Citiraj:
Шта је спорно, Бранкице: имају ли националне организације право на финансирање у Србији?
Тачно је. Српски сабор Двери је 2008. године добио од Рударског басена Колубара д.о.о Лазаревац 4 милиона и 200 хиљада динара. Инсајдер Б92 је објавио истину али не целу. Користећи проверени манир агитације и пропаганде, Бранкица Станковић је схватила да је за медијску манипулацију увек боља полуистина него чиста лаж. Шта је то Бранкица прећутала и зашто?
Српски сабор Двери, сада у новом контексту, поново је тема Инсајдера ТВ Б92. У новом серијалу, како видимо из жестоке медијске кампање овим поводом, чак представљамо авангарду у анализирању финансирања НВО у Србији, феномену за чије се детаљно истраживање од стране државних органа одавно залажемо.
Више је него занимљиво да Инсајдер никада до сада није истраживао како се финансирају невладине организације у Србији иако би Бранкица требало да буде савршено свесна колико незаконитих радњи има у том свету. Посебна тема свакако јесте и проблематичност финансирања домаћих НВО од стране непријатељских држава, што такође у Србији никада није отворено као тема. Добијене стране финансије готово увек су у функцији обрачуна са сопственом историјом, традицијом, народом и државом. Бранкица би, наравно, у том смислу прво могла да почне од сопствене куће која се скоро две деценије финансира са истих јасала, а увид само у јавне извештаје страних фондација говори о стотинама хиљада долара годишње. Из свега тога би се лако могло доћи до закључка да се мноштво ЕУ, НАТО и САД наклоњених и од истих подржаних НВО у Србији финансира на начин који их открива као невладине организације Србије, али врло владине организације страних влада какве су владе САД, Велике Британије, или Хрватске.
Чак низ ауторских емисија (каква је и Инсајдер) на Б92 се овако финансира и тиме се чак и хвали. Ипак, никада до сада ни Б92, ни Инсајдер Бранкице Станковић нису поменули како се финансира нпр. Хелсиншки одбор Соње Бисерко, Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, ЈУКОМ или Иницијатива младих за људска права… да не помињемо остале на челу са самом Б92, јер их има много и никада се ниједном од њих Бранкица није бавила!
Ако се питате зашто, одговор је једноставан: нико од њих никада и нигде није поставио питање о потреби отворене јавне расправе у Србији у вези са нашим безалтернативним путем у ЕУ или друге евроатлантске интеграције. Никада нису ни покушали да доведу у питање потребу да Србија иде у ЕУ, нити су имали храбрости да сакупе стручњаке и да им дају могућност да изнесу аргументе за и против уласка Србије у ЕУ. Једноставно, та тема се не отвара јер је против интереса финансијера Бранкице Станковић, Б92 и сличних.
Ту долазимо до питања зашто се Инсајдер бави финансирањем Двери од стране једног јавног предузећа у Србији које је, иначе, као и сва друга јавна предузећа, финансирало многе пројекте других невладиних организација. Проблем је што су Двери сва 4 милиона и двеста хиљада динара потрошиле на кампању „ЕУтаназија: Косово изнад ЕУ“.
Шта је спорно?
Шта је кампања „ЕУтаназија“? То је прва и једина јавна расрава у Србији која је вођена на тему да ли Србија треба да иде у Европску Унију! Кампања је вођена у пролеће 2008. године. Тада је руководство РБ Колубаре д.о.о Лазаревац, после отимања Косова и Метохије од стране САД, НАТО и ЕУ, показало разумевање за наш пројекат који је сматрао да је време да се постави обично и нормално питање: да ли Србија треба да иде у ЕУ по сваку националну цену и колико ће све то да нас кошта, то јест да ли ће Србија на том путу преживети?
У то време ниједан електронски медиј са националном фреквенцијом није желео да организује ову јавну расправу, једнако како то не желе ни данас, иако је још увек званична државна политика да је Косово важније од пута Србије у ЕУ.
Дакле, без подршке јавног сервиса Србије – РТС-а, без могућности да се јавна расправа о путу Србије у ЕУ води у било којој другој медијској кући са националном фреквенцијом, руководство РБ Колубаре је прихватило пројекат Српског сабора Двери јер је схватило да је у тој ситуацији важно да се ова јавна расправа поведе.
Како можете да организујете јавну расправу на тако важну тему ако немате на располагању медије? Једноставно, тако што ћете обиграти Србију, људима доћи на ноге, организовати кампању и трибине у четрдесет градова Србије за непуна два месеца и поделити бесплатно више десетина хиљада часописа Двери српских (до данас јединог темата који је проблематизовао улазак Србије у ЕУ), као и више стотина хиљада летака, билтена и плаката, плус организовати неколико конференција за медије, инсертовати летке у Политици и Куриру – и све то поделити по улицама и градовима Србије. Да је Бранкица Станковић хтела да буде новинар а не само пропагандиста, она би објавила да је Српски сабор Двери добио од Колубаре 4 милиона и 200 хиљада динара и да је сав тај новац потрошио на кампању „ЕУтаназија – ЕУ: мит или стварност – Косово изнад ЕУ“. То би била објективна новинарска истина и објективно новинарство, али тога, као и увек до сада, код Бранкице нема. Али зато има хистеричне потребе за обрачуном са сваким ко још увек сматра да ЕУ има алтернативу и да је Косово изнад ЕУ.
Националне организације немају право на финансирање у Србији
Инсајдер целу истину није могао да објави јер би онда цела Србија сазнала да Двери нису неко ко пљачка народну имовину у доба економске кризе и богати се глумећи патриотизам, већ да су Двери прве и до сада једине покренуле и организовале јавну расправу на тему да ли Србија треба да иде у ЕУ или не, што за грађане Србије представља судбоносно питање! Можда би тада Србија сазнала да се тренутно више од половине грађана отворено противи уласку у ЕУ и да те људе, у политичком смислу, нико нема да представља. Још увек нико од политичких фактора у Србији нема храбрости да отворено каже да се противи уласку у ЕУ. Двери то смеју да кажу и за ту идеју су спремне да се и даље боре. Двери желе да убеде Србе да је најбитније да Србија мисли о себи и свом интересу а не о интересу САД, ЕУ, НАТО-Б92, Инсајдера, Верана Матића и Бранкице Станковић. Иако је став Двери по питању уласка Србије у ЕУ познат, број посвећен овој теми садржи и текстове аутора који су за улазак Србије у ЕУ. Желели смо да организујемо јавну расправу у којој ће се чути и другачији гласови од ставова у које верују Двери.
Данас, када више од половине Србије није за безалтернативни пут Србије у ЕУ, Двери с поносом могу да кажу да су томе допринеле и десетине хиљада примерака нашег часописа, као и стотине хиљада наших билтена и летака бесплатно подељених, са којима смо довели у питање мантру о „ЕУ која нема алтернативу“. Руководству РБ Колубаре смо захвални на томе што су нам омогућили да ову кампању изведемо у време када то није било нимало лако.
Треба констатовати и то да Двери постају хронична опсесија Инсајдера. Проблем Инсајдера је то што Двери саме против целог система колонијалне управе, чији је Инсајдер доушник, опстају већ 12 година и непрекидно расту. Зато се Бранкица већ у неколико епизода бави систематским денунцирањем Двери. Закључак је да би најсрећнија била да Двери не постоје. Јер ако је за све невладине организације нормално да својим пројектима конкуришу код државних и дрштвених институција и јавних установа па и предузећа и да тако долазе до средстава за рад – зашто би то било забрањено Дверима? С друге стране, познато је да Двери новац никада нису тражиле нити би га тражиле од НАТО држава и њихових буџета. Закључак је да би финансирање рада Двери требало онемогућити тако што ће им се пресећи сви канали ка домаћим привредним и другим субјектима, а онда би морале да оду на исти колонијални казан да поданички моле помоћ од фондова на којима су Инсајдер и медијска кућа Б92. Двери то неће радити ни по коју цену, без обзира на овакве медијске кампање које имају за циљ да прекину изворе финансирања националним организацијама. Двери су и до сада зависиле само од српског народа, и наш опстанак и даљи рад видимо једино у вези са сопственим народом.
У Београду, 29. јануара 2010.
Информативна служба Српског сабора Двери
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
