banjalukaforum.com

PETAR I KARADJORDJEVIC




Posts: 397
Posted: Tue Jun 06, 2006 11:49 pm Post subject:

PETAR I KARADJORDJEVIC

Kralj Srbije 1903-1918,kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (18. novembar 1918 -1921)
Posle Majskog prevrata 1903. godine u kome je ubijen poslednji vladar iz dinastije Obrenovica, na vlast u Srbiji je po treci put došla porodica Karadjordjevica, koja je vladala naredne cetiri decenije.

Petar Karadjordjevic se školovao u Beogradu i Ženevi, u Parizu je završio vojnu školu Sen-Sir, a kao porucnik i višu vojnu školu u Mecu. Borio se na strani Francuske u francusko-pruskom ratu, i ucestvovao je u bosansko-hercegovackom ustanku pod imenom Petar Mrkonjic, kada je bezuspešno nudio svoju saradnju knezu Milanu Obrenovicu.

Na srpski presto je stupio u svojoj pedesetdevetoj godini, kao zreo i izgradjen covek. Uvidjajuci da je težnja za samovlašcem i nedovoljan sluh za želje naroda dovela do propasti njegove prethodnike iz dinastije Obrenovica, Petar se priklonio ustavnoj monarhiji, skupštinskoj i stranackoj slobodi. Njegova odluka da bude demokratski i ustavan vladar, kao i iskreno i lojalno sprovodjenje te odluke, rešilo je u Srbiji mnoga unutrašnja pitanja. Snage koje su se dotle trošile na jalove unutrašnje, partijske i dinasticke borbe, sada su se okrenule radu na snaženju države i pripremama za velike nacionalne i državne zadatke.

Istovremeno, Srbija je doživela ubrzani privredni napredak. Izgradjene su železnice, aktiviran je recni saobracaj, razvijaju se trgovina i zanatstvo, i pocinje stvaranje industrije. Sve je to doprinelo da se zemlja potpuno ukljuci u evropsku i svetsku privredu.

Vladavina kralja Petra obeležena je trima oslobodilackim i pobednickim ratovima: Prvim balkanskim ratom 1912. godine, Drugim balkanskim ratom 1913. godine i Prvim svetskim ratom vodjenim od 1914. do 1918. godine.

Tajna zaverenicka organizacija Crna ruka, koju su cinili oficiri, i dalje je bila vrlo aktivna. Posle majskog prevrata 1903. godine, ona je osnažila i imala je dosta uticaja na politicki život zemlje. Pod njenim uticajem, kralj Petar se 22. juna 1914. godine povukao, prenevši vršenje kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra.

U secanju celog svog naroda kralj Petar I Karadjordjevic je ostao zapamcen kao omiljeni i pravedni vladar, koji je zajedno sa svojom vojskom prošao kroz najteža iskušenja Prvog svetskog rata: prelazak preko Albanije i izbeglištvo u Grckoj. Kako je Prvi svetski rat doneo oslobodjenje Slovenima koji su živeli u Austrijskoj monarhiji, kralj Petar je bio prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca u zajednickoj državi.

Umro je 1921. godine.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Princ Tomislav Karađorđević



Engleskoj od 1939. do 1991, kada se vratio u Jugoslaviju po prvi put posle Drugog svetskog rata i ostao stalno na Oplencu. U vreme smrti pored njega su bili njegova supruga princeza Linda i sin Mihailo.

"Za mene je jedino bezbedno ako se držim podalje od vlasti i politike"

U sredu 11. jula, dan pre no što će umreti, Tomislav Karađorđević dao je intervju "Tajmsu". Po rečima novinara, žestoko osuđujući Zapad ("Nemačka, Francuska i SAD izgubile su svoju civilizaciju; one su odgovorne što su uništile moju zemlju"), princ Tomislav nije dozvolio da ga navede da nešto kaže o tome šta misli o režimu Slobodana Miloševića. Određeniji je bio u pogledu opozicije: "Poznajem opozicione lidere i jedino mogu da upitam šta su to oni uradili u poslednjih deset godina? Mislim da su nam potrebne sveža krv, nove ideje i nova ideologija koja će doći iz zemlje, a ne izvan nje." Ipak, nije izdržao a da se povodom najnovije promene jugoslovenskog ustava ne upita koja bi druga zemlja promenila ustav samo zbog toga da bi neko ostao na vlasti?"

Ni u 1934. godine objavljenoj monografiji "Narodni kralj i njegova porodica" gotovo da nema čak ni rutinskih hvalospeva Tomislavu. U Jugoslaviji je živeo samo prvih jedanaest i poslednjih devet godina života: otuda, možda, izostavljanje Velike Britanije – u kojoj je živeo više od pola veka – sa spiska zapadnih zemalja koje su prošle godine bombardovanjem razarale Jugoslaviju. Osim toga, bio je kumče britanske kraljice majke.

POVRATAK KUĆI: Na početku raspada ondašnje SFRJ, 1991. godine, Tomislav Karađorđević se vratio u Beograd. "Sa sobom sam imao samo pasoš od pre Drugog svetskog rata, onaj što sam imao kad sam pošao u Englesku na školovanje. Pokazao sam cariniku taj pasoš, jer drugog nisam imao. Uzeo ga je, razgledao, ljubazno mi ga vratio i rekao: 'Mnogo ste ostarili od onda'", sećao se Tomislav Karađorđević.

Mnogo je nagađanja o tome zašto je Miloševićev režim, u to vreme "najčvršći bedem" u odbrani socijalizma kao svetskog procesa, odobrio stalni boravak baš Tomislavu – mada je prve korake na putu (bar "turističkog") povratka Karađorđevića načinila princeza Jelisaveta još krajem osamdesetih godina. O postojanju nekakvog prećutnog dogovora, ili bar uslova, indirektno svedoči dosledno uzdržavanje Tomislava Karađorđevića da javno, sve do poslednjeg dana, govori o Slobodanu Miloševiću. U istom kontekstu može se tumačiti i činjenica da je pasoš i državljanstvo SR Jugoslavije Tomislav Karađorđević dobio tek pre nekoliko meseci.

Ovdašnji obožavaoci dinastija, koji često na pripadnike kraljevskih kuća gledaju kao na posebnu zoološku vrstu, isto kao i teledirigovani "monarhisti", ako ne bi u liku i delu grofa Dolgorukova, "Nemanjića" ili njemu sličnih pronašli zadovoljavajućeg pretendenta, pominjali su i Tomislava kao svog favorita. Za nijansu ozbiljnije kalkulacije, izgledalo je, bile su one o Tomislavu kao kandidatu za vladara Republike Srpske ili – ko se seća, seća se – države koja bi nastala (dva-tri puta proglašenim) ujedinjenjem RS i Republike Srpske Krajine. Tomislav Karađorđević lično nije davao nikakve javne povode za takve i slične priče, osim što je tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. godine relativno često boravio u Republici Srpskoj. Biljana Plavšić danas kaže kako "nije bilo nijednog redova, nijednog vojnika na prvoj liniji fronta koga nije obišao i za koga nije našao pokoju reč utehe".

Sahrani na Oplencu – obavljenoj u nedelju 16. jula – prisustvovao je, osim udovice Linde i njenih sinova Đorđa i Mihajla, odnosno dece iz prvog Tomislavljevog braka, Nikole i Katarine, najveći deo porodice Karađorđević, počev od prestolonaslednika Aleksandra, njegove supruge Katarine i najstarijeg sina Petra. Doajen porodice Aleksandar Karađorđević, sin kneza Pavla, inače pilot u penziji, izjavio je da će "Tomislav imati šta da kaže našim očevima na nebesima. Kazaće im za Kosovo i Metohiju, kazaće im šta zlotvori učiniše sa srpskim narodom u tri Jugoslavije, kazaće im kako od velike i slavne Srbije načiniše veresiju, kako na kraju behu obezvređeni svi srpski ratnički uspesi, sve žrtve, sve pobede..."

U prisustvu porodice, gostiju i nekoliko hiljada ljudi koji su se stisnuli u porti i oko crkve-mauzoleja Karađorđevića, svetu liturgiju služio je vladika šumadijski Sava, a opelo je predvodio patrijarh Pavle. Telo Tomislava Karađorđevića položeno je u središnji grob, naspram grobnice kralja Aleksandra.

(NE)OSTVARENE ŽELJE: Taj deo kripte predviđen je za sahranu kraljice Marije, kralja Petra II i najmlađeg brata Andreje. Tomislav Karađorđević je uvek isticao svoju želju da zemne ostatke članova najuže porodice prenese na Oplenac. I koliko god se trudio da ostane van politike, Tomislav se i u toj svojoj želji sudario sa njom. Prenosu ostataka Petra Drugog i Andreje protive se različite ("raskolničke") struje SPC-a u Sjedinjenim Državama, a Tomislav je sumnjičio i Vašington da u tom otezanju ima svoje prste. Što se tiče kraljice Marije – čija je stogodišnjica rođenja nedavno obeležena, i koja je 1961. godine sahranjena na kraljevskom groblju Frogmor u Vindzoru – čini se da je Tomislav Karađorđević nailazio na odbijanje britanske kraljevske kuće. "Ako je kraljici savetovano da to ne čini iz političkih razloga, onda se slažem sa tim", dodao je umorno novinaru "Tajmsa", dan pre no što će sam umreti.

Sahranjen je na Oplencu, devet godina pošto je tu preneto i telo njegovog najstarijeg brata, princa Đorđa.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Svaka cast...

_________________
Radonjic je kriv!

Rastko Nemanjic (1174-1235)



Rastko Nemanjic(1174-1235),prvi srpski arhiepiskop,najmladji sin Stefana Nemanje,kao punoletni mladic odlazi na Svetu Goru 1192 i zakaludjerio se pod imenom Sava.Kasnije sa ocem podize manastir Hilandar,a docnije se povukao u Kareju i napisao crkveni ustav.

Posle Nemanjine smrti u Srbiji je izbio gradjanski rat izmedju Savine brace Vukana i Stefana,sto je Savu naglo da se 1208.vrati u Srbiju i izmiri bracu.
Kao vest diplomat ucestvovao je u politickom zivotu Srbije i pomagao centralisticku politiku svoga brata kralja Stefana Prvovencanog.
Isao je u Nikeju i od cara i patrijarha dobio pristanak da srpska crkva bude samostalna a on je proglasen za prvog srpskog arhiepiskopa 1219.
Po povratku u Srbiju,zemlju je podelio u 8 episkopija i za episkope doveo damo Srbe.

Samostalna crkva u Srbiji je doprinela ucvrscenju srpske drzave;pomagala je u borbi protiv pape i zapadnoevropskih vladara koji su se ucvrstili na Balkanu posle 4.krstaskog rata 1202-1204.

Napisao je biografiju svoga oca Stefana Nemanje,vazan izvor za proucavanje istorije tog doba.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Ђорђе Петровић Карађорђе



Ђорђе Петровић Карађорђе, рођен је највероватније 14. новембра (по старом календару 3.новембра) 1762.године у Вишевцу, на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Кажемо највероватније, јер се за годину рођења помињу период од 1749. до 1770. године. Његови преци потичу из црногорско-херцеговачких брда, од Васојевића, одакле се његов деда Јован са своја два сина доселио у Шумадију, после аустријско-турског рата 1737-39. Презиме му је по оцу Петру.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

1785/86.године Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, одакле предводи збег, највероватније због неслагања са правом прве брачне ноћи (није хтео да дозволи да Тучин проведе са његовом женом прву брачну ноћ како су правила налагала). Постоји верзија и да је наводно убио Турчина.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства и народа добио.

Пред крај аустро-турског рата, 1787.године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је неоклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. 1793/94. долази до опадања хајдучије и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.

Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 14. фебруар 1804. године (2.фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Вараврин...

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1816. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817.године.

Карађорђе је оснивач српске краљевске лозе Карађорђевића.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Лаза Костић



Рођен је 1841 год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михaила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, буде изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност", али под притиском реакционарне владе мораде напустити Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Умро је 1910 год. у Бечу.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.


Књижевни рад

Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине", покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.
Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је одмах истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Он је написао око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси;

три драме:
Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1868)
Пера Сегединац(1882) и
Ускокова љу6а или Гордана (1890);

естетичку расправу:
Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),

философски трактат:
Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),

и велику монографију:
О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).

поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет", „Ромео и Јулија" и „Ричард III". У прози је написао и неколико оригиналних фантастичних приповедака („Чедо вилино", „Махараџа", „Мученица")


из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића.

Трећи песник романтичарске омладинске тријаде Лаза Костић (1841-1910) несумњиво је најконтроверзнија личност у српској поезији, писац од кога је књижевна критика направила случај. Од свог поколења више слављен него схваћен, он је под старост дочекао готово свеопште оспоравање па и презир у књижевној јавности. Три најистакнутија српска критичара, Љ. Недић, Б. Поповић и Ј. Скерлић, различити по погледима и методу, били су јединствени у порицању овог песника. Пуну књижевну афирмацију Костић је доживео тек после смрти. Модерни песници и критичари после првог и, нарочито, Другог светског рата, у њему су видели свог духовног претечу, зачетника модерне српске поезије. И у животу и у поезији Костић је стално одступао од свакодневног и уобичајеног. Важио је као пример бизарна, ексцентрична, разбарушена романтичара који у свему што ради хоће да буде друкчији од осталих, издвојен, оригиналан. У томе су једни видели генијалност, а други шарлатанство. Међутим, тај песнички фантаста био је најобразованији међу песницима романтичарског круга и један од најученијих наших људи 19. столећа. Рођен у Ковиљу крај Новог Сада у официрској породици, Костић је, после завршене гимназије, студирао право у Пешти и стекао докторат права (1866). Био је познавалац класичних и модерних језика, највећи полиглота после Доситеја. Знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски, мађарски, на свим тим језицима је читао, с неких преводио, а на немачком, француском и латинском и писао. На његово интелектуално образовање највећи утицај имала је хеленска књижевност и философија: Хомер, Есхил, Хераклит и други. Једини хеленофил међу романтичарима, он је био и први шекспироман међу њима, писац који је највише допринео Шекспирову културу у српском романтизму, наш најзначајнији преводилац енглеског драматичара у 19. столећу. Хеленизам, Шекспир, српска народна поезија – то су три основне претпоставке Костићева дела. У младости је био један од омладинских првака, активан у свакодневном политичком животу, посланик на српским саборима и у пештанском парламенту, хапшен због своје политичке активности, бунтовник, апологет српства. У позним годинама он доживљава трансформацију што подсећа на ону коју је пре њега доживео Ј. Игњатовић: разочаран у националне идеале своје генерације, он се одваја од напредног покрета, својих другова и некадашњих сабораца и улази у табор клерикалаца и конзервативаца, што је, као и код Игњатовића, био један од разлога његове непопуларности и оспоравања у последњем периоду живота. Као и Јакшић, али на други начин, Костић је испољио разноврсну обдареност. Био је песник, драмски писац, есејист, новинар, преводилац, књижевни и позоришни критичар, естетичар, философ. У једноме се одваја од романтичара и приближава на једној страни класицистима а на другој модерним песницима, у својим научно-теоријским, естетичким и философским преокупацијама. Костић је песник и философ, сам је говорио да "нема песника без мислиоца, ни правог мислиоца без маште". У његовом делу тесно су повезане песничка имагинација и песничка рефлексија, стварање поезије и размишљање о поезији. Његов научно-теоријски рад дошао је после песничког. Највећи део својих песама написао је између 1858. и 1870, из истог је периода и његова најпознатија драма Максим Црнојевић (написана 1863, објављена 1868). Од средине 70-тих година до смрти написао је мален број песама, углавном пригодних и мање значајних али и своју најбољу песму Санта Мариа делла Салуте (1909), као и остале две драме, Перу Сегединца (1882) и Гордану (1890). У том раздобљу његов есејистичко-критички и философски рад много је изразитији од песничког. Тада је написао највећи број својих критичких приказа и огледа као и три обимнија рада: естетичку расправу Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880), философски трактат Основно начело, Критички увод у општу философију (1884) и велику монографију О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902). У својим расправама и есејима Костић углавном развија исте идеје које је претходно изнео у песмама. Мисао да се поезија рађа из заноса који представља ирационално стање између сна и јаве (та мисао чини основу његовог схватања поезије) Костић је најпре уметнички изразио у програмској песми Међу јавом и међ сном (1863) да би је тек касније теоријски развио у полемичким освртима на естетичке идеје С. Марковића и Чернишевског, те нарочито у књизи о Змају, која је у целини заснована на тези о разлици "између пролазног народног заноса" и "вечног, исконског заноса песничког". Идеја о народној песми као основи српске поезије и естетике изражена је такође у програмској песми Међу звездама (1872), која је у јубиларном издању Костићевих Песама (1909) заузела место "проговора", да би потом у његовим "Основама лепоте добила теоријско образложење. Начело укрштаја супротности, који је по Костићу основни принцип космичког поретка ствари, полазна тачка његове философије, такође је изражено најпре на песнички па тек онда на философски начин. Присутно у свим његовим песмама и драмама, оно је добило најпотпунији, парадигматични израз у хераклитовској Певачкој имни Јовану Дамаскину (1865). Костићева естетика и философија јављају се у продужетку његове поезије, као њена непосредна научно-теоријска експликација. Костић је поглавито песник духовне, философске инспирације, што га приближава романтичарима раније епохе, Његошу и Милутиновићу, а одваја од познијих романтичара. Костићева поезија није поезија срца и осећања, него поезија духа и маште, поезија логоса, философична у својој најдубљој основи. Костић је говорио о себи као о "хладнокову" који не ствара у ватри осећања, него тек пошто се емоције охладе. Као песник имао је најмање успеха у лакој, мелодиозној љубавној песми, којом су се одликовали Бранко и Змај; у покушајима те врсте код њега има нечег усиљеног, извештаченог, неозбиљног. Своју најбољу љубавну песму није испевао у младости, него пред смрт. Њу је годинама носио у својој уобразиљи (дневник који је водио на француском језику открива генезу те песме) док није добила коначан облик, савршен, класичан. Међутим, љубав у Санта Мариа делла Салуте није осећање него принцип, основни принцип људског живота и космичког поретка ствари, сила која, као и код Дантеа, покреће светове. И у родољубиву поезију он уноси нов тон и приступ. Поред Јакшића несумњиво највећи патриотски песник српског романтизма, Костић је у својим најбољим песмама родољубиве инспирације еволуирао од национално-романтичног одушевљења к једном хладнијем, критичкијем односу према националним идеалима (Разговор са увученом српском заставом на мађистрату новосадском, 1869), или је тежио да народну борбу изрази у универзалним симболима, да и ту, као и у другим областима свог рада, оствари свој песнички идеал, укрштај домаћег и страног (нпр. у Јадранском Прометеју, 1870, својој најснажнијој родољубивој песми). Најособенији израз Костић је нашао у мисаоно-философским песмама. После Његоша и Милутиновића једини космички песник међу романтичарима, он у низу песама доноси макрокосмичке визије и пева о васионским борбама и сукобима. Његов омиљени песнички јунак јесте космички бунтовник Прометеј, који води "борбу правде, борбу поноса / прот силе саме, прот Олимпоса" (Прометеј, 1863). У неким Костићевим философским песмама мисаоност је често спојена с комиком и песничким хумором. Небески свод у његовој визији подсећа на изобличено људско тело. (Еј, ропски свете), а земља на огромно тело жене блуднице (Еј, несрећо земље), Врхунски израз Костићевог песничког хумора и уједно једну од најбољих његових песама имамо у Спомену на Руварца (1865), где је дат укрштај свечаног и фамилијарног, мисли и комике, стварности и маште. Исказана у козерско-репортерском тону и у слободном стиху, песма представља један од најранијих огледа модерне српске поезије. Као претежно објективно настројени песник, Лаза Костић је више од осталих романтичара био предодређен за дуже песме изграђене на философској или епској основи. У епско-лирским жанровима имао је више успеха него иједан други романтичарски песник. Његове песме Ђурђеви ступови, Прељубница и, нарочито, најлепше од њих Самсон и Далила (1869) знатно надилазе Радичевићеве и Јакшићеве покушаје у истом жанру. У балади је достигао један од својих песничких врхунаца. Његов чудесни Минадир, древна прича о љубави и смрти, најлепша је балада српске уметничке поезије. Костић је заједно с Јакшићем творац наше романтичарске драме. Он је хтео да на темељу народне поезије, по угледу на Грке, а уз помоћ Шекспира и Шилера, створи нашу националну драму, с националним темама и националним, српским патосом. Од три његове драме најзначајнији је Максим Црнојевић, трагедија рађена по мотивима народне песме Женидба Максима Црнојевића, драмски заснована на сукобу љубави и побратимства; она делује пре свега плаховитом силином своје поезије, упркос низу невештина у драмској конструкцији, којих се Костић ни касније није ослободио. Пера Сегединац је историјска трагедија политичке инспирације, антиаустријска, антиклерикална, о хероизму и издаји, по духу, ако не по домету, војвођански Горски вијенац. Гордана је занимљив и код нас јединствен оглед херојске комедије. Писана у свежој и поетски надахнутој прози, док су прве две у јампском десетерцу, она је уједначенија и драмски боље изведена од њих, али без оних снажних поетских момената у којима се крије њихова лепота и вредност. Костић није само проширио тематске оквире српске романтике већ је од свих српских песника 19. века највећи новатор форме, песничког језика и стиха. Унутарњу форму његових песама одликује сложена сликовитост, тежња к алегоризацији, фантастици, песнички хумор, удаљавање од непосредности израза к сложеном, заобилазном, грађеном песничком говору. Костић се издваја изразито модерним односом према језику, осећањем за самосталну сугестивну снагу језика која зрачи из физичких моћи речи, из звука, ритма и тоналитета. У вези с тим је његово експериментисање с изразом, звучне игре, вербалне досетке, кованице које чине највидљивију одлику његовог песничког идиома. У томе он додуше, није усамљен међу српским песницима 19. века. Претходници су му Сима Милутиновић и Ђорђе Марковић Кодер (1806-1891). Последњи је најдаље отишао у стварању вештачког, херметичког језика. Костић је највише од свих романтичара новатор стиха. Он је лирски симетрички десетерац организовао на јампски начин и тим стихом, који је добио најширу примену у романтичарској драми, створио најособенију метричку форму српске романтике.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

JOVAN DUČIĆ



Smatra se da je rođen 15.7.1872.god. u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.

Jovan Dučić je umro u Americi 7.4.1943.god.

U jesen 1893.godine na balu u tek sagrađenom hotelu "Drina" maldi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. Sa njom se tajno vjerio petog novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine I prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895.-1899.god. "Jedan dio te korespodencije je sačuvan, kao I pismo koje je Dučićev prijatelj I pjesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6.4.1901.god. moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje "Pesme". Ljiljana Lukić profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.

Dučićev odlazak iz Bijeljine bio je u stvari, progon od strane austrougarske vlasti po nalogu kotarskog prestojnika Cernija, nakon što su u premetačini njegovog stana prona|ene dve pjesme inkriminisanog sadržaja:"Otadžbina" (Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana") i "Oj Bosno". Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. god.,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pjesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigdje, pa se upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću…

Profesorica Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je stanovala sa sestrom. A poslije raskida sa Dučićem Magdalena se zarekla da nikad više neće izaći iz kuće. "Kao kakva romaneska heroina živjela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pjesama čovjeka koga je voljela", zaključuje profesorica Lukić. Dučićeva tajna vjerenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sljedeće riječi, koje i dan danas stoje uklesane na bijeljinskom groblju:Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957,sama pjesnik i pjesnika Jove Dučića prvo nadahnuće".

A dvadeset god. prije Magdalenine smrti, Dučiu je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja prema kazivanju mr Lukić, svjedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini.Pjevačko društvo "Srbadija" tražila od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. "Na prvom mjestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želilo i da bi bilo sretno, ako vidi da vaš dom "Srbadije" bude sazidan i nazvan-Zadužbina pjesnika Jovana Dučića-Srbadija", stoji između ostalog u pismu poslatom 1937.upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji stoji Dučićev rukopis: "Poslao 6.12.1937.god prilog od 1000din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pjesnika Filipa Višnjića njihovog najbližeg zemljaka".

O DUČIĆEVOJ POEZIJI

Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza.Počeo je sa prvom objavljenom pjesmom "Samohrana majka" 1866., somborski "Golub". Od 1896.redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901.skoro jedino se javlja u "Srpskom književnom glasniku". U tim prvim pjesmama ima izvještačenosti i oponašanja drugih pjesnika.

Prelom se desio po odlasku u svijet, na zapad. Upisao se na Filozofsko-sociološki fakultet, kako ga Dučić zove "Fakultet literature". Sedam godina je studirao u Ženevi (1899.-1906.), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tešno je govorio francuski, njemački i ruski jezik.

Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Žudio je za Mostarom. Sam pjesnik o tome kaže, u svom pismu Aleksi Šantiću,1922.god.: "Mene je tuđina obeshrabrila, ja sam se osjećao za svagda usamljen…Ovaj kratki dodir sa svojom grudom i mojima, dao mi je novu ljubav za život I volju za rad".

Zbog toga nije ni čudo što je Dučić poklonio toliko darova svom Trebinju,što je taj veliki zatočenik želio da u svoj grad iz čitavog svijeta donese što više ljepote, kao ni što je u svojim testamentima zavještao da se sahrani u Trebinju.

Ave Serbia


Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Војвода Момчило Ђујић



Војвода Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачићу код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама "Емилијаде" (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран покрет "Равна Гора", чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у тзв. "Републици Српској Крајини", а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова. Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.


Од стране СФР Југославије и Републике Хрватске био је тражен због оптужби за ратне злочине, али до екстрадиције није дошло.

Биографија

Ђујићи су старином из Босне а населили су се близу Книна, у селу Ковачић, уз извор реке Крке. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина. Момчило је рођен 27. фебруара 1907. године. Као и свака српска и патријахална породица и Ђујићи су су добро познавали прошлост, јуначку и хајдучку, испеване уз гусле и у десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких песама.

У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине и марљивости, био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији па се брзо прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома Петар Мркоњић од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У Стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Ђујић. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског попа.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Ђујић нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину стигло име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време свештеник из Стрмице залагао се за левичарске идеје. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, Ђујићеви идеолошки противници, оптуживали су Ђујића да је обична италијанска шпијунчина.

Комунисти су га нападали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим, тај штрајк је био згодна прилика за Ђујића да кроз своје говоре прекори власти због лоше, антирадничке и антиправославне политике. Због тих говора против државе и власти ондашњи котарски судија кажњава Ђујића са 10 дана затвора.

Други светски рат

У априлском рату 1941. склања се у село Кистање које су окупирали Италијани, а потом се враћа у Стрмицу, где води народ у борбу против усташа. У то време Ђујић сматра да деловање Комунистичке партије Хрватске представља велику опасност за православно становништво тих крајева. Због тога организује народни збор у Црним Потоцима у новембру 1941. када се оснива Динарска четничка дивизија. Ђујић, који је већ био командант пука "Петар Мркоњић", бива изабран за команданта дивизије. Наредне године, на предлог генерала Драже Михаиловића, војвода Илија Трифуновић Бирчанин даје Ђујићу звање четничког војводе.

С Динарском дивизијом учествовао је у низу акција против партизана. Под његовим заповедништвом су четници починили одређене злочине над хрватским становништвом и оним Србима који су се наклонили НОБ-у.

Првих дана децембра 1944. године надмоћније ослободилачке партизанске снаге опкољавају Ђујићеве четнике. У зору, 3. децембра, после тешких борби током книнске операције Ђујић, уз сагласност збора команданата, доноси одлуку о пробоју према Лици. У жестокој бици код села Пађени Динарска четничка дивизија пробија обруч, одлази у Лику, а потом у Словенију. Првог маја 1945. године Ђујићеви четници напуштају Словенију и одлазе у Италију где их западни савезници разоружавају.

Исељеништво

Како је преживео Други светски рат, Американци су му дали у посед земљиште близу Чикага које се назива Libertyville (слободно ceло). Tу се доселио заједно са својим официрима.

Ђујић на неко време прелази у илегалу пошто су југословенске власти тражиле његово изручење. После неколико година четници у емиграцији се консолидују и оснивају своја удружења. Војвода Момчило Ђујић био је на челу највеће четничке организације, Покрета српских четника Равне Горе, од њеног оснивања 1957. године. Истовремено, уређивао је гласило покрета, лист "Србија".

У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га "смрт стићи пре него се врати у Книн". Био је русофил, антикомуниста али је волео "Југославију, заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави".

Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству којима је изграђено више од 100 православних храмова.

Године 1991, након почетка оружаних сукоба између Срба и Хрвата у Хрватској, Момчило Ђујић у изјави за радио Б92 српском народу поручује: "Не бојте се Хрвата. То су плашљиве животиње, стрвинари. Ја сам се са њима обрачунавао у прошлом рату. Запамтите, са Хрватима не сме бити никаквих разговора - са њима можемо разговарати само кроз пушчане цеви. Они су црна војска Ватикана, а и сами не знају ко су. Границе српских земаља допиру доклен су наши храмови, наши домови, наши гробови. Бог је с нама, јер не отимамо ништа туђе, него тражимо своје. Нек се Хрвати испрече испред нас, па да видимо ком обојци ком опанци".

Момчило Ђујић је 9. децембра 1998. затражио опроштај од српског народа за "учињену грешку приликом именовања Војислава Шешеља за четничког војводу". Он је рекао да је "обрисао Војислава Шешеља из свих српских четника" и да му одузима чин војводе због тога што је "постао верни сапутник, сарадник и саучесник (бившег председника СР Југославије) Слободана Милошевића".

Момчило Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Драгољуб Михаиловић



Драгољуб Дража Михаиловић (*26. април, 1893., Ивањица - †18. јул, 1946., Београд), познат и као Чича, био је српски генерал који је постао ратни херој у Првом светском рату. У Другом светском рату је водио југословенску краљевску војску у отаџбини, познатију под називом „Четници“.

Након рата стрељан је од стране југословенских партизана под оптужбом да је сарађивао с окупатором. 1948. год. амерички председник Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије части због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених над Југославијом.

Биографија

Драгољуб Михаиловић рођен је 26. априла (по старом календару 15. априла) 1893. године у градићу Ивањица. Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, домаћину рашког села Тисовица.
Дражин отац Михаило Михаиловић (рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине. Дражин деда Милосав био је занатлија - папуџија.
Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Касније се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка комунистичке војске у Београд.

Дража, Милица и Јелица рано су остали без родитеља. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.

Пошто је завршио четири разреда основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. У обе гимназије био је међу најбољим ђацима.

Војна каријера

Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.

Михаиловић је био у 2. прекобројном пуку Дринске дивизије, на дужности ађутанта у 1. батаљону, па је био упућен на бојиште. Други прекобројни пук био је у саставу Дринске дивизије, али је придодат Дунавској дивизији 2. позива која се састојала од четири пешадијска пука и учествовала је у бици код Куманова. После Кумановске битке Дража је унапређен за наредника и био је одликован сребрном медаљом за храброст.У Другом балканском рату 1913, против Бугара, 2. прекобројни пук је опет био у саставу Дунавске дивизије 2. позива, на правцу од Страчина до Криве Паланке, али је убрзо одвојен и додан Моравској дивизији 2. позива и учестовао је у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима.

Драгљуб Михаиловић је у овој бици учестовао као водник једне пешадијске чете. Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст, а убрзо после битке, 18. јула, произведен је, заједно са целом својом класом, у чин потпоручника. После рата избила је албанска побуна, па је Михаиловић кренуо за Рашку област. После неколико месеци враћен је у Београд на дошколовање. Следеће године је избио Први светски рат, чиме је Михаиловић онемогућен да пређе из пешадије у артиљерију.

Први светски рат

Први светски рат Дража Михаиловић је ступио у 3. прекобројном пешадијском пуку 1. позива, који је припадао Дринској дивизији. У Церској бици учестовао је као водник 3. чете 1. батаљона. 9. септембра постао је и заступник рањеног командира 2. чете 3. батаљона, капетана 2. класе Чедомира Станојловића.

У Колубарској бици, Драгољуб Михаиловић, сада водник 3. чете 1. батаљона, се истакао 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Предложен је за златну медаљу за храброст.
Ратну 1915. годину Михаиловићев 3. прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула, да би крајем септембра наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца. Ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра. Тада је прекомандован у пуковско митраљеско одељење, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Половином тог месеца отпочела је повлачење српске војске кроз Црну Гору и Албанију. У саставу свог митраљеског одељења, Дража се повлачио на потезу Беране-Подгорица-Скадар.

Михаиловићев 3. прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу митраљеског одељења 2. батаљона 23. пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем 3. и 2. прекобројног пешадијског пука и позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.

На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године.

Почетком следеће године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани и југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године.

Орден белог орла са мачевима 2. реда добио је 14. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.

Међуратни период



Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913, он је и сада упућен у гушење албанске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде.

Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године. [1]

Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Бранковић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922 и Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду.

Следеће, 1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе.

Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде.

Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. Орден југословенске круне 2. реда. Чин пуковника добио је на Васкрс 1930. године. Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарице. Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.

Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па јепремештен за војног аташеа у Прагу. Пуковник Дража Михаиловић je стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Ту је, 1. децембра 1937, одликован Орденом југословенске круне 3. реда. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи - на српску, хрватску и словеначку - јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора.После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.

Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади, немачки посланик Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника ђенералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.

Други светски рат

Избегавајући да га окупатор зароби у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза) већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Британцима и са емигрантском владом. У ноћ између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу и почетком октобра стигла на Равну гору у штаб Драгољуба Михаиловића.

Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михаиловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског ђенерала) и поставила за начелника штаба команде Југословенске војске у отаџбини и министра војног.

Ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, Михаиловић је правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941., у првој тачки он са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској....

За рад у прелазном периоду Михаиловић je истицао да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање Д. Михиловић каже: Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом, што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:
казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и
учинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.
Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али се из спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.

Четнички прогласи често садрже позиве на јединство, слогу и равноправност свих Срба, из разних српских предела, о чему предратне власти нису довољно водиле рачуна изазивајући оправдано незадовољство код такозваних Срба пречана.

Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Већина емигрантских политичара су и даље били пуни обзира према Хрватима, док су усташки покољи Срба налагали као једино рационално решење дефинитивно српско-хрватско разграничење. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од вршљања краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.

Равногорска великосрпска идеологија је, 1942. овладала и свим следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Пораз у бици на Неретви, је уздрмао покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. године.

На Техеранској конференцији Стаљина, Рузвелта и Черчила је донета одлука о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943, дан уочи заседања АВНОЈ-а.

Као пандам Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника ЈВуО.

Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића, ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Ивана Шубашића.

Издаја западних савезника и препуштање целе Југославије комунистичком тиранину Титу идеолошки су потпуно дезоријентисали Равногорски четнички покрет, јер су све његове политичке пројекције почивале на процени да ће доћи до искрцавања западних савезника на Балкану, њихових сукоба са Совјетским Савезом у непојмљивом антикомунизму Рузвелта и Черчила. Ништа се од тога није испунило. У војној структури четника долази до поремећаја, разбијања јединства, недисцицплине и осамостаљивања регионалних команданата, од којих сваки почиње да води неку сопствену политику. Многи од њих већ отворено вербално иступају против Драже Михаиловића и његове политике, оспоравајући му даље вођство и компетентност.

После Другог светског рата

Петог маја се Михаиловић последњи пут чуо са радио-станице. На Васкрс 6. маја 1945. у 11 часова војничке колоне су стале. После кратке службе прочитана је последња Михаиловићева заповест:
„”Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наша патња су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам се обраћам драги моји саборци, својим поздравом, Христос Воскресе!” “

Недељу дана касније, праћена од комунистичких трупа и авијације бивших савезника, на Зеленгори је изгинула главна маса Михаиловићевих снага. Ван очију светске јавности, комунисти нису заробљавали равногорце. Најмање 9300 Михаиловићевих бораца је ликвидирано пре или после заробљавања. Иронично, први човек који се са оружијем у руци и герилским формацијама појавио у борби против Немаца у пролеће 1941. године, остао је последњи и једини у шуми 1945. године. Као што је некада први устао у протест против немачке окупације у Европи, тако је по завршетку рата био такође, први у протесту против насилне успоставе комунистичког режима у Југославији.

Судски процес




Суђење ђенералу Михаиловићу одржано је од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Уз главно-оптуженог Михаиловића суђено је већој групи људи: Др. Стевану Мољевићу, Др. Младену Жујовићу, Др. Живку Топаловићу, Ђури Виловићу, Радославу Радићу, Славољубу Врањешевићу, Милошу Глишићу, Проф. Слободану Јовановићу, Божидару Пурићу, Др. Момчилу Нинићу, Петру Живковићу, Радоју Кнежевићу, Др. Милану Гавриловићу, Живану Кнежевићу, Константину Фотићу, Драгомиру Јовановићу, Танасију Динићу, Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Кости Мушичком, Бошку Павловићу, Др. Лазару Марковићу и Др. Кости Куманудију. Михаиловићеве судије су били Михаило Ђорђевић (Председник већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Попадић (секретар). Тужилац је био пуковник Милош Минић, коме је помагао Милош Јовановић.

Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака. Прва је гласила:
„Крив је што је од почетка друге половине 1941, па за све време рата и непријатељске окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом "четници Драже Михаиловића" и такозвана Југословенска војска у отаџбини, које су имале за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи с окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије.“

Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном за злочине против тзв. НОБ-а.

Михаиловићу је наметнут брз темпо суђења који он после дугог мучења није могао да прати. Наводни докази нису били доступни одбрани. Схватајући да је његова пресуда већ донета Михаиловић одбија понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом, да сведоче у његову корист. И поред свих недаћа, Михаиловићев бранилац Драгић Јоксимовић је успешно побијао наводе оптужбе и показивао њихову неоснованост.

Ђенерал Михаиловић је 15-ог јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 18-ог јула 1946. године у Лисичјем Потоку у Београду. Осуђеници су сахрањени у јарку на месту стрељања.

Одликовања

Драгољуб Михаиловић најодликованији је српски официр у историји. Осим „Легије заслужних“ награђен је и француским ратним крстом.

Одликовање Де Гола



Командант француског покрета отпора, генерал Шарл Де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“

Ореден Легије части



Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. год. амерички председних Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије части због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије.

Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у “Легију заслужних”, након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу.

Ова комисија, која је окупљала најугледније људе САД (шест сенатора, осам конгресмена, пет гувернера...) отворила је јавна саслушања у Адвокатској комори њујоршке општине 13. маја. Саслушања су трајала пет дана, паралелно с процесом који су комунистичке власти у Београду водиле против Драже Михаиловића.

Највећу пажњу Комисија је посветила наводној сарадњи Михаиловића са Силама осовине, једној од најтежих тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио.

Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом. Претпостављало се да би један овакав чин гурнуо Југославију у наручје СССР-у и да би она постала чланица Вашравског пакта. Вест о додели одликовања генералу Дражи Михајловићу, тачније о његовом уручењу Дражиној ћерки Гордани изазвала је бурне реакције у Босни и Хрватској међу оним снагама које настоје да Југословенску војску у отаџбини изједначе са Усташама и другим војним формацијама састављеним од припадника некадашњих југословенских народа које су оперисале на Балкану.

Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини и њеним командантом генералом Дражом Михајловићем спровела операцију "Холјард" (Halyard). Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.

Филм о Дражи

У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије.

Овај филм о малом народу који се самоубилачки одлучио на одбрану свог имена, части, краља и отаџбине снимљен је 1943. године у режији Луиса Кинга под називом "Четници - борбена герила ". Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну.

У 73 минуте, колико траје овај филм, приказана је неустрашива борба и смртоносни судари четника и Немаца у суровим планинским крајевима Југославије, као и безбројни немачки покушаји да се ухвати први герилац окупиране Европе.

Овај филм свакако није врхунско остварење филмске уметности, али представља необорив доказ о четничком отпору окупатору.

Наравно, све ово није било довољно Британцима па су променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именом Партизани.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Павле Јуришић Штурм



По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје,долази у Србију и као добровољац учествује у српско-турским ратовима(1876-1878) са чином командант батаљона,да би крај рата дочекао са чином команданта пука.Током балканских ратова командује дринском дивизијом,која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану.Први светски рат дочекао је на челу III армије.Великим залагањем његове III армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој I армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици.Као командант III армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године,чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици.Током здруженог напада на краљевину Србију 1915.године у коме су учествовале Аустроугарска,царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини.

Павле Јуришић Штурм преминуо је у Београду 1922.године.

Иначе Павле Јуришићје пореклом био лужички Србин из Герлица(Немачка).Његово право име је Паулус Штурм.
У Србију је дошао пре балканских ратова,да би држао предавања на Српској војној академији.Као и многи други пре њега,дошао је у Србију а затим и остао.Заљубио се у Србију,оженио Српкињом,прешао у православље,те своје име Паулус променио је у Павле а презиме Штурм у Јуришић(немачки Штурм - српски Јуриш) али је такође задржао и презиме Штурм као алиас.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Никола Пашић



Никола Пашић (1845-1926), политичар, дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Радикалне странке

Рођен је 18. децембра 1845. у Зајечару у пекарској породици. Бугарски извори редовно спомињу да је Пашић био Бугарин и са очеве и са мајчине стране, јер му је мајка била Бугарка из Видина, а отац Бугарин из Габрова. Тек је преудајом за г. Пашића мали Никола био усвојен и добио своје садашње презиме. Тиме се објашњавају и његове родбинске везе и избеглиштво у Бугарску у једном периоду. Школовао се у време честих пресељења зајечарске гимназије, тако да је због школовања као ђак боравио у Неготину и Крагујевцу. Гимназију је завршио у 21. години, углавном одличним успехом.

Уписао је 1866. Технички факултет Велике школе у Београду. Српска влада га је као одличног студента 1868. упутила на школовање у Цирих. Студирао је на Политехничкој школи у Цириху техничке науке као државни стипендиста. За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта-Беч вратио се у земљу. Иако је по образовању био инжењер, најмање се бавио својом струком.

Политичка каријера

Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик, изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Године 1881. кад је званично основана Радикална странка, Пашић је био први председник Главног одбора. По избијању Тимочке буне напушта земљу, а децембра 1883. је у одсуству осуђен је на смрт. После абдикације краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.


Градоначелник

Два пута је био градоначелник Београда: 30. 12. 1889 - 14. 1. 1891. и 10. 1. 1897 - 13. 11. 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.


Председник Владе

Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком последњег Обреновића, убрзо се разишао и са њим.

После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић поново преузима вођство Радикалне странке.

Никола Пашић

Председник владе по други пут постаје 27. новембра 1904. На овом положају је углавном био све до своје смрти 1926. године. Прецизније, председник владе Србије је био 1904-1918 са три прекида и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у периоду 1921-1926 са једним прекидом.

Осим ове велике функције био је пет пута председник Народне скупштине, затим министар спољних послова у периодима 1904-05, 1906-08, 1912-18. и потом у Краљевини СХС 1921. Осим тога, Пашић је од оснивања 1881. до своје смрти, водио Народну радикалну странку.

Успешно је водио Србију кроз два балканска рата и кроз Први светски рат. Био је председник делегације Србије на Конференцији мира у Букурешту 1913. Почетком 1915. године, као председник српске владе, Никола Пашић позива јеромонаха Николаја Велимировића у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. Био је један од потписника Крфске декларације 1917. Био је председник делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу 1919.

Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.


Видовдански Устав

Био је један од главних твораца Видовданског устава из 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила облик унитарне монархије. Касније је краљу Александру Карађорђевићу почела да смета Пашићева личност, одвојио се од њега и уклонио га са положаја председника владе.

Био је на аудијенцији код краља Александра 9. децембра 1926. током које је краљ изнео неке критике на рачун Пашићевог сина и није му поверио нови мандат председника владе. Потрешен овим догађајем Пашић је изненада преминуо сутрадан 10. децембра 1926. од срчаног удара, у 81. години живота. Сахрањен на Новом гробљу у Београду. У политичком животу Србије, Пашић је провео 48 година. Активно се бавио политиком до смрти.


Царински рат

Изашао је као победник у Царинском рату са Аустроугарском (1906-1911), извукавши Србију из загрљаја економске блокаде велике суседне империје и омогућивши српској привреди да се пробије "из балканског котла на светску пијацу". У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.

У политици се доказао као мудар, сталожен и упоран политичар. Говорио је: "Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо". Осим тога он је био ћутљив по природи и имао је узречицу "овај". Био је познат по надимку Баја.

Јануара 1939. откривена је спомен-плоча у Цириху на кући у којој је као студент становао Никола Пашић, догађају је присуствовао председник владе Милан Стојадиновић, а "Политика" од 13. јануара 1939. посветила је томе целу насловну страну.

О животу и раду Николе Пашића објављено је више књига, поменимо неке од њих:
Миодраг Димитријевић: "Никола Пашић у ходу историје" 2005. г. (190 стр)
Живорад Лазић: "Пашић и четири краља" 2005. г. (320 стр)
Латинка Перовић: "Никола Пашић у народној скупштини" 1997. г. (780 стр)

У Зајечару је 1992. основана задужбина "Никола Пашић". У Србији данас постоји Радикална странка "Никола Пашић", као и Српска радикална странка које немају континуитет са Народне радикалне странке, будући да је дуго времена у Југославији постојао једнопартијски систем.

У Београду постоји Трг Николе Пашића и на њему импозантан споменик Николи Пашићу од бронзе, висине 420cm.

Породични живот

Никола Пашић се оженио Ђурђином Дуковић, ћерком богатог тршћанског трговца житом, Србина. Венчали су се у Фиренци, у руској цркви, а не у Трсту, у српској, јер је тако желео младожења, да се не би многобројни Срби који живе у Трсту сјатили на дан венчања. Никола Пашић је имао сина Радомира и ћерке Дару и Паву.

Његов син Радомир био је познат по разним корупцијским аферама и загорчавао је Пашићу живот. Раде је имао два сина Николу (завршио права на Оксфорду, рођен 1918) и Владислава (архитекта, умро ' 80. година у Женеви). Никола Пашић Други живи у Торонту где је основао и дуго година водио Српску националну академију.


Критике Николе Пашића

Зграда у којој је умро Никола Пашић

Било је и у његово време и касније разних критика на рачун Николе Пашића. Пера Тодоровић, ранији саборац из Радикалне странке, дао је следећи опис: "Пашић је до века био страшан сметењак, шепртљан и оклевало. Вечито шепртљање и кубура - то је најбитнија карактерна црта Пашићева. При свакој мало озбиљнијој ствари он се устумара, вије се као душа грешника, и не знаш да ли се више ускубурио пред мишљу или пред делом. Он никада не зна јасно ни шта хоће ни шта неће. Он хоће све и неће ништа. Он догађајима не излази у сусрет, он увек гегуца за њима". Арчибалд Рајс у својој књизи "Чујте Срби!" замера Пашићу на превеликој попустљивости према свом сину Радету који је под изговором болести био ослобођен учешћа у рату и банчио је по Паризу. О Пашићевој великом богатству Рајс каже: "Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. ... Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више."
Вики књиге на српском језику: Др. Рудолф Арчибалд Рајс: О Николи Пашићу


"Његово име ће остати у историји више због тога што је везано за велике догађаје, него зато што су ти догађаји везани за њега". (Отокар Кершовани)


Анегдоте

Био је познат као духовит човек и иза њега су остале многе анегдоте.
На питање новинара приликом једног изласка из скупштине, после заседања, "Шта има ново?" одговорио је: "Не знам. Нисам још читао Политику".
Приликом једног заседања изнервиран употребио је неке "јаче" речи. Један посланик из клупе је добацио "Овако нешто Гледстон (тадашњи председник енглеског парламента) никад не би рекао у скупштини!". Баја је одговорио "Какви сте ви Енглези, такав сам Гледсон!"

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Дејан Бодирога



Дејан Бодирога (рођен 2. марта 1973. у Зрењанину) је српски кошаркаш. Многи љубитељи кошарке га сматрају најбољим играчем који никада није играо у NBA лиги. Са репрезентацијом Југославије Бодирога је освојио сребро на Олимпијским играма 1996., два Светска првенства и 3 Европска првенства. Дејан Бодирога је познат је због лидерства, кошаркашке интелигенције и способности да игра на свим позицијама.

Члан је хуманитарне организације Група 7.

Биографија

Ране године
Дејан Бодирога је рођен 2. марта 1973. у породици Васе и Милке Бодироге. У почетку је тренирао фудбал, а кошарком је почео да се бави са 13 година у кошаркашком клубу Машинац (Серво Михаљ) под надзором тренера Радета Првулова. У први тим Машинца га је са 15 година увео Миодраг Николић, бивши кошаркаш ОКК Београда и југословенски репрезентативац.

Задар
Бодирогина професионална каријера је започела када га је, са 17 година, приметио Крешимир Ћосић на кампу у Пули. Ћосић је убедио Бодирогину породицу да дозволе њиховом сину да 1989. пређе у КК Задар. За Задар није могао да игра прве сезоне због нерешеног статуса са Војводином, са којом је наводно потписао уговор. У Задру је тренирао два пута дневно под палицом Јосипа Грдовића, тренера јуниорског тима. Режим тренинга се састојао од јутарњег трочасовног (од 7 до 10) и четворочасовног вечерњег тренинга (од 8 увече до поноћи). У то време се први пут појавио у млађим селекцијама Југославије. Био је најмлађи играч јуниорске репрезетнације која је освојила пето место на Европском првенству у Хронингену, у Холандији. Овде је због година мало играо, али је Светском јуниорском првенству 1991. у Едмонтону био најкориснији играч првенства. Југославија је у утакмици за треће место поражена од Аргентине. 4. јула исте године је дебитовао у поразу сениорске репрезентације од Шпаније на Медитеранским играма у Атини.

Бодирогина каријера у Задру је дошлао до преурањеног краја када је избио рат у Хрватској. Живот у Задру је постојао неповољан за Бодирогу, па је његов ментор Ћосић (који је у то време тренирао АЕК) организовао пробе у АЕК-у и Олимпијакосу. Оба клуба су нудила Бодироги уговор под условом да узме грчко држављанство, али је Бодирога одбио. Ћосић је онда проценио да је за њега најбоља средина Трст, чији је кошаркашки тим, у ком су радили Богдан Тањевић и Александар Николић и ког је финансијски подржавао Стефанел, ушао у прву лигу.

Трст
Бодирога није могао да игра у почетку за Стефанел, јер су места за странце попунили Лери Мидлтон и Силвестер Греј. Спортски лист Газета дело спорт га је крајем 1992. сврстао на 15. место листе најбољих играча Европе, заједно са Словенцем Јуретом Здовцем.

Већ у својој првој професионалној сезони имао је просек од 21,2 поена. Прву бриљантну партију одиграо је 10. јануара 1993. када је у мечу против Бенетона 93:77 постигао 32 поена. 1. марта 1993. Стефанел је у Трсту савладао екипу Панасоника са 90:89, а он је постигао 51 поен. Бодирога је предводио Трст до плеј-офа из ког их је избацио Канту.

Дејан Бодирога је имао још једну одличну сезону у Трсту, а овог пута је Трст стигао до полуфинала у ком их је са 3-0 савладао Скаволини из Пезара предвођен Карлтоном Мајерсом. Крајем 1993, на Божићном турниру у Мадриду, проглашен је за најбољег играча, а Стефанел је заузео треће место. Реалу је дао 31 поен, репрезентацији Бразила и Естудијантесу по 21. Трст је стигао и до финала Купа Радивоја Кораћа у коме је поражен од солунског ПАОК-а у коме су играли Зоран Савић, Волтер Бери и Бане Прелевић. Са овим се завршава Бодирогина каријера у граду Трст, пошто је екипа изгубила подршку Стефанела, који је постао спонзор Олимпије, због чега су тренер Тањевић и већина играча Трста (Грегор Фућка, Алесандро Де Пол, Фернандо Ђентиле) прешли у Милано.

Олимпија Милано
Сезона 1994/1995 је ишла добро по Бодирогу. Олимпија је у европским такмичењима стигла до финала Купа Радивоја Кораћа, у ком их је савладала берлинска Алба Светислава Пешића, који ће играти велику улогу у каснијој Бодирогиној каријери. У првенству Италије тим је стигао до полуфинала, у ком су поражени 3-2 од каснијег шампиона Баклера, за који је тада играо Предраг Даниловић.

У лето 1995. Бодирога са репрезентацијом осваја Европско првенство у кошарци 1995. у Атини у једном од најузбудљивијих финала у историји европских првенстава против Литваније, за коју су играли Шарунас Марчуљонис, Арвидас Сабонис и Римас Куртинаитис. Истог лета Бодирогу су на драфту одабрали Сакраменто Кингси као 51. пика у другој рунди.

Следеће сезоне Олимпија је освојила Куп Италије, али је опет пут поражена у финалу Купа Радивоја Кораћа од турског Ефес Пилсена. У првенству Италије Бодирога је постизао просечно 23,3 поена на 32 утакмице и довео тим до плеј-офа. У полуфиналу су се реванширали Баклеру 3-1, а у финалу је поражен Тимсистем Саше Ђорђевића, Карлтона Мајерса и Алесандра Фрозинија.

На Олимпијским играма 1996. у Атланти Бодирога је освојио сребрну медаљу након што је Југославија 30 минута мучила Тим снова за који су играли Шакил О'Нил, Чарлс Баркли, Скоти Пипен, Хаким Олајџуон, Дејвид Робинсон и други.

Реал Мадрид
Бодирога је у лето 1996. прешао у мадридски Реал који је тада тренирао Жељко Обрадовић за милион долара по сезони. Са Реалом је стигао до финала плеј-офа, али је Реал изгубио у петој утакмици од свог вечитог ривала Барселоне, за који су играли Ђорђевић и Артурас Карнишовас. Реал је морао да се задовољи освајањем европског Купа победника купова.

Са репрезентацијом Бодирога је одбранио злато на Европском првенству 1997. у Барселони.

Следеће сезоне Реал је напустио Жељко Обрадовић и прешао у Бенетон. Плеј-оф се за Бодирогу завршио једну рунду раније пошто је Реал у полуфиналу испао од ТДК Манресе. Дејан Бодирога је проглашен за најкориснијег играча лиге у сезони 1997/1998.

На Светском првенству 1998. у Атини. Бодирога је освојио златну медаљу. У полуфиналној утакмици против Грчке Бодирога је играо под инекцијама и постигао је 30 поена. У финалу је поражена Русија 64:62, Бодирога је проглашен за најкориснијег играча првенства, а крајем године за најбољег спортисту Југославије и најбољег кошаркаша Европе за 1998.

Панатинаикос
У лето исте године Бодирога је потписао за грчки Панатинаикос, који је те сезоне освојио национално првенство након 14 година чекања, а председник тима Павлос Јанакопулос је стварао тим који би био способан да освоји Евролига. Бодирога је био последњи део слагалице која је већ укључивала Дина Рађу, Фрагискоса Алвертиса и тренера Слободана Суботића. Панатинаикос је успео да одбрани првенство, али није успео да освоји Евролигу, али је Дејан Бодирога проглашен за најбољег играча грчког првенства.

На Европском првенству у кошарци 1999. у Француској, Југославија је освојила бронзану медаљу, изгубивши у полуфиналу од Италије 71:62. Бодирога је због повреда неколико играча играо плејмејкера велики део првенства.

Следеће сезоне Панатинаикос, појачан новим тренером Жељком Обрадовићем и Жељком Ребрачом је освојио првенство Грчке и Евролигу, савладавши у финалу израелски Макаби Тел Авив, док је Бодирога поново узео титулу најбољег играча грчког првенства.

На Олимпијским играма 2000. у Сиднеју је изостао успех, пошто је Југославија заузела шесто место.

У јуну 2001. освојио је трећу узастопну титулу првака Грчке. У сезони 2000/01 био је и најпрецизнији играч првенства Грчке за два поена (64,2 %).

Уочи Европског првенства 2001. у Истамбулу Дејан Бодирога је изабран за капитена репрезентације Југославије. На овом првенству је одиграо свој 100. меч за национални тим против Естоније (86:73). Репрезентација предвођена селектором Светиславом Пешићем је поново постала првак Европе, савладавши у финалу домаћина Турску са 78:69.

Следеће сезоне Панатинаикос је поново освојио Евролигу.

Највећи успех у Бодирогиној каријери је златна медаља на Светског првенства 2002. у Индијанаполису. У финалу је Аргентина водила са 74:66, два минута и 17 секунди пре краја, а Бодирога је сам донео продужетак, постигавши свих девет поена за Југославију последња два минута.

Те године добио је три признања за најкориснијег играча: за финале Светског првенства, за ТОП 16 Евролиге, за финални турнир Евролиге. Као најбољи играч света мимо NBA прешао је тог лета у Барселону.

Барселона
Већ у првој сезони у Барселони, опет под палицом Светислава Пешића, је освојио триплу круну: првенство и куп Шпаније и титула првака Европе на фајнал-фору у Барселони. У року од три месеца понео је два трофеја за најкориснијег играча: на финалним турнирима Купа Краља и Евролиге.

13. јула 2003. се оженио Иваном Медић. Бодирога није играо за репрезентацију те године на Европском првенству 2003. у Шведској, која је те године била шеста. Лето 2003. је било прво лето од 1995. да Бодирога није био у репрезентацији.

Барселона је 2004. одбранила титулу првака Шпаније, али не и Европе. Дејан је проглашен за најбољег играча шпанске лиге и уврштен је у идеалну петорку Евролиге.

Исте године је са репрезентацијом доживео свој највећи неуспех - 11. место на Олимпијским играма 2004. у Атини.

Лотоматика
У лето 2005. Бодирога се вратио у Италију, овај пут у Лотоматику, опет код Светислава Пешића. На Европском првенству 2005. у Србији и Црној Гори, Бодирога се опростио од репрезентације, након пораза 74:71 од Француске у четвртфиналу.

Лотоматика је те сезоне испала у осмини финала УЛЕБ купа, тесно изгубила у финалу Купа Италије од Наполија и завршила на шестом месту у првенству Италије. Бодирога је регуларни део сезоне завршио са просеком од 15,7 поена по утакмици.

У првом колу плеј-офу Лотоматика се суочила са фаворизованом Сијеном. Након пораза у првој утакмици, Виртус је победио у следеће три утакмице, а Бодирога је на свакој утакмици постизао највише поена за свој тим.

Након пораза у полуфиналу првенства Италије од Монтепаскија, Бодирога је окончао каријеру и прихватио је понуду Лотоматике да буде спортски директор у следеће три године.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Obrisao sam Rajsa, ne umanjujem njegovu zaslugu i ne sporim njegovu ljubav prema našem narodu, ali možda je bolje da se držimo znamenitih Srba, mada post o Rajsu daje mogućnost novoj temi: "Prijatelji Srpskog naroda"

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...

Не разумем,зашто си обрисао Рајса.Тај човек истина није Србин по рођењу(али није ни Пашић) али његова дела и његова везаност за Србију су га учинила Србином и неким ко је много више дао Србији него много који су рођени као Срби.
Мој савет ти је да вратиш обрисано.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Obrisano se ne može vratiti, a rekao sam ti zašto sam obrisao. Koja je potreba da se na svaki odgovor postavlja identično pitanje kad znaš koji ćeš odgovor dobiti? Rajs je veliki čovjek i veliki prijatelj srpskog naroda ali nije Srpski velikan, da bi neko bio Srpski velikan, logično je da mora ispunjavati dva uslova, tj. da bude Srbin i da bude velikan. E, Rajs nije ispunio jedan uslov. Ponavljam.. predlažem da se otvori tema "Prijatelji Srpskog naroda".

_________________
Always remember that you are unique, just like everyone else...

Ево ти онда па ти даље оджавај ову тему.Не пада ми на памет,да се цимам а да ми неко брише те постове.
Од сада ти пиши овде а ја ћу да читам.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Kada god ponovo i ponovo cujem za ovu pricu, uvijek me obuzme bijes, sramota i na kraju ponos... Da je pravde, ovo ime bi se nalazili u svakom udzbeniku i citanci.

_________________
“I’m Not a Paranoid Deranged Millionaire. Goddamit, I’m a Billionaire.” – Howard Hughes.

“I spent half my money on gambling, alcohol and wild women. The other half I wasted.”― W.C. Fields

uz duzno postovanje prema Dejanu Bodirogi, ali mislim da on nema ovdje sta da trazi
mozda kao pomen kroz citavu repku, ali pojedinacno ga pominjati kao velikana uz tolike licnosti...nikako

_________________
Batmobil ti inace ima 5.7 litarski chevroletov V8 motor, koji ti ima ubrzanje do 100 za 5 sekundi. Ako uzmes u obzir da batmobil tezi preko dvije tone,to ti je zbilja fenomenalno. Al` dobro,dosta o mom autu, pricajmo malo o meni!

Ovaj covjek je u zadnjih 15 godina donio toliko srece nasem napacenom narodu i svakako je zasluzio da bude upisan u srpskoj istoriji kao velikan,kao sto i jeste.

_________________
If you can`t find something TO LIVE for...

...you best find something TO DIE for!!!

А тројка Ђорђевића?