Citiraj:
Поставља се питање како је један човек без готово икаквог војно-стратегијског образовања и командног искуства био у стању да командује озбиљним јединицама које су чиниле на хиљаде војника и пратиле хиљаде цивила? Ово питање је нарочито важно када се разматра на који начин је партијски генерални секретар, сарадник НКВД-а (бивши извиђачки водник у 25. домобранском пуку 42. ”вражије” дивизије аустроугарске војске) и агент једне стране револуционарне организације Коминтерне, Јосип Броз Тито командовао наоружаним формацијама Комунистичке партије Југославије и са каквим последицама.
Још од проглашења и двомесечног трајања ”Ужичке совјетске Републике” (пун назив), Јосип Броз Тито, који је по речима његовог најближег сарадника Милована Ђиласа, заправо сам чинио ”врховни штаб”, срљао је у ужасне губитке и масакре командујући партизанима при сваком сусрету са Немцима. Познато је да су немачки губици били готово занемарљиви све до уласка трупа Црвене армије у окупирану Краљевину Југославију.
Катастрофалне војне одлуке, невероватна неефикасност у ратовању и незабележена погибељ бораца, рањеника и цивила, пратиле су партизанску војску од Ужичке републике и масакра радничког батаљона, преко Игманског марша, Козаре, Неретве, Сутјеске, па све до десанта на Дрвар. Уз то, у начин ратовања партизанске војске ушле су и неке необичне методе које су такође утицале на њену неефикасност и слабу војничку организацију. То је најпре било масовно увођење младих девојака у војничке редове раме уз раме са мушкарцима где се пропагирала слободна љубав, а којој је и сам партизански командант прибегавао успостављајући емотивну везу са тридесед година млађом секретарицом, док је он сам све то време био ожењен. Други такав метод је било масовно коришћење малолетне деце од којих су неки трагично страдали као курири и то у доба када су курири били потпуно застарели метод ратне комуникације, а радио станице општеприхваћене, релативно лако конструисане и врло распрострањене.
Но и поред овако лоших војних карактеристика које су пратиле партизанску војску, она је успевала да преживи све ударе и да се обнавља регрутујући нове војнике (махом Србе са подручја захваћених хрватским геноцидом) на место њених многобројних погинулих или рањених припадника.
Ко је спасавао партизанску војску Комунистичке партије Југославије потпуне пропасти и зашто се о тој особи врло мало зна?
Ако изузимамо три кључна детаља који су од једне обскурне и по цивиле бруталне партијске милиције направили војску, а то су modus vivendi или сарадња са усташама на територији НДХ, подршка Велике Британије попут предаје италијанског наоружања заосталог након њихове капитулације уз континуирано снабдевање до краја рата, као и директна војна интервенција совјетске Црвене армије која их је директно довела на власт, још нешто је спасло партизане потпуне пропасти. То још нешто, заправо има име и презиме. У питању је један од најбољих питомаца краљевске Војне академије у својој класи, капетан и касније генерал-пуковник и начелник Генералштаба Титове Југословенске армије Арсеније Арсо Јовановић.
Арсо Јовановић је рођен је 24. марта 1907. године у Завали код Подгорице, у племену Пипери. Његовог оца је књаз Никола Петровић послао на Војну академију у Београду где је након завршетка и остао до 1910. и као официр Војске Краљевине Србије командовао је једном артиљеријском пуку на Топчидеру.
Арсо је завршио гимназију у Никшићу, а Војну академију је уписао у Београду 1924. године. Био је у истој класи са чувеним ђенералштабним потпуковником Жарком Тодоровићем Валтером, који је такође дипломирао у самом врху те 56. класе, а који је познат као командант Београда Југословенске војске у Отаџбини, главни Дражин обавештајни официр и организатор београдских илегалаца са највећим досијеом Гестапоа на Балкану. Као најбољи у својој класи војних питомаца, Арсо Јовановић је наставио школовање у Француској где су се тада слали најбољи војни кадети. Војну академију завршава 1928. године, а уписује и завршава Вишу школу Војне академије 1934. године. Завршио је и допунски течај Више школе Војне академије 1940. године.
У чин капетана прве класе унапређен је 20. децембра 1938. године и у њему дочекује Априлски рат. По оцени министра војног генерала Милана Недића, због својих способности, капетан Арсо Јовановић је пребачен на дужност команданта Школског батаљона у Пешадијској школи активних официра.
Током напада Сила осовине у Априлском рату на нашу краљевину, капетан Арсо Јовановић је дејствовао у оквиру Друге армијске групе под командом генерала Драгослава Миљковића у правцу Сарајево-Травник. Након распада фронта, нашао се под командом пуковника Драгољуба Драже Михаиловића под чијом командом су тада били и мајори Миодраг Палошевић и Радослав Ђурић као официри Четничких јединица Југословенске војске. Након уласка немачких оклопних трупа у Сарајево, капетан Арсо Јовановић уместо да по наредби оде у сусрет пуковнику Михаиловићу, који се тада пробијао код Дервенте и стави на располагање Четничким јединицама Југословенске војске, одлази у своје родно место Завалу где чека даљи исход.
Учествовао је у Тринаестојулском устанку четника и партизана у Црној Гори, када је у својој официрској униформи Војске Краљевине Југославије командовао једној групи.
По нападу Немачке на СССР и прекиду савезништва нациста и комуниста, дошло је време за устанак у Црној Гори. Капетан Арсо Јовановић командовао је снагама које су јуришале на Италијане код Црмнице где је попут потпуковника Павла Ђуришића код Колашина заробио велики број Италијана и значајан ратни плен. Пошто је дошло до кршења договора између четника и партизана и оптужби око поделе оног што је заплењено од Италијана, а за шта је Павле Ђуришић између осталих оптужио и капетана Арса Јовановића, овај решава да своје ратничке способности стави на располагање комунистима, кршећи заклетву дату Краљу и Отаџбини.
Своју краљевску официрску униформу носио је капетан Арсо Јовановић све до његовог коначног повлачења из Црне Горе када се пресвлачи у партизанску униформу. Због свог ратног искуства и официрског образовања прво је постављен на место Начелника штаба ”Народноослободилачких герилских одреда”, односно Главног штаба ”Народноослободилачког покрета” за Црну Гору и Боку. У међувремену, италијанска војска гуши устанак довођењем нових снага. Капетан Арсо Јовановић се након сукоба код Цетиња, Колашина, Шавника и Пљеваља одлучује да повуче већину партизанских одреда ка Босни и Херцеговини. Није учествовао у ужасним покољима од стране партизана цивилног српског становништва Црне Горе и Херцеговине које се назива ”лијевим скретањима” крајем 1941. и почетком 1942. године када су по наредби Јосипа Броза Тита заклани цивили бацани у јаме које називају ”пасјим гробљима”.
Пошто партизанску војску, осим бивших припадника интернационалних бригада из Шпанског грађанског рата тзв. ”шпанских бораца” који су имали каквог таквог ратничког искуства, није имао ко компетентно да води, капетан Арсо Јовановић постављен је 12. децембра 1941. године за Начелника Врховног штаба ”Народноослободилачког покрета Југославије”. На тај начин је капетан Арсо Јовановић као официр краљевске војске постао начелник Врховног штаба наоружане милиције Комунистичке партије Југославије. На овом месту је остао све до краја рата.
Судећи по бројним сачуваним документима и сведочанствима људи из непосредне околине Јосипа Броза Тита, капетан Арсо Јовановић је главни и основни разлог због чега партизанска ствар није у потпуности пропала јер је не само успевао да заустави у више наврата аматерске и често сулуде команде свог маршала, већ је и самоиницијативно предузимао акције које су спречавале потпуну катастрофу.
Знајући колико је способан капетан Арсо Јовановић и колико на њега мора да се ослони, Јосип Броз Тито је развио један однос зависти и суревњивости према њему, међутим без капетана Јовановића није могао. И сам капетан Арсо Јовановић је исцрпно писао о разлозима партизанских неуспеха и катастрофа у својим извештајима при чему је наглашавао недостатке својих снага попут: непостојања војничке оформљености, непознавања и слабог сналажења на терену, изражене лоше војничке припремљености, лошег познавања оружја и сл. Током рата стално се кретао са Врховним штабом односно Јосипом Брозом Титом кога је извлачио из тешких ситуација у које је претходно упадао својим неискуством, а био је и непосредни сведок свих лоших страна његове личности од излива гнева до хедонизма и кукавичлука, а које су нарочито долазиле до изражаја у кризним ситуацијама. Такође је, услед великог недостатка школованог кадра, био оснивач и предавач у првој партизанској официрској школи у Дрвару 1944. године.
После продора Црвене армије на територију Краљевине Југославије, Арсо Јовановић постаје начелник Генералштаба Југословенске армије. Био је и први југословенски официр који се школовао на чувеној совјетској војној академији ”Ворошилов”. У СССР-у је био и за време формирања ”Сремског фронта” током кога су комунистичке власти мобилисале српску омладину и терали је да на потпуно брисаном простору јуриша на немачке митраљезе, иако су Немци увелико били у повлачењу услед пада Беча. Тада се Арсо озбиљно супротставио Титу и идејним творцима ”Сремског фронта” који је само био аматерски покушај Брозове армије да се фронтално супротстави Немцима, како би изгледао велики у очима Стаљина и савезника, док је у суштини то била општа кланица српске омладине.
После доношења Резолуције Информбироа (Комунистички Информациони биро или Коминформ, наследница Коминтерне) против Комунистичке партије Југославије, јуна 1948. године, Арсо Јовановић се по повратку из Москве изјаснио за Резолуцију и заједно са пуковником Владом Дапчевићем и генералом Бранком Петричевићем, решио је да побегне у Румунију. Под изговором да иду у лов, увече 11. августа 1948. године, покушали су да пребегну преко југословенско-румунске границе, али је бекство осујећено наиласком на наоружане припаднике Удбе. Том приликом је убијен генерал-пуковник Арсо Јовановић. Генерал Петричевић и пуковник Дапчевић су успели да побегну. Бранко се вратио за Београд, где је одмах ухапшен, док се Владо неко време крио по Банату, па по Београду, али је на крају ухапшен током покушаја бекства за Мађарску и тако постао један од најпознатијих политичких затвореника комунистичке Југославије.
О Арсу Јовановићу се није учило у школама комунистичке Југославије иако је један од најзаслужнијих фактора за успешно запоседање власти Јосипа Броза Тита. Његово опредељење ”за Русе” и упознатност са веома незгодним детаљима из ратне биографије југословенског маршала и комунистичког диктатора, разлози су због којих се о њему данас врло мало зна.