. - Scipion Emilijan je razorio gradove Kartagu i Korint i osnovao provinciju Afriku
138 p.n.e. - pobuna robova na Siciliji
135 p.n.e. - Prvi robovski rat
133 p.n.e. - ubojstvo poslanika (tribuna) Tiberija Grakha poslije izglasavanja agrarne reforme
133 p.n.e. - Pergamski kralj Atal III. dobrovoljno predaje pergamsku kraljevinu u ruke Rimljana
130 p.n.e. - osnutak provincije Azije od pergamske kraljevine; sada u sastavu rimske države ima devet provincija: Azija, Afrika, Cisalpinska Galija, Ilirija, Korzika, Makedonija, Sicilija,Sardinija i Hispanija.
Doba klasnih i građanskih ratova u Rimskoj Republici (130 p.n.e. - 30 p.n.e.)
125 p.n.e. - 121 p.n.e. - borba protiv Kelta, utvrđivanje Rimljana u Masiliji (južna Francuska) i stvaranje desete rimske provincije Galije (Narbonska Galija)
123 p.n.e. - Izbor Gaja Grakha za tribuna
121 p.n.e. - sprovedba zakona o zaštiti osobe rimskih građana (Senatus consultum de re publica defenda) na insistiranje Gaja Grakha
111 p.n.e. - 105 p.n.e. - Jugurtin rat u Numidiji
105 p.n.e. - borba Rimljana protiv Kelta i germanskih plemena Cimbri i Teutonci, te bitka kod Arauzija
104 p.n.e. - Drugi robovski rat
103 p.n.e. - izbor Lucija Apuleja Saturnina za narodnog tribuna, izbor Gaja Servilija Glaukije za pretora i Gaja Marija za konzula
102 p.n.e. - bitka kod Akva Sekstija protiv Teutonaca
101 p.n.e. - bitka kod Vercela protiv Cimbra
99 p.n.e. - izbor Marka Livija Druza za narodnog tribuna i pokušaj reorganiziranja senata i sudstva
91 p.n.e. - ubojstvo narodnog tribuna Marka Livija Druza
91 p.n.e. - 88 p.n.e. - rat italskih saveza protiv Rima
89 p.n.e. - bitka kod Askuluma
88 p.n.e. - zapovjednik Kornelije Sula pokorava pleme Marse
90 p.n.e. - izglasan zakon o dodjeli građanskih prava onima koji su vjerni Rimu (Lex Iulia)
89 p.n.e. - zakonom obećana građanska prava onima koji se u slijedećih 60 dana pokore (Lex Plautia Papiria), što je izazvalo raspad među saveznicima
89 p.n.e. - Mitridat VI. Eupator iskorištava zauzetost Rimljana i zauzima provinciju Aziju
89 p.n.e. - Rim imenuje Kornelija Sulu za upravitelja provincije Azije i zapovjednika u pontonskim ratovima (89 p.n.e. - 85 p.n.e.) protiv Mitridata VI. Eupatora što ujedno i zaoštrava političku borbu u Rimu
87 p.n.e. - bitka protiv Arhelaja
86 p.n.e. - iskrcavanje u Tesaliji i zauzimanje Atene poslije tri mjeseca opsade
86. p.n.e. - bitka kod Heroneje
86 p.n.e. - bitka kod Orhomena
85 p.n.e. - potpisan Dardanski mir između pontonskog kralja Mitridata i Rimljana
88 p.n.e. - cijelo slobodno stanovništvo Italije dobija prava rimskog građanstva; na prijedlog tribuna Publija Suflicija Rufa, oslabljen je položaj senata i slobodni italski građani ulaze u sve tribuse, Gaj Marije postaje prokonzul i zapovjednik vojske u ratu protiv Mitridata VI.
88 p.n.e. - 82 p.n.e. - Prvi građanski rat u Rimu
88 p.n.e. - Sula zauzima Rim i protjeruje pristalice Marija Gaja iz Rima
82 p.n.e. - Sula ponovno ulazi u Rim poslije krvave bitke kod Porta Kolina i zavodi dikraturu
83 p.n.e. - 82 p.n.e. - drugi pontonski rat
82 p.n.e. - 79 p.n.e. - diktatura Kornelija Sule
78 p.n.e. - konzul Marko Emilije Lepid organizira ustanak seljaka protiv Sulinih veterana i biva poražen na Marsovom polju ispred Rima, pri svom pokušaju ulaska u Rim
78 p.n.e. - pobuna pristalica Marija Gaja, predvođenih sa Sertorijem Kvintom, protiv Sulinih pristalica u Hispaniji
77 p.n.e. - Pompej Veliki pobjeđuje Marijevce u Hispaniji; robovi postaju važan čimbenik u životu Rima, osnivaju se gladijatorske škole
74 p.n.e. - 64 p.n.e - treći pontonski rat
69 p.n.e. - bitka kod Tigranokerta
65 p.n.e. - pobjeda Pompeja Velikog nad Mitridatom VI. i osnutak provincije Jermenije i širenje rimske dominacije do Partija
73 p.n.e. - pobuna robova na čelu sa Spartakom
67 p.n.e. - Pompej Veliki čisti Sredozemno more od gusara
63 p.n.e. - Tulije Ciceron biva izabran za konzula; Ciceronov sukob sa Lucijem Katilinom se zaoštravaj i pokušaj Katilinog nasilnog osvajanja vlasti i poraz kod Pistoje; Cezar i Marko Licinije Kras zbog svoje upetljanosti u urotu izbjegavaju smrtnu kaznu
59 p.n.e. - Uspostava prvog trijumvirata između Krasa, Pompeja velikog i Cezara
58 p.n.e. - Pobjeda Cezara protiv u galskim ratovima protiv Helveta i Germana i njegovo postavljanje za prokonzula u Cisalpijskom Galijom, Ilirijom i Narborskom Galijom
56 p.n.e. - Cezar zauzima prostore današnje Francuske i Belgije; pomirenje između Krasa i Pompeja Velikog na sastanku trijumvirata u Luki (Lucca).
55 p.n.e. - Pompej Veliki i Marko Kras izabrani za konzule; Pompej dobio upravu nad provincijom Hispanijom a Kras nad provincijom Sirijom
54 p.n.e. - Cezar prelazi u Britaniju i nametnuo vlast; Kras je krenuo na Mesopotaniju (Partski ratovi Rima)
53 p.n.e. - u bitci kod Carrhae, Marko Kras je poražen i ubijen
52 p.n.e. - Cezar je porazio Gale u bitci kod Alezije i ugušio ustanak u Galiji; raspad prvog trijumvirata, izbor Pompeja Velikog za konzula i prelazak na stranu optimata, konzervativne frakcije senata
49 p.n.e. - Cezar prelazi Rubikon (alia iacta est) i krenuo na Rim što je uzrokovalo drugi rimski građanski rat
48 p.n.e. - Cezar pobjeđuje Pompejeve pristalice u bitci kod Ilerde u Španjolskoj, proglašen je za diktatora poslije njegova povratka u Rim, a u bitci kod Farsale, pobjeđuje Pompeja i protjeruje ga u Egipat
47 p.n.e. - Aleksandrijski rat
46 p.n.e. - Bitka kod Thapsusa
46 p.n.e. - Cezar proglašen diktatorom
45 p.n.e. - Bitka kod Munde, gdje je Cezar potukao pristalice Pompeja i Pompejeve sinove
44 p.n.e. - Senat je proglasio Cezara za doživotnog imperatora, s pravom odlučivanja o ratu i miru, upravljanjem državnim novcem. Njegovim se odlukama nitko nije smio usprotiviti.
44 p.n.e. - atentat na Cezara i treći rimski građanski rat između Cezarovih ubojica (republikanaca) predvođenih Gajem Kasijem Longinom i Markom Junijem Brutom i Cezarovih štovatelja Marka Antonija, Marka Emilija Lepida i Gaja Julija Oktavijana
43 p.n.e. - Oktavijan, Lepid i Marko Antonije osnivaju drugi trijumvirat
42 p.n.e. - bitka kod Filipa, u Makedoniji, protiv republikanaca i pobjeda Oktavijana i Antonija, poslije čega Antonije dobija upravu nad istočnim provincijama a Oktavijan se vraća u Rim
41 p.n.e. - pobuna u Peruzijumu (Peruđa)
40 p.n.e. - Senat imenuje Heroda Velikog kraljem Judee
39 p.n.e. - Antonije vraća teritorije koje su zauzeli Parti na početku drugog partskog rata
36 p.n.e. - Marko Vipsanije Agripa u bitkama kod Mile i Nauloha pobjeđuje Seksta Pompeja, sljedbenika Cezarovih protivnika koji se bio učvrstio na Siciliji i ugrožavao trijumvirsku vladavinu
32 p.n.e. - prekid prijateljstva između Oktavijana i Antonija
31 p.n.e. - bitka kod Akcija, između Oktavijana na jednoj i Kleopatre i Antonija na drugoj strani
30 p.n.e. - Egipat postaje rimska provincija; Oktavijan postaje neograničeni vladar Rimskog carstva, čime je i završeno doba velikih osvajanja i Rimske Republike


Rimsko Carstvo (27 p.n.e.- 476.) započinje s prvim carem, Augustom. 117. godine, za cara Trajana, rimski imperij dostiže najveće teritorijalno proširenje. 395. carstvo se dijeli na Zapadno Rimsko Carstvo i Bizantsko Carstvo (Istočno Carstvo). Zapadno Rimsko Carstvo je propalo 476, a Bizantsko Carstvo 1453.
23 p.n.e. - Oktavijan, sada August, dobija zvanje Imperium maius
19 p.n.e. - August je sastavio novi spisak senatora, kojih sad ima 600, a sebe je stavio na prvo mjesto (otkuda potječe i naziv princeps senatus - prvak Senata) i uspostavio novi oblik vladavine - principat; organizirao je osobnu gardu - pretorijance; proglasio se Augustusom (uzvišeni); uspostavio je snage javnog reda u Rimu i osnovao vatrogasnu službu
19 p.n.e. - August je potpuno pokorio Španjolsku
16 p.n.e. - 15 p.n.e. - Pobjeda nad germanskim plemenima i proširenje carstva do rijeke Elbe
12 p.n.e. - 7 p.n.e. - Tiberije osvaja Panoniju i odlazi u provinciju Germaniju, radi spriječavanje pobune germanskih plemena
5. godine - Tiberije potpuno pokorava Germaniju
6. godine - Judea postaje rimska provincija
6. - 9. godine - Batonski rat
9. godine - Bitka kod Teutoburške šume, teški rimski poraz, germanska plemena, pod vodstvom Arminija (donedavna služio Rimu), iz zasjede napala i uništila tri rimske legije
11. godine - Tiberije i Germanik su ugušili ustanak u provinciji Germaniji
13. godine - Senat proglašava Tiberija za Augustovog suvladara
14. godine - smrt cara Augusta i imenovanje Tiberija za njegovog nasljednika sa imenom Tiberije Julije Cezar August
15. godine - nemiri u provinciji Germaniji
17. godine - vojničke pobune u Galiji i Numidiji
21. godine - vojnička pobuna u Trakiji
26. godine - Tiberije se povlači u mirovinu na otok Capri, a ovlaštenja preuzima zapovjednik njegove garde Sejan, koji provodi teror po Rimu
31. godine - slom Sejana
37. godine - smrt Tiberija i Gaj Julije Cezar Kaligula postaje imeratorom
41. godine - Tiberije Klaudije Neron postaje imperator
41. - 42. godine - ustanak u Mauritaniji
43. godine - pohod na Britaniju
54. godine - Klaudije Cezar Neron postaje imperator
61. godine - ustanak u Britaniji, predvođen Boudicom, poglavicom plemena Iceni
64. godine - Rim je uništen u jednom požaru; Neron okrivljuje kršćane i organizira prvi progon
66. godine - Tit Flavije guši židovski ustanak u Judei
68. godine - samoubojstvo Nerona i kraj vladavine dinastije Julijevaca - Klaudijaca
69. godine - Godina četiri cara: vladavina četiri imperatora: Senat je priznao za Neronovog nasljednika Galbu; rimske legije u Germaniji su izabrale Vitelija Aula; pretorijska garda u Rimu je izglasala Ota Marka Salvija, a krajem godine je na vlast došao Vespazijan
69. - 70. godine - Batavijanski ustanak u provinciji Germaniji, predvođen Civilijem
70. - Tit, Vespazijanov sin, budući car, razorio Jeruzalem
71. - 84. godine - pacifikacija Britanije i osvajanje teritorija današnjeg Velsa i Škotske
79. godine - poslije smrti Vespazijana, Tit Flavije postaje imperatorom; 24. kolovoza, erupcija vulkana na Vezuvu i uništenje gradova Pompeja i Herculaneuma
80. godine - djelomično uništenje Rima u požaru
80. godine - otvoren Colosseum
81. godine - Domicijan postaje imperator
85. godine - pobuna u Dakiji
96. godine - Ubojstvo Domicijana i kraj vladavine dinastije Flavijaca; Nerva, prvi od tkz. pet dobrih careva postaje imperator
98. godine - Trajan postaje imperator
101. - 102. godine - Prvi dakijski rat
106. - 109. godine - Drugi dakijski rat, somoubojstvo dakijskog kralja Decebala i Dakija postaje provincija
106. godine - izgradnja Trajanovog foruma
113. - 117. godine - rat sa Partima i gušenje ustanaka u sjevernoj i srednjoj Mesopotaniji
117. godine - Publije Elije Hadrijan postaje imperator
122. godine - izgradnja Hadrijanova bedema (Vallum Hadriani)
132. - 135. godine - Židovski ustanak predvođen Simonom bar Kokhba
138. godine - Antonin Pio postaje imperator
140. - 143. godine - poslije pobune, Antonin zauzuma Škotsku; početak izgradnje Antonina bedema
152. - 153. godine - pohodi protiv ustanika u Ahaji i Egiptu
161. godine - Marko Aurelije postaje imperator
162. - 166. godine - neuspješni pohodi Lucija Verija protiv partskog kralja Olagaza III. u petom partskom ratu
166. - 175. godine - Markomanski rat protiv germanskih plemena Markomana i Kvada
172. godine - ustanak Bukola (pastira) u Egiptu
180. godine - smrt Marka Aurelija, posljednjeg od pet dobrih imperatora; sin mu Komod postaje imperator (180. - 192)
192. godine - ubijen Komod, na prijestolje dolazi Pertinaks, vlada tri mjeseca (192 - 193)
193. godine - ubijen Pertinaks, panonske legije proglašavaju carem Lucija Septimija Severa
195. - 197. godine - Septimije Sever vodi šesti partski rat Rima; raspuštanje stare pretorijanske garde, koju su samo sačinjavali Italici i stanovnici Galije i Španjolske i formiranje nove od stanovnika podunavskih i istočnih provincija; legaliziranje prava stupanja u brak vojnika
208. - 211. godine - Septimije Sever zauzima Kaledoniju
211. godine - Marko Aurelije Karakala postaje imperator
212. godine - Karakala odobrava zakon Constitutio Antoniniana, kojim skoro cjelokupno slobodno stanovništvo rimskog carstva dobija pravo rimskog građanstva
217. godine - ubojstvo Karakale; Marko Opelije Makrin postaje imperator kao prvi car iz redova vitezova
218. godine - ubojstvo Makrina; za nasljednika proglašen Varije Avit Basijan ili Marko Aurelije Antonin, poznat kao Elagabal ili Heliogabal, bez konkurencije najrazvratniji rimski car, koji je na vlast došao kao 14-godišnjak, ali su ga zbog silnog razvrata ubili Pretorijanci kad je imao 18 godina !!!
222. godine - ubojstvo Elagabala i Aleksandar Sever postaje imperator
235. godine - ubojstvo Aleksandra Severa i početak vladavine tkz. vojničkih careva, gdje je do 284. godine vladalo negdje oko pedeset careva
249. na prijestolje dolazi Trajan Decije, prvi rimski car ilirskog porijekla
284. godine - Dioklecijan postaje imperator
285. godine - Bagaudski rat - ustanak bagauda robova, seljaka i bezemljaša
negdje oko 290. godine - Dioklecijan dijeli vladavinu sa Markom Aurelijem Maksimilijanom koji vlada zapadnim dijelom carstva a Dioklecijan istočnim; Rim nije više sjedište carstva; Dioklecijan stvara apsolutnu monarhiju (dominat), zadržava graničnu vojsku ali i stvara i operativnu, čiju sržčine palatini i carstvo dijeli na dvanaest dieceza; Senat gubi politički značaj
301. godine - utvrđene su maksimalne cijene robe i radne snage
303. i 304. godine - uvedene su mjere protiv kršćana
305. godine - Maksimilijan abdicira i naslijeđuje ga njegov suvladar Konstancije Klor
306. godine - Konstanti Veliki ili Konstantin I (Flavije Valerije Konstantin) postaje imperator
306. - 324. godine - međusobni okršaji rimskih suvladara, Licinijevim porazom Konstantin Veliki postaje jedini vladar Rima
312. godine - bitka kod Mulvijeva mosta, Konstantin pobjeđuje uzrupatora Maksencija, a prije bitke mu se, po legendi ukazao križs natpisom: 'U ovom ćeš znaku pobijediti', pa je stoga:
313. godine - donesen zakon o slobodnom ispovjedanju kršćanske vjere u Milanu, znan kao Milanski edikt
325. godine - car Konstantin Veliki stavlja van zakona gladijatorske borbe, koje se, međutim, i dalje sporadično održavaju do oko 450. godine
330. godine - Konstantinopol postaje glavi grad carstva
337. godine - smrt cara Konstantina (I ili Velikog, jer kad se govori o caru ovoga imena, misli se uvijek na njega), nasljeđuje ga Konstancije II
357. godine - Julijan Apostata kao namjesnik u Galiji pobjeđuje Alemane kod Argentoratuma
361. godine - smrt Konstancija II i Julijan Apostata biva proglašen carem
363. godine - pogibija Julijana Apostata u ratu sa Persijcima pri opsadi Ktesifona; braća Valentinijan Flavije i Valens dolaze na vlast i prvi vlada zapadnim carstvom iz Milana a drugi istočnim iz Kostantinopolja
378. godine - bitka kod Adrijanova polja protiv Vizigota i i pogibija Valensa; Teodozije dolazi na vlast
379. godine - Teodozije objedinjuje oba dijela carstva
379. - 382. godine - pobjeda nad Gotima i sklapanje saveza sa Gotima protiv Huna
391. godine - Teodozije proglašava kršćanstvo jedinom i službenom religijom Rimskog carstva
393. godine - Teodosije ukida Olimpijske igre (koje dotad traju neprekidno od 776 prije Krista.
395. godine - smrt Teodozija i konačna podjela rimskog carstva na Istočno i Zapadno Rimsko Carstvo
402. godine - pobjeda Stilihona nad Gotima
402. godine - Ravenna postaje (i ostaje zadnji) glavni grad Zapadnog Rimskog carstva
404. godine - 1. siječnja, posljednja gladijatorska borba u gradu Rimu
408. godine - Goti zauzimaju Panoniju i Norikum
410. godine - Goti prodiru u Italiju, zauzimaju Rim i pljačkaju ga
430 - tih godina - Huni i pod zapovjedništvom Atile prodiru u Galiju
451. godine - posljednji Rimski trijumf: bitka na Katalaunskim poljima. Rimski vojskovođa Flavije Aecije, znan i kao 'posljednji pravi Rimljanin', potpomognut Vizigotima kralja Teodorika, pobjeđuje Atilu, ali ga, iz taktičkih razloga, ne uništava.
475. godine - Romul Augustul postaje imperator
476. godine (3. ili 4. rujna) - germanski zapovjednik Odoakar skida sa vlasti Romula Augustula, kao posljednjeg vladara Zapadnog Rimskog carstva (ali mu, kao dječaku, pošteđuje život, pa ovaj umire oko 511. godine) i proglašava se kraljem Italije, što se smatra i posljednjom godinom Zapadnog Rimskog Carstva, dok Istočno Rimsko Carstvo ili Bizant nastavlja trajati do 1453. godine.
480. godine - u Splitu (u Dioklecijanovoj palači) ubijen (otrovan) posljednji legitimni car Zapadnorimskog carstva (jer je Romul Augustul 'vladao' samo Italijom), Julije Nepot. Danas jedna ulica u Splitu nosi njegovo ime.
Bilo kako bilo, povjesničari se slažu da je 476. godina - godina propasti (Zapadnog) Rimskog carstva. Završava Stari vijek i razdoblje Antike. Započinje mračni Srednji vijek.

Rimljani su imali razrađenu terminologiju za svoj novac kao i za osobna imena.

Kategorije stranica: Povijest

Средина трећег века можда је најтамније и најтеже раздобље историје позног Римског царства. Бес богова окренуо се против Рима, а владари тога доба нису успели да их умилостиве. Државу су кидали са свих страна попут неког роба стављеног на точак за мучење. Један савременик у то доба описао је како се провинција по провинција одваја од царства.
Пет официра легионара, пет земљака из наших крајева – из Илирика (данашњи Балкан) решили су да спасу Римско царство. Можемо их замислити како седе окупљени у неком војничком шатору, далеко од очију могућих доушника, или у мрачној крчми, недалеко од војног логора, и договарају се о смени тадашњег римског цара Галијена. Узајамно се заклињу на верност и оданост. Одлучују да један међу њима ускоро постане цар – август. Онај кога сматрају достојним царског пурпурног плашта. Или, можда онај коме није толико стало до дугог живота, већ до вечне славе.
Иако неколико историјских извора сведочи о томе како је Клаудије (касније прозван Готски) постао римски цар, детаљи ипак нису у потпуности јасни. Но, прича би, укратко, изгледала овако: Једно вече, у току опсаде побуњеног Медиоланума (данас Милано), у шатор цара Галијена упадоше војници јављајући да се непријатељ изненада приближава. Цар, не чекајући да навуче заштитни оклоп, појури у сусрет нападачу. Али, недалеко од шатора, вребала је завера – једна стрела полетела је из мрака и смртно погодила Галијена (причало се да ју је упутио Цекропије, командант коњице). Завереници затим објављују да је цар на самрти за свога наследника прогласио једног од најугледнијих војсковођа – Марка Аурелија Валерија Клаудија. Имајући у виду да је Галијен имао сина, као и брата, избор Клаудија за наследника очито је била измишљотина самих завереника. Али, након вести о царевом убиству, војска се буни. Међу војницима бивши цар имао је доста присталица. Било је потребно да Клаудије објави награду од по двадесет златника сваком војнику, како би се ствари како-тако смириле.
Клаудијева каријера започела је у доба цара Трајана Деција. Почео је као обичан војник, да би напредовао до положаја војног трибуна и команданта легија у Илирику. Иако није владао дуго, Клаудије Готски остао је запамћен као значајан владар јер се његовим напорима бура која је потресала Римско царство најзад почела да смирује. Након деценија испуњених лошим вестима, богови су стишали свој гнев и у Рим најзад пристижу и повољније вести. Од Клаудијевог доба Царство постепено почиње да се извлачи из најдубље кризе у коју је до тада запало.

Победник код Ниша


Клаудије је, што дипломатским, што војним напорима зауставио даље растакање Царства и започео постепено враћање отцепљених римских провинција, посебно делове Галије, као и Сирију у крило јединствене државе. Ово дело завршиће тек његов бивши колега из легије и наследник – цар Аурелијан, а после њега Проб, као и велики Диоклецијан. Сви они били су из наших крајева.
Одмах након преузимања власти, август Клаудије креће на Германе који су прешли Алпе и кренули у равнице Италије. Жестоко их је поразио и стекао титулу Германикус Максимус.
Римски хроничари записали су да је Клаудије био високог стаса, сјајних очију, широког лица, чврстих руку, прстију који су могли да сломе вилицу мазги или коњу, врло озбиљан, узоран, беспрекорног понашања, доброг апетита и није марио за вино, популаран међу војницима, одважан и способан командант. Каснији римски списи помало и претерују у добрим особинама Клаудија Готског из једног врло јасног разлога: овај цар проглашен је за родоначелника касније владајуће династије коју је основао отац Константина Великог – Констанције Хлор. Вероватно сродство могло би да произађе из чињенице да је Клаудије Готски био Трачанин пореклом из Дарданије, краја између Наиса (Ниша), Улпијане (Липљана) и Скупија (Скопља). Није искључено да је потицао можда чак и из самог Наиса, града у коме је рођен и Константин Велики.
Највећа битка и највећа Клаудијева победа догодила се код Наиса/Ниша. Римске легије, предвођене Клаудијем, 269. године поразиле су огромну варварску војску Гота, од којих је 50.000 изгубило главу у боју. Цар је своме имену придодао и придев Готикус Максимус, односно – Клаудије победник Гота. Разбијене готске банде разбежале су се и скривале по шумама и планинама Балкана. Једна повећа група зауставила се на планини Хем (данашња Стара планина). Римске трупе, предвођене Клаудијем, окружиле су цео крај, али до битке није дошло јер су варвари, обрвани зимом, глађу и кугом, и без битке били на коленима. Истовремено, до Клаудија је стигла вест о новој најезди племена Јутунга и Вандала која су упала преко Дунава у Ретију и Панонију.
Оставивши команду на Балкану свом земљаку Аурелијану, Клаудије је стигао у Сирмијум (данас Сремска Митровица), како би предводио војску у походу на север. Али, уместо варвара, дочекао га је други, још страшнији непријатељ – куга.
Тачно деведесет година након смрти чувеног цара – филозофа Марка Аурелија, још један римски цар – Клаудије Готски – умро је од куге у истом граду на Сави у коме је умро и Марко Аурелије – у Сирмијуму. Тако је након скоро шездесет година и не мање од седамнаест римских царева (раздобље од 211 – 270), који су у низу сви изгубили живот насилно, Клаудије II био први цар који је умро природном смрћу иако додуше и он прерано. Без сумње, бити римски цар у III веку било је опасно занимање. Владавина Клаудија Готског занимљива је још из једног разлога. Пре њега, само су два римска цара (Максимин И и Трајан Деције) потицали са Балкана. Од његовог доба, па током више од једног века, то јест од 268. године па све до 378. године (када је отпочела владавина цара Теодосија И Великог) са малим изузетком скоро сви римски цареви потицали су са Балкана, а првенствено са простора данашње Србије (изузетак су били само цар Карус и његова два сина у току три године 282–285).
Сви ти цареви потицали су из романизованог становништва Подунавља (Илирик, Мезија, Панонија, Далмација) које је већ дуго било главни извор животности и енергије за посустало царство. Сељаци из наших крајева постајали су добри и храбри војници, способни официри, чврсти и сурови команданти римске војске који су, и када су од својих сабораца проглашавани за цареве, у првом реду остајали војсковође. Истовремено, они су били и непоколебљиве римске патриоте, поносни на блиставо наслеђе римских „предака”, наслеђе чији опстанак је зависио од њихове личне предузим-љивости и храбрости. Ти људи скромног порекла и још скромнијег образовања нису писали филозофске белешке нити поеме попут неких својих претходника. Најчешће су имали тек основно знање латинског језика. Њихова памет и мудрост заснивали су се на сељачком и војничком здравом разуму, способном да брзо схвати основне задатке и огромне тешкоће царства и да им тражи једноставна, увек применљива решења.
Рођени далеко од форума, обавијени у пурпур, ти подунавски владари истицали су своје латинско наслеђе са дирљивом упорношћу и искреношћу, приказујући древни лик римске вучице на свом новцу, спремни да уложе своју крв и свој живот за опстанак, за обнову, за вечиту славу царства.
На крају приче о Клаудијевој владавини описаћемо и оне из чијих редова је потекао: римске легије, посебно оне које су боравиле у нашим крајевима.

Кад легија маршира


Легију, која је била основ римске војске, чинило је 5400 тешко наоружаних пешадинаца, опремљених кратким копљима (пилум) и кратким мачевима званим гладијус (од чега потиче и реч гладијатор). Легионари су носили и гвоздене оклопе за груди, рамена и леђа (лорица сегмента) као и широке, четвртасте штитове. Почетком првог века римска војска имала је 25 легија, односно око 135.000 војника, да би у трећем веку њен број нарастао до 33 легије или 165.000 војника, уз које је ишло и око 25 кохорти (једну кохорту чинило је 600 војника) помоћних трупа (коњица, лака пешадија, инжењерија и др.) званих ауШилиа. Овоме треба додати и преторијанску гарду (јединице које су се налазиле у околини Рима) од око 10.000 војника и око 40.000 војника у ратној морнарици, тако да је укупан број износио негде око 400.000 војника. Ово и није била сувише велика цифра у поређењу са становништвом царства које се у трећем веку процењује на око 60 милиона људи.
Легијама су командовали легати (легатус легионис), испод којих су се налазили војни трибуни (трибуни милитиум) којих је било шест. Легије су се делиле на кохорте, манипуле (две центурије) и центурије, којима су командовали центуриони. Подофицири су се називали принципес и они су били најискуснији војници у јединици.
Римска војска била је професионална. Дужина службе за легионаре била је између 16 и 20 година. Након истека предвиђеног рока, ветерани су још четири године задржавани у служби као нека врста резервних јединица – веШиллум ветеранорум, а затим су отпуштани, уз новчану пензију (12.000 сестерција) као и земљишни посед. Већина насеља и градова на подручју Србије – Сингидунум (Београд), Виминацијум, Наис (Ниш), Сирмијум и многи други, вероватно су биле колоније бивших легионара ветерана.
Римске легије биле су познате по строгој дисциплини и сталним вежбама и припремама за рат, што је означавало основну предност у борбама са неорганизованим варварима. Легионари су наступали у збијеним редовима, у тишини, да би уочи самог напада на непријатеља испустили жесток поклич и у таласима бацали кишу копаља на противника, који би, ако није припремљен, већ и пре директног сукоба био пред великим искушењем. Легионари су били посебно познати по спретности владања мачем. Њихова предност посебно се састојала у чињеници да су се борили устројено, згуснути заједно, тако да је њихова убојна снага надмашивала сваку групу непријатеља, који су се борили свако за себе. Међутим, римска класична тактика ратовања имала је и своје недостатке, који су се с временом све више испољавали у виду одређене спорости у прилагођавању борби са брзим, лако покретљивим противницима, посебно са коњаницима, који би избегавали тешке, чеоне сукобе. Након више пораза у биткама са партским (персијским) и сарматским коњаницима, римски цареви постепено су отпочели промене у војсци, у коју су укључивали све више коњичких јединица, тако да су пешадијске легије у каснијим вековима постепено постајале нека врста пограничних јединица.

Дунавске легије које су бирале цареве


Римска дунавска граница (лимес) била је дуга скоро 1.000 километара, а на том простору, било је распоређено 12 легија и још 125 посебних јединица са више од 100.000 војника.
Подунавске – илирске легије од другог века, а посебно у трећем и четвртом веку, имале су кључну улогу у избору царева. Тако су током грађанског рата, 68–69 године, легије из Подунавља одмарширале ка Италији да би учествовале у борби за власт.
Већ у почетку Тиберијеве владавине, на мезијском делу Дунава (у пределима данашње Србије) налазиле су се две легије: IV Schutica и V Macedonica. Није познато где су била њихова седишта, али се зна да су градиле римски пут уз Дунав, кроз Ђердапску клисуру.
На просторима Доње Паноније и Горње Мезије касније је било распоређено неколико легија – у Мезији четири (Legio I Italica, IV Flavia, VII Claudia, IV Scuithica (или V Macedonica или II Auditrix), а у Панонији пет (Legio И Adiutrix, II Audiutrix, XIII Gemina, XIV Gemina, XV Appolinaris). Овде ћемо детаљније поменути само оне легије чија су седишта била на подручју Србије.
Друга легија II Adiutrix (што значи легија помоћника) од око 86. године била је смештена у Доњој Панонији, у Акуминкуму (ушће Тисе у Дунав) или у Сирмијуму, где је учествовала у борбама против Дачана. Касније је налазимо у Сингидунуму, као и у Аквинкуму (Будимпешти). Забележено је да су у трећем веку припадници ове легије градили пут од Сингидунума до Аквинкума.
Четврта легија IV Flavia Felix (срећна Флавијска легија) након успостављања јединице (око 70. године) била је распоређена у Бурнуму (Кистање) у Далмацији. Након упада Дачана у Горњу Мезију, Флавија Феликс пребачена је у Сингидунум и Виминацијум (Костолац). У њеним редовима борио се као официр, будући цар Хадријан. Једна од јединица ове легије надзирала је чувене руднике злата у Алба Јулији (Апулум) на Дунаву, док су друге јединице чувале путеве у Горњој Мезији који су водили ка Солуну и Скадру, укључујући и важна места рас-кршћа као што су били Наис (Ниш) и Улпијану (Липљан). У трећем веку легија је учествовала у многобројним походима римске војске на исток, укључујући и ратове против Персије, као и у ратовању Максимина Трачанина против Аламана на Рајни. У време Диоклецијана, неке јединице ове легије (вексилације) учествовале су у Диоклецијановом походу на Египат. Од почетка другог до трећег века, посада у Сингидунуму бројала је око 5000 људи, док је у четвртом веку имала 2000.
У Сингидунуму – Београду нађени су бројни надгробни споменици војника или ветерана IV Флавијске легије. Тако је војник Луције Албаније Септиминус, чија је надгробна плоча нађена у Симиној улици, био родом из Сирмијума, а војник Цреценс, коме је споменик подигла супруга Петрониа Сецунда био родом из Скупија (Скопље).
Седма легија „VII Claudiae Pia Fidelis” („легија која је лојална и одана Клаудију”) била је једна од најстаријих јединица римске војске. Учествовала је још у ратовима Јулија Цезара у Галији. Носила је и надимке „Патерна” и „Македоника”, због учешћа у неким биткама у провинцији Македонији. Знак легије био је бик. Од средине првог века легија је смештена у Виминацијуму (код данашњег Костолца). Седма легија учествовала је у биткама Марка Аурелија против Маркомана, Квада и Сармата на Дунаву. Војници Седме легије обезбеђивали су и седиште гувернера провинције Горња Мезија. Уз трећу легију, „Claudiae Pia” учествовала је у биткама против Гота, средином трећег века.
Најстарији нађени споменици војника ветерана VII легије Флавија потичу из прве половине другог века. У Костолцу је крајем 19. века нађен натпис, сломљен на два дела, са списком војника из ове легије који су регрутовани 169, а отпуштени 195. године. На камену су урезана имена 270 ветерана, од којих је већина била из Горње Мезије. Војници су били пореклом највише из градова Скупи (Скопље), Ратиарија и Ремесијана (данас Бела Паланка). Њихова имена имају трачко (Аулузон, Битхус, Динес, Доленс, Дригисса, Местула, Муццо, Тара), илирско (Андио, Цантандио, Дассиус), а у мањем броју келтско и источњачко порекло.
Синови ветерана VII легије следили су очеве у војничкој каријери. Тако је на надгробном споменику забележено име Луција Валерија Целза, сина Луција Валерија Квинтијана, који је имао 20 година, а две године био је војник, коме је споменик подигла мајка Лицинија Целсина.
У Народном музеју у Београду чува се парадни оклоп, нађен у Ритопеку, код Београда. То је заправо грудна плоча украшена рељефним приказима (седам божанстава, пар орлова, војне заставе – веШиллиум). Метална површина превучена је легуром сребрнкастог сјаја, која истиче детаље на златној основи. Са стране су дугмад украшена емајлом. На оклопу је и натпис из кога се види да је он припадао извесном Аурелију Херкулану, војнику легије VII Claudiae. Овакав оклоп носили су припадници коњичких одреда, и коришћен је у различитим верским или обредним свечаностима.

...ovaj odlican tekst je djelo gospodina Duska Lopandrica i objavljen je u Politikinom zabavniku...

DIOKLECIJAN

Уз јужну фасаду катедрале Светога Марка, у Венецији, стоје четири фигуре исклесане у порфиру - ретком, врло тврдом египатском камену пурпурне, царске боје. Давно некада овај групни рељеф донесен је из Константинопоља у Венецију. Четири човека носе круне и исто су обучени. Њихова лица су безизражајна и готово иста - осим што двојица носе браде - знак вишег положаја. У доба када су статуе исклесане, већ је наступао апстрактни стил у вајарству и далеко је било оно време када су се римски уметници трудили да што верније изразе портрете у камену. Руке које брадати мушкарци пружају преко рамена својих млађих колега симболизује заштитнички став, као и склад и разумевање који постоје између четири владара. Јер, ради се о четири владара Римског царства, а скулптура је исклесана негде око 300. године - пред крај владавине цара Диоклецијана. Четири фигуре приказују „тетрархе”: два врховна владара Империје - августа, и два њихова помоћника - цезара, односно нови облик царске власти који је смислио и засновао велики Диоклецијан.
Ретки су римски владари какав је био Диоклецијан. По обиму промена које је подстакао и спровео, може се можда мерити само са оснивачем Римског царства - Августом Октавијаном. Постоји историја Римске државе пре и након Августа, као и пре и након Диоклецијана. После Августове владавине, Римска република претворила се у принципат, односно царство. Након Диоклецијана, од принципата, настаје „доминат”, тетрархија, позно царство, касније Византија.
Диоклецијан је удахнуо нови живот у посустало Царство: начин владања, устројство војске, чиновништво, облик и начин управе провинција, порезе, новац... Нешто од тих промена започели су и ранији владари, попут Галијена и Аурелијана, али ниједан није провео довољно времена на власти да би их довршио. Тек су Диоклецијан, а након њега и Константин, цареви пореклом с Балкана, после више од пет деценија дубоке кризе обновили Царство, које је, тако измењено, наставило да постоји још хиљаду година на Истоку и век и по на Западу. Од тог времена јављају се први друштвени облици и устројство који ће се постепено претворити у европско друштво средњега века.

Убити вепра

Као и остали цареви тога доба, Диоклецијан је био скромног порекла, неки чак наводе да му је отац био роб. Рођен је негде у провинцији Далмацији око 236/240. године - можда у време владавине Максимина Трачанина. Право име му је било Диокле, по чему постоје претпоставке да је пореклом из Диоклее, насеља чији остаци леже недалеко од данашње Подгорице (Дукља). Ипак, већина историчара сматра да је Диоклецијан рођен близу места у ком је провео последње године живота - Салоне (код данашњег Сплита). Недовољно образован, млади Диокле посветио се јединој професији која је и сиромашним сељацима омогућавала сјајну каријеру - војсци. У војсци је стасао и напредовао у најтеже доба, када је Римско царство средином III века једва опстајало под ударима спољних непријатеља и унутрашњих сукоба. Диоклецијан се показао као бистар, способан и амбициозан војник, касније официр, који је у време владавине својих земљака из Илирика већ догурао до ранга војног управника пограничне провинције Мезије (данашња Србија). За време цара Каруса, Диокле је 282. године постао командант „доместика”, односно цареве коњичке гарде („протецторес”). Наредне године чак је биран и за конзула.
Након загонетне цареве смрти, потом и убиства његовог сина и наследника Нумеријана, легије за императора бирају Диокла, који мења име у Гај Аурелије Валерије Диоклецијан. Било је то 17. новембра 284. године у Никомедији у Малој Азији. Диоклецијан је пред легијама лично погубио префекта Апера кога је окривио за смрт младог цара. Забележена је легенда да је једна пророчица претходно најавила младом Диоклецијану да ће постати цар кад „убије вепра” (апер на латинском).
Диоклецијан није освајао и пленио на први поглед. Он је био веома предузетан човек прикривених, али ретких способности. Одликовале су га чврста воља, изванредно познавање прилика, упорност у остваривању својих циљева, велика способност да обузда сопствене страсти и вољу других преусмери ка остварењу сопствене замисли. Све би то био способан да подведе објашњењима о праведности и о заједничкој користи и јавном добру.
Први задатак новог цара састојао се у обавези да се наметне за владара целог Царства. Наиме, на западу Царства владао је брат претходног цара - Карин, који је окупио легије и кренуо на Диоклецијана. Две војске среле су се 1. априла 285. године у равници недалеко од ушћа Мораве у Дунав, код места Маргум, између Сингидунума и Виминацијума (близу данашњег Костолца). До праве битке, међутим, није дошло. Диоклецијан је већ на почетку своје царске каријере показао дипломатску и тактичку умешност. Каринов префект преторијанаца (командант војске) прешао је на Диоклецијанову страну, а Карина су убили властити војници.

Тетрархија

Други задатак новог цара био је да опстане на власти, другим речима да преживи успон на највиши положај, што, у то доба, није било нимало једноставно. Цареви су, наиме, често гинули (углавном су убијани у побунама). Ипак, Диоклецијан је владао читаве две деценије, па је чак успео да надживи и сопствену владавину! Треба се вратити од Диоклецијановог времена читав век и по раније у римску историју, да би се дошло до неког императора који је владао дуже од две деценије (били су то у II веку Хадријан, који је владао 21 годину, и његов наследник Антонин Пије, који је владао 23 године). Осим тога, Диоклецијан је јединствен јер је био једини римски император свих времена који се добровољно „пензионисао”, односно повукао са престола и касније живео готово као обичан грађанин.
Како му је успело да влада тако дуго у та немирна и опасна времена када је војска по сопственим хировима убијала и постављала императоре? Да би смањио опасност од цареубиства, а истовремено да би повећао учинак царске власти и управе, Диоклецијан је постепено развио колективну власт, која је требало да обезбеди и јасан начин наслеђивања царског положаја (што у Римској држави никада није било јасно предвиђено). Тако је, схвативши да један човек не може истовремено да предводи војску и на истоку и на западу, Диоклецијан већ 286. године за сувладара, августа, поставио свог земљака пореклом из Сирмијума (Сремске Митровице) - Максимијана. Два цара истовремено су, свако себи, додала и божанска имена: Диоклецијан је постао и Јовиус (име врховног римског бога Јупитера), а Максимијан Херкул. Неколико година касније, 293. године, августи су одредили и два млађа сувладара и будућа наследника који су добили титулу цезара. Цезар Констанције Хлор владао је на истоку царства, уз августа Максимијана, а цезар Галерије владао је на западу, уз Дунав, као Диоклецијанов сарадник. Оба цезара такође су потицала из Илирика - Констанције је био пореклом из Наиса (Ниша), а Галерије из Мезије (Ромулијана код данашњег Зајечара). Овај систем ојачале су и породичне везе: Диоклецијан је формално усвојио Галерија, који се оженио његовом кћерком, док се Констанције Хлор оженио Максимијановом усвојеницом.
Диоклецијан је такође потпуно изменио царски протокол и по угледу на Аурелијана увео источњачке обичаје клањања и љубљења одоре (адоратио). Цару, који је од тада носио и званични назив доминус (господар) могло се много теже прићи него у доба принципата, када је владар сматран само првим међу једнакима а „божанство” је постајао тек након смрти. Сваки од четворице владара тетрархије проглашен је полубожанством, које је брижљиво чувано и коме се приступало по посебном обреду.
Обезбедивши власт и предупредивши се од издаје, побуне и убиства, Диоклецијан се окренуо ратовању на граници. У наредних десетак година Диоклецијан ће највише времена проводити на Балкану, по подунавским провинцијама (Мезија, Дакија, Панонија) и у свом двору у Сирмијуму - месту одакле је најбрже могао да одговори на варварске нападе преко Дунава. Диоклецијан и његове царске колеге поразили су спољне непријатеље, Алемане, Сармате, Франке и Персијанце и угушили побуне у Галији, Британији и Египту. Тако је тих година, након дуго времена, Царство поново упознало мир, а његове границе проширене су на рачун Персије.

Диоклецијанове реформе

Уз војне успехе, неуморни Диоклецијан предузео је и велике промене државне управе и војске. Оне су имале три основна циља: да владара уздигну на степен божанства, да преуреде централну власт и да увећају војску. Главна Диоклецијанова реформа, осим увођења власти тетрархије, тицала се управљања целим царством. Раније провинције су уситњене и подељене на две или три мање административне јединице под истим називом. Тако су од 48 створене 104 провинције којима су управљали гувернери (ректори или праесес). Провинције су груписане у 13 већих области названих диоцезе, којима су управљали викари који су били подређени самом цару. Занимљиво је да су ови називи до данас опстали у оквиру хришћанске цркве. Најзад, цело царство било је подељено на четири префектуре које су биле у надлежности преторијанских префеката - највиших државних чиновника после цара. Четири префектуре носиле су називе: Галија, Италија, Илирик и Исток.
Илирик, са седиштем у Сирмијуму, обухватао је диоцезе: Панонија, Дакија, Македонија и Тракија, односно области данашњег Балкана и Мађарске. Након преласка Диоклецијана на двор у Никомедију (Мала Азија), у Сирмијуму је свој двор имао цезар овог дела Царства, Галерије.
Диоклецијан је спровео и велику новчану обнову, у духу мера које је већ започео његов претходник Аурелијан. Новац је имао већи садржај сребра и злата, чиме је заустављена инфлација. Истовремено, у Диоклецијаново време изведен је један од првих, врло занимљивих огледа економске политике, који су често понављани и у савремено доба. Наиме, тетрарси су 301. године објавили чувени „Едикт о ценама” у коме су, позивајући се на скупоћу и на грамзивост трговаца покушали да зауставе инфлацију тако што су утврдили највише цене све робе која је била у промету у царству, као и свих плата и хонорара. Радило се о огромном подухвату и новаторској замисли, јер је требало пописати и утврдити цене свих производа на тржишту у целом Царству, истовремено имајући и у виду и посебност и квалитет појединих производа, као и места продаје. Сличан подухват покушаће тек совјетски бољшевици неких седамнаест векова касније. За кршење највише цене била је утврђена и смртна казна. Ова, као и све сличне мере борбе против инфлације, наравно, није успела, и поред драконских казни. Цене су зависиле од количине и квалитета новца у оптицају, као и од расположивости робе и тражње. Међутим, уместо да се цене зауставе, дошло је до несташице робе, што је позната економска појава. Проћи ће још неколико десетина векова пре него што економска наука дође до стварних сазнања и рецепата за сузбијање инфлације.
Најзад, пред крај владавине Диоклецијан је покушао да заустави растући утицај хришћанства, које је продрло све до самог царског двора (причало се да чак и царева супруга и кћи подржавају ту нову веру). У фебруару 303. године објављен је први едикт против хришћана. Исте године издат је други - о затварању свих црквених поглавара, а затим и трећи едикт који је предвиђао строге мере против противника паганских култова. Четврти едикт, из марта 304. године, отворио је врата крвавим збивањима у целој империји.

Максимијан из Сирмијума

У новембру 304. године Диоклецијан је трећи пут у току своје владавине дошао у Рим, некадашњу престоницу Царства, где му се придружио и Максимијан. У граду је одржана прослава - две деценије августове власти. Смењивале су се игре, светковине, почасти божанствима и царевима, народно весеље... Рим је славио и чинило се да су се вратила стара времена. И нико од учесника није могао ни да помисли да присуствује последњој прослави једног паганског владара империје. Ускоро, веома брзо, наступиће ново доба. Остарели Диоклецијан заморио се од гужве милионске престонице. Лактанције, хришћански хроничар из Никомедије, који је у то време написао дело „О смрти прогонитеља” описује како је Диоклецијан, усред циче зиме кренуо у Равену, па на исток. Шибан кишом он се разболео - можда је добио упалу плућа - и толико ослабио да су морали у носиљци да га носе целим путем уз Дунав, преко Сирмијума и Сингидунума, ка Византу све до двора у Никомедији. Тамо је стигао тако слаб да су сви очекивали његову смрт. Ипак је преживео али се осећао стар, слаб и уморан да даље управља државом.
Истога дана и Диоклецијанов савладар, верни Максимијан, на свом двору у Медиолануму (Милано) објавио је повлачење са престола. Али, док се Диоклецијан једном заувек повукао у годинама припреман дворац у Сплиту, без жеље да се икада више бави државним пословима, Максимијан се није повукао својом вољом. Он, додуше, јесте прихватио и поштовао заклетву и договор са Диоклецијаном, али му је требало само мало - па да се предомисли.
Лактанције, пише да су Диоклецијан и Максимијан Херкулије били у „оданом пријатељству, истог духа, истог начина размишљања, једнаке воље и расуђивања”. Али, први је био халапљивији а други одважнији. Пар који је чак две деценије успешно владао Римским царством ипак се битно разликовао. Наиме, Диоклецијан је био вођа - мозак, а Максимијан извршилац - мишићи. Зато је први узео надимак Јупитер, док се други звао по Херкулу. Један је надгледао и командовао, други је спроводио.
Максимијан је био пореклом из сиромашне породице из Сирмијума. Рођен око 250. године, војничко искуство стекао је под командом некадашњих царева и земљака, Аурелијана и Проба. Диоклецијан га је без сумње изабрао за сувладара јер га је добро познавао - дуго је с њим делио добро и зло војничких похода. Изабран за цара, Максимијан се показао као успешан војсковођа. Већ 286. године сузбио је побуну галских сељака, а затим се годинама успешно носио с варварским нападима уз Рајну. Поразио је Алемане и Бургунде, али је доживео и један пораз од издајника из сопствених редова. Његов командант флоте се побунио и са бродовима и делом војске отпловио у Британију, где се прогласио за цара и владао неколико година. Након проглашења тетрархије (293. године) Максимијан се повукао у нешто мирнији живот (пун порока, додаје Лактанције) на двор у Медиолануму (Милано), док је његов цезар, усвојеник и зет Констанције Хлор послат да се бори на Рајни и са побуњеним Британцима. У каснијим годинама, Максимијан је ипак задобио још неколико победа на Рајни (против Карпа) и у Африци (против Мауританаца).
Након абдикације 305. године, Максимијан се, као и Диоклецијан, повукао у свој дворац на Сицилији или у Луканији, где је издржао једва нешто више од године у својству старијег августа, који ужива државне привилегије, али не влада.
Међутим, колико год је власт тетрархије изгледала успешна током Диоклецијанове власти, толико је све доведено у питање чим је овај велики цар абдицирао. Следећих 18 година биће раздобље сталне борбе и сукоба оних који су теоретски требало да продуже и учврсте Диоклецијанов завет. Дуго одан Диоклецијану док су заједно владали, Максимијан је касније учествовао у растурању Диоклецијанове замисли о тетрархији као уређеном систему поделе власти и наслеђивања. Власт и моћ магично су га привлачили. Није пропустио прилику да у хаотичном раздобљу и отимачини око власти након 305. године покуша поново да преузме звање августа. Прва прилика указала се већ октобра 306. године када су преторијанци и сенат у Риму за августа незаконито прогласили његовог сина Максенција. У годинама које следе, изгледало је да Римско царство поново запада у онај хаос и збрку какве су владале у време пре ступања Диоклецијана на власт. Максимијан се поново проглашава августом 307. године и побеђује Севера II, кога је послао Галерије. Северови војници нису желели да учествују у борби против свог старог команданта, него су прешли на Максимијанову страну.
Како би ојачао свој положај, Максимијан удаје кћерку Фаусту за цезара Константина (сина Констанција Хлора), који влада у Галији и на Рајни.
Следеће, 308. године, на захтев цара Галерија и уз невољни пристанак остарелог Диоклецијана, одржан је историјски скуп у Карнунтуму, на Дунаву (данас у Аустрији) где су се нашла три најстарија августа: Диоклецијан, Максимијан и Галерије. Диоклецијан је тада последњи пут покушао да успостави замисао тетрархије. Али, и поред Галеријевог наваљивања, Диоклецијан је не само поново одбио да се врати на власт, него је и убедио Максимијана да се по други пут одрекне царског пурпура. Постоји легенда да је тада својим некадашњим колегама Диоклецијан рекао да му је веће задовољство физички рад и гајење салате у врту поред дворца у Сплиту, него што је икада уживао у обављању царске власти.
Међутим, и поред Галеријевих и Диоклецијанових напора, одлуке из Карнунтума остале су само покушај.
У лето 310. године Максимијан ће на двору у Тријеру по трећи пут да се огрне пурпурним плаштом и прогласиће се августом, овај пут покушавши да свргне сопственог зета - Константина. У том тренутку, Римска империја бројала је, што признатих што непризнатих, седам царева (августа) - и то не узимајући у обзир још живог Диоклецијана (!). У таквим условима договора није могло бити. Победиће онај ко се покаже најјачи.
Цезар Константин спречио је тастов покушај да га збаци. Максимијан је ухваћен у бекству у Масилии (Марсељ) где је недуго затим окончао живот - (по Константиновом наређењу је вероватно убијен или је извршио самоубиство). Тако је „овај велики римски цар”, како га назива Лактанције, „окончао живот срамном и недостојном смрћу”.
Максимијанов некадашњи сувладар Диоклецијан, угасио се тихо, скоро заборављен од нових владара империје, удаљен од вихора борбе за власт, негде око 313. године. Али, историја га није заборавила.

Римски цареви из наших крајева - Константин Велики

Крајем 3. века велико Римско царство било је у кризи, како политичкој, тако и духовној. Без обзира на све напоре великих панонско-илирских царева из наших крајева, о којима је „Забавник” већ писао, попут Клаудија II Готског, Аурелијана, Проба, Диоклецијана, Максимијана, Галерија, да се римска прошлост и слава обнове и да се паганство ојача и припреми за нови полет, све је било узалудно. Људи су се мењали, обичаји такође. Стари богови нису могли поново да оживе. Хришћанство, некада презрена вера сиротиње, рибара, робова, освајало је свет. Њена моћ лежала је у речима као што су „љубав”, „саучешће”, „спасење душа након смрти”, „други свет”, „грех и стид”, „покајање”, „вера и нада”. Те речи, као наук распетог Бога - Христоса, освајали су људе. Била је то нова осећајност, ново схватање живота и човечанства које стари, антички Рим није познавао. Више ништа није могло зауставити хришћане и обновити паганске светковине које су полако тонуле у заборав.
Један човек разумео је да се времена мењају и да је права политика она која иде у сусрет променама. Тај човек звао се Константин. Ретки су људи, ако изузмемо велике пророке и ствараоце религија, који су својим одлукама далекосежно утицали на историју и који су са толико права запамћени по надимку Велики. Константинове одлуке утицале су на две чињенице које су имале дубок и дугорочан одјек у европској и светској историји: он је прихватио хришћанство и био први римски цар који је постао хришћанин, он је, такође, преселио главни град Римског царства и основао нови град који ће још хиљаду година бити престоница измењене Римске империје, Византије - Константинопољ (Цариград).
Флавије Валерије Константин рођен је у Наису, данашњем Нишу, око 280. године у области Горње Мезије која се тада називала Подунавска Дакија (Дациа Рипенсис). Његов отац Констанције Хлор већ је у то време имао висок положај у војсци, близак врховним владарима, који су га нешто касније, 293. године, одредили за цезара и члана тетрархије и истовремено за зета августа Максимијана. Оженивши се Теодором, Максимијановом усвојеном кћерком, Констанције је морао да се растане од Константинове мајке Јелене, за коју није сигурно да ли је била његова законита супруга. Остала је прича да је Јелена била кћи власника крчме у Наису, где ју је Констанције и упознао и где му је родила сина.
Град Наис заузимао је средишњи положај у Горњој Мезији. Лежао је на раскрсници важних путева који су повезивали јужне (Скупи - Скопје, Улпиана - Липљан) са северним, подунавским градовима. Порекло имена Наиссус није са сигурношћу утврђено. Најдуже се задржала претпоставка да је име града келтског порекла, настало према имену реке на чијим обалама лежи. У новије доба јавиле су се и теорије да је име града трачко или илирско.

Константинов Наис

Већ пред крај 1. века у Наису је свој логор имала I кохорта Килићана (цохорс I Цилицум) која је ту остала до 134. године, када је пребачена на Дунав. У Географији Клаудија Птоломеја, Наисус се помиње као један од четири највећа града у Дарданији. У другој половини 2. века у насељу је окупљена и смештена прва дарданска кохорта (И Аурелиа Дарданорум) као територијална милиција. Њени припадници регрутовани су од месног становништва, што је без сумње допринело бржој романизацији града, као и целе области. Забележена су имена Каја Јулија Плата, војника прве кохорте Килићана, Тиберија Клаудија Валерија, који је био са Крита, Марка Аурелија Валенса из легије IV Флавиа, Марка Улпија Мартинуса из легије VII Цлаудиа и других.
У следећим вековима, све до средине 3. века, Наис је постао стециште ветерана и њихових породица, трговаца и других досељеника. У радионицама у граду производила се војна опрема, одакле ће се оружјем и војном техником снабдевати јединице распоређене дуж границе Дунава. Негде у 2. веку град добија статус муниципиа. Верује се да је развој Наиса, више него у случају других градова у нашим крајевима, био последица успешне романизације месног становништва, другим речима да су Наис насељавали већином домороци трачког или илирског порекла, а не војни ветерани - досељеници из других крајева Царства. Забележена су илирска имена Андиа, Дасиус, Планниус, Варанус, као и још бројнија трачка имена, попут Битус, Бассус, Дизо, Цоццаиус и друга.
У 3. и 4. веку подаци о Наису постају све бројнији. Он је, поред Сердике (Софије) и Пауталије (Ћустендил у Бугарској) најзначајније место нове провинције - Медитеранске Дакије (Дациа Медитерранеа). Најзначајнији догађај повезан са Наисом десио се 269. године када је у близини града цар Клаудије II Готски у великој бици разбио војску Гота и побио 50.000 непријатеља.
На ретким споменицима забележена су и имена неких декуриона - чланова управе града, попут Марка Аурелија Посидонија и Аурелија Бита, чија се жена звала Кандида. На једном жртвенику из 221. године посвећеном богињи Фортуни, чији је култ био доста раширен, забележено је и име свештеника из Наиса - Аурелија Декстера.
У Наису је постојала и царска радионица доброг сребрног посуђа, од ког су неки примерци сачувани. Тако се на неким тањирима налази посвета августу Лицинију (вероватно из 316. године), са речима Лицини Аугусте семпер винцас („августе Лициније, да увек побеђујеш!”). Постоје и посуде израђене у част других царева - Констанција II, Грацијана, Теодосија И.
Забележено је и да је Константин Велики овај град величанствено украсио. У његово доба град је могао да броји између 10.000 и 20.000 становника. Тада су вероватно изграђене и терме, акведукт, базилике, форум, виле. Насеље се простирало на подручју које данас обухвата турска тврђава и ширило се према југу, до реке. У археолошким истраживањима у кориту реке Нишаве нађено је више драгоцених предмета, попут бронзане главе цара Константина, статуе бога Јупитера на престолу, женског портрета од мермера... Није познато на који начин су ови предмети доспели у реку, да ли су у њу били намерно бачени или је то последица поплава или разарања града.
Историчар Амијан Марцелин забележио је да је Наис „веома богат град” (цопиосум оппидум), који је био „више пута опседан, али се никада није предао нити био освојен”.
У предграђу Наиса, на три миље од града, развила се у Константиново доба Медиана. У њој су приликом откопавања откривене лепо украшене виле, као и други објекти, са мозаицима на подовима. Грађевине су подизане на ширем простору (преко 40 ха), на високој обали мало даље од реке, у подножју брегова, у близини извора термалних вода (Нишка бања). Медијана је вероватно служила као привремена резиденција царева у 4. веку, угодно одмориште на њиховим честим путовањима кроз ове крајеве.

Константин постаје цар

Након очевог унапређења и одласка на Запад - у Галију и Британију, дечак Константин и даље је боравио на двору врховног августа Диоклецијана. Оца ће поново видети тек након више од десет година. Константин је растао и образовао се на двору пратећи цара на свим путовањима и тако, из близине, учио се вештини владања. као млад официр учествовао је, уз цезара Галерија, у биткама против Персијанаца (296-297) и показао изванредну даровитост војсковође, као и изузетну снагу и храброст - одлике које ће му помоћи да се постепено издигне изнад свих будућих конкурената за власт.
Након проглашења друге тетрархије (303. године), када су Констанције и Галерије изабрани за августе, а када је, неочекивано, Константин заобиђен као могући цезар и наследник престола, већ болесни Констанције затражио је од Галерија да му пошаље сина на његов двор у Тријер на Рајни. Галерије је неко време оклевао, а каснији догађаји вероватно су га навели да зажали што је уопште пристао на Константинов одлазак. Десило се то 306. године, када се већ распиривала битка око власти између неколико императора. Плашећи се завере, Константин је без одмора јурио преко Балкана ка двору свог оца не застајући ни часа на постајама за замену коња. Причало се да је на неким постајама побио све резервне коње како би успорио потеру. Након доласка у Британију, истакао се у борбама против дивљих Келта. То му је донело додатну подршку у легијама његовог оца. И тако, када је Констанције Хлор умро 306. године у Ебурацуму (данас Единбург), легионари су, не чекајући одлуку другог августа, за Констанцијевог наследника прогласили Константина.
Од те, 306, године, Константин ће што мачем, што лукавством постепено стварати простор да постане једини, неприкосновени владар Империје. За то му је требало још 18 година. Борба за Диоклецијаново наслеђе међу бројним августима и цезарима у годинама 306-313. личила је на сложену друштвену игру у којој су комбинована дипломатска средства склапања савеза и коалиција, са изненадним нападима и одважним ратовањима по начелу борбе на „све или ништа”. када је требало, Константин је знао да чека, као и да буде брз и крајње одважан. једном би се показао владарски широкогруд, спреман да прашта, да би други пут, у духу свог времена, доносио најсуровије одлуке.
Тако се, 306. године, након што је врховни август Галерије одбио да га прихвати као сувладара августа, Константин задовољио и титулом млађег владара - цезара. Као и његов отац, и Константин се, зарад политичког интереса, развео од прве жене (Минервине) са којом је имао сина по имену Крисп и оженио са Фаустом, кћерком бившег августа Максимијана. Ипак, таст се показао као непоуздан савезник. Након погубљења Максимијана, Константин се одрекао сваке везе са породицом и идеологијом „Херкула” (Максимином и Максенцијем) и нашао наводну везу свог оца са једним ранијим илирским царем - Клаудијем Готским (који је можда такође био пореклом из околине Наисуса). У том раздобљу Константин се посебно посветио веровању у Аполона - Непобедиво сунце (Сол Инвицтус), то јест, вери свог оца која је била омиљена и међу царевима друге половине 3. века, попут Клаудија Готског и Аурелијана.
Стари Милвијански мост преко Тибра у Риму још и данас постоји. Код тог моста збио се један од оних легендарних догађаја који чине повест раног хришћанства. Битка између Константина и Максенција одиграла се 28. октобра 312. године и то је прекретница у Константиновој борби за потпуну власт над Царством. Константин је претходно обезбедио савез са августом Лицинијем, који је тада држао власт у Илирику, обећавши му своју сестру за жену. Затим је упао у Италију, на челу мале али добро обучене и опремљене војске. Заузео је Торино (Августа Тауринорум) и Верону, победио у више сукоба Максенцијеве трупе и затим кренуо на Рим. Био је то смео потез. Рим је био добро утврђен, огроман, практично неосвојив град. Максенције је располагао бројним снагама. Неколико претходних покушаја заузимања Рима и рушења узурпатора Максенција неславно је прошло.
Константинов познаник Лактанције је у свом делу „О смрти прогонитеља Цркве” описао да је уочи битке, „Константину јављено у сну да пре него што навали на непријатеља утисне у штитове својих војника небески знак: грчка слова Хи и Ро, од грчке речи Христос”. Касније се развила и легенда да је Константин на небу видео знак крста и поруку „са овим ћеш победити”.
Док су Константинове трупе испред зидина града покушавале да у мањим окршајима извуку непријатеља, несигурни Максенције у граду је припремао прославу годишњице свог доласка на престо. Народ се окупио на Хиподрому, а Максенције је наредио да овлашћени свештеници и магистрати завире у свете пророчке књиге - Сибилске књиге - које су коришћене само у најкритичнијим тренуцима у историји града. У књигама је прочитана реченица да ће „тога дана погинути непријатељ Рима”. Ово је охрабрило Максенција и он је изашао изван зидина да се придружи својим трупама које су се већ бориле са Константиновим легионарима. Када су његове трупе почеле да беже, Максенције је покушао да се врати у град. настала је гужва на импровизованом понтонском мосту и он се, „божјом помоћи”, преполовио и Максенције је нашао смрт у таласима Тибра. Тако је Константин тријумфално освојио Рим и Италију.

Милански едикт

Након победе, Константин је објавио помирење и мир целом „свету”. године 313. у Медиолануму (Милано) сусрећу се два преостала владара - Константин и Лициније - и договарају се о даљем савезу. Лициније се најзад жени Константиновом сестром Констанцом. На истом састанку два владара усвајају чувену објаву - Милански едикт о толеранцији свих вера, када је хришћанска црква најзад прихваћена као равноправна са осталим религијама Царства. У едикту се каже: „Ми августи, ја Константин и ја Лициније, срећно смо се састали у Медиолануму и договорили о свим оним стварима које су од користи за државу. Треба допустити хришћанима и свим другим да слободно пригрле ону веру коју би хтели... тако захтева државни мир да смо ми слободу вероисповести и јавног богослужења дали не само хришћанима него и свим другима... свако који би хтео хришћанску веру исповедати то може слободно да чини, да му нико у томе не смета и да га не узнемирава...” У следећих седам деценија хришћанство је у Римском царству уживало равноправност, па и првенство пред другим религијама, да би 387. године било проглашено и за једину веру Империје. Следећи свог императора, „у Цркву је почела да се слива маса”. Процењује се да је до Константиновог обраћења у хришћанство, у целој Империји било највише десет одсто становника који су се сматрали хришћанима. Од тада, број хришћана стално је растао.
Константин је био сујеверан, не превише образован, амбициозан и страстан човек који се за хришћанство везао постепено. Постепено се окружио хришћанским бискупима, дао посебне повластице хришћанској цркви (ослобађање од пореза, право суђења, дарови и друго), градио хришћанске храмове.
Све више се удаљава од паганства, до те мере да је током прославе свог јубилеја (315. године) одбио да се попне на Капитол да би принео жртве пред храмом Јупитера Највећег и Најбољег. Већ 319. године, царска верска политика до те мере је промењена да те године Константин објављује едикт о поштовању паганских вера - нешто што се у ранијим временима подразумевало. Времена су се заиста брзо мењала. Ипак, цар и даље води помирљиву политику према паганима све до тренутка када побеђује конкурента Лицинија (323) и када постаје једини и неприкосновени владар Империје. За једног владара на земљи - једна вера.
Хришћанство постаје државна вера
Почевши са Константином, држава и црква све више се прожимају. Тај поступак траје кроз цели 4. век, па и касније. „Може се без икаквог претеривања рећи да је обраћење цара Константина имало за последицу преокрет већи од свих које је Црква икада доживела”.
Тако ни историја Римског царства у нашим крајевима није више ограничена само на приче о царевима, насељима и легијама, већ добија и додатне учеснике: хришћанске бискупе, свеце и јеретике. Од Константиновог времена „хришћанство стварно постаје судбина света”.
У последњим годинама своје власти, Константин је све више био обузет манијом величине као и осећањем посебне мисије, као божији представник на земљи. У том раздобљу постаје и све неповерљивији према својим најближима, па тако 326. године наређује погубљење сина Криспа, као и супруге Фаусте.
Једноставан и без филозофског образовања, мешао се у хришћанске догматске спорове који су претили да доведу у питање јединство тек признате вере. Константин је сазвао први „екуменски” (општи) црквени сабор у Никеји у лето 325. године. Сабор ипак није био сасвим „екуменски” јер је углавном окупио епископе из источног дела Царства, док је са запада присуствовало тек неколико представника, међу којима и посланици римског бискупа (папе). Већина од око 300 присутних епископа, које је подржавао Константин у Никеји се успротивила Аријевом учењу, прогласивши га за јерес. Арије је био прогнан у Илирик, а његово учење осуђено и списи спаљени. Утврђен је „симбол вере” из Никеје који се и данас декламује по црквама:
„Верујемо у једног Бога, Оца, Сведржитеља, творца свих видљивих и невидљивих ствари. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем...”
Вероватно је на снагу теолошких ставова утицала и царева подршка, потпомогнута бројношћу легионара који су окруживали сабор, као и најава да ће епископи који се буду противили мишљењу Константина и саборске већине бити смењени и протерани. Тако је, тек неколико деценија након што је признато и прихваћено као државна вера, хришћанство дубоко загазило на стазу нетолеранције и прогона различитих мишљења и вера, што ће бити правац кога ће се све чвршће држати и у наредним вековима.
Последњих година пред смрт, Константин је наредио градњу огромне цркве Светих апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цео град. Наредио је да се нађу и у ту цркву сахране мошти свих 12 хришћанских апостола, а у средишту, између апостола, предвидео је сопствени гроб: „Константин - једнак апостолима”, како је волео да га ословљавају у последњим годинама живота.



Оцена Константина као човека и његове историјске улоге веома је противречна, чак и у редовима саме хришћанске цркве. „За источно хришћанство Константин је и до данас остао свети зачетник хришћанског света, оружје победе светлости над мраком која крунише подвиг Мученика. Запад у ‘константиновском свету’ обично види почетак поробљавања Цркве или чак први ‘пад’ хришћанске цркве са висина ранохришћанске слободе”.


Душко Лопандић

Ovo je nacrtao neki Italijan na svom blogu.



Mene zanima da li na području današnje Italije ima ostataka kulture ovih drugih naroda ili su to Rimljani sve porušili i pobili? Osim Grka, jesu li oni svi bili neki rođaci?

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma

Ti italski narodi su se vremenom utopili u Latine, a ostatke njihove kulture vidimo kroz uticaj na Latinsku kulturu i umjetnost. Proguglaj etrursku umjetnost i kulturu pa ćeš vidjeti koliki je uticaj imala na Latine.

_________________
Bubi frubi

[video]http://www.youtube.com/watch?&v=PC4Ac6cYO3E[/video]



Plata koja nikad nije isplaćena.

_________________

BL 1993, 2003, 2013, 2023Mala Mediha treba vašu pomoć!
Najbolji citati BL forumaKultne teme BL foruma