banjalukaforum.com

СРПСКИ ЈЕЗИК - ПРАМАЈКА ЈЕЗИКА

"СРПСКИ - НЕПОСРEДНИ ИЗДАНАК ПРАЈЕЗИКА"

Један научник прошлог века, како је сам рекао, живео је само зато да пронађе, који је народ говорио језиком ведских химни. Он је био на путу да учини то откриће, али - смрт га је пресекла, а с њим је пресекла и једини пут, који је ка том открићу водио! Био је то Швајцарац Адолф Пикте.1 У свом животном делу он је - највећом савесношћу - испитивао реч по реч, загледао је са свих страна, тражио њене паралеле, сасвим се приближавао истини, али - када је смрт дошла, моменат још није био дозрео, да се у ту истину проникне. И до данас се остало тамо, докле је он био стигао. Истина, створене су велике катедре, заблистала су многа сјајна имена на небу санскритологије и индологије, али сви филолози, лингвисти, индолози и санскритолози заобилазе око Словена као око ватре, а за Србе - готово да и не знају. Због свега овога - помисао, да постоји једна велика завера ћутања - намеће се сама од себе. Та завера се не односи - наравно - само на Србе, него на Словене уопште - кроз настојање, да се њихова појава у Европи и даље упорно повезује с навалама азијатских хорди. Због тога Шафарик, огорчен ограниченошћу људских схватања, пише:2

"Најезде које су представљале ужас за Европу, биле су најезде Хуна, Авара,
Бугара, Казара, Мађара и Печенега, који су наваљивали у хордама из Азије као
страх и трепет за Европу. Били су то народи монголско - турско - финског порекла. Међутим, ни један од индо - европских народа није тако касно, тј. у IV, V веку,
или касније по Христовом рођењу дошао из Азије у Европу. Тако с потпуном сигурношћу тврдимо и знамо, да су Словени део индо - германских народа. А ако
су Словени3 дошли из Азије у Европу, ТО ЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО И У ТАКО ДАЛЕКИМ ВРЕМЕНИМА ДА ИХ ЈЕ НЕМОГУЋЕ САГЛЕДАТИ. К томе додајемо сродност словенских језика с другим језицима европских народа... Обликовање, изведенице, композиција речи, формирање глагола, затим прозодија, особито у
њеним старијим облицима у старо-грчком, латинском, немачком и литванском и словенском - толико је у ових пет језика слична, да се кроз то морају препознати
сестре, кћери и ЈЕДНА ПРАМАЈКА, КОЈЕ СУ СЕ РАЗДЕЛИЛЕ ТЕК КАСНИЈЕ,
ПО ДОЛАСКУ У ЕВРОПУ, ШТО СЕ ТАКОЂЕ ДЕСИЛО У ЈЕДНО ДАВНО ДОБА.
Да се та подела догодила у Европи, а не у Азији, за то тврђење је Шафарику доказ чињеница, што је сличност између наведених пет језика много већа од њихове
сличности са азијатским језицима исте групе. "

1.Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs; Essai de paleontologie linguistique,
Paris, 1877., 2 volumes.
2. "Словенске старине", немачки превод, 1,30.
3. Из Азије нису дошли Словени, већ Срби. Име Словен је врло касна појава.

Адолф Пикте као да надовезује своја размишљања на Шафарикова, када каже, да живи само зато да открије, који је био тај давни народ, који су за Шафарика - на основу великог мноштва докумената - били Срби.
А да су баш Срби били тај стари народ, каже то и Атињанин Халкокондило, историчар, износећи можда смелије од свих тврђење додатком παλαιοτατον тј. "најстарији", који се односи на Трибале, убрајане од неких аутора у Трачане, а од неких у Илире, што потврђује чињеницу о трачко - илирској
сродности, па чак и истоветности. Но Халкокондило се не зауставља само на томе, већ пишући:

'' Τριβαλλοι... ο δε εθνοζ παλαιοτατον τε και μεγιστον των εθνων ''
"Трибали... народ најстарији и највећи међу народима... ",

он додаје, да су Трибали Σερβοι, Срби, при чему добијамо један јасан редослед, који намеће једини могући закључак: антички Трачани, Илири, Трибали и др., сви су били једнородни и једнојезични и како кажу и Херодот за Трачане, и Халкокондило за Трибале - имали су сви исте обичаје. А ослањајући се - између осталих - управо и на Грка Халкокондила, ми знамо, да су они уједно сви били Срби, а тек касније Словени, име потврђено тек у првим вековима по Христовом рођењу. Овај закључак је тако јасан и толико логичан, заснован је на разним документима од разних аутора и није последица некаквог договора, као што је био, нпр., онај прошловековни, по коме Трибала једноставно нема...
Према томе, Трачани су живели и на Балкану, и у Европи, где увек постоје њихови бројни потомци, исто тако као и потомци Трибала, Илира итд., а све су то данашњи Словени, од којих су српско име задржали Срби на Балкану и Срби (немачки Венди) у Лужици. А да Срби нису дошли ни с једном од азијатских хорди, тј. врло касно појављујући се као европски уљези, то је потврдио много пута Сипријан Робер, коме је у овој студији посвећена дужна пажња. То су потврдили бројни писци, које наводи Шафарик у "Старожитностима", па у "Пореклу Словена". То је потврдио Француз Francois Pricot de Sainte-Marie y свом делу посвећеном Словенима југа, с насловом " Les Slaves Meridionaux", стр. 66., где каже:

'' Les Slaves etablis en Europe depuis la plus grande antiquite... ",
"Словени, настањени у Европи од најдавнијих времена...",

што ce - c обзиром на наслов дела - у првом реду односи на Балканске Словене, тј. Србе.
Н. Фрере (Nic. Freret), је, како каже Шафарик, имао веома високе идеје о старости Словена, па је чак СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК СМАТРАО МАЈКОМ ТРАЧКОГ И ГРЧКОГ,4 чиме смо се мало детаљније позабавили у поглављима о писму, о Платону, Данковском, итд.

4. Oeuvres ed. 1796. T. I Memoire de l'Academie d'Inscription, T. XXI.

АндреЛефевр (Andre Lefevre) у свом делу "Les races et les langues", стр. 170. пише:

...la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche
pas de remonter aux plus antiques epoques du parler indo-europeen;
leur grammaire est empreinte d'un caractere tout-a-fait archaique,
surtout dans la declinaison. Le groupe est tres uni... "

"...релативно нова култура Словена не спречава их, да се нађу у најудаљениjим
временским периодима индо - европског говора; њихова граматика носи печат
апсолутне архаичности, особито у деклинацијама. Група представља велико
(језичко) јединство... "

Словени, дакле, у језичком погледу представљају јединственост, тј., међусобно се разумеју, без обзира ком словенском наречју припадају, што у неку руку - индиректно - објашњава баварски географ IX века:

"Zeruiani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes
Slavorum exortae sint et originem sicut affirmant ducant"5

"Зеруиани (Срби), чије је царство толико, да су од њих
произишли сви словенски народи и, како тврде, од њих
воде порекло."'

5. München, Hormayrs Archiv, XVIII, p. 282-283.

Павле Јосиф Шафарик у "Старожитностима" (I,40.) говорећи о Србима, који живе у Европи од најдавнијих времена, или - што је исто - каже он, од праисторијског доба, тврди, да један тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости. У вези с тим, он прелази на проблем језика и каже (на истом месту), ДА СЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК РАЗВИО САМ ОД СЕБЕ, те да носи у себи и у својим облицима (in Stoff und Form) један тако снажан печат оригиналности, а та чињеница је доказ, да су СЛОВЕНИ - У НЕКУ РУКУ САМОНИКЛИ, НЕ ПОСТАВШИ НИКАКВОМ МЕШАВИНОМ НИТИ У РАСНОМ, КАО НИ У ЈЕЗИЧКОМ СМИСЛУ, што савршено одговара Пиктеовом тврђењу о његовом "давном народу - чистом од сваке мешавине, који се - најмање 2000 година пре Христа пружао од Инда до западне Европе," а који он - упркос толикој бројности, на жалост, није успео да пронађе. Шафарикова - иначе снажна мисао - све је снажнија и уверљивија, јер је њена главна карактеристика логика, заснована на његовом великом језичком познавању. Тако, када устврди, да:

"Један тако оригиналан, чист, граматички савршен, богат и на многе
делове издељен језик, никако није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа.",

ми у овим његовим речима налазимо потпуну сагласност с оним, што су рекли француски филолози Меје и Вајан. Ми смо уверени, да су ова последња двојица своје закључке направили самостално, не ослањајући се на - према њима - већ давног Шафарика. Па кад у оквиру једног тако великог временског распона различити научници тврде једну те исту ствар, онда она мора одговарати стварности, без обзира којим и каквим путевима су до ње дошли. Тако би - када се све до сада речено узме у обзир - могли да сведемо све на следеће:

1. - Древни Трачани и Илири били су антички Срби. Ми смо у овој студији приказали неколико аутора,
чија дела су оријентисана у том смислу. Међутим, Милош Милојевић и Сима Лукин-Лазић цитирају - сваки - по неколико десетина писаца, сагласних с централном идејом ове расправе. Назив Илир за Србе сачувао се готово до данашњих дана, док назив Трачанин у писменим документима постоји чак до XVI века. Тако Јован Рајић наводи, како мађарски историчар6 назива Србе уопште Трачанима, а поименце српског деспота Ђорђа Бранковића. Њему прикључујемо ауторитет Мојсија Хоренског, који у IV веку по Христу тврди, да су шест провинција Тракије, од којих једна велика (Мезија), насељене Словенима.

2. - Херодот у V веку пре Христа каже за исте те Трачане, да су најмногобројнији народ после
Хиндуса... Да сви имају исте обичаје и исти језик, премда носе различита имена од једне области до друге.

3. - Зна се, да је - час међу Трачане, а час међу Илире био убрајан - по Халкокондилу - "најстарији
народ" - Трибали. Дакле, по Халкокондилу - Трибали су били - не само најмногобројнији међу народима, већ и најстарији, а језиком, којим су говорили они, говорили су - по њему, Халкокондилу - и други Словени, СВЕ ДО ПОЉСКЕ. А пошто он изричито тврди, да су Трибали СРБИ, значи, ДА ОН И ТАЈ ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК У ОСНОВИ СМАТРА СРПСКИМ!

4. - Баварски географ из IX века7 потпуно недвосмислено пише, да је "српско царство тако велико, да
су из њега произишли сви словенски народи", који, дакле, - ОД СРБА ВОДЕ ПОРЕКЛО.

5. - И Константин Порфирогенит је чак нешто знао о старости Срба, тврдећи у свом спису, да су они у централној Европи "ЖИВЕЛИ ОД ПОЧЕТКА". Ја лично на основу свих сведочанстава сматрам,
да су они живели "од почетка" и на Балкану и да су се - или, како то неки аутори воле да кажу -одатле, а и из Подунавља разишли по Европи. Ова се чињеница данас потврђује најновијим археолошким налазима, захваљујући којима се доказују тачност и заснованост дубоког уверења Сипријана Робера, да је Дунав био прасрпска река.

6. - Плејади аутора који и нехотице подржавају нашу тезу, прибрајамо и Пиктеа, чије истицање, да се
тај првобитни - данас од науке крштени "индоевропски" - народ протезао најмање још 2.000 година пре Христа од Инда до Атлантског океана, може од речи до речи да се примени на српски народ, а на основу - не само археологије, већ и мноштва утврђених историјских чињеница. Такође, научно може потпуно да се одбрани и Пиктеова идеја водиља, да је језик тог бројног и расно још непомешаног народа био већ савршен и као такав - врело, из кога су потекли сви језици, који се називају "индоевропским". Па не само језици, већ и сви данашњи народи, који њима говоре, па их Пикте и назива "потомцима" народа, који је говорио језиком Веда.

7. - Шафарик, пак, сасвим независно од Пиктеа и коју деценију пре њега, сасвим одређено и јасно
говори - и у "Старожитностима", и у "Пореклу Словена", где је коаутор са Суровјецким, о СРБИМА КАО О ВРЛО БРОЈНОМ НАРОДУ ЈОШ ОД НАЈДАВНИЈИХ, ПРЕИСТОРИЈСКИХ ВРЕМЕНА. Он период силне распрострањености тог мноштва Срба протеже чак и на време од хиљаду година пре њега, када су Срби у Европи били још увек - не само веома бројни, већ су упоредо с тим, заузимали и много већа пространства - не само у Европи, већ и у Азији. У времену на које Шафарик прави алузију, постојала је још Балтичка Србија. Бела, или Велика Србија, Панонска Србија, Балканска Србија, итд., да се ограничимо само на ових неколико појединости. И сетимо се овде, да је још у доба Карла Великог с оне стране Рајне, све што није било франачко, било српско, због чега је била створена "СРПСКА ГРАНИЦА" или - како Руси кажу у њиховој Енциклопедији "Бољшаја" - "Сорбскиј рубеж". Било је то време, када још азијатске хунгарске хорде нису биле пресекле прастари српски средњеевропски простор и када је од Балтика до Егејског мора "цео свет разумевао српски" па је у српском народу одатле и остала изрека, коју и данас често употребљава, не знајући да је објасни:

"Говори, српски, да те цео свет разуме!"

Било је то такође доба, када други Азијати - турско-татарски Бугари још нису били поцепали стари српски народ на Балканском полуострву! А такође и доба, када се срспки језик још могао чути по многим крајевима Мале Азије, па чак и Египта. Тако би, дакле, и ти Шафарикови Срби, Венди, Венети, Хенети, Вани, итд., итд. и бројем и јединственошћу одговарали Херодотовим Трачанима и Халкокондиловим Трибалима - Србима, и трачким Словенима Мојсија Хоренског, а и Пиктеовом безименом народу.

8. - Најзад - сви се у овом делу побројани аутори слажу у томе, да је тај "бројни и силно распрострти
народ имао исте обичаје и исти језик, премда је уз опште и заједничко српско име, од једне до друге области носио и обласна, или покрајинска имена. За Шафарика је - пошто му је тај првобитни народ био српски - и његов језик био српски. Велики број писаца је исти тај језик називао илирским. За Халкокондила, коме су Трибали били Срби -наравно - и њихов језик је био српски, док је Пикте рекао да је то био језик Веда, јер је његов мистериозни народ морао говорити језиком поезије, коју је творио.

6. Иштванфи.
7. München, Hormayrs Archiv, XVIII, p. 282-283.

Према свему напред изложеном, језик тог бројног и распрострањеног народа, морао је, управо као и сам тај народ, носити печат велике старине, јединствености, па према томе и изузетне постојаности, "без наглих криза", какве су имали - по Мејеу и Вајану - грчки, италски, особито латински, па немачки. По њима је те одлике имао прасловенски, што ми допуштамо себи да коригујемо у ПРАСРПСКИ управо и на основу онога, што су њих двојица установили:

"... да је њим говорио некада један народ,
који је поседовао свест о својој јединствености"

- а то једино може да се односи на СРПСКИ НАРОД.
А да је у питању СРПСКИ НАРОД, то смо видели у одломцима ове студије посвећеним Сипријану Роберу, који Србе назива:

"...ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА,
а СРПСКИ ЈЕЗИК - ЈЕЗИК МАЈКА "

Пре Сипријана Робера исту констатацију је направио Павле Јосиф Шафарик као изузетни познавалац класичног грчког и латинског, савремених европских и свих - без изузетака - словенских језика, што значи, да постоји готово апсолутна немогућност, да се такав познавалац превари... у овом подручју, које је целокупно било његова дубока својина. У вези са Шафариком, професор Костић у том смислу приказује једну веома занимљиву појединост:8

8. Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр.15.

П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио један веома занимљив закључак, уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје. Објављена 1833. г. она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА Он каже дословно:

"Српски језик има извора и помоћних средстава прастарих (из високе старине) у
довољној количини, да се питање његове старости... може да реши најкраћим и
најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да
испитамо српске споменике временским редом... па да дођемо до резултата, да је у
Србији од памтивека... постојао поред црквеног дијалекта... у исто време и један
самостално образовани српски национални језик, који се у основним тачкама
подудара са данашњим..."

Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. "Порекла Словена", прикључујући се Халкокондиловом тумачењу, да су Трибали - Срби, додаје убедљиво:

"Словенски печат географских имена Трибала посебно ћемо обрадити, те ћемо
тако из хаоса трачко-илирских народа извући још један словенски народ-"

Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује:

"Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана постојало
потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара,
да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе,
осим управо споменутих Грка и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени
онима који наваљују из Азије. "

Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да докаже - не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима "опште и домаће", а то је Србин. Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била "etslowenisiert", тј., да су "изгубили словенско обележје" у језичком погледу, као нпр. бугарски,9 али што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:

"...wahrend sich, nach der gewöhnlichen Anname, in THRAKIEN
UND ILLIRICUM GLEICH ALTE SERBISCHE SPRACHE
IM GANZEN REIN VON SOLCHER ENTARTUNG ERHALTEN
НАТTЕ...'10

"...док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ
ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО
ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ.."

9. "Über die Abkunft der Slawen", n. 149. Како Бугари нису Словени, они се нису могли "од-словенити." Тачније би било рећи, да су они покварили српски језик, наметнувши старим Србима своје азијатско име, што сам Шафарик одмах мало ниже потврђује.
10. Идем.

Па будући, дакле, да је српски језик - по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН", оно што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе; који тврде, да је међу словенским језицима СРПСКИ НАЈСТАРИЈИ, у првом реду се може применити на српски језик, као нпр.:

"Die slawische Sprache ist selbstständiger Natur und stammt von
keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH
LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIELFACHER UMSTALTUNG
AUS IHREM BAUE UND IHREN WURZELN ENTNEHMEN
KANN, SCHEINT SIE EIN UNMITTELBARER SPRÖSSLING
DERSELBEN UHRSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE
ALTINDISCHE SANSKRITA HERVORGEGANGEN... ''

"СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ
ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО - ПОСЛЕ
ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ- МОЖЕ ДА CE ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ KOPEHE, OH
ИЗГЛЕДА KAO НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА, ИЗ КОГ
JE ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ.

_________________

Ovo je kao dokaz?

Kakva petlja.

_________________
Знају ли вам дједови да сте израсли у љубитеље нациста?

Не, то је констатација, ваљда толико познајеш срБски језик, да можеш разликовати доказ од констстације или можда не. Али ајде ти напиши нешто, констатуј нешто или још боље докажи нешто , да видимо како ти размишљаш, који су твоји ставови, које су твоје истине, па да други дају своје мишљење о твојим констстацијама и доказима. Имаш ли муда за то или си само способан за ове мале пакости без основа, као већина ових који посјећују овај форум!

Несхватљив ми је ваш став, твој и ових што се јављају у чопору. Ако пишем глупости, демантуј те ме, али на коректан начин, чему вријеђање. Ја тако мислим, ви тако не мислите, али изнесите ваш став и демантујте моје ставове, али без тог надменог става.

Ја рецимо не вријеђам ове што разгледницама доказују историјске чињенице. Свако озбиљан би се грохотом насмијао, да се име неког насељеног мјеста доказује натписом на разгледници, Невјероватно, али ок, ако ви тако мислите то је ваше. Само је интересантно да дисквалификујете читав текст или тему таквом неозбиљношћу. А зашто?

Зато што незнате или нисте способни да аргументима демантујете било коју констатацију из мојих постова. Све се своди на то :
- "Немаш ти појма, али ето неда ми се да ти сад одговарам на твоје глупости."
- "Ово је као доказ"
- ...

Нико не познаје историју толико да би могао да има тако надмен став какав ви имате овде на овом форуму. Својом надменошћу то јест арогантним одговорима на моје постове само иритирате мој ружан одговор, а то не желим, али некад једноставно не могу а да не одговорим на исти начин.

Ако пишем глупости, зашто се ви ко кленови качите на моје глупости. Ја сам на другим темама читао ваше глупости, па ми није пало на памет да их коментаришем. Једноставно не идем више на те теме да читам ваше глупости.

Шта вас на овој теми провоцира и привлачи.

_________________

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=IhlpY_NQyik[/youtube]


Nisam mogao izdržati morao sam.

_________________

Лик још фино поставио мапу из 16. вијека, али ко ће се потрудити па погледати.

viewtopic.php?f=73&t=53407&hilit=stare+razglednice&start=20#p1916752

Лакше је копи-пејст дугачких трактата радити. А и Стратокастел ти дао датум кад је Свињар званично престао бити Свињар и постао Србац... али јок, неозбиљно је он чељаде.

_________________
Правда за пОвлаку!

Друже, неко невино чељаде ће гуглајући наићи на ово твоје, па ће помислити да је то све истина, па ће и само помјерити умом. Наша је света форумашка дужност да покушамо да га спасемо од те зле судбине. Чова. Бураз. Конташ?

_________________
Правда за пОвлаку!

_________________

AcoSDI zna istinu!

Опште је познато:

Srbac je dobio ime rješenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije od 2.11.1933. godine. И не видим у чему је ваш проблем око имена Србац.

Написано је:




Е сад ти мени објасни у чему је проблем са Српцем? Прочитај још једном шта је написано па ако има потребе ја ћу да покушам да преведем! Да ли неко констатује било шта о Српцу осим да се налази на ушћу Врбаса у Саву.

Изгледа да се вама помути све у глави када се прича о Србима!

_________________

Ček....zar citirani tekst nije imao za namjeru da preko toponima pokaže da su Srbi na Balkanu odvajkada? Kako se onda tu uklapa ime grada koji nije u imenu imao ništa što se veže za srpsko ime do prve polovine 20. vijeka?

_________________
Bubi frubi

Све си у праву, свака ти част, разоткрио си све!
БРАВО,БРАВО,БРАВО!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Само још кад би и матерњи језик свладао, где би ти био крај!

_________________

De ukaži mi gdje griješim...I ako može ijekavica, čisto da se ispoštuje to "maternji".

_________________
Bubi frubi

Kako da Acu smjestimo na ovu temu?

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА: СТАРОСТ СРБА

LA GRANDE ENCYCLOPEDIE" O СТАРОСТИ СРБА

У Женеви је 1976. г. штампано једно занимљиво дело, чији је аутор Патрик Лут (Patrick Louth), a наслов "Цивилизација Германа и Викинга" (La civilisation des Germains et Vikings).1 Ha страни 11. писац констатује:

"Око 2000.г. пре Христа, скандинавски простор је достигао један други
талас народа, који је ДОШАО ИЗ ПОДУНАВСКИХ РАВНИЦА Ти освајачи
донели су собом обичај индивидуалног покапања мртвих, у чијим гробовима
се налазе борбене секире од бронзе и посуде у облику звона, украшене обрубом.
Ко су били ти људи?... Не само, да нам се оно, што се ту догодило између 2500.
и 400. г. пре Христа остаје потпуно непознато у лингвистичком погледу, већ
нам је још увек немогуће, да одредимо узроке консонантских мутација
(сугласничких промена) из којих је произишао примитивни германски језик. "

1. Edition "Famot".

Ми у горњем тексту видимо три ствари:

1. - Скандинавски простор је настанио народ, који је ту стигао из ПОДУНАВСКИХ РАВНИЦА.
2. - Немогућност најелементарнијих разрешења у односу на лингвистичке проблеме и језик тог
"мистериозног" народа.
3. - Каснија појава првобитног германског језика, насталог консонантским мутацијама на
територији настањеној од истог тог "мистериозног народа." Јозеф Костржевски, пољски научник, у своме делу "Порекло пољске цивилизације, њена преисторија и протоисторија"2, одмах у почетку тврди, да се на основу археолошких налаза може закључити, да почев од 2000 г. пре Христа, па до његових дана није било неких великих етнолошких промена на целом простору око Балтичког мора.3

2. Presse Universitaire de France, 1949. g.
3. Костржевски овде мисли на расни тип, који је углавном остао исти, упркос присилне германизације и наметања немачког језика.

Други један Швајцарац, Eugene Pittard, у својој значајној антрополошкој студији - између осталога - пише4
"...un fait dont l'interet n'echappera a personne... ... la cote
sud-ouest de la Norvege et la cote nord-est de l'Ecosse, apparaissent
peuplees par la meme race... II est certain que ces hommes representent
un pourcentage imposant de la masse totale... Ces hommes, que
Gray considere comme appartenant a la race dinarique, apportent
une etrange exeption. S'ils appartiennent reellement a ce'beau
groupe humain, dont le siege principal est aujourd'hui la cоte
orientale de la Mer Adriatique, il faudra savoir comnient s'est
effectue le fractionnement que nous constatons aujourd'hui. Et la
question se pose aussitot de savoir quel etait l'habitat initial de cette
race?
Nous sommes encore trop ignorants au sujet des caracteres
anthropologiques des populations les plus anciennes de la peninsule
des Balkans, pour tenter de nous representer et la date, et le lieu
precis d'apparition de ces brachycephales de grande taille. Si nous
devons considerer un jour que, la ou nous les trouvons, ils sont chez
eux; qu'ils sont en toute certitude les AUTOCHTONES de leur
habitat actuel, nous n'aurons pas acheve notre tache. Il faudra
chercher a se representer comment ils sont parvenus dans le Nord-
Ouesteuropeen?"


4. Pittar Eugene, "Les races et l'histoire" (Introduction ethnologique a l'histoire); Bibl. "L'evolution de l'humanite", La Renaissance du Livre str. 270. i 271.

Ево, шта нам антрополог Питар каже у претходном тексту:

"...једна занимљива чињеница никоме неће умаћи... југозападна обала
Норвешке и североисточна обала Шкотске настањене су људима исте расе...
Сигурно је, да ти људи представљају значајан проценат целокупне масе (становништва)... Ти људи, које Греј сматра припадницима динарске расе,
чине чудан изузетак Ако они стварно припадају тој лепој људској групи,
чије главно седиште је данас источна обала Јадранског мора, треба знати,
како је дошло до одвајања, које констатујемо данас. А одмах се поставља
и питање, које је било првобитно боравиште ове расе?
Ми смо још увек велике незналице у односу на антрополошки карактер
најстаријег становништва Балканског полуострва, а да бисмо могли да
покушамо да замислимо како време, тако исто и тачно место појаве ових
брахикефалних (људи) високог стаса. Ако једнога. дана треба да сматрамо,
да су они тамо, где их налазимо, код њих, тј. староседеоци с потпуном
сигурношћу на њиховим данашњим седиштима, тиме наш труд неће бити
завршен. Јер, требаће истражити, како су се нашли на европском
северо-западу?"

Питар у наставку пише, да захваљујући најновијим истраживањима, кретање тих Динараца може да се прати преко Венеције и Централне Европе. По његовом мишљењу, њихов пут је нађен још из бронзаног периода, а тај пут је ишао кроз Немачку и кроз Шлезвиг (Шлеску), па све до Шведске и Норвешке. А једна друга група је истовремено прешла мореуз Кале, настанивши Британско острвље. Мало по мало, она је заузела и североисток Шкотске...
На стр. 276. Питар нас обавештава, да се трагови истовремене цивилизације, а и истоветне налазе и по низијама Русије, као и свуда око Црнога и Егејског мора.

* * *
На 278. стр. Питар говори у недоумици каже, да о пореклу Словена постоје веома супротна мишљења (les idees les plus contradictoires): док једни сматрају да су се они појавили и дошли из области, које се налазе источно до Каспијског језера, дотле други научници тврде, да су се проширили са доњег Дунава... С тим закључцима Питар доводи у везу Нидерлеово тврђење, да је савремена "аријевска" раса, управо њен највећи део, обитавао у неолитско доба у целој области, која се пружала од Балтичког до старог Арало - Каспијског мора, да је у својој свеукупности говорила истим језиком, као и да је њена главна маса представљала један јединствени антрополошки скуп... Од Питаровог излагања до онога, што је писао трећи један Швајцарац -Адолф Пикте5 нема ни један корак. На стр. 9. свога доле цитираног дела, он говори о истом том "аријевском" народу, који:

"...etendait ses rameaux depuis l'Inde jusqu'aux limites
extremes de l'Europe a l'Occident, et formait, d'un bout a l'autre,
comme une longue chaine de peuples sortis d 'un meme sang... Ce
qui est certain, c'est que, des l'aurore des temps historiques, nous
trouvons ce peuple primitif disperse deja sur un espace immense, et
divise en un grand nombre de nations diverses dont la plupart ont
oublie leur origine... "
''C ' est ce peuple inconnu a toute tradition, mais revele en quelque
sorte par la science philologique, que nous nous proposons comme
sujet d'etude..."

"...je пружао своје огранке од Индије до крајњих граница западне
Европе, сачињавајући, од једног краја до другог дуг ланац народа,
насталих од исте крви... Оно што је сигурно, то је, да од самог почетка
историјског времена, ми налазимо тај првобитни народ већ расут на
једном огромном простору и издељен на велики број нација, од којих
је већина заборавила своје порекло... "
"Тај народ непознат било каквој традицији, али чије постојањеје
- у неку руку - обелодањено филолошком науком, ми желимо да узмемо
као предмет студије... "

5. A.Pictet, "Les origines indo-europeennes ou les Aryas primitifs'', Essai de Paleontologie linguistique, Deuxiemme edition revue et augmentee, Tome premier, pp. 8,9,13. Annee 1877., Paris.

На жалост, на овог добронамерног истраживаоца могу се применити познате песникове речи:

"Много хтео, много започео,
Час самртни њега је омео..."

Међутим, надовежемо ли на све одломке швајцарских писаца цитиране напред - резиме научних резултата са подручја антропологије и лингвистике, штампан у француској Великој енциклопедији, биће нам јасно, да је тај бројни и надалеко распрострти народ још од преисторијског времена, био СРПСКИ НАРОД, ОД КОГА СУ, КАКО СЕ ВИДИ ИЗ ЦЕЛЕ ОВЕ СТУДИЈЕ, НАСТАЛИ СВИ ДАНАШЊИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ, КОЈИ СУ ЈОШ УВЕК И БРОЈНИ И ВРЛО РАСПРОСТРАЊЕНИ, УПРКОС СВИМ ИСТОРИЈСКИМ ПОТРЕСИМА И ПРОМЕНАМА, БЕСОМУЧНИМ УНИШТАВАЊИМА И ОДНАРОЂАВАЊИМА! ШТО СЕ ПАК ЈЕЗИКА ТИЧЕ, ЊЕГОВА ЈЕДИНСТВЕНОСТ У ПРАСТАРИХ И ТОЛИКО РАСПРОСТРАЊЕНИХ СРБА, ПОТВРЂЕНА ЈЕ И У НАШЕ ДОБА ОД НАЈВЕЋИХ ЛИНГВИСТИЧКИХ АУТОРИТЕТА. Истина - они не говоре изричито о српском језику, већ о "Словенском, старо - словенском", итд., међутим, у току читаве ове студије је јасно, да се ради о српском језику, у прилог чему има велики број сведочанстава. Ти ауторитети су француски лингвисти Меје и Вајан,6 који закључују

"Le slave continue SANS RUPTURE l'indo-europeen; ON N'Y
APERCOIT PAS DE CES CRISES BRUSQUES QUI ONT
DONNE AU GREC, A L' ITALIQUE (et surtout au LATIN), AU
CELTIQUE, AU GERMANIQUE LEUR ASPECT
CARACTERISTIQUE. LE SLAVE EST UNE LANGUE INDO-
EUROPEENNE, faconnee par un long usage... mais, qui a conserve
un ASPECT GENERAL ARCHAIQUE...
L'unite linguistique du slave est evidente. Aujourd'hui encore
elle apparait partout aupremier coup d'oeil; et, si on examine les
fonnes anciennes des langues slaves, les ressemblances sont si
grandes, qu 'elles approchent souvent de l 'identite. PAREILLE
UNITE NE COMPORTE QU'UNE EXPUCATION. L'EXISTANCE
a une certaine date d 'une LANGUE UNE, PARLEE PAR UN PEUPLE,
AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE.''

"СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК НАСТАВЉА - БЕЗ ПРЕКИДА - ИНДО-
ЕВРОПСКИ, У ЊЕМУ CE HE ЗАПАЖАЈУ НАГЛЕ КРИЗЕ, КОЈЕ
СУ ДАЛЕ ГРЧKOM, ИТАЛСКОМ (A ОСОБИТО ЛАТИНСКОМ),
КЕЛТСКОМ И ГЕРМАНСКОМ ЊИХОВ КАРАКТЕРИСТИЧАН
ИЗГЛЕД. СЛОВЕНСКИ JE ЈЕДАН ИНДО-ЕВРОПСКИ ЈЕЗИК,
ОБЛИКОВАН ДУГОМ УПОТРЕБОМ... АЛИ, КОЈИ JE САЧУВАО
ОПШТИ ИЗГЛЕД АРХАИЧНОСТИ...
ЛИНГВИСТИЧКО ЈЕДИНСТВО СЛОВЕНСКОГ ЈЕ ОЧИГЛЕДНО.
OHO СЕ ЈОШ ДАНАС ЗАПАЖА НА ПРВИ ПОГЛЕД. А КАДА СЕ
ИСПИТУЈУ СТАРИ ОБЛИЦИ СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА СЛИЧНОСТИ
СУ ТОЛИКО ВЕЛИKE, ДА CE ЧЕСТО ПРИБЛИЖАВАЈУ
ИСТОВЕТНОСТИМА. СЛИЧНО ЈЕДИНСТВО ИМА САМО ЈЕДНО
ОБЈАШЊЕЊЕ - ПОСТОЈАЊЕ У ИЗВЕСНО ДОБА ЈЕДНОГ
ЈЕДИНСТВЕНОГ ЈЕЗИКА УПОТРЕБЉАВАНОГ ОД ЈЕДНОГ НАРОДА
КОЈИ ЈЕ ПОСЕДОВАО CBECT О CBOME ЈЕДИНСТВУ. "

6. A. Meillet, Seconde edition revue et augmentee du "Slave Commun", avec le concours de A. Vaillant, Paris, Ed. Honore Champion, 1965.

CBE ЧИЊЕНИЦЕ И CBA СВЕДОЧАНСТВА САБРАНА У ОВОЈ СТУДИЈИ СЛАЖУ СЕ У TOME, ДА ЈЕ TAJ ПРВОБИТНИ, РАСПРОСТРАЊЕНИ, ЈЕДИНСТВЕНИ И ЈЕДНОЈЕЗИЧНИ НАРОД БИО СРПСКИ НАРОД КОЈИ JE KACHO, TEK У ШЕСТОМ ВЕКУ ПО ХРИСТОВОМ РОЂЕЊУ ОТПОЧЕО ДА CE НАЗИВА СЛОВЕНСКИМ НАРОДОМ. У ИСТОЈ ОВОЈ СТУДИЈИ TAКОЂЕ ИМА ДОСТА ДОКУМЕНАТА О TOME, ДА ЈЕ МЕЂУ СЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИЦИМА ПРВОБИТНИ И ЈЕЗИК С НАЈВИШЕ АРХАИЗАМА - СРПСКИ ЈЕЗИК!
У "Ревији словенских студија"7 потврђују се Меје-Вајанови закључци, уз констатацију, да су услови за студиј словенских језика повољнији од оних, који се односе, нпр. на грчки, или германски. Уз то, на истом месту ћемо наћи понављање о јединствености - како словенског језика, тако исто и народа, који се њим служио:

"On traitera le slave... соmmе la langue sensiblement une, d'une
NATION AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE... Le slave
commun s'est brise a son tour en DIALECTES QUI ONT CONSERVE
LONG TEMPS LES MEMES TENDANCES.''

"ПРОУЧАВАЋЕМО СЛОВЕНСКИ KAO ЈЕЗИК ОЧИТО
ЈЕДИНСТВЕН, ЈЕДИНСТВЕНОГ НАРОДА, КОЈИ ЈЕ ИМАО
CBECT O CBOME ЈЕДИНСТВУ ...Заједнички словенски се
најзад изделио НА ДИЈАЛЕКТЕ.КОЈИ СУ ДУГО BPEMEHA
САЧУВАЛИ ИСТЕ ТЕЖЊЕ "

7. W. Revue des Etudes Slaves, VI, pp. 165-174.

Уочавамо у предњем тврђењу називање словенских језика само ДИЈАЛЕКТИМА једног првобитног, свеопштег и јединственог језика целе расе. У поглављу о Сипријану Роберу смо пак видели, да он тај првобитни словенски језик назива "LANGUE MERE", тј. "ЈЕЗИК МАЈКА'', КОЈИМ ЈЕ ГОВОРИЛО "ПЛЕМЕ - МАЈКА'', ИЗ КОГ СУ ПОТЕКЛИ СВИ ДАНАШЊИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ, А ТО ПЛЕМЕ, ТАЈ ПРВОБИТНИ СЛОВЕНСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК БИО ЈЕ - ПО РОБЕРОВОМ ИЗУЧАВАЊУ - СРПСКИ НАРОД И ЊЕГОВ ЈЕЗИК. Овај пак закључак може да се доведе у везу са закључцима свих оних аутора, који су тврдили, да су се Словени разишли из Подунавља.
У Француској је то гледиште било усвојено од бројних научника, пре него што је превладало тенденциозно учење германске берлинско - бечке школе. Право је чудо, у коликој мери су Немци успели да наметну своја гледања, оријентисана искључиво у смислу њихове германске политике и њихових територијалних и других интереса! Требало је довести цео културни свет у заблуду и учинити, да се заборави, да су они на најнечовечније начине освајали области, по којима су се Срби као староседеоци бавили земљорадњом, снажно везани уз "МАЈКУ - ЗЕМЉУ", што је очито из извесних назива неких српских племена! Јасно је, да се у овом случају ради о простору старе Германије, данашње Немачке. А откуда Срби на северу Европе? Одговор на то питање дало је више писаца, но ми ћемо овде да наведемо само тврђење у наслову споменуте Велике француске енциклопедије, издање на прелазу између девентаестог и нашег века. У одсеку "Словени, I. етнографија" (Slaves. I Ethnographie), наићи ћемо на следеће тврђење:

"De tous les faits resulte clairement que les Slaves de race
s'identifient plus ou moins avec le type dominant chez les Slaves de
langue du Sud. Et cette gradation dans la proportion de plus en plus
elevee des representants de ce type, au fur et a mesure qu'on se
rapproche du centre danubien, CORROBORE LES DONNEES
ARCHEOLOGIQUES QUI NOUS MONTRENT CE CENTRE
COMME CELUI MEME DES SLAVES. LA LINGUISTIQUE,
L'HISTOIRE MEME PARLERONT AUSSI DANS LE MEME SENS,
QUAND ON VOUDRA LES INTERROGER SANS PARTI PRIS. On
a deja vu quel role considerable (v.Italie, Grece, Bulgarie) a joue
des l'aurore de l'histoire, avant et depuis, dans les premiers siecles
de notre ere, l'element slave dans le centre, dans la peninsule
Balkanique, dans le Nord de l'Italie. AUSSI LOIN EN ARRIERE
QUE NOUS PUISSIONS REMONTER, NOUS CONSTATONS SA
PRESENCE DANS LES PAYS QU'OCCUPENT ENCORE LES
SERBES... CEN 'EST DONC PAS SANS RAISON QUON A DONNE
LE SERBE COMME LE TYPE DU SLAVE DE RACE... DE PLUS,
L'ELEMENT COMMUN QUE LES SLAVES RENFERMENT SE
RETROUVE EN GRECE, EN ITALIE, EN FRANCE, EN ALLEMAGNE...
ON PEUT DIRE AUSSI QUE PAR LE SANG UN TRES GRAND
NOMBRE D 'ALLEMANDS SONT PLUS SLAVES QUE LES
GRANDS-RUSSES..."

"Из свих ових чињеница јасно произлази, да се расни Словен
мање-више идентификује с претежним типом код Словена јужног
(словенског) језика. Представници овога типа пропорционално су
све бројнији, уколико се приближимо ДУНАВСКОМ ЦЕНТРУ, А ТО ОДГОВАРА И АРХЕОЛОШКИМ НАЛАЗИМА, КОЈИ НАМ ПОКАЗУЈУ УПРАВО ТАЈ ЦЕНТАР КАО СЛОВЕНСКИ. ЛИНГВИСТИКА, ПА ЧАК И ИСТОРИЈА ЋЕ ГОВОРИТИ У ИСТОМ ТОМ СМИСЛУ, КАДА БУДЕМО ХТЕЛИ ДА ИХ ИСПИТУЈЕМО БЕЗ ПРИСТРАСНОСТИ. Већ смо видели,
какву значајну улогу (види: Италија, Грчка, Бугарска) је, у праскозорје
историје, играо словенски елеменат, исто тако као и пре, и у почетку наше
ере: у центру (Европе), на Балканском полуострву, на северу Италије.
ТОЛИКО ДАЛЕКО У ПРОШЛОСТИ, ДОКЛЕ МОЖЕМО ДА ДОПРЕМО, КОНСТАТУЈЕМО ПРИСУСТВО СЛОВЕНА У ЗЕМЉИ, КОЈУ ЈОШ УВЕК НАСТАЊУЈУ СРБИ... Дакле, с разлогом се указује на Србина као на тип
расног Словена... Штавише, заједничка карактеристика, која одликује
Словене, налази се у Грчкој, Италији, Француској, Немачкој... Може такође
да се каже, да је по крви један врло велики број Немаца више словенски,
неголи Велико - Руси... "

На овом месту ћемо се мало удаљити од "Велике енциклопедије", да бисмо упозорили читаоце на један чланак "Архива за словенску литературу, уметност и науку" 8, где ћемо наћи један потресан чланак о однарођавању древног српског племена Кашуба, са обала Балтичког мора, текст који ћемо овде да цитирамо, тешка је оптужба бруталне и безобзирне германизације. Чланак почиње речима:

Die Kaschuben - ein Zweig des grossen slavischen
Volksstammes, bewohnten in den ältestcn Zeiten9 die ganze Ebene
längs der Ostsee, zwischen der Oder und Weichsel, bis an die Netze
und Warthe.10 Schon mit der Einführung des Christenthums kamen
die ersten Anfänge fremder Sprache und fremder Sitte in das Land...
Zuvor sind sie niemandem unterthan gewesen und haben
geherrscht... nach ihrem eigenen Willen... ... aber, die deutschen
Beamten aus allen Kräften darnach strebten, die alten Einwohner in
der Kultur immer niehr sinken zu lassen, um dann das geistig und
materiell verarmte Volk leich ter germanisieren zu können. Deshalb
verfahren auch die weltlichen Behörden nicht weniger hart gegen
die slavischen Seelsorger als das geistliche Oberhaupt... Die
unmittelbare Folge davon ist, dass die katholische Seelsorger
deutscher Zunge nicht nur bei der geistlichen, sondern auch der
weltlichen Behörde allein Gunst und überall den Vorzug haben... ...
in den Kreisen Lauenburg, Bütow, Stolpe, Rummelsburg und
Neu-Stettin, wo wenigstens 40.000 Kaschuben wohnen, sowie im
Danziger Regierungs-Department, wo die Deutschen hochstens den
VIERTEN THEIL DER BEVOLKERUNG AUSMACHEN, giebt
es in den Schul seminarien eben so wenig einen Lehrer für die
slawische Sprache, wie an dem Klerikalseminarium in Pelplin, oder
an den betreffenden Gymnasien...
Wahrend nun so in der Jugend jeder Keim des Besseren
ungepflegt abstirbt, während sogar jedes von selbst envachte edlere
Gefühl erstickt wird, lässt man auch das ... Alter nicht unberührt
von dem zersetzenden Einflusse...
So also geht man noch heutigen Tages mit allen Waffen darauf
los, die überreste der alten Bewohner der Kaschubei auszurotten,
indem man sie, wenn auch nicht mehr körperlich, so doch
wenigstens geistig tödtet. Und eine solche Erscheinung im XIX
Jahrhundert! Man erwiedere nür nicht, der Zweck des Staates
gebiete es mit Notwendigkeit! Welcher Zweck ist erhaben genug,
um die Barbarei eines Nationalmordes zu rechtfertigen? Welcher
Zweck gross genug, um ein soches Mittel zu heiligen? Aber,
man glaubt ja sogar schon, das Werk vollbracht zu haben; mit
Wonnegefühl rufen uns deutsche Zeitschriften und Broschüren
entgegen: "Sie sind germanisiert! "

8. Jahrbuch für slavische Literator, Kunst und Wissenschaft, I. Jahrg., 4. Heft, 1843.
9. Geschichte des Herzogthums Pommern, von Sell. Berlin, 1819. und Geschichte von Pommern von Kanngisser. Greifswalde, 1824.
10. Geschichte Polens, von Cromer (B. 1,1.); von Bandtkie (162.)

Наш цитат је подугачак стога, што све, што је у њему изложено, невероватно подсећа на оно, што се догађа са српским народом на Балкану данас, где се у XX веку примењује до танчина потпуно исти германски систем истребљивања, који је спроведен и у односу на северне Србе. Уосталом, о томе је с толико истанчаности писао Илија М. Живанчевић, но на жалост, и његово дело, као и толико других, писаних у истом духу, на неки чудан начин је остало у мраку. Ево сада на српском језику претходног текста, потписаног само иницијалима Ц. Ф., док је аутор у самом почетку сам себе назвао "Једним Кашубом" (von einem Kaschuben):

"Кашуби - огранак великог словенског стабла, насељавали су у
најстаријим временима целу низију дуж Балтичког мора, између Одре и
Висле, све до Неце и Варте. Већ са увођењем хришћанства, појавили су
се и први почеци страног језика и страних обичаја у (њиховој) земљи...
Пре тога, они нису били никоме потчињени и господовали су ... по својој
сопственој вољи...... али, немачки службеници настојали су свим силама,
да у погледу културе старе становнике потискују све ниже, да би потом
- духовно и материјално осиромашени народ могли да лакше германизују.
Због тога и службене власти не поступају ни мало мање окрутно против словенских душебрижника, од верског старешине... Непосредна последица
тога је била, да су католички душебрижници немачког језика имали свуда
предност и имали само они наклоност, не само код верских, већ и код
државних власти... У окрузима Лауенбурга, Битова, Столпа, Румелбурга и
Новог Штетина, где је живело најмање 40.000 Кашуба, исто тако као и у
Данцишком округу, где су Немци представљали највише четврти део
становништва, у школским семинарима нема ни једног учитеља за
словенски језик, управо као ни у богословском семинару у Пелпину,
или у одговарајућим гимназијама...
Док се тако код омладине не негује никаква клица нечега бољег, док
се угушује чак и сваки племенитији осећај настао сам од себе... дотле се
ни старост не оставља недотакнута од разорних утицаја...
Тако се настоји још и данас свим могућим средствима, да се истребе
остаци Кашуба на такав начин, да се не убијају више физички, већ духовно.
И то се врши у ХIХ веку! Који циљ је довољно велики, да би могао такво
једно средство да освешта? Али, већ се верује, да је дело потпуно извршено
немачки часописи и брошуре већ нам довикују с осећањем насладе: "Ви сте германизовани!"

А између оних северних Срба и Срба на Балкану, везе су биле тесне и сезале су до најдавнијих времена, што - поред других аутора - потврђује и наведена француска "Велика Енциклопедија". О давним Словенима (Одељак I, Етнографија) у њој налазимо следеће значајне појединости, које представљају гледање и учење науке, пре него што је она упала у мрежу германских политичких тенденција:

''У току свих протеклих периода (Au cours de tous les ages passes),
долине Висле и Одре биле су у вези с дунавском облашћу и под њеним
утицајем су зависиле од Централне Европе. У доба првог гвозденог доба,
тзв. Халштатске епохе... један народ се полако и постепено ширио - скупа
са земљорадњом - кроз старе шуме, почев од Дунава, па дуж његових
притока са северо-запада, према источној Чешкој, према Лужичкој Србији;
исти тај народ се настанио у горњој равници око Одре, у низији око Висле,
до Балтичког мора с једне стране и до Дњестра, на другој... Трагови, које је
тај народ оставио - особито од Дунава до Чешке, па око Одре, Висле и око
Балтичког мора, истоветни су с путом, којим се кретала трговина ћилибаром,
одношеним - као још и данас - из Балтичких области према југу Европе. Уз то,
постоје такође археолошки докази о вези и трговачкој размени између тог истог
народа и северне Италије. А у гробовима између Одре и Висле нађени су
предмети израђени у Етрурији и у Риму. ОВАЈ НАРОД, каже писац чланка
"Велике Енциклоледије", МОГАО САМ ДА ИДЕНТИФИКУЈЕМ СА СТАРИМ ВЕНДИМА У време, које је претходило непосредно хришћанској ери, као и у
почетку хришћанског доба, тај народ је био делимично побеђен од Германа,
међутим, постоје докази, да је он своју егзистенцију наставио све до VIII века
по Христу, тј. до христијанизације области око Балтичког мора. Његово
перманентно постојање доказано је у Чешкој, а исто тако и његов боравак
од давних времена на југо-западу, све до Дњепра.''

Све чињенице су, дакле, сагласне у томе, да је онај "мистериозни" народ, о коме је писао Патрик Лут у своме делу, цитираном одмах у почетку овога поглавља, био стари српски народ, за који Сипријан Робер тврди, да је био на обалама Балтичког мора пре, него што је Мојсије издао Закон на Гори Синајској... По писцу чланка из "Велике француске Енциклопедије", доминантни расни карактер тих Вендо - Срба одржао се све до нашег времена, што он тврди на основу антрополошких испитивања... Па се стога морамо чудити једном иначе поетском одломку антрополога Питара, који у својој, напред цитираној књизи, а на стр. 312. пише:

"... les Serbes de Lusace ne sont guere plus aujourd'hui qu'une
relique anthropologique. Semnons, Venedes, Serbes, tribus primitives
qui vous installerent jadis sur ce territoire... que reste-t-il de vous?
Mais, au fait, qui etiez-vous? Et combien comptiez-vous d'adherents,
jusqu'au moment ou Henri l'Oiseleur crea la marche des Sorades?
De la nation puissante des Slaves (elle parait avoir ete reellement
tres forte!) qui ont vecu pendant des siecles sur l'Elbe
moyen et inferieur, il ne reste plus qu'un debris insignifiant (dit
Niederle). Mais, la puissance de cette nation etait exactement de
quelle qualite. Etait-elle due a la valeur guerriere et dominatrice de
quelques-uns?"

Питар, дакле, јасно зна, да је тај тајанствени народ био српски народ, који се тек врло касно прозвао и словенским. Он је такође добро знао, да су ти древни Срби били врло бројни, па зато и каже у наведеном тексту:

"... Лужички Срби су данас само један антрополошки остатак
Семнони, Венди, Срби, ви првобитна племена, која су се некада
настанила у тој области... шта је остало од вас?... Али, у ствари, ко
сте ви били?! И колики вас је број био до часа, када је Хенрих
Птичар направио поход Срба? Од моћне cлoвeнcкe нaциje (изглeдa,
дa je oнa cтвapнo билa вeoмa jaкa!), кoja je живeлa вековима на средњој
и доњој Елби, остао је само један безначајан део (кажe Нидерле). Но моћ
тога народа, какве врсте је она била? Да ли је она била заснована на
ратничким вредностима и на моћи неколицине?"

А последње издање руске енциклопедије, која носи назив "Бољшаја Совјетскаја Енциклопедија" доноси под насловом "СЕРБСКИЈ РУБЕЖ", додајући у загради "СОРБСКИЈ РУБЕЖ", тј. "СРПСКА или СОРБСКА ГРАНИЦА" дословно следећи текст:

"СРПСКА ГРАНИЦА - линија, коју је успоставио Карло Велики
(IХ век) против Полабских Словена. Та СРПСКА ГРАНИЦА пружала
се од саксонске границе (од доњег тока реке Елбе, старе српске Лабе),
па долином реке Елбе, реке Сале, Чешком Гором према средњем току
реке Дунава, до Источне, или Панонске области. Основне тачке упоришта
те границе биле су: Бардовик, Шезељ, Магдебург, Хале, Ерфурт, Халштат, Форхајм, Регенсбург и Лорх. Но та места била су исто толико утврђења,
колико и тачке пограничне трговине са Словенима. Доцније су многа
утврђења СРПСКЕ ГРАНИЦЕ постала предстраже немачке агресије
на земље Полабских Словена. "

Премда се у претходном цитату упоредо употребљавају називи СРБИН и СЛОВЕН, ипак је јасно, да се ту ради о СРБИМА, па је и СРПСКА, или СОРБСКА ГРАНИЦА по њима и названа. Но требало је угушити истину! Требало је збрисати и СРПСКУ ГРАНИЦУ, па и сам њен назив, као и мирне старе српске земљораднике, везане кроз дуго време за мајку и хранитељку земљу, те "Велика Енциклопедија" и каже за те првобитне насељенике северне Европе (у одељку II - Историја Словена):

"On admet generalement qu'ils n'etaient
pas un peuple guerrier, mais agriculteur... ",
tj.:
"Опште је мишљење, да они нису били
ратнички народ већ земљорадници... ",

који су били кроз веома дуги временски период мирни све дотле, док се нису појавили нападачи Германи... Нема сумње, нападачи су већ самим тим, што су се појављивали у том својству, били наоружани и спремни на освајања, те им је било лако разлетети се од добра до добра и од села до села, харајући, разарајући, освајајући... То су радили најпре Германи, а касније Мађари и Бугари - да споменемо овде само оне освајаче, који су у Европи остали, па Сипријан Робер с правом пише:11

"La science allemande s'efforce en vain de nous presenter les
Slaves comme des intrus en Europe. Les Slaves sont des intrus en
Europe tout comme les Grecs, et ils y etaient avant les Goths, ces
peres des Allemands. On peut meme dire que l'Allemagne ne s'est
constituee que par le demembrement des royaumes slaves, puisqu 'au
temps de Charlemagne, tout ce qui, au-dela du Rhin, n'etait pas
Franc, etait Slavie (Serbie); L'Autriche actuelle ne renfermait alors
que des Slaves, et en PRUSSE, JUSQU'AU SEIZIEME SIECLE,
L'INTRUS, C'ETAIT LE GERMAIN, QUI NE SUBSISTAIT
QUE COMME VASSAL DE POLOGNE. "

"Немачка наука се узалуд труди, да нам представи Словене као
уљезе у Европи. Словени су европски уљези КАО И ГРЦИ И ОНИ СУ
У ЊОЈ БИЛИ ПРЕ ГОТА, ТИХ НЕМАЧКИХ ПРЕДАКА. МОЖЕ ЧАК
ДА СЕ КАЖЕ, ДА ЈЕ НЕМАЧКА ЗАСНОВАНА НА РАСПАРЧАВАЊУ СЛОВЕНСКИХ (СРПСКИХ) КРАЉЕВСТАВА ЈЕР ЈОШ У ДОБА КАРЛА ВЕЛИКОГ, СВЕ ШТО С ОНЕ СТРАНЕ РАЈНЕ НИЈЕ БИЛО ФРАНАЧКО,
БИЛО ЈЕ СЛОВЕНСКО (СРПСКО). САДАШЊА АУСТРИЈА БИЛА ЈЕ НАСТАЊЕНА САМО СЛОВЕНИМА А У ПРУСКОЈ, СВЕ ДО
ШЕСНАЕСТОГ ВЕКА УЉЕЗ ЈЕ БИО ГЕРМАНИН, КОЈИ ЈЕ ПОСТОЈАО
САМО КАО ПОТЧИЊЕН ПОЉАЦИМА "

11. Сурrien Robert, "Les Slaves de Turquie", c. 7.

На жалост, немачка наука се није узалуд трудила. Предани бранилац Срба, одн. Словенства (у савременом смислу) - Сипријан Робер - је умро, а Немци су успели да покопају истину и да с разним словенским непријатељима спроведу у дело цео један нови систем сатирања "некада силно распрострањеног српског народа".
Па можемо само да пожелимо, да Провиђење буде склоно Србима и целој словенској раси, како не би опет неки индиферентни европски писац поновио оно, што пише у "Ларусу ХХ века":

"Par rapport а l'etat de choses qui existait au moyen- age, le
domaine du slave... s'est reduit considerablement en Europe centrale,
ou la race germanique a extermine ou refoule diverses populations
(Polabes, Obodrites, etc.). dont la langue a disparu. "

"У односу на стање, које је постојало у средњем веку, простор
словенског (језика)... знатно се смањио у централној Европи, где је
германска раса уништила, или одагнала различита племена (Полабљане,
Ободрите, и тд), чији језик је нестао. "

Или још нешто из "Ларуса XX века", где се у чланку о Словенима - између осталога - налази и следеће:

"Dans la suite les Slaves se sont trouves ... partages entre deux
mondes: le latin et le byzantin, ce qui a accelere leur dissociation.
Naturellement portes a l'anarchie, ILS N'ONT PENDANT DES
SIECLES, RIEN EDIFIE DE DURABLE, et n'ont pu resister ni
au germanisme a l'Ouest, ni aux Tatars a l'Est, ni aux Ottomans au
Sud. En Allemagne leurs nombreuses tribus ont disparu des le ХII.
siecle. En Boheme, le germanisme les a domine de bonne heure.
Dans les Balkans, ils sont tombes sous le joug turc au XIV. siecle.
En Pologne, apres plusieurs siecles d'anarchie, ils ont connu. une
breve periode d'equilibre, pour retomber dans le desordre. A l'Est,
ils n'ont secoue la tutelle mongole apres deux cents ans, que pour
subir une autocratie germano-moscovite, sur les roines de laquelle
s'est etablie, au XX. siecle, la "dictature du proletariat.''

"Касније - Словени су се нашли... подељени између два света:
латинског и византијског, што је убрзало њихово разједињавање.
Природно склони ка анархији они - у току векова. - НИСУ СТВОРИЛИ
НИШТА ТРАЈНО, а нису могли да се одупру ни Германима на западу,
ни Татарима на истоку, нити пак Турцима на југу. У Немачкој су њихова
бројна племена нестала већ у XII веку. У Чешкој их је рано савладала германизација. На Балкану су пали под турски јарам у XIV веку. У
Пољској, после више векова анархије, упознали су један кратак период равнотеже, да би поново запали у неред. На истоку, стресли су монголску
власт после две стотине година, али зато, да би се подвргли германско - московској аутократији, а у ХХ веку "диктатури пролетаријата".

Нема дуго, како је писац ових редака присуствовао у великој дворани у Паризу, званој "Mutualite" предавању једног католичког свештеника, који је словенске припаднике православне вере - готово запенушан од беса - назвао јеретицима: "Heretiques orthodoxes"... Признајем, да сам се осећала нелагодно - као пред неким судијом инквизиције...
Изгледа, да се од Бонифација до данас у том смислу није ништа изменило. Јеретици немају право да постоје, а Русија ће бити спашена (по истом оном свештенику), тек када се покрсти, пређе у католичанство и призна папу. А тако некако излази и по славном Ларусу - и то XX века...

_________________

СРБИ И ПОСТАНАК ПИСМА

СРБИ И ПОСТАНАК ПИСМА

Читава ова студија - у ствари - само представља тек један план низа нових студија. Међу предметима које смо особито подвукли као занимљиве за изучавање, јесте (у поглављу посвећеном Апендинију) тврђење тог Талијана, да је хебрејско схватање Бога идентично илиро - трачко - српском, јер је код оба та народа Бог онај који јесте:

"...QUI EST, juxta illud, quod de se Deus ipse (Exod.c.3.) loquutus est Moysi, SUM QUI SUM..."

"који JECTE, управо оно, што Бог сам о себи каже Мојсију, ЈЕСАМ КОЈИ ЈЕСАМ..."

На истом месту, друго изненађење представља Апендинијево тврђење, да латински придев HUMANUS, као и именица НОМО, не долазе од субстантива HUMUS = земља, већ од чистог српског придева "УМАН", изведеног од једносложног "УМ", што је много логичније с обзиром на изванредно снажан трансцендентан смисао обе речи у српском језику. Познати су изрази од истог корена у модерним европским и светским језицима: humanite, humanisme, humain; human, humanism, humanitarian, humanity, humanize, humanly, итд. Када је та реч у историјској ноћи човечанства била стварана, људска осећања су још била далеко од конфузије, у какву кроз своја размишљања најчешће запада савремени човек, под утицајем материјалистичких схватања и модерног филозофског погледа на свет, што је све скупа допринело, да се изгуби веза с првобитним, елементарним језичким осећањима.

Због претходних напомена, премда је Ведама и српском језику намењен други део ове студије, ипак ћемо их се овом приликом дотаћи - у вези с горњом речју - у српском језику изузетно дубоког значења, не само - за слависте и лингвисте, већ и за филозофе, теологе, итд.
Вук је у свом "Ријечнику" записао:

""УМ"; иста реч постоји и као збирна именица
са истим дугим, одн. снажним акцентом; "УМЉЕ"".

Уз овај појам је додао једно интересантно народно објашњење:

""УМ" (Вуково подвлачење) царује, а памет имају и све животиње."Ова дефиниција дакле, изричито наглашава, да УМ поседује само човек, откуда и
латински придев /Х/УМАН-ус, што је српски УМАН. Филозофски и песнички "УМ" је особито обрађивао Његош, који је имао дубок осећај елементарне снаге овог једносложног појма. Међутим, колико нам је познато, пишући расправе у вези са. Ведама и санскритским језиком, модерни научници уопште не узимају у обзир српски језик, а у расправама о "Индоевропљанима" - тек само ретко ту и тамо спомену "старословенски", дајући готово редовно примере из српског.''

Српски "УМ" је изван сваке сумње - ведско "ОМ", за које санскритолози кажу, као нпр., Emile Burnouff, у његовом санскритско - француском речнику, да је то мистична једносложна реч, настала спајањем од: А+У+М, одакле њен дуги снажан акценат у Ведама и још данас у српском језику. Да је стварно ведско А-У-М, или како се уобичајило писати ОМ, српско УМ, показује нам једна карактеристична ведска реч, убележена у санскритским речницима мало даље од ОМ као OSTA, што је српско УСТА. Ево, баш код овог израза, састављачи речника - у немогућности да дају други пример, пишу: "Словенски УСТА, лат. OSTIUK", уз нашу надопуну, да овде расплинут појам "словенски" треба заменити са "српски". У прилог оваквој замени иду многа сведочанства о старости српског језика, којима је посвећена цела ова студија.
Вратимо ли се даљем тумачењу појма "ОМ", одн. "А-У-М" код Бирнуфа, наћи ћемо објашњење, да он својом фонетском и графичком јединственошћу представља индијско тројство: Браму, Вишну и Шиву. Даље: сваки верски чин, сваки озбиљан подухват, свака књига, без обзира на њену важност -отпочиње речју ОМ. Затим дознајемо, да се приписује снажно деловање изговору и мисли, чији садржај је исто то "ОМ"; мисли се на психичко и духовно дејство ове речи. Њој се придаје својство, да је "једна и недељива"... Бирнуф сматра, да "ОМ" долази из зенда и његовог појма АВАМ, /што је српско: ОВАЈ, ОВА, ОВО/, који означава "ОНО, или ОВО, што треба да следи.." Но од свих његових објашњења за нас је најважнија његова реченица:

"ОМ је много старије од специјалних верских обреда,
па и од сједињавања сва три споменута божанства.",

дакле - старије од времена, када су записане Веде и од када потиче писана реч на језику зенд. "А-У-М" значи - припада првој младости човека, када је он - окружен кристално чистом атмосфером првог стваралачког заноса - ношен радосном и дубоком снагом људске свести, која га је везивала с космичким силама - отпочео градити и развијати појмове и мисли, уткивајући их у своје погледе на свет изнад њега, око њега и у њему...
Jean Varenne1 на стр. 145.-146. свог доле цитираног дела, разлаже - у духу напред наведеног објашњења једносложне речи "ОМ", настале од "А-У-М", да је она изванредно погодна за развијање унутрашње снаге, којом се присиљава људски дух, да се сконцентрише сам на себе, да би се на тај начин уздигао до јединствености бића и битности, налазећи се и једно и друго изван разноврсности постојања. Своја разматрања Жан Варен проширује следећим коментаром:

"...prononce "OM'' se decompose en trois elements: les deux
voyelles "A" et ''U'' qui, prises ensembles, deviennent "O" selon
les lois de la phonetique sanskrite, et la resonance nasale notee ''M''
que prolonge une sorte de "point d'orgue"... Comme l'enseigne la
Dhyanabindu Upanishad:

". ..versee en un jet continu, pareille au bourdonnement
d'une cloche sonnat au loin, est l'indicible resonance de la syllabe "OM":
qui la connaft, connaft le Veda.2

... "OM" ce у изговору раставља на три елемента: два самогласника "А'' и "У", који, изговорени заједно, постају "О" према законима санскритске фонетике, а назални одјек обележен као "М" продужава се као нека врста звука. оргуља...
Како то учи Дјанабинду из "Упанишада":

"...избачена попут непрекидног млаза,слична брујању
звона, које звони у даљини,таква је неизрецива јекаслога "ОМ":
ко њу познаје, познаје Веде. "

1. "Le Yoga",1977, Retz.
2. Dhyânabindu, Upanishad, 1., 18.

На претходно је веома лако надовезати интерпретацију Monier Monier-Williams:3

"...a word of solemn affirmation and respectful assent, sometimes
translated by: "Yes, verily, so be it", and in this sense compared with Amen...''

"...реч свечаног потврђивања и пристанка пуног поштовања, која се каткада преводи са: "Јест, уистину, тако је.'", и у овом смислу упоређује са "амин"... "

3. Sanskrit-English Dictionary, Oxford, Clarendon Press, 1970.

Нашавши овакво тумачење, нисмо се могли отргнути осећању потребе, да мало погледамо у један приручник хебрејског, чији је наслов "La langue hebraique restituee".4 Ово дело се састоји од два тома, од којих је први посвећен језичким коренима хебрејског, откуда и назив књиге.

4. Fabre-d' Olivet, Edition l' age d' homme, Collection Delphica, 1975.

Ово апсолутно није прилика, да се расправља о хебрејским језичким коренима, али је прилика, да се каже, да се ради о још једном крупном задатку, који се налази пред српском науком! Јер - "збрка језика", о којој говори Библија није схватљива. Међутим, када се једном дубоко испитају и преиспитају санскритско - ведски језички корени и упореде с оним, што пише Фабр-д 'Оливе о "реституисаном хебрејском" с његовим коренима, можда ће се тиме бацити светло на оно, што с догодило у Вавилону, где су се, како сведоче старе хронике, којима се служио Нестор Кијевски, налазили и "Први Словени". Студија такве врсте уједно ће објаснити, који је то јединствени језик био, којим се говорило у прадавним временима и у каквим правцима се он развијао код појединих људских група...

* * *
Да се после ове - чини нам се - корисне дигресије, вратимо Апендинијевим "изненађењима", од којих свако може да се обради као нова студија; и нпр. његов навод молитвеног позива древне Орфејевске верске церемоније:

"Evoe Hysates... nihil aliud significabunt nisi ECCE DEUS PATER,
vel - ECCE ADEST PATER...5"

5. Јасно је, да је ово алузија на све грешке, које су направили Грци и Римљани својим непознавањем
њихових савременика "варвара", чије име им је чак било немогуће изговорити. А исправљање тих грешака је један веома тежак и незахвалан посао - с обзиром, да су се оне - кроз дуго време и прелазећи с генерације на генерацију - предубоко укорениле.

Овај српски на грчки начин изобличен орфејевски узвик гласи:

"Ево јес/т/ отац!"

Остатак латинског текста је понављање истог тог узвика:

"Ево Бога Оца! или - ЕВО ЈЕСТЕ ОТАЦ!"

Ето - изван сваке сумње - једног предмета за изучавање са становишта, с ког он после Апендинија, колико знамо, никада у том смислу није био изучаван! У данашње доба - на жалост - не поклања се потребна пажња ни српском језику, ни српској прошлости, нити традицијама српског народа, које су - у првом реду - одраз духовних вредности једне некада велике и веома распрострањене нације.
Стога, радећи на овој - првој студији ове врсте, ми сматрамо, да испуњавамо један свети задатак покушајем уношења мало светлости у хаос, који су у односу на извесна подручја створили грчки и римски писци.
Једно од подручја на коме влада особита забуна јесте ПИСМО. Прилазећи овом веома важном проблему, неминовно повезаним с развитком културе уопште, отпочећемо с Орфејем.
Оно што налазимо о Орфеју по енциклопедијама - небулозно је и не може да нас задовољи. Међутим, Јован Деретић је у тому I своје "Историје Срба" посветио једно веома садржајно поглавље Орфеју, назвавши га "Орфеј и његово дело."
Ту, на основу обилне библиографије, на основу кратких података нађених код Еурипида, Аристофана, Паузаније, и др., Деретић настоји да извуче најпрецизније закључке о том трачком, или, како он каже - рашком краљу, који је "упалио луч мистерија", "успоставио чишћење од грехова", "пронашао, како да се лече болести", док је својом лиром заносио људе, кротио дивље звери... Уз све то, Деретић Орфеја назива и "великим просветитељем, који је учио ратарству, употреби биља, који је предавао ВЕШТИНУ ПИСАЊА, мудрост вере и лепоту љубави." Укратко, историчар Деретић Орфеја назива "дивом стваралаштва", о коме је мало да се напише само једно поглавље. Тај стваралац је био рођен у пределу између Олимпа и реке Струме, као син краља те области, па је и сам постао краљ, како се често и налази у запицима - "трачки краљ". Деретић каже, да су Орфејеви преци били из племена Кикона, а да се Орфеј представља у рашком оделу тога давног времена, које се састојало од лисичје шубаре, од дугих чизама, дуге кошуље и од кабанице...
Међутим, Деретић особито подвлачи "Орфејску веронауку", по којој постоји један врховни Бог, господар неба и земље, коме су подређени остали богови, па додаје:

"Још пре Орфеја Срби су веровали у једног врховног Бога... а после
Орфеја ово веровање је било званично и једино... Претеча Светог Писма
била је Орфејева Света Историја, написана на металним плочицама, које
су чуване у неком храму на планини Балкану."

Платон каже, даље нас обавештава Деретић, да је Орфеј открио поезију, да је своју мудрост изражавао кроз пророчанства и да је оставио једну космогонију, по којој је у почетку била само вода и чврста материја. Затим је најпре постало време...
Свој верски занос, каже Деретић пишући о Орфеју:

"Срби су изражавали узвиком "ЕВОЕ",
а Грци са ολολυγη ("ололиге")",

чиме се потврђује Апендинијево обавештење о Орфејевом језику и о његовом пореклу, које није било грчко.
Најзад, упућујући заинтересоване читаоце на ово врло занимљиво поглавље Деретићеве историје, ми дајемо последњи цитат о Орфеју из пера овог упорног и доследног српског истраживаоца, који гласи /стр.167./

"Као велике тековине орфизма истичу се учења о бесмртности душе, о
казни и награди у загробном животу и о моралној и телесној чистоћи. Поред
осталог, Орфеју се приписује усааршавање писма и ширење писмености"

Спомен писма и писмености уводи нас директно "in medias res", тј. у саму срж предмета, којим желимо да се позабавимо у овом поглављу, посвећеном покушају разјашњавања тешког проблема о ПОРЕКЛУ ПИСМА С тим у вези, ми ћемо поћи путем, страним истраживаоцима запада, који су у својим делима редовно пропуштали, да при интерпретацији феномена из области културе и развитка цивилизације нашег континента - узму у обзир било који, словенски народ. Међутим, на основу свега изложеног у току ове студије сваки покушај објашњавања најзначајнијих момената развитка цивилизације нашег континента, чији су још и данас управо најмногобројнији житељи Словени, изгледа неизводив. Међу Словенима пак, ми се особито усредсређујемо на Србе, као на њихово најстарије стабло.
Не желећи, дакле, да упадамо у исту грешку као и извесне гране западне науке, које при својим истраживањима не узимају у обзир ни једну грану некад кроз Србе јединственог Словенства, ми ћемо први део овог нашег поглавља управо о "Србима и постанку писма", да посветимо једном, како то данас каже, западно - европском истраживаоцу, о чијој студиозности и истраживачким квалитетима имамо високо мишљење, - Јиргену Шпануту. Упоредо уз њега, дотаћи ћемо се једне друге популарне личности - особито у Америци, чији је стил рада другачији од Шпанутовог, но који такође може да нам буде од помоћи при тражењу истине. То је Имануел Великовски. По именима те двојице писаца ми смо и назвали први одломак нашег одељка о "Писму и Србима":

_________________

ko pobijedi na kraju?
de kratak rezime, ne da mi se čitati ove romane.

_________________
"Ko promaši ljubav, promašio je život"

@pollaris
kako smo sebi dozvolili da nas ovi mladji narodi sjebu?
ako moze neki kratak odgovor, ili da me uputis na post koji sadrzi odgovor... hvala

_________________
ZP550

Sjeti se Ustava iz '60 i '70- tih. Preko noći vjeroispovjest postane narod,a mi to sa aplauzom pozdravimo.

Pa dobro, ako smo najstariji, onda smo ubjedljivo najgluplji.
Jer za tolike godine nista nismo naucili, jebu nas ovi sto smo im palili klepke na malom odmoru u Osnovnoj skoli nacija i trenutno smo u slijepom crijevu.
Malo bih vedrije gledao na trenutnu situaciju da smo dosta mladji, mladost-ludost, ali jebiga kad nije tako, dokazi su tu.

_________________
Знају ли вам дједови да сте израсли у љубитеље нациста?

Neznam na šta konkretno misliš. Ko nas je to sjebao?

_________________