banjalukaforum.com

Saradnici fasista

Упокојио се, у 102. години, Хрвоје Магазиновић, Хрват који је волео Србе
12.04. 2015 Српски културни клуб

На Велики Петак 10. априла у 17:50 , наш друг и старији брат, слуга Божији Хрвоје Магазиновић, у својој 102. години живота променио је светом и упокојио се у Господу нашем Исусу Христу.

По сведочанству жене која се последњих година бринула о њему, Хрвоје се упокојио мирно, држећи је за руку.

Нека му Господ опрости сагрешења и дарује му рајско насеље.

Хрвоје Магазиновић рођен је у Задру 29.5.1913. г. Основну школу похађао је на острву Молат и у Сплиту, где је и матурирао на Реалној гимназији 1932. г. На београдском Правном факултету дипломирао је 1937. године, а степен магистра привредног права стекао је на Правном факултету у Загребу 1970. године. Праксу адвокатског приправника вршио је у Сплиту и Бањалуци. Објавио је више радова из правне области.

Још за студентских дана политички се определио за ЈНП Збор, чији је бановински секретар био у Бањалуци од 1939. године до распада Краљевине Југославије 1941. године. Пред усташким прогонима успева да се спасе бегом у Београд. Ту му се придружује вереница Зора Кесић, из Бањалуке, с којом склапа брак.

У грађанском рату сарађује с антикомунистичким Српским добровољачким корпусом, с којим се, у јесен 1944. године повлачи у Словенију, па у Италију. После боравка у логорима Форли и Еболи, прелази у Трст, где га 23.3.1949. г. хвата југославенска Удба. У Постојни бива осуђен на 20 година робије. После скоро 11 година робијања, са првих 9 месеци тешких мучења, те боравка у затворима у Љубљани, Београду, Сремској Митровици и Пожаревцу, бива ослобођен 29.11.1959. године.

Након две године успешног рада на правним пословима у београдском Аутотранспорту, Удба га протерује из Србије. Од 1963. године. у сплитском Бродоградилишту ради на комерцијалним правним пословима. Године 1990. одлази у пензију.

Своја сећања описао је у својим мемоарима „Кроз једно мучно стољеће“, које можете да читате путем Новог Видела.

Хрвоје Магазиновић, аутор књиге сећања „Кроз једно мучно стољеће“, дао је један опширан интервју за Радио-телевизију Републике Српске, у трајању од сат ипо времена, од кога је аутор Валентина Леканић направила документарни филм. Интервју је водио професор историје Зоран Пејашиновић, а филм је емитован у два дела, 4. марта и 11. марта, на Првом каналу РТРС.

Кроз колаж Хрвојевих сећања и фотографија, Леканићева и Пејашиновић су успели да осликају Хрвојев портрет, који је читаоцима његових мемоара у многоме познат, али који баца светло на многе догађаје из бањалучког периода Хрвојеве младости, који нису стали у књигу.

1. Zašto nitko od hr. udbaških medija ne spominje lividaciju sina Stjepana Đurekovića, mladog dečka , DAMIRA.
Identična egzekucija je bila i maloljetne kćeri Mile Budaka, Grozde koja je bila silovana i zaklana od partizana tj. OZNE.
2. Glavni susradnik Dimitrija Ljotića iz HR od osnivanja ZBOR-a, a koji su vodili ogorčenu borbu s komunistima gdje je bilo prije rata bilo i nekoliko mrtvih (tada su komunisti bili pod stravičnom represijom režima i zaista su se žrtvovali za ideju i zaslužuju svako poštovanje) koji je danas star 100 god i dan danas živi u Splitu a zove se Hrvoje Magazionović javno govori u svoj knjizi „KROZ JEDNO MUCNO STOLJECE” koju je napisao prije par godina da ga je BAJA zaposlio u splitskom brodogradilištu kao direktora računovostva.
Kako je moguće da okorjeli jugokomunistički zločinac Jurjević BAJA blizak Ozni i Udbi zapošljava zločinca, radikalnog antikomunistu, antisemita i filonacista i najbližeg suradnika Dimitrija Ljotića Hrvoju Magazinovića u splitko brodogradilište krajem šezdesetih kad je isti magazinović došao izravno iz zatvora iz Srijemske Mitrovice? Rješenje se nalazi na 177 stranici knjige "Hrvatska 1945" (njegov dnevnik) svjetski poznatoga novinara i ultra liberala bliskog Karađorđevićima, splićanina Bogdana Radice gdje on doslovno kaže "Jugoslavenski orjentirani Dalmatinci traže najekstremnije kažnjavanje ne samo ustaša nego i onih hrvatskih elemenata koji su surađivali s ustašama ". Dakle u jugoslavenstvu i mržnji prema Hrvatima.
Hrvatski udbaši su prije svega mrzili sve što je hrvatsko (pa bolje i ljotićevac nego bilo kakav Hrvat, i onda se pitamo zašto su Srbi bili dominantni u svim upravljačkim funkcijama) samo da su dokazani antihrvati. Magazinović 40 godina živi na račun hr. mirovine, ali to ga nije spriječilo da svoju knjigu predstavlja po pravoslavnim manastirima po Valjevu, Banja Luci i bezočno laže i blati HR.
Ti isti Bajini OZNAŠI su pobili pola Splita, sve ključne intelektualce, doslovno zaklali dr. Jakšu Račića (str. 183 iste knjige u članku "Nima Splita do Splita"). Usput rečeno , Rijeka je, a ne Split, glasila za najudbaškiji grad u bivšoj ex-YU!!!!
Nitko za te zločine nije odgovarao kad su Oznaši i partizani upadali po kućama kao bande razbojnika kao što kaže Radica ili poludjelih navijača i ubijali sve po redu tko god im se nije sviđao i počinili pravi genocid i aristocid nad hrvatskim narodom.

STARA BANJALUKA - ROBIJANJE SA USTAŠOM
Stožernika školovale srpske gazde
Hrvoje Magazinović delio je uoči Drugog svetskog rata zatvorsku ćeliju u Crnoj kući sa banjalučkim advokatom Viktorom Gutićem, kasnijim stožernikom i ustaškom „gvozdenom metlom“ Banjaluke i Krajine. Svoje doživljaje zabeležio je u knjizi „Kroz jedno mučno stoleće“.

„Vlada Dragiše Cvetkovića 29. oktobra 1940. godine zabranila je Jugoslovenski narodni pokret ‘Zbor' Dimitrija Ljotića, a uskoro su počela hapšenja i odvođenja u zatvore, odnosno logore.
Prvi na redu

Negde je to rađeno uz policijske provokacije, a negde iz čistog mira. Tim hapšenjima upravljala je specijalna policija iz Beograda. Tako sam i ja dopao u banjalučki zatvor Crnu kuću. Ta je kuća još u vreme Austrije ‘ugostila' Vasu Pelagića, pa Petra Kočića i grupu ‘veleizdajnika'. Ugostila je sada i grupu omladinaca ‘Zbora'..."
Zatvorski čuvar me obavestio da se u zatvoru nalaze i dva brata Gutić, advokat dr Viktor i njegov brat Blaž... Viktora Gutića sam susretao na ulici i po sudskim hodnicima, ali nisam nikad imao priliku da se upoznamo.

Onizak čovek, debeo, podbula lica, oči crne kao gavranovo perje, čelo nisko, a crna kosa bujna kovrdžava. Pri svakom susretu posmatrao me oči u oči. Imao sam utisak da je svaki njegov atom ispunjen mržnjom. Ali zašto? Nikada mu nisam stao na žulj, ničim mu se zamerio. Znao sam da je iz vrlo siromašne porodice i da ima samo majku i brata. Studirao je pravo u velikoj sirotinji. Njegova majka malo je mogla uštedeti od mizerne zarade perući podove i rublje u tuđim kućama. Kako je prala u kućama srpskih trgovaca, oni su joj uz redovno plaćanje još dodavali da ponese sinu studentu. To sigurno nije bio veliki novac, ali u svakom slučaju je bio dobrodošao i dovoljan da bi se po gradu pričalo kako Viktora školuje srpska čaršija. Znao sam da je ranije, kao šef krajiških ustaša, bio na robiji. Sad je neumoran u propagiranju ustaških ideja...
Gutić se danima vraćao na razgovor o Ljotiću i „Zboru". Jednog jutra ustao je na poseban, rekao bih izuzetno važan način. Nije me pozdravio dok se nije umio i obrijao, a i te radnje obavljao je nekako službeno. Očekivao sam s nestrpljenjem šta će biti. Kad je toaleta bila gotova, prišao mi je i izjavio:
- Noćas sam promenio odluku. Pre tvog dolaska u Banjaluku, banovinski sekretar „Zbora" za Vrbasku banovinu bio je Živko Brković. Nas dvojica smo se sreli u jednoj gostionici u Mrkonjić Gradu, žestoko smo se posvađali, zgrabio je stolicu i razbio mi glavu. Dugo sam ležao u bolnici.

Tada sam doneo odluku da, kada se uspostavi NDH, odmah ću pod nož staviti svu omladinu „Zbora", a tek onda banjalučke gazde Srbe, pa popove i sve ostale Srbe. Sada, kada sam preko tebe upoznao vaš idealizam, odustao sam od pokolja omladine „Zbora". Sad su prve na redu srpski gazde. To ti i zvanično saopštavam.
Granica NDH na Drini

- Ti, Viktore, govoriš o klanju svih Srba u Banjaluci?
- Ne, ne samo u Banjaluci, nego u celoj Vrbaskoj banovini, pa i ostaloj Bosni i Hercegovini. Bosna će biti čista, bez Srba. Granica NDH će biti na Drini.
- Sve što si mi ispričao, sve je to za normalan mozak neprihvatljivo. Ipak verujem da je to neka tvoja šala ili plod halucinacije. Da bi tako nešto bilo, prethodno bi Jugoslavija morala propasti - rekoh.

DELIO ĆELIJU SA STOŽERNIKOM Hrvoje Magazinović
- Tako je, slažemo se, najpre će Jugoslavija propasti. Tada će se uspostaviti NDH, ja ću postati sva vlast u Banovini i odmah će početi pokolj. Za koji dan Jugoslavija će izazvati Nemačku, a ova će je pregaziti i raskomadati. Srbi su totalni luđaci, oni smatraju da moraju učestvovati u svakom ratu, pa i u ovom. Ne sme biti rata bez njih. Prijatelj sam sa nemačkim konzulom u Banjaluci. On prima obaveštenja iz nemačkog poslanstva u Beogradu, ali prima i ona strogo poverljiva iz Berlina. U Berlinu su sigurni da će Srbiju uvući u rat, a onda - rekao sam ti šta ću činiti. Imaćeš prilike to da vidiš.
(„Kroz jedno mučno stoleće", autor Hrvoje Magazinović, izdavač: Hilandar Valjevo, 2010. godine)
Priredio: Nenad Despot

Dogovor Pijade i Gutića

Pa zar ti, Viktore, tako slabo poznaješ sovjetski sistem pa možeš prihvatiti takve šarene bajke?
- Dok sam u Sremskoj Mitrovici robijao, među nama je uspostavljena saradnja. Imali smo zajedničke štrajkove, pobune, a i manifestacije. Takva je jedna manifestacija održana u velikoj dvorani okićenoj srpom i čekićem i hrvatskom zastavom sa ustaškim obeležjima. Zajedno smo pevali „Internacionalu", „Lijepu našu" i „Vilu Velebita". Tom prilikom zaključen je sporazum, u ime ustaša ja, a u ime komunista Moša Pijade. Ujedinili smo naše snage protiv zajedničkog neprijatelja - velikosrpske buržoazije oličene u beogradskoj čaršiji. O navedenoj proslavi sam kasnije čitao u nekom ilegalnom listu KPJ, „Radniku". Tamo je manifestacija opisana sa puno entuzijazma, pozvani su komunisti da pomognu stvaranje ustaške države.
(„Kroz jedno mučno stoleće", Hrvoje Magazinović)