Prvi korak opozicije napravit će DveriDveri su još jedini nepokriven igrač u napadu i trenutno jedina inicijativa od koje mogu da strahuju vlastodršci i strani faktorVeliki srpski pesnik i diplomata, a iznad svega veliki patriota, ali i Evropljanin po kulturi u punom smislu i značenju, Jovan Dučić je u svojim razmišljanima naveo da pojedinac može obeležiti svoj život i ostati upamćen čak i u istoriji, zahvaljujući tome kako se poneo u jednom izuzetno važnom momentu za zajednicu ako se slučajno našao u situaciji da može uticati svojim na njenu ili sudbinu države i naroda. Na taj način on može prevazići svoje mogućnosti i sav život svoj, prethodni i potonji, može biti obeležen tim poduhvatom. U takvim slučajevima sve sposobnosti ili pak mane pojedinaca i čitavih grupa u okviru nekog važnog poduhvata idu u drugi plan: sam značaj trenutka i poduhvata nadkriljuje i nadmašuje individualne sposobnosti i mane ljudi, oni ostaju u istoriji upamćeni i obeleženi po ovom važnom momentu i svom držanju.
Stvari u principu ne treba mistifikovati, ali u sadašnjem višestruko teškom trenutku za Srbiju potpuno je jasno da idemo ka jednom spolja definisanom scenariju, koji treba da se završi veoma loše za našu zemlju i najveći deo njenih građana. Američka politika u saradnji sa politikama nekih drugih zapadnih sila (Velike Britanije pre svega, potom Nemačke), izuzetno su nenaklonjene srpskom faktoru, koji je u kontinuitetu izložen različitim oblicima agresije i pritisaka u periodu dužem od dve decenije.
U zemlji je instaliran okupacioni aparat i njegova mreža saradnika, a značajan deo političke i deo društvene elite (kompradora) svojim činjenjem ili nečinjenjem na različite načine aktivno ili pasivno doprinosi ovakvoj situaciji. Mediji su u rukama okupacionog aparata gotovo u potpunosti, zemlja se planski destruiše u svim segmentima (teritorijalno, ekonomski, u obrazovno-prosvetnom sistemu, u kulturi i dr.), poroci i patologija svesno se podstiču (alkoholizam, kocka, pušenje, nerad, zaduživanje i potrošački način života iznad mogućnosti kao stil, kriminal, narkomanija i dr.), pauperizacija širokih slojeva je u završnoj fazi.
Plan američke politike je očigledno u daljoj ili čak totalnoj destrukciji srpskog faktora i države, a najveći deo političara na vlasti i deo u opoziciji otvoreno su ili prikriveno upregnuti u izvršenje tih planova i kolaboraciju radi svojih ličnih, slojnih i partijskih interesa. Više puta obrazlagao sam svoje zaključke da nas američka politika, uprkos činjenici da smo u oba svetska rata bili na istoj strani, tretira elementima dugog trajanja kao bliske Rusiji i preventivno ide na naše slamanje i višestuku destrukciju. To u zbiru može biti nazvano čak i jednim suptilnim, planiranim i izvršavanim genocidom prema jednom nedužnom narodu, koji ničim nije izazvao tako nešto. Ovakva politika da je „dobar Indijanac, zaprvo mrtav Indijanac“ ostaće zabeležena u istoriji i svakako da će američke administracije koje su tu politiku prema Srbima primenjivale imati makar istorijsku odgovornost.
ZAKAZALI SU SVI No vratimo se našem teškom trenutku i već prepoznatljivom scenariju iskušenja koje se nalaze ispred nas. Potpuno se slažem sa analizom g. Cvijanovića, koji je u svom tekstu NATO i ekonomija, dve tačke konfrotacije naveo da, otkako ne postoji u Srbiji jaka i organizovana opozicija zapadnim planovima i poduhvatima – a to je negde približno od 2009 – da je pritisak na zemlju i njen vladajući estabilišment daleko jači nego ranije iako se zapravo u istom periodu promenio odnos snaga u svetu na štetu sila koje nas pritiskaju (Amerika, Britanija, Nemačka). Zato je formiranje, i to što pre, jake unutrašnje stranačke opozicije ovakvom stanju stvari poželjno za Srbiju, njene građane, pa čak i za neke aspekte interesa vladajućih struktura, koje bi dobile veći manevarski prostor u odnosu na strane pritiske. Za nas obične građane potreba javljanja organizovane stranačke opozicije postojećem stanju je zapravo potrebna kao hleb. To bi vratilo nadu u to da se scenario smišljen spolja, a realizovan i uz pomoć mreže kompradora i okupacionog aparata, ne bi morao baš u svemu ispuniti.
Zašto su naši sugrađani sada tako utučeni, apolitični i povučeni u sebe? Oni su takvi od katastrofalne politike vlade Cvetkovića i Tadića. Ogromna energija tada je poklonjena opoziciji i ljudima koji su decenijama gradili patriotski imidž. Iako se za njih nije pretpostavljalo da su poliitčki lumeni, većina je verovala da su bar patriote. Zatim je zakazala SNS, pa se od jeseni, kad se videlo kuda to vodi, očekivalo da se stvori udružena opozicija od postojećih stranaka, pre svega od DSS i Koštunice kao jedine patriotske parlamentarne stranke, kojima bi prišli i Dveri i radikali, zajedno sa mnoštvom patriotskih organizacija, studentskih pokreta, eventualno i sindikata i dr. Ni to se nije desilo. Kad su Srbi sa Kosova organizovali proteste u Beogradu 10. maja, računalo se da će do 28. juna, kad je zaključen finalni protest, mnogo toga biti učinjeno i da će se ujedinjena opozicija pojaviti makar tada.
Ni to se nije dogodilo, ni zajednički miting ni bilo kakve veće aktivnosti. Kao da ste ušli u avion, i on se pokvario, pa ste sleteli i prešli u drugi, a opnda se i on pokvario, pa su zakazalio i rezervni motori, zakazao je i padobran i tek se, posle svih frustracija i gubitaka, otvorio rezervni padobran.
Taj „rezervni padobran“ je zapravo sadašnja akcija Dveri za objedinjavanje svih opozicionih grupa postojećem stanju i crnom scenariju. To je prvi ofanzivan potez na našoj strani u ko zna koliko već dugom vremenskom periodu, zapravo nagoveštaj poteza pošto prave efekte još nismo mogli da vidimo.
U prethodnom periodu za opoziciono delanje prostora je bilo na pretek, ali on ne samo da nije iskorišćen već je od nekih planski upropašćen. Što se tiče tri opozicione stranke, najveća odgovornost je na DSS, koja je upropastila priliku objedinjavanja patriotskog bloka, dok su radikali nastavili svoju žestok i zapravo jalov izolacionistički oblik opozicionog delovanja. Najviše na tom planu u skladu sa mogućnostima uradile su Dveri: setimo se serije protesta koje su organizovali povodom Briselskog parafa početkom aprila, setimo se potom sjajne Glišićeve akcije na otvaranju Beogradskog maratona i više drugih akcija, sve do Obradovićevog apela javnosti za objedinjavanje opozicije.
ZAŠTO DVERI Dveri su još uvek, kao u vaterpolu, jedini od protivnika nemarkiran i nepokriven igrač u napadu i trenutno, bar što se tiče opozicionih stranaka, jedina inicijativa od koje mogu da strahuju vlastodršci i strani faktor. Oni su sad pred izazovom iskrenog pokušaja objedinjavanja fragmentiranih patriotskih i demokratskih snaga i za trenutak su zastali, pokušavajući da se prestroje pred velikim izazovom. U samom DSS postoje listom časni ljudi, ali je činjenica da ima pri vrhu i kočničara, interesdžija, a izgleda i potencijalno ucenjenih ljudi od režima i stranaca, pa to za sada verovatno nije dovelo ovu kvalitetnu stranku u situaciju da predvodi ujedinjenje opozicionih snaga. Ali na DSS, kao i na radikale, se računa. Oni jesu u opoziciji svemu ovome, ali trenutno ne predvode iz ovog ili onog razloga objedinjavanje širokih a rasutih opozicionih snaga.
Neko može da nam bude simpatičan ili ne, da ima slabiju ili bolju infrastrukturu i kadrove, ali što se tiče postojećih stranaka opozicije, jedino Dveri za sada pokazuju spremnost za objedinjavanje, ali sada više ne samo u pravcu druge dve stranke već ka neiskorišćenim kapacitetima opozicionog delovanja prema brojnim manjim pokretima, NVO, studentskim i sindikalnim i patriotskim pokretima i istaknutim pojedincima, sve do svakog građanina, uključujući brojno i višestruko prevareno članstvo i aktiviste vladajućih stranaka.
Često se govori da je narod nezainteresovan i jalov. Nisam siguran koja je logika da se, recimo, na akcijama organizacije Nikad granica okupljalo po zimi i hladnoći u medijskoj izolaciji i po više hiljada manifestanata, a da, kad je otoplilo i kad se vlast ogolila i izložila riziku, ta ista Nikad granica prestane sa bilo kakvim javnim manifestacijama. Gde je tu logika? Da li će se pojedinačnim saopštenjima, ekstremnim po formi, uzdrmati vlast? Naravno da ne. Dakle treba opoziciono delovati, po formi vrlo uljudno, sa odmerenim i u različitim sferama društva neokaljanim ljudima u prvim redovima. Dakle, treba jednostavno delovati, povezivati se i vremenom praviti infrastrukturu, možda čak u početku i sa više takvih inicijativa, oblika delovanja, koji bi skrenuli pažnju javnosti i mobilisali je postepeno u pravcu kreativne akcije, ukazujući da nešto treba uraditi da se „žaba ne skuva do kraja“. Svaki pojedinac koji to bude želeo mora da nađe svoje mesto u budućem opoziconom bloku, a opozicioni političari i predvodnici trebaju tu snagu što više da iskoriste radi zajedničkog cilja.
Problem je i to što postoji grupacija koja se može meriti promilima, da se direktno i profesionalno bavi politikom i društvenim pitanjima. Oni su izgleda neraskidivo povezani sa ovim sistemom izdaje i zamlaćivanja, gde su gazde na kraju tog zamućenog lanca stranci i gde svima nešto kaplje u ovom čudnom političkom sistemu. Istovremeno, postoje drugi brojni slojevi elite – tehničke, medicinske i jednim delom društvene – koji je nisu uvučeni u politička i društvena zbivanja, a dobrim su profesionalno kvalitetni i moralno neokaljani, i svesno distancirani od svega u politici.
Ovaj prvi sloj, koji se nepromenjen vrti od 2000. godine, zapravo je smetnja da se ljudi koji su zainteresovani da nešto promene uključe u društvena i politička zbivanja i pokrene ozbiljnije slojeve naroda, koji je teško nezadovoljan, ali mu se ne nudi alternativa i manipuliše se njime. Ukoliko bi se sada uspelo ostvariti, kao i u svim velikim krizama čitavog sistema, uključivanje i povezivanje makar dela te elite u društvene i političke tokove i procese – a za to postoji šansa sada – to bi moglo da pokrene šire mase i oblikuje promene ili makar težnju ka promenama. To bi moglo da pokvari prljave scenarije, u koje su uključeni već „skuvani“ predstavnici političke elite, koji se takođe vrte u krug i sve više korumpiraju, ucenjuju i postaju sve privrženiji Imperiji. Trenutak za akciju je davno kucnuo, ali akcija izostaje.
OTVORENI FRONTOVI Vratimo se još jednom na Dveri. Daleko od toga da momci iz Starešinstva ovog pokreta predstavljaju Supermene, ljude u punom smislu nenadmašne i unikatne, tek, sa druge strane, oni su listom pošteni pojedinci, nesumnjive patriote, spremni da žrtvuju deo svog ličnog komfora. Stranačka organizacija Dveri je već premrežila gotovo celu Srbiju. Ona ne raspolaže sredstvima i brojnošću jedne SNS, ali ima potencijal da se širi i da njihovi predstavnici mogu svakom u zemlji da pogledaju u oči, što je sve teži slučaj kod aktivista i funkcionera starih radikala i SPS-ovaca, koji ni sami ne mogu pred sobom da brane dalje metamorfoze stranačke politike i očigledan debakl vlasti na svim poljima života.
Dakle, Dveri čine ljudi koji su, barem za sada, odbili potmule trgovine ispod žita, nisu mogli biti ničim ucenjeni i izašli su pred javnost sa najlogičnijim ciljem u ovom trenutku, a to je objedinjavanje širokog fronta različitih organizacija, pokreta, grupa, koji su spremni da se delaju na važnoj tački nemirenja sa teškim stanjem i lako sagledivim tamnim scenarijom, koji je dobrim delom već realizovan.
Daleko od toga da će Dveri samim ovim apelom završiti sve poslove, oni su tek sad u fazi realizacije proklamovanog cilja. Postoji mnogo prepreka gde se mogu saplesti, od kojih je, naravno, najveći lična sujeta, potreba da se zauzime u zajedničkom frontu što povoljnija uloga, da ne govorimo o brojnim klipovima koje preko ubačenih ljudi i intriga, ucena i potplaćivanja podmeću svi oni kojima objedinjavanje opozicionog bloka i energije ne odgovara:
– Strancima: dakle onim politikama stranih sila čiji su ciljevi sasvim suprotni od ciljeva našeg naroda, pa makar imali na raspolaganju i brojne medije da svaki dan dokazuju sasvim suprotno;
– Predstavnicima vlasti: naročito onim važnim pojedincima koji su na različite načine već „prešli crtu“ i koji su, inkorporirani u okupacioni aparat, postali neka vrsta „ljotićevaca“, a ne „nedićevaca“, gde bi analozi ovi drugih još i imali ima šansu za povratak;
– Deo ostalih predstavnika političke elite van vlasti, od kojih je značajan deo trenutno u opoziciji (poput Čede Jovanovića, Dinkića, Draškovića i dr.). Dubina proglobalističke indoktrinacije je u ovim strankama daleko veća nego kod vladajućih jer je kod ovih drugih preverilo samo vođstvo, a brojno članstvo i niži funkcioneri bi rado prešli u neku alternativu, samo da se ona kao takva formira;
– Kompradorski deo elite ili, kako je g. Cvijanović pravilno naziva, „ološ-elita“;
– Mediji koji su uglavnom pod kontrolom prethodno navedenih faktora;
– Možda bi smo mogli posebno da apostrofiramo i obaveštajni aparat stranih službi, za koje g. Kršljanin i g. Kresović u svojim odvojenim analizama tvrde da trenutno u Srbiji imaju oko 8.000 aktivista. Što se tiče pak domaćih službi, teško je reći, imajući u vidu da su pod kontrolom vlasti, da nakon više kadrovskih izmena proteklih godina, od njih ima uopšte neke posebne vajde. Postoje indicije da se one u nekim slučajevima koriste prevashodno za interese vladajućih struktura, koje makar indirektno rade za okupacioni sistem ili ga čak i same predstavljaju.
Dakle predstoji jedan Sizifov, ali častan posao, nešto što predstavlja verovatno prvi naš pravi korak u šahovskoj partiji u kojoj su poslednjih godina poteze (javne i tajne) vukli samo naši protivnici. Dveri, bi zajedno sa svim onim pokretima i grupama, pojedincima koji bi smogli hrabrosti i snage da učine napor ka objedinjavanju i delanju kontra postojećeg stanja, mogle da budu upisane velikim slovima i da učine jednu zaista istorijsku stvar za širu zajednicu i našu namučenu zemlju. I svi oni koji bi im se potom pridružili pokazali bi se kao veliki u jednom trenutku i potezu, koji bi, s obzirom na njegovu važnost i ideju Slobode, osvetlio naše bivstvovanje za sva vremena. Čak i ako ovo okupljanje sa Dverima ne bi dalo početni veliki rezultat, ideja bi se nastavila, možda i od drugih inicijatora i da ukupan uspeh neće izostati.
A za to se svakako treba pridružiti opoziciji, za to svakako na ovaj ili onaj način treba žrtvovati bar nešto od ličnog komfora. Jer svaki i najskromniji delatnik tog velikog poduhvata u nastajanju u ukupnoj važnosti svog bivstvovanja već će samo tim nadmašiti i najtalentovanije i najuspešnije predstavnike vlasti kontrolisane spolja i kompradorskog dela elite. A to je nešto što za svakog istinski časnog čoveka može biti izazov u kojem će se on verovatno pre ili kasnije prelomiti za ideju Slobode i zbog čega će, pre ili kasnije, formirani opozicioni blok uspeti da izdejstvuje ukupnu pobedu iako ga, kao što smo već konstatovali, ne čine nikakvi Supermeni niti bezgrešni ljudi. Supermenima i časnima nas može činiti ideja Slobode i hrabrost da se u ovako teškom času oko toga okupimo.
Dragan Petrovićhttp://www.standard.rs/dragan-petrovic- ... dveri.html
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Иначе, ако ће оно да буде краљ, ја одох да емигрирам у Сјеверну Кореју.
