Историја Хрвата фалсификат направљен у Ватикану!
Ватикан – легло фалсификата
Након открића из 15. века и признања од стране Рима, доказано је како је средњовековни документ познат као „Константинова даровница” био фалсификат, којим су римске папе хтеле да оправдају тежњу ка световној и ка духовној власти над другим државама и црквама. У самој Католичкој енциклопедији наводи се да је папска неуспела превара био заиста фалсификат, што нико од савремених историчара више и не доводи у питање.
Та даровница се приписивала византијском цару Константину Првом, који је владао у 4. веку, и који је заслужан за оснивање Константинопоља (Цариграда). Он је такође донео чувени Милански едикт 313. године, којим су престали прогони хришћана у Римском царству, а хришћанство изједначено са свим политеистичким религијама. Сматра се за првог хришћанског владара.
Није нимало случајно то што је баш Константин изабран за неког ко ће папама послужити као наводни аутор даровнице, а у којој је писало да је Константин тобоже сву световну или државну и духовну или црквену власт подарио овом римском бискупу. Папе су још од пада Западног Римског царства, средином 6. века, хтеле да обнове стару империју и да опет постану владари света. На том путу су им сметали владари од преживелог Источног Римског царства (Византије), који су од времена пада Запада себе сматрали наследницима Римског царства и римских царева.
У ту сврху папе су одлучиле да направе фалсификован документ, који би им давао права на наследство римског престола. Но ипак, кад им та превара није успела, онда су папе одлучиле да саме створе ново Римско царство; то су постигли проглашавањем германских царева за нове императоре Рима, као спроводитеље њихове воље и наоружане „мисионаре“ њихове религије. Радило се о франачким царевима, који су од доба Карла Великог носили титулу „римски имепратор“.
Кад се Франачко царство распало, идеја обнове Римског царства, на челу с папом, пренета је на оживљени источни део некадашњег Франачког царства, који је назван „Свето Римско царство“. Њени каснији наследници били су Немачко царство и Аустро-Угарска монархија. Тако добијамо ситуацију да древно Римско царство у ствари никад није пропало: оно је наставило да постоји у виду Франачког и других германских царстава – Рим је направио компромис, те од оних које је називао „варварима“ створио своје одане савезнике.
Међутим, циљ је уништења њиховог конкурента Византије остварен још у 13. веку, у доба Крсташких ратова. Источно Римско царство, као што је и познато, докрајчили су коначно Турци 1453. године. Разлог зашто је Рим признао да је „Константинова даровница“ фалсификат је управо то што је њихов највећи ривал збрисан, те су сада остали једини прави наследници Римског царства; никакав фалсификат и преваре им више нису потребне по том питању. Из тога такође можемо видети и начин деловања Ватикана: прво покушава интригама и „мирнодопским методама“ да пороби туђу земљу, а ако не успе тако, онда прелази на примену голе силе.
Фалсификат „Константинове даровнице“ је откривен тек у 15. веку, а настао је у 8. Прво је био предочен поменутом франачком цару Карлу Великом. Ондашњи римски папа том је неписменом „варварину“ објаснио како је папе наводно овластио сам цар Константин и свети Петар, тако да је Карло имао слушати папе, као сви други световни владари и црквени поглавари, који су морали да слушају папу и њему да буду подређени. Карло је насео, те за рачун Рима ратовао против „неверника“ (укључујући Србе), и ширио папску религију. Као награду је добио царску римску круну од папе 800. године.
Ипак, није само окрутни освајач Карло био преварен, већ је на још гори и на још наивнији начин био преварен његов отац и претходник на престолу – франачки краљ Пипин Мали.
Наиме, када су тло Италије, па и Рим, опколили са севера Ломбарди, са југа Арабљани, а Словени на Балкану спречили даље ширење утицаја Римске цркве, тада је ондашњем папи Стефану ИИ остало једино да позове у помоћ једног владара „варвара“, а то је био Пипин. Франци су већ постали хришћани, и то је папи послужило да лакше убеди Пипина да му помогне у одбрани Рима и већ увелико накупљеног богатства његове Цркве. Како је убедио Франке да ратују и истерају сродне им Ломбарде из Италије? Веровали или не, папа Стефан је упутио писмо Пипину Малом, и потписао га именом „Светог Петра, Принца свих апостола“. Другим речима, папа је рекао Пипину да му је (покојни) Петар, Христов ученик, написао писмо, и да га је позвао да одбрани Рим! Записано је:
(У том) писму написаном чистим златом на најфинијем пергаменту писало је следеће: „Петар, изабрани Апостол од Исуса Христа, Сина Божијег (…) Ја, Петар, примивши апостолат од Христа примио сам и мисију просветљења целог света (…) Сви који су чули моју проповед и равнају се по њој морају апсолутно веровати да су по Божијој одредби сви њихови греси очишћени и да ће ући у вечни живот (…) Дођи у помоћ становницима Рима које је мени Бог поверио, а ја, Петар, у Дан Судњи припремићу дивно место за тебе у Краљевству Божијем. Потписани Петар, Принц апостола.
Када је Пипин упитао папу како је Петар послао писмо са неба на Земљу, папа је одговорио да га је Петар лично дао „свом наследнику“ (мислећи на себе), показавши му да је у дну писма писало и: „Петар, изабрани апостол Христов, нашем најдражем сину, краљу Пипину, и његовој јуначкој војсци, бискупима и клеру, и свем народу“. Пипин је поверовао да је то „Небеско писмо“ веродостојно и да га је „свети Петар“ позвао у одбрану Рима (и његовог блага). Како ли се краљ Пипин осећао, мислећи да га је Бог одредио за хришћанску мисију, и колико је само страхопоштовања исказао пред тим „наследницима ‘св. Петра’“, којима је од тада верно служио?
Затим, осим ових рајских Петрових писама, још један од чувених ватиканских фалсификата јесу и Исидорове декреталије. Ове Декреталије су збирка докумената које су имале сличну сврху као и горе описана „Константинова даровница“. Како пише и у Католичкој енциклопедији, њихов аутор је желео да докаже да је заправо сам Исус Христ основао Римску цркву – на исти начин као што се за апостола Петра каже да је „први папа“. Просто, један римски бискуп се досетио да жеље папа и њихове планове о владању светом поткрепи „доказима“ и буквално измишљеним сведочанствима и потврдама бројних папа, владара и црквених ауторитета. Исидорове су декреталије вековима коришћене у сукобима између Рима и Цариграда, а у циљу доказивања да Рим наводно има примат над свим црквама. О томе је писано:
Око пола века касније (850. године) појавила се нова кривотворина, и то, поново ниоткуда: тзв. Псеудо-Исидорове декреталије, познатије као „Лажне Декреталије“. Ова серија разних папиних кривотворина врло је ојачала папство учинивши га врховним ауторитетом, те потпуно независним од свих световних ауторитета. Резултат је био тај да је Црква, између осталих привилегија, прибавила себи и имунитет пред цивилним судством и законом (…) На тај начин, свештенство је стекло некакву врсту необичне „светости“, која га је уздигла изнад обичних људи
Та „светост“ Римске цркве касније ће прерасти у догму о „непогрешивости папе“. За све што би им пало на памет да им треба, они би фалсификовали разна стара документа и писали нова, која би потом приписали неком цару или ранијем папи, па чак и мртвим људима који из гроба или с неба шаљу писма папама, попут апостола Петра, као што смо видели. Такође, ове Декреталије су имале сврху да папу прикажу као човека коме су франачки владари подређени, тј. имало је скоро исту политичку сврху као и „Константинова даровница“. Међутим, колико је то био очигледан фалсификат говори и чињеница да су га признале и саме римске папе. У њиховој је Католичкој енциклопедији записано следеће у вези с тим:
Ту се налази 60 апокрифних писама и одредаба, које се приписују папама од Клемента (88-97) до Милдијада (311-314). Од тих 60 писама 58 су фалсификати (…) Од 33 писама, које се приписују папама од Силвестра (314-335) до Гргура ИИ (715-731), њих 30 су фалсификати (…)
И о њима, али и другим фалсификованим или преправљаним текстовима често су говорили и сами бивши католички бискупи, од којих су неки имали чак и директан приступ ватиканским архивама. Колико су често папе користиле лажна документа у своју одбрану, а нарочито када су продубљивале раскол између западног и источног хришћанства, говори и чињеница да су источни хришћани Ватикан звали „леглом фалсификата” још у Средњем веку.
У 12. веку начињен је Грацијанов декрет (лат. Децретум Гратиани) који чини темеље канонског права Римокатоличке цркве, и који такође представља обичан фалсификат. Од преко 300 извода које је неки Грацијан употребио за сачињавање тог дела, само њих 11 није било фалсификовано. Користио је и споменуте фалсификате, Константинову даровницу и Исидорове декреталије. Но ипак, главни разлог што је сачињено ово дело јесте покушај оправдавања оног што ће Римска црква чинити у наредним вековима преко Инквизиције. Штавише, Инквизиија је основана управо у времену када је настао „Грацијанов декрет“. У њему пише да је „хришћански“ мучити и убијати све „јеретике“, па било да у њих спадају прави криминалци или пак људи који не желе да се поклоне римском понтифексу:
Најмоћније средство новог папског система је Декрет Грацијана, из средине 12. века. У њему се налази велик број фалсификата (…) По њему је законски легитимно силом терати људе да буду побожни, јеретици да се муче и убијају, и да им се имовина одузима; да убијање из Цркве изопштене особе није убиство; да је папа изнад закона, и да је равноправан са Божијим Сином!
Тако је настала и догма о папи као „заменику Исуса“ или „представнику Божијег Сина на Земљи“. Зато папе и до дан-данас носе титулу Вицариус Цхристи, која се у фалсификованој „Константиновој даровници“ наводи као Вицариус Филии Деи. Узгред речено, нумеричка вредност латинских слова у овом изразу износи 666. Мада је Римска црква због тога јавно порекла да овако гласи једна од титула римских папа, ипак их одају и други извори у којим се помиње ова њихова титула.
Онда, Тома Аквински, кога Римокатоличка црква сматра једним од својих највећих теолога и кога је чак прогласила за светитеља, написао је Сумма Тхеологица – дело које чини темеље учења Римокатоличке цркве, али које је такође било засновано на фалсификатима, јер је у њеном сачињавању тај Тома Аквински неретко користио Грацијанов декрет као свој извор. Тома Аквински је познат и по делу „Заблуде Грка“ (лат. Цонтра Еррорес Граецорум), где се ово „Грци“ односи на источне хришћане, и у којем је аутор писао како исти треба да се уједине с Римом, упркос томе што је Рим био тај који се одвојио. У делу Сумма Тхеологица су на једном месту сакупљене све савремене догме Католичке цркве, која се позива баш на Тому Аквинског када жели да исте оправда. Један део подсећа и на Грацијанов декрет, када се говори о дефиницији јереси:
(…) Са једне стране, то је грех, због којег они (јеретици) не само да треба да буду изопштени из Цркве, већ треба да буду изопштени из света смрћу.
И у наставку од истог текста:
Као што фалсификатори новца и други чинитељи зла бивају од стране секуларне власти осуђени на смрт, тако постоји много више разлога да јеретици буду не само изопштени, већ и да се усмрте.
Но, Рим ни ту није стао. Још један грандиозни фалсификат из Ватикана заузима посебно место у историји. Реч је о делу „Књига о папама“ (лат. Либер Понтифицалис). Ово дело је за циљ имало да прикаже да је први папа наводно био апостол Петар, и да су све папе његови наследници. А пошто је Петра одредио сам Исус Христ за ту службу, наводно да буде први епископ над свим црквама, онда је „логично“ да и његови наследници треба да буду једини поглавари над хришћанством.
Либер Понтифицалис садржи списак свих папа од „св. Петра“ до 15. века. Међутим, познато је да је тај списак римских папа често мењан и допуњаван током више векова, толико да се не зна ко су уопште били аутори. У самој је Католичкој енциклопедији записано, како је „у само ретким случајевима могуће одредити ауторе“, тј. не знају се аутори биографија од већине папа. И не само да се не знају аутори, већ се на истом месту признаје да је то дело пуно грешака, и да садржи и апокрифне и фалсификоване допуне:
У већини рукописа на почетку се налази кривотворен текст као дијалог између папе Дамасија и Светог Јеронима. Тај текст писама је сматран веродостојним у Средњем веку…
И даље, у наставку:
Дишесне је упечатљиво и потпуно доказао како су прве серије биографија од Светог Петра до Феликса ИИИ сачињене најкасније у доба Феликсовог наследника Бонифација ИИ, и да је њихов аутор био савременик Анастасија ИИ и Симаха.
А ко је био тај папа Симах, чији је савременик био један од аутора „Књиге о папама“? То је био још један папа који је познат по фалсификовању докумената. Он је начинио тзв. „Симахејеве фалсификате“, који су и од стране свих садашњих историчара и од стране самог Ватикана признати као такви. И у Католичкој енциклопедији се опет наводе као фалсификовани документи. Они су том папи Симаху послужили у сукобу са конкурентом за престо папе, Лаврентијем, а који је требало да потврде његово наводно право да „папе нико не може да осуди“ ни за какво недело – још једна идеја као темељ догме о „непогрешивости и божанској ‘савршености’ папа“.
И на крају додајмо, да је и почетком 20. века и недавне 2001. године, списак папа из Либер Понтифицалис преправљан: исправљено је чак две стотине „грешака“, с тим да се највише њих односило, не случајно, на биографије папа из прва два века митске историје папа од „светог Петра“.
Такође, за пример можемо навести чувене, озлоглашене „Протоколе сионских мудраца”, који се и до данас приписују Јеврејима, као тобожњим „владарима света”, а како то неки умеју да тврде. Но ипак, већ је доказано да је ово само још један фалсификат спремљен у кухињи Ватикана, овог пута устремљен против Јевреја, наравно из политичких и идеолошких побуда. Римска црква, са својим чедом Инквизицијом, била је и остала највећи извор антисемитизма, па зато и не чуди што је покушавала преко овог фалсификата да по ко зна који пут оптужи Јевреје за све недаће у свету. У том делу, а које се приписује Јеврејима, пише како они тобоже желе да овладају целим светом, и како су спремни да униште сваког ко им се у томе супротстави.
Међутим, довољно је погледати текст тих „Протокола“, па видети да се тамо налазе све идеје које заступа у ствари Ватикан, а које су у потпуној супротности са законима јеврејске Торе. Неке од њих јесу: да политика нема никакве везе са моралом – и више но јасна асоцијација за Римску цркву; да народима треба владати силом – а како се папска религија ширила међу народима ако не силом?; да циљ оправдава средство – најпознатија крилатица језуита; тзв. право јачега (иначе, главно начело теорије еволуције); идеја о стварању Светске владе – заправо, за светску владу и тзв. Нови светски поредак јавно су се залагале римске папе; и постоји још низ других, бројних идеја из тих Протокола које је лако повезати са планом Римске цркве о владању светом, а које је она на крајње наиван начин покушала да припише Јеврејима. То се зове заменом теза.
Римски фалсификатори су у те „Протоколе“ убацили неке од израза који су типични за Тору, мислећи да због тога неће бити откривени, попут израза „гојим“ за не-Јевреје, или библијског израза „Божији народ“, и томе слично. Тамо пише и да Јевреји желе да поставе неког „израелског цара“ за владара света, и да желе да освоје Рим, како би тај њихов цар постао нови папа (?!); међутим, ми знамо да је истина потпуно друкчија – римске папе су те које су одувек желеле да освоје град Јерусалим, и папа је тај који жели да буде владар света.
Још је наивније у тим Протоколима приказана сама Римска црква. За њу тамо пише да је извор највећег морала и главни стуб одбране човечанства од „злих Јевреја“ и њихове „жидовско-масонске завере“ завладавања целом планетом. Записано је да је Римска црква највећи противник Јевреја, те да им је зато главни циљ уништити Римску цркву. Наравно, истина је опет потпуно супротна – Рим је тај који је одувек желео да уништи Јевреје, и Ватикан је тај који Јевреје сматра главном препреком у остварењу свог циља завладавања светом!
Читајући Протоколе, у ствари, ми добијамо одличну слику о плановима Римске цркве, и о свему ономе што је учинила током историје и што планира да учини у будућности. Веома је провидно у том фалсификованом делу Рим описан као једини спаситељ света од Јевреја и масона, а папа као неко ко нас наводно једини може одбранити од хаоса и ратова које исти ти „ционистички владари света“ изазивају. У Протоколима је чак записано и то да су заправо Јевреји били творци протестантске Реформације – опет, једног од главних противника Римске цркве у Средњем веку. Док се на једном другом месту у уста Јевреја стављају следеће речи: „Једино језуити могу да се пореде са нама“.
Штавише, дефиинитивно је већ доказано да су „Протоколе” написали папини језуитски свештеници у 19. веку, и то тако што су преписивали (извршили плагијат) из дела званог „Дијалози у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“ (франц. Диалогуе ауx Енферс ентре Мацхиавел ет Монстесqуиеу), француског књижевника Мориса Жолија. Једина разлика је у томе што се у делу из ког су преписивали, Јевреји не помињу, већ је то био политички памфлет против француског цара Наполеона ИИИ.
„Протоколи сионских мудраца“ су први пут издати у Русији 1905. године, под називом „Долазак Антихриста и зацарење Сотоне на Земљи“, где се овај Антихрист поистовећивао са наводним долазећим „царем јудејским“. Протоколи су били нарочито популарни у времену совјетске Русије и владавине њихове антисемитске и антитеистичке идеологије комунизма, док су још већу популарност имали у нацистичкој Немачкој; они су били искоришћени као један од повода да се Јевреји истребљују. Адолф Хитлер је у својим говорима спомињао те Протоколе, а у књизи је „Моја борба“ (нем. Меин Кампф) управо њих наводио као главни „доказ“ да Јевреји желе да завладају светом, те да је зато „оправдано“ убијати их, без обзира што је истина поново сасвим супротна – Хитлер је био тај експонент оних који су желели да завладају светом, оних који су уништавали неистомишљенике, изазивали ратове, итд.
У вези са књигом „Моја борба“ Адолфа Хитлера, једним од светских бестселера савременог доба, није на одмет рећи и да је то још један од ватиканских фалсификата. Тачније, то је (не)дело написао Хитлер, али га је после преправљао и већину од написаног променио језуитски свештеник Стимфл. О томе је писао и сам припадник Хитлерове нацистичке партије:
Добри отац Стимфл, свештеник великог знања, и уредник књига из Мисбаха, месецима је преправљао књигу „Моја борба“. Из ње је избрисао наивне грешке и веома инфантилне и плиткоумне (Хитлерове) ставове.
Целокупну искристалисану слику добијамо ако знамо да су нацизам створили управо језуити, и да је већина Хитлерових сарадника и официра била део окултних и језуитских друштава, попут Реда Малтешких витезова. И „Протоколе“ и ту „Моју борбу“, у којима се Јевреји оптужују да су једини извори зла на планети, написали су дакле исти папини језуити, све у циљу да са себе скину белег геноцидних тирана света, а да га у исто време прикаче на оног ко им највише смета.
За крај можемо навести и речи француског историчара 19. века, Алфреда Мишјелса, о томе каква се историја данас учи:
Њена (аустријско-римска) историја је најмање позната од свих других: језуити, будући господари земље, на вјешт су је и дрзак начин фалсификовали. Хормаир, 25-годишњи директор бечке архиве, називље све књиге дотле штампане, у погледу томе, да нијесу ништа друго него радови по наруџбини и унапријед уговорене измишљотине. Лаж влада на обалама Дунава. Владари, који су управљали земљом, помоћу лукавства и помоћу силе, хоћаху још да преваре и будућа покољења. Они даваху да се штампају лажна ђела, да им послуже као илузије. Ниједном историчару није било могуће да дође до истинитих докумената; архива бијаше запечаћена као каква гробница.
Мада се зна да је велики број фалсификата био начињен у Средњем веку, као и током читаве историје, ипак нам остаје да су у Ватикану створени неки од највећих фалсификата икад у целокупној прошлости човечанства, а који су неретко чинили прекретнице у историјским догађајима и од којих се многи и дан-данас сматрају веродостојним документима.
Управо један од таквих докумената има тесне везе и са пореклом Хрвата. И Србима и Хрватима, и уопште Словенима, била је намењена и потом наметнута једна посебно лажна и фалсификована историја. У Ватикану фалсификовани документи постали су саставни део свих савремених школских уџбеника из историје, али један од њих заузима истакнуто место. Ради се о делу „О управљању царством” (лат. Де Администрандо Империо), које се приписује византијском цару из 10. века – Константину ВИИ Порфирогениту.
Порфирогенитово дело – ватикански фалсификат о пореклу Хрвата и Срба. Велика Хрватска
Попут Јевреја, и Срби су незаобилазна жртва манипулација Рима и његове фалсификоване историје. Дело „О управљању царством“ Константина Порфирогенита, као главног извора о пореклу и доласку Словена на Балкан, исто је фалсификовано, попут горе описаних докумената, као и бројних других који овде нису споменути. Већина историчара би се сложила да када не би постојало ово Порфирогенитово дело, онда о доласку и пореклу Срба и Хрвата, и пореклу њихових имена, не бисмо знали ништа, и у њиховој најранијој историји остала би рупа. Баш та чињеница подстакла је Ватикан да то дело фалсификује. Баш то сазнање, да ће лажирањем главног историјског извора о најдаљој прошлости Срба и Хрвата моћи да измени будућност тог народа, и да ће истим моћи да манипулише, био је главни мотив Ватикану да настави са својим уобичајеним прљавим послом прикривања истине. Зар би и могла да пропусти овако лак плен?
Да бисмо видели истинско порекло Хрвата и имена Хрвата, као и значај таквог сазнања, неопходно је прво проверити постојећа тумачења и теорије, а која су углавном базирана на делу византијског цара Порфирогенита. И заиста, довољно је погледати ставове званичне науке о пореклу Хрвата и имена „Хрвати”, па видети да су исти засновани искључиво на овоме Порфирогенитовом делу као главном извору. Ипак, колико су њихови ставови исправни, показаћемо сад на основу самог текста тог дела, који је заправо још један у низу ватиканских фалсификата. А као што ћемо касније приказати, порекло и цела историја Хрвата је фалсификована – исто као и у случају историје Срба и многих других народа по свету.
Да поменуто дело заиста представља фалсификат о пореклу Хрвата показаће нам примери из самог текста. Први од њих говори о томе како је наводно настало име Хрвата. Овако је тамо записано:
‘Хрват’ на словенском језику значи ‘онај који поседује велику територију’.
У Порфирогенитовом делу пише да су Хрвати тако названи зато што су у своме поседу наводно држали многе земље и велику територију. Занимљиво је да у истом делу писац чак и Франачку, која је држала половину Европе, назива „велика Франачка“ (иако то није сам назив државе), па онда чуди да је и једно од словенских племена називано „Велики Хрвати“.
Очито је да назив „Хрват”, не ни на једном словенском језику, већ ни на једном језику на свету не значи „онај који држи велику територију”. А зашто би онда један византијски цар написао тако нешто, поготово ако се узме у обзир да је цар Порфирогенит био веома образован владар?
Званично објашњење гласи да је Порфирогенит, наводно, записао такво порекло имена Хрвата, пошто је та реч веома слична грчкој речи хора, што би значило „земља“. Међутим, ни у том случају није нимало јасно зашто онда хрватско име не значи „земљани“, „они који држе земљу“, а не „они који држе велику територију“. Но, сву ту гунгулу лажи разоткрива следеће питање: Како то да су Хрвати, који су се доселили са Србима на Балкан, како каже Порфирогенитово дело, добили име по грчкој речи хора, а да су Срби добили своје име по латинској речи сервус? И Хрвати и Срби су се заједно доселили на Балкан, али је византијски владар Србе назвао по латинској речи за „роба“, а Хрвате по грчкој речи за „земљу“; па да ли се у Византији говорило латинским или грчким језиком? Још је већи проблем у томе што у Порфирогенитовом делу пише да назив „Хрват“ има такво значење на словенском језику, а не на грчком, тако да та њихова прича о вези грчке речи хора и имена „Хрват“ не пије воду. Сасвим је јасно да је то неко уметнуо у Порфирогенитово дело у каснијем добу.
Такође, „Порфирогенитово“ извођење српског имена од латинске речи серви у значењу „робови“ немогуће је из још једног разлога, а то је да су и у Средњој Европи – исто као на Балкану – живели Срби под тим именом. Средњоевропски Срби се касније спомињу у франачким аналима, и то су Срби који нису никад били под влашћу Византије, нити су долазили на Балкан, па нису ни могли да добију такво име по латинској речи за „робове“ од византијског цара. О овоме је говорио и најзнанији хрватски историк, Фердо Шишић.
Он је сматрао да је порекло имена Хрвата и Срба, које наводи Порфирогенит, ненаучно и нетачно. Он слично каже да ако су Срби заиста добили назив по латинској речи за робове, како онда објаснити тврдњу цара Порфирогенита да су Срби потекли од некрштених Срба из тзв. „Беле Србије“ у Средњој Европи, која се дакле називала Србија иако се налазила ван Балкана и домашаја Византије? Значи, звала се Бела Србија пре но што су Срби тобож уопште постали робови византијског цара, те он није ни могао да им да име Серви, у значењу „робови“, чак и ако не узмемо у обзир све друге изворе из Раног средњег века и античких времена који нам говоре о српском имену. Ово није толико битно као додатни доказ да је етимологија српског имена од речи серви нетачна, већ је битно из разлога што показује колико су фалсификатори били неопрезни и аљкави у свом наивном и са великом мржњом мотивисаном кривотворењу историје Хрвата и Срба.
У вези са тим, историчар Иван Лучић, који се често сматра „оцем хрватске историографије“, Порфирогенитове је тврдње о Хрватима и Србима називао „трабуњање Латина“. Док коначан доказ долази из самог Порфирогенитовог дела:
Чак и да не знамо ништа о њему као фалсификату, дакле, чак и да га сматрамо за веродостојно дело, само је један податак довољан да сруши целу ту илузорну вавилонску кулу од фалсификованих карата. Наиме, у време цара Ираклија, а у чије су време Срби наводно добили име по латинској речи за „робове“ (лат. серви), уопште се није говорило латинским, већ грчким језиком! Штавише, у Византији се говорило грчким од тог доба, па све до нестанка исте у 15. веку; латински није био службени језик на византијском двору. Како су онда могли Срби добити име по латинској речи за робове, пошто су наводно били „робови ромејског цара“? На грчком се „роб“ не каже ни сервус, нити нешто слично томе, већ доулос. То је само додатни доказ да су ватикански фалсификатори, који су писали и говорили латинским језиком, само убацили ту неистину о пореклу имена „Срби“, претворивши грчко доулос у латинско сервус. Онај који је у Порфирогенитовом делу записао да су Срби „робови“, тај исти је у много каснијем добу говорио да су Срби, и уопште Словени, „ропска раса“ којом треба да се влада. Да није толико провидно и наивно одрађено, можда би и могло да им се поверује.
И као што је Рим Србе хтео да понизи назвавши их својим робовима, тако је на сличан начин, у том спису, хтео Хрвате да прикаже као славан народ и најзначајнији политички фактор на Балкану, а у циљу да их одвоји од Срба. Зато тамо и пише да назив „Хрват“ значи „онај који држи велику територију“. С тим у вези, чак и да се у Византији тада није говорило грчким, већ латинским језиком, опет се наилази на контрадикторност, јер је име Хрвата код Порфирогенита изведено од грчке речи „хора“, што значи „земља“. Зато у истом делу и пише како је хрватско име наводно настало од „неке словенске речи“. На који год начин покушамо да оправдамо дело Порфирогенита, увек наилазимо на неко противречје.
У вези с тим у истом тексту се спомиње и термин „Велике Хрватске“, иако никад ни на једној јединој карти Европе није забележено постојање државе са тим именом. Штавише, овај назив је највише био популаран за време оснивања усташке државе НДХ, кад се под тим подразумевала Хрватска која је требало да обухвата и Словенију и Босну и Херцеговину и делове данашње Србије. Међутим, као што никада у историји није постојала Велика Србија, тако исто није постојала Велика Хрватска, а нарочито не у Средњем веку. Уосталом, нико од историчара и не зна где се тачно у Средњој Европи Велика Хрватска налазила.
Често се ова тзв. „Велика Хрватска“ поистовећује и са средњоевропском Белом Хрватском из Порфирогенитовог дела, но ипак, ни она никада није постојала. Некоме ће то можда изгледати чудно, али то тако бива када се крене у разоткривање фалсификата, просто је немогуће не наићи на ствари које је теже прогутати из једног залогаја. Ипак, сву ову гунгулу око термина Велика, Бела Хрватска решили су већ сами хрватски историчари. Ево шта каже чувени хрватски лингвиста и историк Ватрослав Јагић: „Бела и Велика некрштена Хрватска је измишљена земља“. Потпуно исто се каже и за тзв. некрштену (паганску) Белу Србију, која се исто наводи у Порфирогенитовом делу, као сусед Беле Хрватске:она није постојала.
Савремени хрватски историчар Иван Мужић потпуно разјашњава сву ову проблематичну ситуацију, кад каже како „Ознака мегале у ДАИ нема значење просторне величине. То није Велика Хрватска него стара, прва Хрватска из које су (се) Хрвати иселили. М. Кузмић је точно протумачио појмове Бијела и Велика Хрватска у ДАИ. Он је навео 24 примјера, а од тога су 22 примјера из дјела разних писаца који потврђују да мегале значи стара, старија, прва“. И ето објашњења: није то ни Велика, ни Бела, нити било која друга обојена Хрватска, то је „Стара Хрватска“, што ће рећи, првобитно место са којег су Хрвати дошли на Балкан.
Победници из Рима пишу историју: Како су Полапски Словени постали „Бели Хрвати“
Видели смо дакле да је „Велика Хрватска“ заправо стара Хрватска, тј. место из ког су Хрвати, као део Словена, дошли на Балкан. Сада ћемо разрешити и мистерију „Беле Хрватске“. Кренућемо од етимологије саме речи „бела“.
Чувени хрватски етимолог Петар Скок словенску је реч „бела“ извео од латинске речи алба, која има исто значење. Заиста, словенска реч „бела“ је настала као и та реч у другим тзв. индо-европским језицима: староенглеска албе, немачка албиз, грчка алпхос, итд. Реч „бела“ и има исти сугласнички корен као и реч алба, а то је Л-Б, с тим да је у словенским језицима дошло до замене места гласова „л“ и „б“. Притом, занимљиво је да је та реч вероватно потекла од семитске, тј. хебрејске речи са истим значењем: „лаван“ или „лабан“.
Тако је и једна река у данашњој Немачкој, око које су су живели Словени (познати и као Венди), носила слично име – Алба (лат. Албис), нама познатија као Лаба или Елба – иначе, једна од највећих река Средње Европе. Словенска племена која су живела око Лабе позната су у савременој историјској науци као Полапски Словени. Управо је ово име синонимно за име „Венди“.
Скок је зато сматрао да је Порфирогенит измислио „Беле Хрвате“ од Хрвата који су живели у великој области око реке Лабе, или да је само помешао реч алба у значењу „бело“ са речју Алба за реку Лабу. И заиста, неки од Порфирогенитових описа „Беле Хрватске“, као земље која се налазила северно од Баварске, потпуно се поклапају са локацијом Полабља.
Једини проблем у овоме јесте што се Хрвати око Лабе не спомињу ни у једном другом извору, иако су писани извори о средњоевропским Словенима веома бројни. Ти извори, без изузетка, знају само за Венде/Словене, као и бројна имена словенских племена, али ни на једном месту се не спомињу Хрвати, бар не у Полабљу. Једини средњоевропски Хрвати су Хрвати који се спомињу у делу Пољске и Украјине, како их то наводе арапски извори, али не у Полабљу. Стога, око реке Лабе су становали Словени, не изричито словенско племе под именом Хрвата.
Из свега до сада реченог долазимо до јасног закључка: у свом фалсификовању историје, с циљем да Хрвате завади са Србима, као два припадника истог народа, Ватикан је просто од Полапских Словена измислио „Беле Хрвате“. Овоме би у прилог додатно ишло и помињање тзв. „Црвене Хрватске“ од стране хрватских историчара…
Незванични римски конкордат: Црна Гора претворена у „Црвену Хрватску“
Али, као што нису постојале Велика и Бела Хрватска, тако исто није постојала ни Црвена, јер ни њено постојање никада није забележено ни на једној карти Балкана, нити ико зна које земље је иста обухватала. Из тог разлога ови термини неретко се злоупотребљавају, док су извори који говоре о Црвеној и Великој или Белој Хрватској искључиво од римокатоличких, тј. западњачких писаца. Да помена о Црвеној Хрватској, а за коју су морали да знају и суседни Срби, нема нити у једном источном и српском историјском извору, чак и они најгласнији антисрпски браниоци „Црвене Хрватске” су потврдили:
Српски извори нијесу (…) спомињали Црвену Хрватску, а нарочито не они од Немањића, па касније.
Једни тврде како је Црвена Хрватска под собом имала Приморје, попут средњовековне земље Паганије, Захумља и Травуније. Међутим, добро је познато да су ово у ствари биле српске земље, које се наводе као српске чак и у делу Константина Порфирогенита. Било је и оних који су за „Црвену Хрватску” сматрали простор Црне Горе, као горе споменути аутор, иначе сарадник усташког покрета и познати фалсификатор историје Црне Горе, који је тврдио да је „Црвена Хрватска” настало од назива „Црна Гора”, цитирајући (злоупотребивши) речи хрватског историчара Наде Клаић:
Данашња Црна Гора… још се у XВ вијеку звала Чрмна и Црмна Гора (а то је од адјектива ‘ч р м н’, који је облик старији од ‘црвен’). Од ‘црнина’ постала је ‘црна’, као од Црмница (крај у Црној Гори) Црница.
Мада горње објашњење можда има везе са пореклом назива „Црна Гора”, у сваком случају нема ни помена о „Црвеној Хрватској”, нити може имати везе са називом било којег народа или државе. Штавише, ово иде у прилог ономе што је тврдио хрватски етимолог Петар Скок, да је назив „Црвена Хрватска” настао (извртањем) од „Црмница”, имена области у Црној Гори. Ово потврђује да су фалсификатори од назива црногорске области могли измислити Црвену Хрватску. Исто је писао и хрватски историчар Вјекослав Клаић, са том разликом да је он тврдио супротно: да је од имена „Црвена Хрватска“ настало име „Црмница/Црвена гора/Црна Гора“. О томе су говорили и хрватски историчар Натко Нодило, српски лингвиста Ђура Даничић, затим, опет хрватски историчар Милан Шуфлај, итд. Наравно, Клаићу није сметало што ниједан извор, па чак ни Порфирогенитово дело, не помиње ту „Црвену Хрватску“, док једини извор на који се ослања – Дукљанинов Летопис – исто не помиње његову „Црвену Хрватску“ у свим својим преводима. И сам Клаић каже:
Занимљиво је да позната „Хрватска кроника“, која (…) није друго него до свакако прије 1510. године састављени пријевод љетописца попа Дукљанина, не познаје Црвену Хрватску (…)
Скок је и на Црвену и на Белу Хрватску гледао као на измишљотине Порфирогенита и Попа Дукљанина (или ће пре бити да су то измишљотине Ватикана?), те да је Црвена Хрватска дакле могла настати од назива једне области у Црној Гори или чак од имена српског племена Кучи. Поново, прича о овој „Црвеној Хрватској“ највише је пропагирана у 20. веку, и то, углавном од стране усташког режима хрватске државе, док се часопис Хрватске странке права звао управо Црвена Хрватска, а чији је оснивач био Анте Старчевић. И сам Србин пореклом, Старчевић, највише је познат по својим изјавама антисрпских и антисемитских конотација, мржњи према свему што је српско и словенско, као и својој књизи у којој је Србе назвао стоком и животињама: „Пасмина славеносербска по Херватској”. Користио је нацистичку терминологију, те Србе и Јевреје видео као „нижу расу”, док је читави Балкан сматрао за искључиво хрватску земљу, заступајући тезу тзв. „Велике Хрватске“, која никад није постојала. Можемо навести само један цитат из споменутог његовог дела, у којем се Милош Обилић и српски цар Стефан Душан називају Хрватима:
У Стефану-Душану угаси се последњи трак… херватске династие Немањићах, који кроз векове… владаху източно-северних покрајинах Херватске.
Овакви ненаучни ставови могу се срести и код албанских „историчара”, а који тврде да су Немањићи били тзв. албанска владарска династија. Не случајно, то се пропагирало у склопу идеје о „Великој Албанији” – на сличан начин као што је исти политички иницијатор – Ватикан – уредио да се пропагира и идеја „Велике Хрватске”.
Хрвати под божанском заштитом папе
Осим прича о Великој и Црвено-Белој Хрватској, у делу Порфирогенита, „обрађеном” и преправљаном у ватиканским кривотворницама, наилазимо на острашћено величање римских папа, што је и сасвим очекивајуће. Жеља Запада, на челу са Ватиканом, да Хрвате одвоји од својих корена и словенских народа, и да њихово порекло и историју фалсификује, огледа се и у наводима Порфирогенитовог дела у којем се Бели Хрвати приказују као народ под личном заштитом папе, као папина љубимчад. Један од тих навода каже следеће:
(Хрвати су) од истог римског папе примили благослов, те им је речено да ако неки туђин нападне Хрвате и заподене рат против њих, да ће се онда моћни Бог борити за Хрвате и штитиће их, а Петар, Христов ученик, подариће им победе.
Ни за један други народ папе нису дале овако убедљиве гаранције заштите и „Божије помоћи”. Чак им и Петар помаже, кога Римокатоличка црква иначе сматра претечом папа или „првим папом”, иако се за Петра нигде у Светом Писму не каже да је живео у Риму, нити доводи у везу са Ватиканом и папама. У горњем цитату јасно се види жеља Ватикана да пригрли Хрвате у своје окриље, и да од њих начини борце против непријатеља Рима, као што су били и остали „шизматични Срби”, Јевреји, Руси и други. Ватикан је од Хрвата само хтео да начини нову крсташку војску, поред германске и смртно лојалне језуитске коју је поседовала, као и новопридошле мађарске „апостолске” војске. Овога је био свестан чак и антирспски опредељени хрватски политичар – Франо Супило – издавач часописа „Црвена Хрватска“:
Напротив, хрватски народ је посве друкчији. Тко је томе крив? Вјерозакон. Изручили смо народну свијест и савјест перфидији и интригама Римске цркве, оног Рима (…)
У Порфирогенитовом делу, пре папиног „благослова“ над Хрватима, наводе се и ове речи у сличном контексту:
Ови покрштени Хрвати не нападају туђинске земље изван својих граница, јер им је тако заповедио папа римски, давши им некакву врсту пророчког одговора (…) Након крштења, Хрвати су се заветовали (…) у име Светог Петра апостола да никада неће започети рат са туђином, већ да желе живети у миру са сваким ко то исто жели (…)
Из горњег цитата јасно се види несакривена жеља аутора да оправдају све прошле крсташке ратове, и оне које је папа планирао убудуће, против туђина (није тешко погодити на ког се „туђина“ ту мисли), заоденути пророштвом, мистицизмом, папским заповедима и причом о невиним Хрватима, који су се чак и „заветовали“ да ће бранити само „своју територију“. И више је него провидно да се овде назиру идеје из каснијих векова него што је то време писања овог дела.
Ево још једне потврде од историчара који је исто покушавао у својој књизи да одбрани „веродостојност“ сваког појединачног цитата у Порфирогенитовом делу, и који је исто заступник званичне, фалсификоване историје Хрвата, али је ипак и сам признао оно што је очевидно:
Та прича о споразуму између Хрвата и папе је нејасна (…) Можемо рећи да је тај споразум творевина непознатог аутора Константиновог извора.
А у наставку се даје и објашњење. Иако је његов аутор нудио разне могуће разлоге, несвесно је признао о чему је ту заиста реч:
Могуће је да је тај (непознати) аутор желео да пронађе некакве раније везе између Хрвата и Рима, да би оправдао политичку ситуацију свог времена (…)
Ако је ова прича о Хрватима који се заклињу папи заиста измишљотина (као што највероватније и јесте), онда је њен непознати аутор, као Константинов примарни извор, имао разлога да то учини. Политичка порука тога је да су Хрвати били одани папи, и да је Рим имао одређену врсту контроле над њима (…)
Треба ли већи доказ од ових речи? Поновимо, ово су речи историчара који Порфирогенитово дело сматра веродостојним и који покушава да одбрани целу фаслификовану историју Хрвата и Срба.
Такође, стално спомињање „светог Петра апостола“ још додатно доказује да су аутори били ватикански фратри, пошто је Римокатоличка црква ионако Петра прогласила за тобожњег „првог папу“. Не постоји ниједан рационалан разлог зашто би византијски цар толико пута спомињао „пресветог папу“и „Светог Петра апостола“. Штавише, таква је терминологија у потпуности истоветна са оном која се види и у најпознатијем ватиканском фалсификату – „Константиновој даровници“. Тамо се у релативно кратком тексту користи већи број истих израза као у делу Константина Седмог: „пресвети папа“, „свети апостол Петар“, те некакве заклетве у њихово име, итд. Сасвим је јасно да је (криво)творац оба ова списа био Ватикан.
Горњи текст је одломак из књиге др Стевана Томовића „Историја Хрвата – велики ватикански фалсификат“
FAQ
Poslato: 18 Okt 2015, 09:46 
