„
И ходам неколико дана и дању и ноћу у недоумењу. Турке видим, а топове чујем…
Видим и димове од запаљених селских кућа: једни од Шапца, а други од Београда у небо се састају, у ведру дану облак начинили...
Небо високо, земља тврда, а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда, а бранити се не можемо. Неизбежно ропство и смрт пред очима видим."
Прота Матија Ненадовић
Након пада источних крајева Карађорђеве Србије, турска офанзива је кренула и на западном фронту. Турци су, на изненађење Срба, подигли мост преко Дрине код Врањева и тако прешли Дрину и опколили Лешњицу, где се налазио војвода Јанко Стојићевић са 600 бораца. Турци су одмах по опкољавању почели са жестоком артиљеријском паљбом по српским положајима а истовремено је турска пешадија копала ровове и на тај начин се приближавала Србима.
Три недеље су српски борци одолевали и одбијали предају. Након што се у турски преговарачки тим укључио и владика зворнички, пореклом Грк, и након што су Турци гарантовали слободу Србима ако се предају, војвода Јанко и његови борци су положили оружје. Турци договор нису испунили, него су све Србе оковане послали за Цариград. Од тога 70-так тих Срба се касније вратило у Србију (остали су помрли или убијени).
Након пада Лешњице, турска војска креће на Лозницу. У Лозници се налазило око 800 српских бораца са 6 топова под командом војводе Петра Молера.
Исту нападачку тактику, коју су користили у Лешњици, Турци су користили приликом напада на Лозницу. Јаки артиљеријски напади и константно приближавање турске пешадије кроз ровове.
Турци су такође Молеру нудили предају али Молер то одбија и након неуспелих преговора са турском делегацијом Молер саопштава својим војницима следеће:
„
Ја, браћо, жив Турцима у руке нећу,а ви како хоћете, ето вам Турака; ја идем на шанац, нека ме убију! Ако ли и ви нисте ради на овај начин Турцима се предавати, а ми да бежимо једну ноћ кроз Турке, па који жив изађе, изађе, а који погине, Бог да га прости! Боље нам је свима изгинути, него се Турцима у руке предавати. До сада сте браћо били на мојој души,а сад вас ја скидам са своје душе и остајете господари од себе; ако ћете се предавати ето вам Турака; ако ћете се пробијати, ја сам с вама.“
Сви су решили да покушају да се пробију. Молер затим, немајући мастила, својом крвљу исписује писмо српским старешинама и у њему описује план пробоја и моли за помоћ. Српски курири су успели да прођу до првог српског логора али како су већ три дана прошла а помоћи није било (устаницима је недостајало и хране и воде) Молер одлучује да се под окриљем кишне ноћи крене у пробој (након 6 недеља од напада Турака).
Срби су успели да напусте Лозницу а да их Турци не опасе. Тек сванућем Турци су видели да су српски положаји празни па су кренули у потеру.
Убрзо је турска коњица стигла српску пешадију. Од 600 српских бораца који су кренули у пробој спасило се око 200, укључујући и војводу Молера.
Тако је пала и Лозница.
Војвода Симо Марковић, иако је у ранијим операцијама показао изузетне војне способности, није подузео ништа да помогне српским устаницима у Лешњици и Лозници, већ је читаво то време провео у позадини, да би се након пада Лознице повукао у Шабац.
Турска војска под командом Сулејман- паше Скопљака и Дерен-Дели Али-паше, након освајања Лознице и Лешњице, креће ка Шапцу.
Први окршај десио се код Дубља, где Сулејман – паша напада српске положаје.
Услед бројчане надмоћи непријатеља, српски борци се повлаче према Засавици, где се налазио војвода Симо Катић. Ту српски борци почну утврђивање нових положаја, а Турци истовремено крену са новим нападима. Након неколико жестоких окршаја, Срби успеју да одбију турске напада и коначно заврше утврђивање.
Турци, уз помоћ француских инжињераца, закључили су да са западне стране српским положајима не могу много учинити, па су се одлучили за напад са јужне стране, коју Срби у недостатку времена још нису утврдили.
Јаком артиљеријском ватром по левом српском (незаштићеном) боку и са фронта преко грудобрана Турци су нанели велике губитке српској војсци, која након 17 дана напушта положаје у потпуном хаосу. Војвода Стојан Чупић се спасао тако што је са јатаганом у руци препливао Засавицу. Прота Матије је побегао на коњу а Милош Обреновић и Симо Катић на чуну су се довезли у Шабац. На бојишту су остали бимбаша Шишо Петроније и капетан Зеко, који су са својим борцима правили последњи бедем одбране, док се српска војска повлачила. Изгунули су сви до једног. У боју на Завишту изгинуло је око 3.000 Турака и 1.500 Срба, али су се још много подавили у Сави у покушају да препливају реку.
Иако су победили, Турци, поучени ранијим искуствима, нису се дали у потеру за српском војском. Са крајњим опрезом кренули су полако према Шапцу.
Истовремено, Карађорђе се налазио у Јагодини, где је био у јако лошем здравственом стању.
Његов предлог да се промени стратегија одбране, Младен је одбио.
Карађорђе је затим прешао из Јагодине у манастир Јошаницу, где му се стање додатно погоршало.
Колико је лоше здравствено стање било код вожда најбоље говори писмо које је вожд послао Петру Јокићу (личном ађутанту):
„
Кад примиш ово писмо, јаши коња и к мени потрчи. Ако не дођеш за један сат, нећеш ме жива наћи, него поити да се последњи пут очима видимо.“
Јокић, који је убрзо по добијању поруке стигао у Јошаници, добија од Карађорђа следеће упуте:
„
Добро си дошао, понесите ме кући да умрем код куће, ја већ живота немам, а момцима заповеди нека ти понесу чадоре и нека иду за нама.“
Одсуство Карађорђа са бојишта као и његово лоше стање су изузетно погоршали морал и наду код српске војске.
Из Јошанице вожд и Јокић су кренули за Крагујевац, где их је чекало писме Симе Марковића, који је молио за помоћ. Јокић бележи да се Карађорђе са душом борио док му је секретар Јанићије Ђурић читао писмо: „
Зар не видите да из мене душа излази, јоште питате шта ћемо радити! Како вас Бог учи, ви гледајте, у ме се немојте ништа уздати.“
Затим су наставили ка Тополи.
Овако тежак нервни слом нарушио је Крађорђево здравље и онеспособио га и као војсковођу и као ратника. По други пут за време устанка Карађорђе је своју врховну власт пренео на секретара Јанићија Ђурића.
Убрзо су потом у Тополу, стигли извештаји о паду Лознице, Зацавице, Лешњице и да Турци иду према Шапцу а ако падне Шабац и према Београду.
Тек што се мало опоравио Карађорђе са 20 момака одлази на дринско ратиште.
Био је незадовољан оперативним распоредом војске па издаје нова наређења Милошу Обреновићу:
„
Ја ти заповедам: скини чизме, обуј опанке, опаши сабљу и затегни пиштољ, и нож велики, узми дугу пушку у руке, ата остави, узми 200 људи, па иди у Засавицу, па запти, нек не иду Турци низ Саву.“
Затим је у Шапцу одржао војни савет и издао заповести поређеним старешинама да прикупе све јединице и ослањајући се на шумовити предо Мачве, Китог, спрече даљи продор Турака.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
! Погледај да чланци о српској револуцији (злажем се да је реч устанак некако погрешан назов - иначе Леополд Ранке је први употребио термин Српска револуција) су слабо написани и треба им проширење.
