Ево је једна само за Сарајевске Србе:
БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА
Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса? Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, ипада мртав уморан, а ми живи.
Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, - прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу. Додје и вече. Уморили се стрелци. Одвезују нас, псују нам Бога и мајку. Са стрељања се враћамо кући ко с посла, и док се у кујни подгрева вечера жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук: закрпим кров, подупрем ограду, накупим кишницу у каце и араније. У то и спавању време. Пре но заспим кажем жени: вешаће ме у пет, гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста, ужад јака, џелати обучени, - руку на срце, ничему замерке нема. Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, - ми живи, сви нас туку и псују; али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва, наслажу ломачу, за њу нас голе вежу, принесу шибицу, потпале, и гори тако, гори недељу дана, цела варош од пепела посиви. Када све догори, ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњима на репове, распињу нас на точку, секу нам главе, руке и ноге - страшно! Стрељане нес вешају, поклане нас гуше, не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега доста! Смењују стрелце, отпуштају војнике, џелате вешају - они им као криви. Па опет на нас: те топузином, те топом, те вешај, те сеци, те кољи! А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ, то неко штити судије од греха!
А и нас хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће то дуго овако, доћи ће једном и нама крај, нећемо издржати, и умрећемо од смеха.
|