Славенска (СЕРБСКА) Германија - [Енциклопедија К.К.Д.] 
Према модерној историји, отприлике од краја VI до средине XIII века нове ере, исток, север и северо - запад Немачке населила је велика група Западних славенских племена Сорба, Љутића, Бодрића, Померанаца и Рујана, који се сада зову скупно Полабски Славени. За ова племена, многи православни (правоверни), али и многи западни историчари тврде, у другој половини VI века променила су "германска" племена Ломбарда, Руга, Луга, Риђобрадих, Варина, Велета као и других која су живела на тим подручијима у давна времена. Међутим, многи истраживачи тврде да постоји "невероватна коинциденција племенских имена Полабљана, Померанаца и других западних Славена са старим, добро познатим етничким именима на истим територијама у првим вековима наше ере", које наравно налазимо наведене, у многим римским и ромејским изворима . Укупан број таквих парних имена, што одговара античким и средњовековним именима славенских племена која су живела на том подручју, има око петнаест. То значи да су Славени живели у Немачкој, у најмању руку, с пуним правом у првим вековима наше ере.
Они заузимају огромну територију од ушћа реке Лабе (Эльба) и њене притоке. Сале (За́ле (нем. Saale, сорбск. Solava (Солава), чешск. Sála (Сала)) — река в Баварии, Тюрингии и Саксонии - Ангальт, левый приток Эльбы.) на западу, до реке Одре (О́дра, О́дер (чеш. и польск. Odra, нем. Oder, сил. Uodra) — река в Чехии, Польше и Германии. Одра образует часть границы между Польшей и Германией. Является второй по длине рекой Польши (после Вислы).) на истоку, од Рудних планина (Ру́дные го́ры (нем. Erzgebirge, на территории Чехии Крушне-Гори чеш. Krušné hory) — горы, образующие границу между Саксонией и Богемией. Чуть севернее хребтовой линии проходит государственная граница между Германией и Чехией. Самые высокие горы — Фихтельберг (1215 м) и Клиновец (1244 м) на граници са Чешком Републиком на југу, и до Балтичког мора на северу. Тако, земља Полабских Славена покрива најмање једну трећину модерне немачке државе. Полабски Славени комбиновани су у три племенска савеза: Сорби, Љутићи (Велети, Лютичі, велети, вільці (в інших мовах — Lucice, Lutycy; нім. Wilzen, Welataben, Lutizen; у Адама Бременського лат. Leuticii, Leuticos)) и Бодрићи (Ободрити, Рароги (Рарог, Рарашек, Рариг (чеш. и словацк. Rarog, Raroh, Raroch, Rarašek, укр. Раріг, польск. Raróg), Ререки или Рујани,Руги (лат. rugii, ругии, роги) ). Сродна племена Померанаца су живела на јужној обали Балтичког мора, око ушћа реке Одре до ушћа реке Висле и на југу реке Нотечи, на граници са пољским племенима.
Чињеница да су славенска племена одавно живе у Немачкој, према више назива места (од топос - «место» и онома - «име," - одговарајући назив, који означава назив географског објекта), које су оставили, на пример :
- Берлин, Шверин, Витсин, Девин, Старо Тетерин, Карпин. «-ин» "-у" у славенским називима места – је ударно.
- Лужица (Лаузиц), Кемниц, Добранић (Добранецы)) Доброшић (Доброшицы), Добруша (Добершау).
- Лубовић ( Любов), Тетеровић (Тетеров), Гистровић (Гюстров), Литовић (Лютов), Голицовић (Гольцов), Мировић (Миров), Буровић (Буров).
- Лубен (Любенау), Шрандау, Торгау.
Најпознатија места-имена славенског порекла су :
Град Шемниц - (нем. Chemnitz [ˈkʰɛmnɪʦ] (инф.), в.-луж. Kamjenica; с 1953 по 1990 — Карл-Маркс-Штадт (нем. Karl-Marx-Stadt) – велико - лужичка Каменица) именована је према имену мале реке Шемнице, притоке (нем. Zwickauer Mulde, в.-луж. Šwikawska Modłej, н.-луж. Šwikawa- Швикава). Реч "Шемниц" долази из речи «каменица» на сербском језику такође значи "Стеновита река."
Град Лужица ( etwa „sumpfige, feuchte Wiesen“; niedersorbisch Łužyca, obersorbisch Łužica, polnisch Łużyce, tschechisch Lužice, im Jahre 1005 noch Luzici vom slawischen luzicy für niedriges Sumpfland), нем. Lausitz, в.-луж. Лужица) Локва-Бара ..), оригинал - "мочварно земљиште". Лужица - историјски регион Немачке, са првим поменом 1005.године, која је још увек дом за Соербе-Србе.
Град Лубек (нем. Lübeck [ˈlyːbɛk]) — город на севере Германии (юго-восток земли Шлезвиг-Гольштейн), нем. Lubeck , в.-луж. Љубић). Налази се на северу Немачке у близини историјске тврђаве под именом » вагрской крепости Любице – крепосна ("позамашна-јака или појача трђава" Љубица. «
Град Росток (нем. Rostock) или Ганзе́йский го́род Ро́сток), нем. Hansestadt Rostock, нем. Rostock, в.-луж. Росток, серб. Расток). Значи место где се вода шири у свим правцима.
Град Рацебург (нем. Ratzeburg [ˈʁatsəbʊʁk], н.-нем. Ratzborg, ист. польск. Racibórz, Raciąż, полаб. Ратибор, славенско (сербско) насеље Ратибор први пут се помиње у документима немачког краља Хенрија IV 1062. год, као Рацесбург. Назив потиче од имена ободритског Принца Ратибора (скраћено - нем.Ratse).
Град Пренцлав - (нем. Prenzlau, в.-луж. Пренцлав).
Град Бор (Борови) – (нем. Zossen, слав. Сосны, серб. Бор).
Град Бранденбург - (нем. Brandenburg, н.-луж. Bramborska, в.-луж. Braniborska), слав. Бранибор, серб. Бранибор.
Град Мекленбург – Пере́дняя Помера́ния (нем. Mecklenburg-Vorpommern), раније Рарог (Рурик), касније – серб. - Микулин Бор.
Град Ольденбург – (нем. Oldenburg, н.-нем. Ollnborg), славянский Староград, серб. (Старигард).
Город Деммин – (нем. Demmin, каш. Dëmino — Дымино), славянский Дымин, серб. Димин град.
Град Шверин – Швери́н (нем. Schwerin [ʃvɛˈʁiːn, ʃvəˈʁiːn], н.-нем. Swerin, лат. Suerinum, Squirsina, Zuarina, полаб. Зверин, н.-луж. и в.-луж. Zwěrin, ист. чеш. Zvěřín) бодричский Зверин.)
Град Дрезден – Дре́зден (нем. Dresden, польск. Drezno, в.-луж. Drježdźany, чеш. Drážďany, Дроздяны.)
Град Лейпциг – Ле́йпциг (нем. Leipzig, (нем.): [ˈlaɪptsɪç] (инф.), лат. Lipsia, в.-луж. Lipsk), Липск, Липецк.
Град Бреслау – Вро́цлав (польск. Wrocław, старое русское название — Бреславль; нем. Бре́слау (нем. Breslau, сил. Wrocłow, сил.-нем. Brassel, лат. Vratislavia, Wratislavia), Бреславль, Бреслава.)
Град Рослау – Рослау (Эльба) (нем. Roßlau (Elbe), Русислава.
Град Прильвиц – Прилебица.
Град Регенсбург – (нем. Regensburg, бав. Rengschburg, лат. Castra Regina, Ratisbona, чеш. Řezno), Резно.
Град Мейссен – , раније — Ме́йсен (нем. Meißen, в.-луж. Mišno, н.-луж. Mišnjo, чеш. Míšeň, польск. Miśnia), Мишно.)
Град Мерзебург – (нем. Merseburg), Межибор.
И древна имена савремених немачких градова су сама по себи славенска : Либек, Бремен, Веиден, Лубен, Торгау, Клиутс, Рибниц, Каров, Тетеров, Малхин, Миров, Росов, Кириц, Бесков, Каменц, Лебау, Себниц и т.д.
Славенски називи места су уобичајени у овим модерним државама Немачке : Доња Саксонија - територија источно од Хамбурга, тзв "Вендланд", источна половина Шлесвиг - Холштајна, на целој територији Мекленбурга - Западна Померанија Бранденбург, Саксонија и горња Саксонија, Тирингија, Баварска и Берлин .
У XIX веку чешки научник Алојз Војтеч (Војтић) Шембера (Alois Vojtěch Šembera, такође познат под псеудонимом Мудромил Митски – Mudromil Mýtský, * 21. март 1807, Високе Мити - Vysoké Mýto - † 23. март 1882 , Беч ), пронашао је више од 1000 славенских (сербских) имена река, планина, шума, равница и градова на карти Аустрије. Резултате његовог истраживања, објавио је у књизи «Западни Славени у правеку» (Alois Vojtěch Šembera, Západní Slované v pravěku, Nákl. spisovatelovým, 1868).[1] Ту је прикладно да додам да је аустријска престоница Беч - славенски Виндебож и светли Цветл - Град светлости (Цветль-Нидерэстеррайх (нем. Zwettl-Niederösterreich). Сама Аустрија је била позвана да сама дегерманизације кнежевину Аустрију! На жалост, у овом тренутку, писмене информације о животу удаљених западних Славена су доступне само у изворима, који су писани од стране немачких хришћанских аутора.
"... Славени су десет пута већи од наше Саксоније, споменимо и Чехе - Лехе који живе на другој страни Одре, и Пољаке, и они се уопште не разликују од других славенских племена, како својим изгледом, тако ни по језику ..., Има много славенских племена. Међу њима, највише западно, живе Варами (Варјази), на граници са Трансалбингамима (Поморјанима). Њихов град, лежи поред мора, Олденбург (Стариград). Затим пратимо Ободрите, који се сада зову Ререгами и свој град зову Магнополис (Велеград). Источно од нас (Хамбурга) живе Полабинзи (Полабљани), у граду који зову Ратсисбургом (Ратибор). Иза њих Лингони (Глињани) такође и Вараби. Затим следе Хижани и Цирципани, који су одвојени од Дољана (Укри) и Горњана (Речани – Рациани) реком Пеном и градом Димином. У том пределу хамбуршке епархије постоји граница између Хижана и Цирципана који живе северно од реке Пене, Дољана и Горњана који су на југу. Ова четири племена због храбрости се зову Вилци или Љутићи. Постоје и друга славенска племена, која живе између Елбе и Одре (Э́льба (Ла́ба; чеш. Labe, нем. Elbe, н.-нем. Elv, в.-луж. и н.-луж. Łobjo, лат. Albis; О́дра, О́дер (чеш. и польск. Odra, нем. Oder, сил. Uodra). "(Адам из Бремена – нем. Adams von Bremen. Северно немачки хроничар, историчар, оснивач нове научне дисциплине – историјске географије, каноник катедрале у Бремену и управник тамошње катедралне школе), "Дела свештеника из цркве у Хамбургу" - Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum, око 1066., Hannoverae : Hahniani 1876[2]
Тренутно у Немачкој постоји неколико архитектонских, и под небом отворених музеја, у којима су сабирно реконструисане славенске тврђаве, велика насеља и села из VII-XII века. Имамо примере славенских тврђава - замака са суседним селима и ободритских насеља у Грос-Радену (Славенбург - (нем. Slawenburg Raddusch), у Макленбургу - горња Померанија (Ме́кленбург — Пере́дняя Помера́ния (нем. Mecklenburg-Vorpommern).[3] Ископавања су резултирала десетинама великих славенских насеља, a почела су у овом подручју још после Другог светског рата, када су откривена. За 70 година, Немци су обновили славенске храмове, стамбена насеља, куће, путеве.
У музеју на острву Руген, Рујану (Рюген, Руян), у граду Ралсвику, у реконструисаној марини, након археолошких налаза, урађена је прва реконструкција славенског брода "Сварога» (Svarog) - (Рујан). Овај тип брода датира из 900 - их година. Реконструкција је урађена у 1997. години. Урађена је и реконструкција пољског брода Световида ("Свентовит» Свантевит) -, откривеног током ископавања у граду Лебефелду, такође познатог под именом Чарброво (нем. Charbrowo (deutsch Charbrow) ist ein Dorf in der Gemeinde Wicko (Vietzig) bei Lębork (Lauenburg i. Pom.) in der polnischen Woiwodschaft Pommern; серб.- Чарброво, насеље у општини Вицко ( Витзиг ), налази се у пољском Померанском Војводству, изграђен је око 1100.), реконструкција је урађена 1998. године.
Један од највећих славенских градова и пребивалиште племена Ваграма је – Старград – Стари град, касније преименован од Немаца у Олденбург, где је уточиште, резиденција вагровског кнеза а и светилиште Ваграма. Вагри су најзападније славенско племе које је живело у средњем веку на Ваграм полуострву. Они су били део Бодрићко –Ободритске, северо - западне племенске алијансе. Област у којој живе, они су физички савладали у VII веку, она покрива тренутно источну немачку државу Шлесвиг - Холштајн. Модерна немачка реконструкција Старог града представљена је у «Олденбуршком архитектонском музеју» (Oldenburger Wallmuseum).
Град на Балтичком мору Стрелово (Штральсунд, Strelasund), који се налази на обали Стреловског мореуза (Strelasund), који одваја острво Рујан од копна, основали су га Славени још у IV веку. 31. октобра, 1234. године Рујански кнез Вислав I (Wizlaw I) доделио је " рибарском селу на реци Стрелов "статус града.
На жалост, модерна историја, која се данас предаје широм Европе, Србији па и у Русији није права историја. У оној правој налазимо не само имена славенских (сербских) принчева, који су градили утврђене градове, већ постоје установљене чињенице да Славени нису били само градитељи, већ су временом и усавршавали те области у којима су живели, трговали су, стварали су, борили су се се тако најмање хиљаду година. Међутим, понекад уме бити изненађујуће, да запад одлично зна, шта су и како су писали многи западни научници, поготову, управо немачки. На пример, ту је монументална расправа из 1740. године коју је написао Ернест Јоаким Вестфален (Ernest Joachim Westphalen) и зове се « Westphalen, Ernst J. von , Monumenta inedita rerum Germanicarum praecipue Cimbriacarum et Megapolensium : quibus varia antiquitatum, historiarum, legum iuriumque Germaniae, speciatim Holsatiae et Megapoleos vicinarumque regionum argumenta illustrantur, supplentur et stabiliuntur ; cum tabulis aeri incisis, Lipsiae ; Martin, 1740 »,[4] што заузврат садржи расправу И.Ф. Шемница (Johann Friedrich Chemnitz, Chronicon Megapolense (Велико – Пољска хроника) : "Родословне таблице Макленбуршких војвода", књига је написана у маклебуршком дијалекту из изгубљених средњовековних извора, ова је расправа под пуним називом » Војводе Венда и Ободрита, од V века нове ере, чије су генеалогије, генаологије многих немачких кућа и породица. «
Хронолошки редослед славенских племенских вођа :
» Вишеслав Владимировић Руриковић (477-486)
Аларик (486-507);
Албериц (517-590);
Јоханес (590-630);
Радегаст (630-664);
Вишеслав Владимировић Руриковић (664-700);
Оритберт I (700-724);
Оритберт II (724-747);
Владух ум.772;
Витсеслав (747-798);
Драгомир (798-809);
Славомир (809-821);
Челодраг (821-830);
Годемисл (Гостомислав) (830-844);
Добемисл (Добромислав) (844-861);
Мистивоj I (861-865?);
Оритберт III (869-888);
Вишеслав (888-934);
Билунх (934-986);
Миечислав (983-1018);
Стоихна 955;
Мистивој III (960-1025?);
Удо 1025;
Ходослав (-1067?);
Буди (1066-1067);
Хенри (1096-1122);
СВЕАТОПЕЛЕК (1122-1135);
Прибислав ја (1135-1146);
Никлот (1140-1167);
Прибислав III (1167-1171 \ 1178?), који ће постати родоначелник лозе војвода Макленбурга. «
Вендско - Ободритске војводе своје су бракове склапали са женама из династија европског (западног и источног) племства. Дакле, војвода Аларик оженио је принцезу од Бургунда, Јохану -, војвода Радагаст норвешку принцезу - Алберик у Гранади (тј. шпанском принцезом), Оритберт I – сарматском , Оритберт II - англосаксонском - , Мијчислав руском - и Витсислав Ободритски литванском принцезом.
Супруга Јарослава Мудрог - Ингегард - била је ћерка шведске краљице Астрид, која је пре брака била ободритска принцеза. Мајка Ерика Померанског (Богуслав) – Краљ Норвешке, Данске и Шведске – Мариа Макленбург - Шверин - Макленбург је представник куће. Велики војвода од Макленбурга Карл Леополд је кратко био ожењен нећаком Катарином, цара Петра I, ћерком Ивана V.
Софија Шарлотa (1744-1818) принцеза од Мекленбурга и Стрелица, која је рођена у граду Миров, удала се за краља Џорџа III., изродила је петнаесторо деце, много касније постала је бака чувене енглеске краљице Викторије I. У XIX веку, Џорџ, војвода од Макленбурга - Стрелица је био ожењен великом руском кнегињом, и био је у војној служби у царској Русији у чину генерал-мајора.
(VIII), Извор и назив дела: PLATTES LAND: СИМВОЛЫ СЕВЕРНОЙ ГЕРМАНИИ (славяно-германский этнокультурный синтез в междуречье Эльбы и Одера), Авторы: Ю.В. Иванова-Бучатская
Славенски трагови сачувани су и у немачкој народној традицији. Дакле, у књизи И. Иванове – Бучатске (Иванова-Бучатская Ю.В., Plattes Land. Символы Северной Германии. Славяно-германский этнокультурный синтез в междуречье Эльбы и Одера, Издательство Наука, 2006.)[5] « Земља плоча : Симболи у северној Немачкој. Славенско - немачка синтеза између река Елбе и Одре "описује следећу легенду :
(ру.)
«Легенда о Девьем камне у Мальхина (Мекленбург), упомянутая нами, сходным образом демонстрирует сохранение знания о вендском прошлом мекленбургских земель в народной памяти. "Много веков назад в Мальхине стоял вендский замок, и им правила последняя вендская княжна, принцесса Вендогард. Ей принадлежали почти все леса и пахотные угодья вокруг Мальхина. И только лес в окрестностях озера Куммеровер Зее она оспаривала с рыцарем-разбойником Ландольфом, который жил в замке на острове и настаивал на своих правах на этот лес. Однажды княжна со свитой и рыцарь Ландольф сошлись в этом лесу, чтобы решить спор. Княжна торжественно поклялась Богом, что этот лес искони принадлежал её предкам, и если Бог призовёт её к себе, то лес должен отойти к жителям Мальхина. Ландольф же ответил непристойной бранью и добавил: ‘Клятву я не дам, потому как и Бога тоже нет!’”» [Neumann, 1998: SaM, № 9, 15].
(серб.)
» " Легенда о Богородичином камену из Малчина (Макленбург), из нас, на сличан начин демонстрира очување знања о протеклим Вендским и Макленбургшких земаља у меморији људи. "Пре много векова у Малчину је постојао Вендски дворац, а њега је правила последња Вендска кнегиња, принцеза Вендогарда. Кнегињи су припадале скоро све шуме и обрадиво земљиште око Малчина, и само Кумеровер – Зе језеро (ру. Ку́ммеровер-Зе (нем. Kummerower See) — озеро в Германии, в земле Мекленбург-Передняя Померания, около 70 км южнее Штральзунда; серб.- језеро у Немачкој, у земљи Макленбург – западна Померанија , око 70 км јужно од Стралсунда) окружено шумама, њена права оспоравао је витез* - пљачкаш Ландолф, који је живео у дворцу на острву, и инсистирао је на својим правима у шуми. Једног дана кнегиња се са својом пратњом упутила у шуму, где се састала са Ландолфом, да би решили спор. Кнегиња се свечано заклела Богу да је шума од памтивека припадала њеним предацима, Бога ћеш сам призвати и заклети му се, да се становници Малчина могу слободно кретати шумом. Ландолф, чувши кнегињу, одговорио је вулгарношћу, тек додавши : "ja нећу дати заклетву, зато што је Бог ту! '" « [Neumann Siegfried, Sagen aus Mecklenburg, Bechtermünz Vlg., Augsbg. 1998-07, 1998, № 9, 15}[6]
(ру.)
» „ За вымышленными именами стоит противопоставление этнической принадлежности героев: имя Вендогард (Wendogard), судя по фонетическому облику, имеет славянское происхождение и содержит в основе этноним, в то время как Ландольф (Landolph) – имя германского происхождения. В споре героев легенды можно усмотреть мифическое переосмысление многовекового исторического «спора» немецких переселенцев-колонистов со славяно-полабским населением Мекленбурга за владение землями. Если проанализировать легенду – противопоставление кроткой и благочестивой принцессы разбойнику, о котором ходила дурная слава, то возникает впечатление, будто легенда, с одной стороны, подчёркивает мирный характер вендов, с другой – демонстрирует сочувственное отношение к ним, как и легенда о колоколах. Поразмыслим над дальнейшими событиями легенды: «Возмущённая дерзостью разбойника, княжна произнесла: "То, что Бог существует и этот лес принадлежит мне, так же истинно, как и то, что след моей ступни и скипетра останутся в этом камне навечно!”; и следы, действительно, остались в твёрдом камне по сей день, а проклявший Бога разбойник был наказан» [Neumann, 1998: SaM, № 9, 16]. Возможно, топонимическая легенда о Девьем камне – некое фольклорное утверждение «исконности прав» вендов на мекленбургские земли…“ «
(серб.)
» „ Псеудоним се противи етничкој припадности хероја : име Вендогард (Wendogard), у складу са фонетским обликом који је славенског порекла садржи основу етнонима, док је Ландолф (Landolph) - име немачког порекла. Спор између јунака и легенде може се посматрати као митска реинтерпретација, вековима старим историским "спором", немачких досељеника - колониста и славено - Полабског становништва Макленбурга за поседовањем земљишта. Ако се анализира легенда – опозиција је, кротка и побожна принцеза, а позиција је, позиција лопова - разбојника, који је отишао у лошу репутацију, рађа се дакле утисак да легенда, са једне стране, наглашава миран карактер Венда, а са друге стране - показује симпатичан однос према њима, као легенда је јако звонка*. Размишљам о даљем развоју легенде : "Засметало је одважном лопову, оно што му је Принцеза изрекла : " Чињеница да Бог постоји, и да шума припада мени, једнако важи због чињенице да ће траг ноге и жезла остати у стени заувек ", и трагови! Заиста су остали у чврстој стени до данашњих дана, а пљачкаш који је псовао Бога био је кажњен [Neumann, 1998: SaM, № 9, 16}[7] Можда топономастичка легенда Богородичиног камена - је нека врста фолклора "древног, предачког исконског права" Венда на земљишта Макленбурга. ... " «
Имајте на уму да је реч о искрености оригиналног права Венда на земљу Макленбурга, из простог разлога, не бих цитирао даље, зато што до сада нисмо научили довољно из фолклора и документованих доказа, такође не можемо пренебрегнути чињеницу да су земљу Славена заиста заузели Немци.
Веома важан извор макленбуршких генаолошких таблица долази од два велика немачка научника Матиаса Јохана вон Бера (Matthias Johann von Behr (auch: Matthias Hans von Beehr (u. a.), Pseudonym: Sincerus Veridicus; * 21. Oktober 1685 in Schierensee; † 18. März 1729 in Wien) war ein mecklenburgischer Diplomat und Historiker.), и Јохана Ерхарда Капа (Johann Erhard Kapp (* 23. März 1696 in Oberkotzau; † 7. Februar 1756 in Leipzig) war ein deutscher Rhetoriker und Historiker.), написали су дело на невероватних 1872. странице, где је смештена целокупна политичка и свака друга историја Макленбурга, под називом - “Rerum Mecleburgicarum libri octo“, Impensis Ioannis Christiani Martini, 1741“[8]. Матиас Јохан вон Бер је израдио географско - политичку карту под именом «Sclavia Borealis Tabula Geographica »[9], на којој је означио распоред и места више од 15 различитих славенских племена, са својим оригиналним називима у времену од VII – XII века. Мапа је штампана 1740. године, и налази се у поменутој књизи овог немачког аутора.
Следећи, и такође веома важан извор историје славенских племена и њихових војвода са 330 генаолошких таблица, дело је такође немачког научника Јохана Хубнера (Johann Hübner (* 17. März 1668 in Türchau; † 21. Mai 1731 in Hamburg) war ein deutscher Lehrer, Autor von Schulbüchern und Schriftsteller auf den Gebieten der Genealogie, Geographie, Geschichte, Poetik und der evangelischen Religionspädagogik in der Frühzeit der Aufklärung.) ректора и директора Мерсербуршке гимназије, под насловом “ Genealogische Tabellen“, Leipzig : Gleditsch, 1708.[10]
Germany in the year 1000 — Deutschland um das Jahr 1000“ – Немачка године 1000
Навешћу овде још једно дело професора Јохана Густава Дројсена (Johann Gustav Bernhard Droysen (* 6. Juli 1808 in Treptow an der Rega; † 19. Juni 1884 in Berlin) war ein bedeutender deutscher Historiker und Geschichtstheoretiker. 1848/1849 saß er in der Frankfurter Nationalversammlung und gehörte dem wichtigen Verfassungsausschuss an.), под именом » Droysens Allgemeiner Historischer Handatlas 1886, und Dr. Richard Andree «[11] у ком су објавили географску карту “Germany in the year 1000 — Deutschland um das Jahr 1000“ – Немачка године 1000., на којој се веома лепо види распоред и називи славенских племена, у границама државе SCLAVANIA - SLAVINIA und Nord Mark, Mark Lusiza, Mark Misni, Billungishe Mark и т.д.
Извор и назив дела: Professor G. Droysens Allgemeiner Historischer Handatlas in sechsundneunzig Karten mit erläuterndem Text - Ausgeführt von der Geographischen Anstalt von Velhagen & Klasing in Leipzig unter Leitung von Dr. Richard Andree. Ledereinband – 1886.
Археолошка истраживања су показала да славенске тврђаве и дворци представљају снажан прстенасти обод око дрвених брвнара, кућа и земљишта са високим дрвећем вишим од 10 метара. Насеља су смештена око њих, која се састоје од једног или два спрата дрвених кућа. Основна делатност мештана била је пољопривреда и сточарство, мали занати, ткање, грнчарија, кување и спремање зимница, прерада гвожђа и других метала, прерада костију разних животиња, наравно лов и риболов.
Извор и назив дела: Die Uckermark: Geschichte einer kurmärkischen Landschaft vom 12. bis zum 18. Jahrhundert, Аутор: Lieselott Enders
Наслов: Slawen und Deutsche in der Uckermark: vergleichende Untersuchungen zur Siedlungsentwicklung vom 11. bis zum 14. Jahrhundert, Аутор: Kerstin Kirsch
Дворац је обично постављен у стратешки положај на брду, високо на обали реке, или раскрсници реке. Имамо пример дворца - града, славенског племена Шпревана (нем. Sprewanen, рус. Шпреян), дворац-град Копаница (нем. Köpenick / Slavonic Kopanica) на ушћу реке Шпреје или Шпреве (nem. Spree, luž. Sprjewja/Sprewja) и њене притоке Даме (нем. Dahme). Главни дворац славенског племена Стодорана (Стодоряни, гаволяни, гавеляни, гевелли (нім. Heveller) је Бранибор на ушћу реке Хавел (Havel, нем.изговор [ˈhaːfl]). Није изузетак и бивши славенски Торгелов град, који се такође налази у западној Померанији. Он стоји на реци Уекер (нем. Uecker ([ˈʏkər]) или Ucker). Овај град је етнографски музеј на отвореном под називом Земља Укра - Земља Речана (лат. Riaciani / Украненланд[12] ((Ukranenland) је археолошки музеј на отвореном у Торгелову, западна Померанија), нем. - Die Ukranen (auch: Ukrer) gehören neben Retschanen (slawisch 'река', нем. Fluss) zu den westslawischen Stämmen. Ihr Name ist vom Fluss Ucker abgeleitet; серб.- Музеј је посвећен историји западно - славенског племена под називом Укри (Речани, нем. Die Retschanen (slawisch reka = Fluss) (lat. Riaciani) gehören neben den Ukranen zu jenen westslawischen Stämmen, welche im Gebiet der späteren Uckermark siedelten, genauer in der Südwestuckermark, und darüber hinaus etwa in der nördlichen Hälfte des heutigen Landkreises Oberhavel; серб.- Речани (сербски река = река)), лат. Riaciani) укључујући не само Укране са оним западним славенским племенима, која су на подручју Укер округа, временом су ликвидирана (прим.аут., одстрањена германском историском перфидношћу), тачније у западном Укер округу, и, шта више, око северне половине данашњег округа Горњег Хавела (ОберХавел је област на северу Бранденбурга. Главни град округа је Ораниенбург (Oranienburg; Орање-Ораница, по боји оранице, смеђе-наранџастој боји..., лежи на југу округа у урбаној зони у Берлину и део је природног добра од изузетне важности, а од центра града Берлина је удаљен око 35 километара. Ораниенбург се налази на Хавел и Одри - Хавел каналу..., Археолошки докази показују да је град славенског порекла, и тако настало насеље носило је име Bochzowe – Бочов - Буцова који, како кажу научници, постојао је још у VI веку. (Порекло речи Буцова, изведено је од речи за одређену врсту рибе, шаранског порекла, Буцов, Болен или Белун). Немачка колонизација овог градског подручја извршена је током другог проширења на исток у 12. веку, али се на даље наставило коришћење старог славенског имена. Некадашња Оранинбуршка тврђава/дворац, саграђена је почетком 13. века да заштити подручје и главне речне токове. "Буцова", као место, у писаном документу, први се пут помиње 1216.год. у запису Бранденбуршког владике Зигфрида II. Када је преузео Бранденбуршку бискупију његов Архиђакон потврдио је 1232. год. "Буцову" статус општине. Сарајлије су пецале, трговале су рибом и пољопривредним производима. Од "Буцов" дворца настала је у 1483. званична резиденција Буцова. Са освајањем источних територија подручја града, дворац је изгубио свој значај, а на његово место је од стране Бранденбуршког кнеза Јоакима II., изграђен је двоспратни ловачки дом. У тридесетогодишњем рату Буцов је запаљен и опљачкан. Кнез Фридрих Вилхелм од Брандербурга 1650. год., дао је његовој супрузи Луизи Хенриети од Оранжа (Luise Henriette von Oranien) сувереност над Буцовом. 1652. год. Луиза је дозволила градњу дворца у холандском стилу, након чега је Буцов добио, примио своје ново име, које и данас носи Ораниенбург (старо - холандска реч «oranje», у преводу значи име за наранџасту боју, која је вековима национална боја Холандије..., јужноафричкој реци «Senqu», стари Бури/Холанђани, некадашњи колонијални суверени Јужно-афричке Републике, дали су своје име «Oranje», због њене наранџасте боје, боје оранице, исти назив носи и дан данас).
Славенска (СЕРБСКА) Германија... (1.)
Када је митрополија у Бранденбургу основана 948. од стране Ота I (прим.аут., добар део генаолошких таблица Ота I. говоре да је био из племена Ободрита), такође подручје Речана – Укра, наредио је да Епархија максимално прошири своје проповеди у свим овим областима. Временом власт то остварује, и тим су макар остварили право да именују краљевског или империјалног - царског званичника Маргинала (званичник који одређује маргиналне, граничне тачке, Titel Grenzgraf (Comes terminalis (( Markgraf - лат. Мarchio или Мarchisus). Да би се одбранили противу захтева за успоставу страних власти и мисионарског покрштавања, западна славенска племена Хесина (нем. Kessiner, auch Chizziner („Fischerhüttenbewohner“, серб.- племе Рибара) , Цирципана (нем. Zirzipanen (auch Circipanen, dt. um die Peene), einer der Teilstämme der Liutizen; серб.- Цирципани, племе са реке Пене, били су једно од под - племена Љутића) , Валдана (нем. Tollenser (лат. Tollensani, Sie siedelten nordwestlich des Tollensesees und Tollensefluss im heutigen Mecklenburg-Vorpommern. Sie gehörten zum Stammesverband der Lutizen; серб.- Валдани су населили Толенс, и истоимену реку Толенс, данас се налазе у Макленбургу – западна Померанија, припадали су племенској конфедерацији племена Љутића), и племе Рета, Редара (нем. Retharii, Retheri und Rederi, Die Redarier waren ein westslawischer Stamm, ab dem 10. Jahrhundert dem Liutizenbund an; серб.- Рети су западно - славенско племе, од X. века били су у конфедерацији са племеном Љутића) и племена Љутића (нем. Die Liutizen (auch: Lutizen, Lutitzen, Luitizen) waren ein loser Bund einiger nordwestslawischer Stämme, die im Mittelalter den Südosten des heutigen Mecklenburg - Vorpommern und den Norden des heutigen Brandenburg bevölkerten. Im Gegensatz zu ihren Nachbarn entwickelten sie keinen zentralistischen Feudalstaat und widersetzten sich einer Christianisierung. Die Liutizen gehörten zu den auch als Wenden bezeichneten Elb - und Ostseeslawen, welche den nordwestlichen Teil der Westslawen bildeten; серб.- Љутићи су лабави појас од неколико северозападних славенских племена. У средњем веку живе на југоистоку данашњег Макленбурга - западна Померанија, и на северу, у области Бранденбурга. За разлику од својих суседа, они нису развили централизовану феудалну државу и противили су се покрштавању. Љутићи су са Вендима са Елбе и Балтичким славенским племенима, формирали су дуж северозападног дела земље, групу, савез западних Славена.) заједно су формирали савез славенских племена, након чега су и сами Украни - Речани били укључени у Савез племена. Након отпора 983. и победе у краткотрајном рату Савез је био у стању да се бори за слободу. За разлику од неких западно-славенских племена, такође Ободрита и Померанаца, племе Љутића је очувало своју древну веру. [13]
Након 1100. године Савез је због повећаних унутрашњих сукоба, био доведен у питање опстанка. Нарочито су напади спољних непријатеља утицали на слабљење појединих племена, чланица љутићког Савеза племена. Следећи удар се десио 1147. када је римокатолички папа објавио рат, налик крсташком рату противу "Венда". Претворивши се заиста у отворени крсташки рат, коначно је запечатио судбину Љутића, укључујући племе Речана - Рациана. Поред секулара и духовника и немачких кнезова, у кампању били су укључени Данци (Dänen) и Пољаци (Polen sind eine westslawische Ethnie; серб.- Пољаци су западно - славенска етничка група), у кампању рата, противу слободе славенских племена.[14] У ратном походу пала су северна, североисточна и источна подручја Речана - Рациана такође Украна и Редара, и на основу нестанка пољског суверенитета Помераније , читава земља Речанска - Рацианска пала је под владавину Асканира (нем. Die Askanier sind ein deutsches Uradelsgeschlecht, das zum ältesten regierenden Hochadel; серб.- Асканири су немачка најстарија владајућа аристократија) Албрехта I од Брандербурга (нем. Albrecht I. von Brandenburg, genannt auch Albrecht der Bär oder Albrecht von Ballenstedt (* um 1100; † 18. November 1170 in Stendal ?), aus dem Geschlecht der Askanier gründete im Jahre 1157 die Mark Brandenburg und war deren erster Markgraf. Albrecht trieb die deutsche Ostsiedlung entscheidend voran; durch ihn kam die im Großen Slawenaufstand 983 verloren gegangene Nordmark als Mark Brandenburg faktisch wieder zum römisch-deutschen Reich; серб.- Алберт I од Бранденбурга, такође се назива Албрехт Медвед (* 1100;? † 18 новембар 1170 у Стендалу). Асканири су основани 1157, а Марко Бранденбуршки био је први од Маркграфа - Маргинала. Албрехт је немачком освајању дао одлучујући напредак; кроз његова освајања, практично је вратио Северне земље и земље Брандербурга у окриље Светог Римског Царства, након пораза Марка Бранденбуршког у Великом славенском устанку 983. године.[15]
Министар Маргравиал - Маргиналиј (нем.markgräfliche Ministeriale) дошавши у земљу Речана - Рациана консолидујући власт, кренуо је са градњом замкова, и утврђених кућа. На старославенском Бургвалу у Либенвалду су изградили нови дворац, у којем се, у самим каснијим вековима формирао административни центар земље Речана - Рациана. На северном ободу Вербелинсена изграћена су многа утврђења. Од многих река и притока, направљени су канали, из којих су настала језера која су пребогата рибом. Са северне обале Финов (нем.Finow [ˈfiːnoː]; серб. Фина, чиста река, лева притока реке Одре) види се чувено језеро Грмиште-Гримнитше (нем.Grimnitzsee), његова се вода природно одлива са северне стране, одакле се улива у реку Сому - Сома (нем. Welse; не чуди њен оригинални назив, јер је иста река пребогата рибом под именом сом), Сома се даље улива у реку Одру. Осим тога, кроз њу је направљен нови канал са којим је повезано језеро Вербелинси. Нови канал био је у 17. веку коришћен за снабдевање водом за Финов – канал. Канал се још увек користи као снабдевање, пловним путевима, водом за читаво подручје Бранденбурга.[16]
Уговором из Ландина 1250. год. Земља Речана -Рациана на крају постаје Укерленд, земља освојених Украна. Маргавил - Министар за маргиналије, министар за маркирање и маркацију граница и граничних подручја, обележивши земљу Речана-Рациана - Укра , поставио је темељ за каснију "Укермарку". Укерленд се данас налази у савезној држави Брандербургу округу Укермарк.
Економски бум Укерленда данас, сија кроз славно име земље РЕЧАНА - РАЦИАНА. [17]
Референце :
[1] Alois Vojtěch Šembera, Západní Slované v pravěku, Nákl. spisovatelovým, 1868.,
https://books.google.rs/books?id=iK0AAA ... &q&f=false[2] " Дела свештеника из цркве у Хамбургу " Adam, of Bremen, d. ca. 1085 - Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum., Hannoverae : Hahniani 1876.,
https://archive.org/details/gestahammaburgen00adamuoft[3] Vgl. Lieselott Enders: Die Uckermark. Geschichte einer kurmärkischen Landschaft vom 12. bis zum 18. Jahrhundert. 2. Aufl., Berlin 2008, S. 21-22., Slawen und Deutsche in der Uckermark: vergleichende Untersuchungen zur Siedlungsentwicklung vom 11. bis zum 14. Jahrhundert, Kerstin Kirsch, Franz Steiner Verlag, 2004.,
https://books.google.rs/books?id=Cg1vxk ... einer+kurmärkischen+Landschaft&hl=sr&source=gbs_navlinks_s
[4] Ернест Јоаким Вестфален (Ernest Joachim Westphalen) и зове се « Westphalen, Ernst J. von , Monumenta inedita rerum Germanicarum praecipue Cimbriacarum et Megapolensium : quibus varia antiquitatum, historiarum, legum iuriumque Germaniae, speciatim Holsatiae et Megapoleos vicinarumque regionum argumenta illustrantur, supplentur et stabiliuntur ; cum tabulis aeri incisis, Lipsiae ; Martin, 1740., И.Ф. Шемниц (Johann Friedrich Chemnitz, Chronicon Megapolense : "Родословне таблице Макленбуршких војвода"
[5] И. Иванове – Бучатске (Иванова-Бучатская Ю.В., Plattes Land. Символы Северной Германии. Славяно-германский этнокультурный синтез в междуречье Эльбы и Одера, Издательство Наука, 2006.).
[6] Neumann Siegfried, Sagen aus Mecklenburg, Bechtermünz Vlg., Augsbg. 1998-07, 1998, № 9, 15.
[7] Neumann, 1998: SaM, № 9, 16.
[8]. Јохан вон Бер (Matthias Johann von Behr), Јохан Ерхард Кап (Johann Erhard Kapp), “Rerum Mecleburgicarum libri octo“, Impensis Ioannis Christiani Martini, 1741“
[9] Матиас Јохан вон Бер (Matthias Johann von Behr) «Sclavia Borealis Tabula Geographica »
[10] Јохан Хубнер (Johann Hübner (* 17. März 1668 in Türchau; † 21. Mai 1731 in Hamburg) war ein deutscher Lehrer, Autor von Schulbüchern und Schriftsteller auf den Gebieten der Genealogie, Geographie, Geschichte, Poetik und der evangelischen Religionspädagogik in der Frühzeit der Aufklärung.), Genealogische Tabellen“, Leipzig : Gleditsch, 1708.
[11] Јохан Густав Дројсен (Johann Gustav Bernhard Droysen, » Droysens Allgemeiner Historischer Handatlas 1886, und Dr. Richard Andree «, географска карта “Germany in the year 1000 — Deutschland um das Jahr 1000“ – Немачка године 1000., на којој се веома лепо види распоред и називи славенских племена, у границама државе SCLAVANIA - SLAVINIA und Nord Mark, Mark Lusiza, Mark Misni, Billungishe Mark и т.д.
[12] Vgl. Lieselott Enders: Die Uckermark. Geschichte einer kurmärkischen Landschaft vom 12. bis zum 18. Jahrhundert. 2. Aufl., Berlin 2008, S. 21-22., Slawen und Deutsche in der Uckermark: vergleichende Untersuchungen zur Siedlungsentwicklung vom 11. bis zum 14. Jahrhundert, Kerstin Kirsch, Franz Steiner Verlag, 2004., S. 42-43.
[13] Vgl. Ebd., S. 48.
[14] Vgl. Ebd., S. 24.
[15] Vgl. Ebd., S. 31-32.
[16] Vgl. Ebd., S. 41.
[17] Vgl. Ebd., S. 33.
*
(I)
Извор и назив дела :
Наслов : Západní Slované v pravěku
Аутор : Alois Vojtěch Šembera
Издавач : Nákl. spisovatelovým, 1868
Оригинал из : Универзитет Калифорније
Дужина : 380 страница
*
(II)
Извор и назив дела :
Map Zeme Moravské. S castmi pohranicnymi Slezka, Cech, Rakous i Uher. Sestavil a vydal Alois Vojtéch Sembera. Míra...
Titre : Map Zeme Moravské. S castmi pohranicnymi Slezka, Cech, Rakous i Uher. Sestavil a vydal Alois Vojtéch Sembera. Míra... 1 : 288 000
Auteur : Šembera, Alois Vojtěch (1807-1882). Auteur du texte
Éditeur : [s.n.] (Ve Vidni)
Date d'édition : 1875
Sujet : Moravie -- Divisions politiques et administratives
Type : carte
*
(III)
Извор и назив дела :
Наслов : Rerum Mecleburgicarum libri octo
Аутори : Matthias Johann von Behr, Johann Erhard Kapp
Издавач : Impensis Ioannis Christiani Martini, 1741
Оригинал из : Баварска државна библиотека
Дужина : 22 страница
*
(IV)
Извор и назив дела :
Titel :
Johann Hübners, Rectoris des Fürstlichen Gymnasii zu Merseburg, Drey hundert und drey und dreyßig Genealogische Tabellen : Nebst denen darzu gehörigen Genealogischen Fragen, Zur Erläuterung Der Politischen Historie ... zusammen getragen, Und vom Anfange der Welt biß auff diesen Tag continuiret ; Nebst ... Registern
Verfasser : Hübner, Johann
Erschienen : Leipzig : Gleditsch, 1708
Folgende Ausgabe : Hübner, Johann: Genealogische Tabellen
*
(V)
Извор и назив дела :
Наслов : Professor G. Droysens Allgemeiner Historischer Handatlas in sechsundneunzig Karten mit erläuterndem Text - Ausgeführt von der Geographischen Anstalt von Velhagen & Klasing in Leipzig unter Leitung von Dr. Richard Andree. Ledereinband – 1886.
*
(VI)
Извор и назив дела :
Наслов : Die Uckermark: Geschichte einer kurmärkischen Landschaft vom 12. bis zum 18. Jahrhundert (Veröffentlichungen des Brandenburgischen Landeshauptarchivs) Gebundene Ausgabe – 1. Juni 2008
Аутор : Lieselott Enders
*
(VII)
Наслов : Slawen und Deutsche in der Uckermark: vergleichende Untersuchungen zur Siedlungsentwicklung vom 11. bis zum 14. Jahrhundert
Том 21 књиге Forschungen zur Geschichte und Kultur des östlichen Mitteleuropa, ISSN 1435-9030
Аутор : Kerstin Kirsch
Издавач : Franz Steiner Verlag, 2004
ISBN 3515086048, 9783515086042
Дужина : 546 страница
*
(VIII)
Извор и назив дела :
Наслов : PLATTES LAND : СИМВОЛЫ СЕВЕРНОЙ ГЕРМАНИИ (славяно-германский этнокультурный синтез в междуречье Эльбы и Одера)
Авторы: Ю.В. Иванова-Бучатская
Год издания: 2006
Издательство: Санкт-Петербург «Наука»
Языки: русский, немецкий
+++5460
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Jeste to taj Zagorski, sa kojim sam imao poučnu besjedu jedne pjane, višegradske noći 
Fino mi objasnio porjeklo prezimena, kako je nastao engleski jezik iz srpskog, napojio zidove kafane muzikom (odguslao pjesmu, dve)...
.Sad u njemu vise tece turske a manje srpske krvi..
Текст у фокусу стр.292 :
