|
Трошимо више него што зарађујемо!
У будућности, Србија ће се све више задуживати, све мање производити, све више увозити, продаваће територије (као сада КиМ) да врати дугове, а народ ће и даље бити гладан и све незадовољнији.
Пуно се прашине последњих дана подигло око сета предложених и усвојених пореских закона, као и око могућег замрзавања плата и пензија.
Због погубног пута Србије у ЕУ, али и због неодговорности домаћих политичара који никада не одговарају за своје пропусте и лоше одлуке, изузетно ретко се догађа да се поведе стручна расправа на тему утицаја тих одлука на привреду, већ се сав политичарски свет, када је реч о економији, концентрише искључиво на буџет и његову анализу. Понекад се чује глас привредника, али изузетно ретко, што из страха да ће им одмах послати казнену експедицију ако се побуне, што из опште увреженог мишљења да су сви привредници тајкуни или бар злочинци који израбљују своје запослене. Има и таквих, али моја намера није да браним или нападам било који сектор (државни или приватни), већ да докажем да Србија нема никакву шансу да опорави привреду док потпуно не промени овај паразитски систем.
Зараде и порези и доприноси
Одмах на почетку бих прецизирала да се у Закону у раду користи термин зарада, насупрот опште прихваћеном термину плата. И разлика је огромна: зарада значи да сте своје примање зарадили, што за плату не мора да значи. И то се у државном сектору обилато користи.
Кренимо редом. Велика већина наших грађана не зна колики су порези и доприноси на наше зараде. Зато ћу наредним примером то објаснити. Наиме, просечна нето зарада у Републици Србији у априлу износила је 46.530 динара. Да вас не бих замарала обрачуном, навешћу само податке:
На 46.530 динара обрачунати порези и доприноси су 18.277 по новом (или 18.324 по старом). То значи да би сте ви уствари примили 64.807 динара, да не морате држави да дате 39,3% ваше зараде. Како наведених 18.277 динара плаћа послодавац, запослени обично то и не знају. Поред овога, послодавац плаћа додатних 11.601 динара (исти износ по старом) зато што вас је запослио. Дакле, поред ваше зараде од 46.530 динара, послодавац сваког месеца мора држави да уплати 29.878 динара (29.925 по старом) или 64,2% ваше зараде (64,3% по старом).
Као што се види из примера, јасно је да од „растерећења“ привреде новим пореским законима нема ништа. Шта је онда био циљ измене? Обзиром да се повећао проценат који се издваја за ПИО (новац који иде директно у ПИО фонд, дакле у републички буџет) , а смањио порез на зараде (који се уплаћује у буџет општине у којој сте запослени), циљ је био да се повећају средства којим би се финансирале пензије. Тиме ће општине остати без значајног дела средстава (на поменутом примеру 20%) које ће морати надокнадити из других пореза, као што је порез на имовину или ће морати да штеде. Како смо се већ безброј пута уверили колико је држава и њени органи спремна да штеди и одрекне се сувишних издатака, погодите који је сценарио вероватан.
Зараде и подела у друштву
Наведени пример односио се на просечну нето зараду у Републици Србији. Међутим, статистика је једно, а реалан живот сасвим друго. На пример, радници у трафикама на југу Србије раде и за 8 хиљада динара. Производни радници примају око 30 до 40 хиљада, а чистачица у ЕПС-у преко 40 хиљада динара. Лекар опште праксе око 60 хиљада у просеку. Судије око 100 хиљада. Наравно све су ово приближне цифре и разликују се према општини запосленог, институцији у ком ради запослени и радном месту. Али довољно да се види који хаос влада у Србији и колико је цена рада одређена потпуно произвољно, а не на основу уложеног рада и остварене користи.
Може то народу да се не свиђа, али чињеница је да на грбачи државе (значи у крајњем исходу на грбачи тог истог народа) има минимум 20% више запослених него што је реална потреба. Такође је чињеница да свака нова власт запосли солидан број што своје родбине, што својих верних гласача. Али, није проблем само вишак запослених, већ су проблем и њихове квалификације, односно недостатак истих. Наиме, такође је чињеница да су, осим кад треба додати ново радно место, последње систематизације у државним институцијама сачињене још у Титово време.
Тако смо бесомучним запошљавањем по партијској линији, добили прегломазан, неефективан и неефикасан државни апарат, који се притом прескуп и огрезао у корупцији. Један добар део државних службеника, без квалификација и знања за заузето радно место, самим начином на који је запослен и сигурним радним местом, осећа се заштићеним и понаша се бахато.
Хајде да се опет послужимо статистиком, која мада није реална у овом случају, ипак може да нам да бар неку слику. У јавном сектору ради око 450.000 људи. Још 150.000 ради у јавним предузећима. Са друге стране, око 1.100.000 радника запослено је у приватном сектору, од којих око 400.000 запослених ради у реалном сектору тј оном који ствара нову вредност, а да њихова предузећа нису упропашћена у приватизацији. Укупно око 1,7 милиона запослених.
Да занемаримо, иако никако није за занемаривање, крађу на јавним набавкама, нерационално располагање државном имовином, исплату стимулација директорима и испумпавање из јавних предузећа ради финансирања странака, од наведених 1,7 милиона запослених, по претпоставци да примају просечну нето зараду, у ПИО фонд се слије нешто преко 26,5 милијарди динара месечно (под условом да сви плате, што никако није случај). Са тих 26,5 милијарди може се исплатитих око 1,3 милиона пензионера и то у висини од око 20 хиљада динара. Како у Србији има преко 1,5 милиона пензионера, јасно је да се за разлику Србија мора задужити. За 450 хиљада запослених у јавном сектору треба обезбедити још 29 милијарди динара за бруто зараду (по просечној бруто заради из априла). И за то се треба задужити.
Још једном напомињем да је ово далеко од прецизне калкулације, али да итекако осликава дубиозу у српском буџету.
Поред финансијске штете, нимало није заменарљив ни психолошки ефекат. Наиме, запослени у приватном сектору често раде прековремено за доста нижу плату него њихове колеге у државном сектору. Ту су и додатне привилегије: јубиларне награде, пуни годишњи одмори, могућност знатно чешћег изласка са радног места и сл. Све то, поред тога што сукобљава две стране, доноси сталну тежњу људима ка запошљавању у ионако претрпаном јавном сектору, а отпор ка раду у приватном. То те исте људе наводи да потплаћују партијске припаднике за радна места или бар постају корисно оруђе у партијским рукама. Зачарани круг, у ком се повећава број издржаваних, а смањује број издржавалаца, води једино комплетном слому привреде, потпуној зависности од увоза и на крају, банкроту државе. Како у сваком злу има нешто добро, када се буде догодио банкрот и не буде било више могуће плаћати плате и пензије, мораће да се подвуче црта, да се промени систем и да се крене испочетка. До тада, грцаћемо у немаштини.
И нема потребе да се људи свађају, није добро запосленима ни у државном, ни у приватном сектору. И неће бити добро све док трошимо више него што зарађујемо. Добро је још само политичарима, који отимају колико год им треба.
Зараде и инвестиције
Из наведеног примера јасно се види да радна снага у Србији и није баш тако јефтина као што се мисли, те да послодавца радник кошта преко 680 евра, иако је радник реално примио око 400 евра. Наравно, уколико има среће па је запослен и прима зараду на нивоу републичког просека.
Инвестиција значи улагање, и то улагање од кога се очекује корист. Уколико користи нема, нема ни улагања. Ко год улагао у било којој држави, било домаћи било страни инвеститор, то ради искључиво ради стицања добити (има и неких других интереса, али много ређе). Велики инвеститори обавезно врше озбиљне анализе пре улагања, како би проценили где им се више исплати да улажу. Поред очекиване добити, један од најважнијих фактора у таквим анализама је сигурност тржишта или фактор ризика.
Поред неорганизоване и прескупе државне администрације, мита и корупције на сваком кораку, очајног правосудног система и одсуства заштите приватне својине, видели смо да у Србији ни радник није баш тако „јефтин“. То је разлог из ког наши политичари морају да плаћају (они то зову субвенцијама) да „инвеститори“ долазе у Србију. У оваквом хаосу, какав влада на тржишту Србије, у ком никада ниси сигуран какви ће те услови пословања ујутру дочекати, није ни чудо што су „инвеститори“ који долазе углавном презентирају затамњене уговоре уколико се неко усуди да их потражи.
Колики је тачно број страних или домаћих фирми које не уплаћују порезе и доприносе за своје запослене, не знам, али знам да је то једини разлог због кога Пореска управа, фонд ПИО и Завод за социјално осигурање нису умрежени, иако је софтвер одавно набављен. Неке од ових фирми нису у стању да плаћају, неке не плаћају јер им се може. У сваком случају, губитке у Буџету, по овом основу свакако би требало да анализирају надлежни државни органи. Јер, поред тога што због тих неплаћених доприноса радници не могу да оду у пензију када дође време, ти губици надокнађују се из све већег задуживања наше државе. Што нас, опет, води у дужничко ропство и сигурну пропаст.
Дакле, колико год вас политичари убеђивали да ће страни инвеститори доћи и наша привреда процветати кад уђемо у ЕУ, то је ништа друго до једна велика лаж. Доћи ће само онда и искључиво онда када им пословање у нашој земљи омогући задовољавајућу стопу профита у складу са ризиком од улагања. И када се корупција и сива економија сведу на прихватљив ниво, правосудни органи буду ефикасно решавали привредне спорове и када се буде гарантовала заштита приватне својине.
Закључак
Не постоји могућност да је једним текстом опише сва накарадност привредног система у Србији. Оно што је сигурно, све док на чело Србије не дође национално орјентисано руководство чија ће једина алтернатива бити опоравак националне привреде, а не ропски положај у оквиру ЕУ, стратегије наше економије писаће чиновници из Брисела, а спроводити у дело слепи извршиоци диктата.
У будућности, Србија ће се све више задуживати, све мање производити, све више увозити, продаваће територије (као сада КиМ) да врати дугове, а народ ће и даље бити гладан и све незадовољнији. Док некоме не пукне тиква. Да ли народу или политичарима, видећемо.
Јелена Бркић
BiH manje vise ista...
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Guy-4z9fL2M[/youtube]
Englezi uništili malinjake u Srbiji, s predumišljajem uz svesnu kolaboraciju Demokratske stranke 2010. godine, malinama koje su uvežene zaražene rakom korena ove biljke. U maju 2012. celokupne površine pod ovom inače lekovitom, a za Republiku Srbiju strateškom ružom potpuno su opustele. Da li će iko krivično odgovarati (jer šteta naneta srpskoj poljoprivredi je nemerljiva)?
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Da je Pera ostao makar i pod okupacijom druga bi priča danas bila....
