banjalukaforum.com

Исход кулминације грчке кризе могао би да одлучи између Источног гасног прстена и Балканског тока


Русија није блефирала кад је саопштила да ће Турски ток бити једини пут који ће заменити украјинску трасу после 2019. године, и, после неверице у протеклих шест критичних месеци, ЕУ је дошла себи, очајнички покушавајући да направи геополитичку алтернативу. Ако занемаримо трансатлантску реторику, треба имати у виду да ће њену потребу за гасом за следећих пар деценија моћи да задовољи једино Русија, тако да Унија жели да ублажи билатералне последице руског пројекта за гасовод колико год је то могуће. Русија жели да Турски ток прошири на Грчку, Македонију и Србију, у пројекту који је аутор раније означио као Балкански ток, док ЕУ жели да укине ту централнобалканску трасу и гасовод пребаци на Бугарску и Румунију, на тзв. „Источни прстен“.

Иако би Источни прстен теоретски могао да црпе залихе из Каспијског региона допремањем преко цевовода ТАП, на крају ће се остварити Турски ток. ТАП не може Европи да пружи више од 15-20 милијарди метара кубних (Азербејџан не би могао да задовољи ни толико без сарадње са Туркменистаном, а то је неизвесно), док Турски ток доноси 49 милијарди годишње. Ако Европа намерава да Источни прстен повеже са Турским током, тада би руски гас стигао без обзира на трасу (било да је преко Централног или Источног Балкана), што би значило да је ово ситуација у којој Русија не може да изгуби. Наводно! Јер стратешке разлике између Источног прстена и Балканског тока су прилично оштре и, имајући у виду и европско подстицање повезивање Прстена и Турског тока, то аутоматски значи да би ствари требало дубље анализирати пре него што се Источни прстен означи као логичан избор.

Какве су стратешке разлике између Источног прстена и Балканског тока? Шта су мотиви Брисела и која је његова регионална прогноза за Балкан. Какав је на све утицај има продужавање грчке финансијска криза, осликавајући превирања у хеленској републици као покушај Запада да индиректно уклони Ципраса са власти због његове енергичне сарадње са Русијом.

СТРАТЕШКЕ РАЗЛИКЕ
Било би погрешно мислити да су Источни прстен и Балкански ток слични пројекти. Иако оба представљају дистрибуцију руског гаса ка Европи, они су два потпуно различита дугорочна погледа Руса и Европљана.
Источни прстен
ЕУ превиђа да ће предвиђена траса елиминисати сваку геополитичку предност Русије, коју би она могла да добије Балканским током (о којме ће бити речи касније), тако да би Источни прстен значио постављање цеви без очекивања да ће оно донети Русији било какву корист или утицај. То је лако постићи јер би ток ишао кроз Румунију и Бугарску, две поуздане чланице ЕУ и НАТО, чија је политичка елита врло хомогена. Треба додати да Русија у том случају никако не би могла гасовод да искористи у билатералне сврхе, да натера САД да уклоне тешко наоружање и 750 војника из те две источноевропске земље, које су ојачале црноморски НАТО блок, грађен последњих неколико година. Ако САД успеју да саботирају Балкански ток и истакну Источни прстен као једину алтернативу у допремању гаса Европи, то би за Москву било исто као да је наставила да гас допрема кроз Украјину под америчком контролом.

Балкански ток
Руси имају потпуно другачији поглед на гасоводе у односу на Европљане, јер разумеју њихову геостратешку корист и значај тих инвестиција као стратешких инструмената. Балкански ток се може тумачити као биполарна противофанзива у срце Европе, и баш зато Русија има аверзију према Источном прстену у односу на Балкански ток. Москва планира да Балкански ток искористи као магнет за привлачење инвестиција БРИКС на Балкан и имплементацију кинеског Пута свиле од Грчке до Мађарске. Зато не чуди да се албански тероризам под америчким покровитељством вратио у Македонију, уско грло Балканског тока, и то након деценијске паузе. Русија би више волела руту кроз централни Балкан јер зна да Србија и Македонија, које нису чланице ЕУ и НАТО, не могу бити управљане једнополарним поретком као што је случај са америчким сателитима Бугарском и Румунијом. Такође, на Грчку се гледа као на кец у рукаву који прети да измакне из руку својим западним господарима. Ова варијанта се зато чини веома привлачном за руске геостратеге, који те три земље на путањи (Грчка, Македонија, Србија), виде као Ахилову пету униполарности западне Евроазије, што, уз праве потезе, може довести до евентуалног колапса целокупне структуре.

ЧИТАЈУЋИ БРИСЕЛСКИ УМ
Чињеница да ЕУ предлаже Источни прстен као могућу компоненту Турског тока доста открива о размишљањима Брисела. Погледајмо шта пише између редова.

Руски гас је неизбежан
Брисел потврђује да му је на овај или онај начин потребан руски гас и да Јужни коридор можда неће испунити прохтеве у будућности (и за читаву ЕУ и за балкански регион, генерално). Америка то такође разуме, и зато жели да се побрине да Русија направи трасу која би пролазила кроз подручје које они контролишу и које би било лишено било ког другог утицаја. Тако би Вашингтон наставио да контролише дистрибуцију руских ресурса до Европе на неодређено време.
Униполарна рањивост Централног Балкана
Интензивирање предлога да Источни Балкан буде замена за Балкански ток имплицира да је Запад рањив на проток кроз Централни Балкан. То је због тога што би Србија тад постала успешно регионално чвориште. Београд би то могао да уновчи и да полако и стратешки (али не и политички!) реинтегрише земље бивше Југославије, али под индиректним руским утицајем.

Као резултат свега тога, Балкан, европски регион која је последња рупа на евроатлантској свирали, би имао прилику да сарађује са привлачним незападним БРИКС. Руски Балкански ток би га обдарио енергијом, док би му кинески Пут свиле дао приступ већем глобалном тржишту, чиме би се угрозило економско упориште ЕУ над полуострвом. Ако ЕУ није економски привлачна, онда губи меку моћ и једина алтернатива постаје БРИКС, што би они искористили да утру пут до срца континента пре него што би ико схватио шта се догодило.

Непоузданост Грчке
ЕУ не види Грчку, или барем њено тренутно вођство, као поуздано оруђе у реализацији својих интереса. Док би азербејџански гас кроз политички превртљиву земљу био прихватљив, руски не би био, јер би то била одскочна даска за даљи улазак кроз Централни Балкан, што би довело до повлачења бриселског утицаја. Ако би Грчка била под униполарном контролом или ако би Запад то предвидео до 2019, тада не би било потребе за одвајањем те земље из целе приче. Иако остаје могућност да се грчка територија искористи за градњу гасовода како би се он повезао са Бугарском (Источни прстен), то није исто као и пролазак гасовода кроз север земље. Иако Источни прстен говори много о бриселским прогнозама о Грчкој на пет година, Балкански ток се може схватити као потврда да се Русија идентификовала са овом земљом.

БАЛКАНСКИ ИНДИРЕКТНИ РАТОВИ
Више од свега, предлог Брисела за Источни прстен може се протумачити као очајнички резервни план да се Европа домогне руског гаса у случају да САД упропасте Балкански ток серијом индиректних ратова. Као што је раније објашњено, ЕУ треба руски гас без обзира на све – што и САД нерадо признају – и зато апсолутно мора да има план у случају да се нешто деси са Балканским током. Руској каси су потребни приходи, а европским фабрикама гас, тако да је природно да обе стране сарађују на једном или другом гасоводу. Наравно, питање је којом трасом ће ићи тај гас, да ли преко униполарног Источног Балкана, или мултиполарног и осетљивог централног дела полуострва. Зато је „битка за Грчку“ најновија епизода ове саге, и будућа траса испоруке руског гаса Европи тренутно виси о концу.

ГРЧКО РАСКРШЋЕ
Иако је дужничка криза била проблем много пре него што је Балкански ток добио своје контуре, она је сад повезана са новом хладноратовском енергетском драмом која се одвија на Балкану. Тројка жели да присили Ципраса да посустане пред споразумом, који би сигурно прекинуо његов мандат. Тренутно је главни фактор који Грчку повезује са Балканским током Ципрасова влада, и у интересу Русије и целог мултиполарног света је да она остане све док се гасовод не изгради.

Свака изненадна или неочекивана промена грчког вођства би угрозила политичку одрживост Балканског тока и приморала би Русију на Источни прстен, и зато Тројка приморава Ципраса на ову неразрешиву дилему. Ако прихвати тренутне услове, Ципрас ће или изгубити подршку и бити приморан на превремене изборе или ће бити жртва побуне унутар своје странке. Са друге стране, ако одбије предлог и омогући Грчкој да не измири своје обавезе, доћи ће до економске катастрофе, која ће убити језгро његове подршке и прерано окончати његову политичку каријеру. Зато је Ципрасова одлука да одржи референдум била генијална одлука, и то му даје шансу да преживи политичко-економску олују због својих демократски добијених резултата (који очигледно нагињу ка одбијању споразума). Са народом иза себе, без обзира колико тесно повезан, Ципрас би могао да настави да води Грчку кроз неизвесан и проблематичан период. Његово вођство земље и хемија у односима коју има са вођама БРИКС (поготово са Владимиром Путином) могли би га довести до велике економске помоћи (вероватно кроз развојну банку БРИКС са капиталом од 100 милијарди долара или басене великих валутних резерви) на самиту у Уфи у јулу.
Дакле, будућа енергетска геополитика Балкана зависи од догађаја у Грчкој у блиској будућности. Иако би и неки следећи грчки премијер могао да нагиње ка Балканском току, веће су шансе за то ако Ципрас остане у кабинету. Стварање услова за његово уклањање је начин на који ЕУ и САД индиректно утичу на курс руских испорука гаса кроз Балкан, и зато се на Ципраса тренутно оборио оволики притисак. Његов референдум је очигледно све изненадио јер се за праву демократију очигледно није чуло у Европи, и нико није очекиквао да ће препустити народу да донесе одлуку, највећу у последњих неколико деценија. На тај начин он може да избегне „кваку 22“*, коју му је приредила Тројка; тако може да одржи будућност Балканског тока.

ЗАКЉУЧАК
Дужи је пут до Источног прстена него што се то чини, и зато ничу стратешки мотиви који стоје иза овог (потенцијално) асиметричног исхода. Јасно је да ЕУ и САД желе да неутрализују геополитичку употребљивост Балканског тока, који би ширио мултиполарност кроз читав регион. То и објашњава њихов наступ у тандему. САД потпирују насилни албански национализам како би опструисали путању Балканског тока, dok EУ спретно предлаже алтернативни пут кроз униполарни Источни Балкан, који је предвиђен као „излаз“ за Русију. Обе евроатлантске силе су се удружиле у уклањању грчке владе кроз намештање избора или унутрашње збацивање, знајући да би то било највећи удар на Балкански ток. Иако није јасно шта би се десило са Ципрасом и руским плановима после тога, непобитна је чињењица да би Балкан поново постао једно од главних и жаришта новог хладног рата. Двобој између униполарног и биполарног света ће тек да се одигра.

___________
* Квака 22 (Catch 22) је сатирични роман Џозефа Хелера, док је тај израз постао синоним за парадоксалне ситуације. На пример, ако желите да се пријавите за одређени посао, морате бити луди, али, ако сте луди, онда сте неприхватљиви за посао.

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ