banjalukaforum.com

Medjutim...Milanko jeste napisao da je Kosovo izgubljeno, i nastavio s tezom da sledece izbore Toma moze dobro da iskoristi...

Najsretniji bih bio da se Ljigavac javno i transparentno prikljuci Gorbaru i najvecem neimaru Srbije Mrkonjicu..Pa nek narod ima jasnu sliku, nek onda odluci..

Prvo, ne znam zasto ljudi poistovjecuju proevropske snage sa Cedomirom Jovanovicem. Jovanovic nema veze s mozgom, a kamoli sa Evropom, demokratijom i sl.
Pa dovoljno je baciti pogled na forume gdje su u vecini LDP-ovci - potpuno ista kolicina zaslijepljenosti, iskljucivosti, uvreda i mrznje prema neistomisljenicima, kao na npr. forumu radikala...Osim toga, i sama stranka je tipicna autokratska stranka, samo sto im se njihova, navodno gradjanska provinijencija ne uklapa u takav profil, pa djeluju potpuno sizofreno, da ne kazem narkomanski.

Sto se tice odgovornosti za Kosovo, Dellboy je s pravom pomenuo SFRJ i ondasnju komunisticku kliku kao najodgovornije. I ja se slazem s tim. U sustini, za ovakvu situaciju je odgovorna svaka, ali BUKVALNO svaka srpska vlada jos otkako je Kosovo vraceno u sastav Srbije na pocetku XX vijeka, s tim sto su svakako najvece zlo napravili oni koji su bili na vlasti od 1945-1990.
Medjutim, komunjare uglavnom nisu vise ni medju zivima, tako da ih sad mozemo samo proklinjati.
Oni koji su jos uvijek tu, a koji su SLEDECI na listi odgovornosti, su upravo oni koji su naslijedili vlast od komunista - dakle SPS, kao i stranke koje su ih indirektno ili direktno podrzavali tokom devedesetih godina - znaci SRS, JUL, ND itd.
Ali za razliku od komunjara koji, kao sto rekoh nisu vise ni medju zivima, ovi se i dan danas bore za vlast, a vrlo cesto u toj politickoj borbi koriste i Kosovo!
Iako je stanje na Kosovu vec u devedesetim bilo katastrofalno, ipak je Srbija imala, ako nista vojnu kontrolu, i mogla je izvuci bar nesto od tog Kosova. I nije samo D. Cosic trubio kako treba raditi na podjeli Kosova, vec i mnogi drugi intelektualci.
Medjutim, sta se desava?
Milosevic tokom DESET godina svoje vladavine, koristi Kosovo iskljucivo kao nepresusni izvor praznih glasackih listica!!! On ni ne pokusava da rijesi status jer mu apsolutno odgovara stanje u kojem 2 MILIONA Siptara ne ucestvuje na izborima, te na taj nacin mu omogucava manipulisanje s njihovim glasovima kad god mu zatreba! Svaki put kad je bilo gusto, prelio je dovoljan broj glasova sa Kosova, pa su se svojevremeno desavale smijesne i paradoksalne situacije da covjek dobija podrsku iz mjesta gdje albansko stanovnistvo cini 100%. populacije!
A sta rade radikali?
Oni se, treba biti iskren, nisu nikad koristili takvim stvarima ALI NISU NIKAD NI USTALI PROTIV OVOG IDIOTA. NISTA NISU URADILI! Pa cak i onda kad ih je Sloba direktno pokrao zahvaljujuci siptarskim glasovima! (ne sjecam se tacno koje je to godine bilo - mislim da su Seselj i Lilic bili kandidati za predsjednika)
I ne samo to, kad god je SPS-u trebao radikalski glas u parlamentu, imali su ga.
A onda dolazi i godina kad se i konacno ozvanicava u punoj snazi koalicija SPS-SRS-JUL.
I upravo ta koalicija je bila na vlasti kad smo DE FACTO izgubili potpunu kontrolu nad Kosmetom, i TO TREBA DA BUDE JASNO!

Zato, iako istorija ne pocinje 1999., ta godina JESTE prekretnica! Do te godine smo jos nekako i mogli da racunamo na Kosovo, ali od 1999. apsolutno nemamo NIKAKAV UTICAJ.

Na kraju, slazem se da se ne treba predati jer je pravo na nasoj strani, ali isto tako treba biti i realan, i ne zamjerati Kosovo onima koji nista nisu mogli da ucine po tom pitanju.
I gadi mi se kad cujem Nikolica, Vucica i ostale kad pametuju o "prodaji Kosova", i kad druge prozivaju za neko izdajstvo, prodaju i sta ti ja znam kakve jos nebuloze. To je stvarno licemerje najgore vrste. Mozda nisu odgovorniji od Milosevica ali su svakako odgovorniji od Tadica, Kostunice, Dinkica, i svih onih koji su tek od 2000. bili na vlasti.

12. Mart 2003.
Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati pošto su mi javili da je pucano na Zorana. Iako mi je bilo apsolutno jasno da je Zoran ubijen i da je u Urgentni centar odvezen mrtav, tek da bi se odložio trenutak suočenja sa istinom, trudio sam se, vozeći se zajedno sa Ružicom ka bolnici, da u to ne poverujem. Beskonačno duga vožnja, obeležena zvukom policijske sirene i Ružicinim rečima da se, nakon svega kroz šta smo prošli u prethodnih petnastak godina, po prvi put stvarno plaši, prošla mi je u razmišljanju o Zoranovim neprijateljima.
O onima koji su ga u prethodnih desetak godina, a posebno u poslednje dve, neprestano napadali, surovo vređali, otvoreno priželjkivali njegov kraj i nestanak. Mislio sam na sve one koji su samo petnaest dana ranije ismevali priču o atentatu kod Limesa, mislio na one koji su atentatore pustili iz zatvora, mislio sam na Vidu Škero, sudiju Ivoševića, tužioca Simića, kao i na desetine njihovih korumpiranih istomišljenika u najvišim pravosudnim organima, koji su 12. marta postali saučesnici užasnog zločina.
Mislio sam na one članove vlade i DOS-a, na Čovića, Isakova, Velju Ilića, koji su do funkcija došli zahvaljujući Zoranu, a onda ga napadali i klevetali, svesno ili ne, pomažući onima koji su mu radili o glavi. Jasno sam video sve one naslovne stranice novina u vlasništvu i službi atentatora koje će uslediti, unapred sam znao sve te vulgarne, senzacionalističke naslove, mnoštvo uvredljivih i klevetničkih tekstova, koji već čekaju pripremljeni da nastave sraman niz prostačkih i lažljivih napisa, pa čak i otvorenih pretnji, upućenih prvom demokratski izabranom premijeru Srbije. U tom nezvaničnom takmičenju urednika srpskih medija, u disciplini ko će više oklevetati Zorana Đinđića, učestvovali su svi podjednako, od "Identiteta" do "Vremena" i za mene tu nije bilo dileme.
Zlokobnu tišinu Urgentnog centra i jasno vidljiv strah na licima svih prisutnih, prekinuo je dolazak lekara, njegov oboren pogled i izajvljivanje saučešča. U tom trenutku strašnog otrežnjenja i bolne nemoći, pomislio sam šta sada radi ona grupa ljudi koja je Zoranovo ubistvo mesecima priželjkivala, najavljivala, proglašavala spasom za Srbiju, a većina među njima ga čak i neposredno organizovala. Znao sam to onda, kao što znam i sada, da su Vojislav Koštunica, Ljiljana Nedeljković, Zorica Radović, Bulatović, Aco Tomić, Tijanić, Gradimir Nalić, Nikitović, Jočić, Maršićanin i još nekoliko desetina saučesnika (imena, njihove podatke i ulogu u ovom zločinu znam, i u tome nisam jedini) vest o Zoranovoj smrti dočekali kao spas, kao ispunjenje tajne želje i paklenog plana. Nekoliko godina kasnije, saznao sam da su naručili viski i naredili obezbeđenju da ih ostave same u kabinetu, kako bi vest proslavili sami.
Suviše dugo i suviše očigledno su ovi ljudi vodili hajku protiv Zorana da bi bilo ko od Zoranu bliskih ljudi imao dilemu ko politički stoji iza tog ubistva. Tada smo već znali za više pokušaja ubistva, znali smo da Zorana prate kriminalci kojima su upravljali visoki oficiri državne i vojne bezbednosti. Nedeljama je trajala ta igra živaca i pokušaj jednog dela vlade (onog, koji je u javnosti, zahvaljujući sistemskoj kampanji kontrolisanih medija, proglašavan mafijom) da tu zločinačku mašineriju razbije, da demontira i rasturi leglo zločina i obelodani sve veze koje su stvorili Miloševićev režim i njegova tajna služba a Koštunica i njegova tajna služba ih radosno nasledili nastavljajući da podržavaju i koriste sistem koji je, pod izgovorom nakaznog nacionalnog interesa, godinama stvaran uz pomoć mafije, regrutujući u njenim redovima ratne zločince, sponzore genocida, vojnike službe državne bezbednosti i masovne ubice "za dobro Srbije".
Nekoliko meseci su trajali naši pokušaji da kroz akciju "Svedok" pridobijemo makar jednog zakonski prihvatljivog svedoka koji bi omogućio otpočinjanje dugo očekivanog obračuna sa tim zločinačkim Miloševićevim sindikatom smrti - monstruoznom tvorevinom Jovice Stanišića. Sve je to trajalo veoma dugo jer su nas u toj borbi sprečavali svi oni koji nisu želeli da se istina sazna, da se ta banda raskrinka i pohapsi, svi oni koji su želeli da nastave sa politikom Miloševića, a pre svih Vojislav Koštunica sa svojom strankom, uz ogroman uticaj nametnutih mu članova kabineta, dugogodišnjih saradnika ili radnika Državne i Vojne službe bezbednosti.
Izlazili smo iz bolnice, vraćali se Zoranovoj kući, da bi deci majka saopštila da im je otac ubijen dok je stvarao nešto za svoj narod i svoju državu. U kolima, Ružica je, više za sebe a ipak se obraćajući meni, rekla da sve izgleda kao u lošem trileru ali da se u ovom ubice nikada neće otkriti. Rekao sam joj da to neće biti tako dokle god ima živih Zoranovih prijatelja. Ništa mi nije odgovorila, ali mi je delovalo da u to mnogo ne veruje.
Ja sam i dalje mislio samo o jednom - o organizatorima ubistva i o tome kako je sve očigledno, i s mržnjom sam, priznajem, pokušavao da predvidim šta će dalje biti.
Stajao sam nemoćan, dok je Ružica deci saopštavala da im je tata ubijen. Osećao sam se krivim što ubistvo nisam sprečio, iako sam bio svestan da ništa više od onoga što sam do tada uradio nije bilo moguće. Koliko god da sam osećao obavezu da u tom trenutku ostanem uz porodicu ubijenog prijatelja, dobro sam znao da je ubistvo bilo samo prvi korak zaverenika u preuzimanju vlasti i da se neće završiti samo na tome, a da će u vladi verovatno nastati strah i haos na koje zaverenici i računaju. Zbog toga odlazim u Nemanjinu 11.
Nekom iznenadnom ogromnom energijom pokušavam da nateram sve Zoranu odane ljude da nastavimo sa onim sto je on započeo i da odbranimo državu od puča. Hrabrost i odanost Zoranovih prijatelja, njegovih poštovaoca, u delu vlade prevladava; uspevamo da proglasimo vanredno stanje, policijsku akciju "Sablja" i uz pomoć gradjana odbijemo prvi talas državnog udara.
Vojislav Koštunica, nekoliko sati nakon ubistva, dok je Zoranov leš još topao u mrtvačnici, objavljuje da je to bio obračun mafije i poziva na obaranje vlade i formiranje koncentracione vlasti sa Radikalima i Socijalistima. Zoranov ubica predaje snajper saučesnicima na sakrivanje, vraća se na radno mesto u jedinicu državne bezbednosti, glavni organizator Milorad Ulemek pije kafu na svojoj terasi, a ostali zaverenici spremaju preuzimanje vlasti.
Ono na šta nisu računali jeste strahovit odijum, šok koji prerasta u masovni revolt građana Srbije suočenih sa užasom ovog zločina. Narod se masovno okuplja ispred zgrade Vlade, izlazi na ulice, pali sveće premijeru za koga su, do pre samo par sati, ćuteći slušali kako sam izmišlja atentate na sebe. Građani se otrežnjuju i sve im postaje jasno. Koštunica, njegov kabinet, banda zaverenika biva primorana da se povuče.
Nikada Zoran nije bio tako voljen i popularan, kao na dan svoje sahrane. Nikada mu više ljudi nije javno odalo počast, kao toga dana. Zoran Đinđić je morao biti ubijen, da bi građani Srbije shvatili njegovu pravu vrednost i strahovit gubitak koji je u državi usledio. To prokletstvo građani još nisu savladali. Ta griža savesti i osećaj nemog posmatranja zločina koji prolaze nekažnjeno u godinama ratova u bivšoj Jugoslaviji, sada su došli po svoje.
"Sablja"
Dane koji su usledili obeležila je "Sablja". To je bila apsolutno čista, profesionalna policijska akcija rasturanja organizovanog kriminala, i za nju je sam Zoran, neposredno pred svoju smrt, dao zeleno svetlo. Politički organizatori zločina u tom trenutku bivaju jasno markirani, i njihova uloga u zločinačkom nasleđu prošlosti postaje više nego jasna. To su upravo isti oni ljudi koji postaju najglasniji u osudi Sablje, tvrdeći da je to politički motivisana akcija, korišćena za obračun sa političkim neistomišljenicima.
U Sablji politike nije bilo. To je bio akt države protiv ubica predsednika srpske vlade. Zakonska akcija Vlade Srbije protiv onih koji su pokušali da ovim ubistvom izvedu državni udar. A ako je među pučistima, kriminalcima, ubicama i zaverenicima bilo članova partija i ako su još imali mišljenja različita od legalno izabrane vlasti u Srbiji, to ništa ne menja na stvari. Zakon bi morao biti isti za sve, pa i za članove kabineta Vojislava Koštunice.
Zahvalnost Tadića i Demokratske stranke
Od tog dana i moj je život dobio drugi tok. Sve što radim i čime se bavim od 12. marta 2003. ima samo jedan cilj - da ubistvo najboljeg i najdemokratskijeg političara kojeg je Srbija imala u svojoj istoriji, a ne manje važno i mog dobrog druga, ne ostane nerazrešeno, a naručioci i organizatori prođu nekažnjeni. To sam radio i dok sam držao brifinge, dok sam davao podršku i pomoć svakom časnom policajcu ili inspektoru tokom akcije "Sablja", to sam radio i onda kada je neko morao da donese političku odluku da se policijski potpuno jasno završen izveštaj o tome ko su učesnici neposrednog atentata, pretoči u saopštenje i pusti u medije.
Radio sam to i onda kada sam pojedine novinare otvoreno optuživao za stvaranje atmosfere u kojoj je bilo poželjno ubiti "kriminalca i izdajnika". Radio sam to i onda kada sam, u Ružičino i svoje ime, pisao onom oficiru UDBE zbog sramnog govora koji je prevarom pročitao nad Zoranovim odrom, čak i onda kada sam se, prvi put nakon ubistva, video oči u oči sa Koštunicom i ostalim organizatorima, na Zoranovoj sahrani, i sprečio ih da priđu porodici i stanu kao ožalošćeni. Da sam pravilno postupio povrdio mi je jedan od tadašnjh potpredsednika DS-a, Boris Tadić, koji je sve to posmatrao zajedno sa ostalim potpredsednicima stranke dok su davali poslednju počasnu stražu. Tadić mi je posle završetka straže prišao, stegao mi ruku (srećom kamere su sve snimile) i skupljenih usana rekao: "Hvala ti na onome što ih nisi pustio, Demokratska stranka ti to nikada neće zaboraviti".
I nije! Tri meseca kasnije, Demokratska stranka u rukama novih ljudi, počinje da me ruši, da me u javnosti predstavlja kao tiranina, diktatora medija i opasnost za slobodu štampe. Zbog lične uvređenosti, kratkovidosti, zbog odsustva smisla za sagledavanje šire slike, ovome se pridružuju i mnogi novinari koji dele ubeđenje da je atentat gnusan i opasan po državu, ali nemaju snage i vizije da išta u borbi protiv tih posledica sami doprinesu. Ko je na koga vikao preko telefona postaje glavna tema novinarskih krugova, istina se zamagljuje i previđa a forma zamenjuje suštinu.
Nakon otrežnjenja dolazi i mučan period deobe plena, čak i oni koji su Zoranovim ubistvom zgroženi, njegova stranka, ipak počinju borbu za prevlast, za njegovog „naslednika". Vladu niti jedna stranka tog momenta nije interesovala. Nas je zanimala policijska akcija i formiranje uslova u pravosuđu, čime ćemo omogućiti da se procesuiraju najopasniji i najmoćniji kriminalci iz redova državne bezbednosti i državnog vrha. Demokrate se bore u stranci oko funkcija, DSS se u strahu konsoliduje kada Sablja stiže do Koštuničinog kabineta, pritisci, ucene i politička trgovina preuzimaju primat nad prvobitnim elanom.
Aco Tomić i Rade Bulatović, Koštuničini ljudi u vrhu vojne i državne bezbednosti (koji su to i dan danas), a na osnovu jasnih indicija i dokaza koji ni do danas nisu oboreni, bivaju uhapšeni. Koštunica u panici kreće u odlučni protivnapad koristeći inertnost članova Zoranove stranke zaokupljenih otimačinom i novom preraspodelom mesta.
Od tog trenutka, politički pritisak, intervencija američkog ambasadora (koji mi nudi visoku funkciju u zamenu za ćutanje) i medijska manipulacija počinju da pobedjuju i Sablja staje, da bi ubrzo zatim i bila okončana.
Ja zatim biram da odem iz vlade, da odem iz zemlje.
Ali svoju ličnu, privatnu borbu za dokazivanje prave istine o ubistvu Zorana Đinđića, i sada, punih pet godina kasnije, nikada nisam napustio.
Svi moji javni nastupi i intervjui, sve ono što godinama radim, služi samo jednoj svrsi - da građani Srbije saznaju istinu o tome ko je i zašto ubio Zorana Đinđića, zašto su to ubistvo pokušavali da prikažu kao mafijaški obračun, kakav je strah terao Koštunicu i njegovo okruženje da ruši optužnicu i opstruira sudski proces, i na kraju, kakva je to smetnja, i čemu, bio Zoran Đinđić da je morao da bude uklonjen čak i fizički.
Danas su, verujem, većini građana odgovori na ova pitanja vidljivo jasni. Očigledno je da se iz ove današnje perspektive i državne politike koju sprovode Tadić i Koštunica, jasno vidi zbog čega je Zoran morao da bude "sklonjen". Međutim, u onom mraku i strahu nakon dolaska pučista na vlast i njihove osvetničke i bahate strahovlade, lako je moglo da se desi da njihove laži postanu deo sudske istine.
Zato sam nošen onom istom strašću skupljenom 12. marta 2003. pristao da odem u emisiju "Insajder" i prvi kažem sve ono što je većina nas učesnika "Sablje" odlično znala, a to je da iza ubistva Zorana Đinđića stoje one iste mračne strukture koje su vladale ovim narodima poslednjih pola veka a koje čine, pre svega, ratni zločinci, profiteri, tajne službe i njihovi agenti među akademicima, vladikama, piscima, rediteljima, potpomognuti vojnom službom bezbednosti uz koordinaciju frakcije ruske obaveštajne službe.
Svi oni bili su okupljeni oko kabineta Vojislava Koštunice jer su na taj način dobili institucionalni okvir i taj zločin pravdali nacionalnim interesima. Rekao sam to javno očekujući da će javnost, ili makar Demokratska stranka, na tragu činjenica koje sam izneo, insistirati na otkrivanju pozadine Zoranovog ubistva. Ali, jedina reakcija stranke ubijenog premijera bila je njihovo priključenje horskoj kampanji vređanja i diskvalifikacija, kojom su zaverenici, valjda, mislili da sakriju moje optužbe. Na njihovu nesreću, one se, protokom vremena, sve do jedne pokazuju kao tačne.
12. mart 2008.
Danas, 5 godina kasnije, većini građana je sve oko tog ubistva, siguran sam, jasno. Posebno, zašto je Zoran uklonjen i ko su politički profiteri tog ubistva. Čak ni oni sami to više ne kriju. Štaviše, gotovo svakodnevno pružaju nove dokaze, kako politikom koju vode tako i svojim postupcima i izjavama. Ćutanje Koštunice i nemušto protestvovanje Tadića na gotovo zvaničnu izjavu ruskih vlasti da je Zorana i trebalo ubiti, jeste odobravanje tog stava i nemoćno i ponizno nezameranje novim "demokratskim uzorima" srpske političke elite.
Nerazumno poklanjanje državne imovine i podaničko ponašanje prema onima čiji je najveći demokratski potencijal Polonijum-210, onima koji stepen demokratije društva mere Gajgerovim brojačem, najbolji su dokaz da je Srbija na potpuno suprotnoj strani od one gde ju je vodio Zoran Đinđić, i da je to glavni razlog njegovog uklanjanja.
Nije Vojislav Koštunica krio svoju mržnju prema Zoranu ni za njegovog života, kao ni kasnije. Kroz izjave i postupke, kako svoje tako i svojih savetnika i saradnika, dokazivao je tu bolesnu tvrdnju zaverenika, da je ubistvo Zorana bilo nacionalni interes. Naručio je taj zločin i stvorio atmosferu poželjnosti takvog čina na isti način na koji je stvorio atmosferu mržnje prema zapadu i poželjnosti paljenja i uništavanja njihovih ambasada. U ovim danima kosovske euforije, možemo da se podsetimo metoda i sredstava koje su, pre šest ili sedam godina, koristili Koštunica i ljudi okupljeni oko njega: saopštenja njegove DB stranke, izjave političkih jastrebova i potplaćenih analitičara, pa razrada kroz mafijaške medije i "anonimne" izvore i njegovo ćutanje. Na kraju, tu je i ono histerično urlikanje samog Koštunice, kojim targetira "neprijatelje srpstva".
Godine 2002. bio je to "premijer kriminalac", tu je "vladu trebalo oboriti", "DS počistiti", a preko svojih savetnika je poručivao da "ako Đinđić preživi, Srbija neće".
Godine 2008. neprijatelji su Amerika i Evropa (bez Španije i Rumunije), njihovu imovinu treba počistiti, a čujemo i da su "dobro prošli kako su zaslužili".
Pred ubistvo Zoranovo ministar Ilić nam je objašnjavao kako je Zoran mafijaš i da ga, zbog spasa Srbije, treba skloniti, a ovih dana nam poručuje kako je demokratski paliti zgrade i ubijati. DSS je imala puno razumevanje za serijskog ubicu Ulemeka, kako pre tako i nakon što je ubio Zorana, kao što i danas imaju razumevanje i opravdanje za "gnevne građane, spontano okupljene" sa ekslpozivom u jaknama. Pokazali su nam Koštunica i njegovi tokom februara 2008. kako su spremali mart 2003. Očiglednije nisu mogli. Na nama je odluka, šta sa tim da radimo. Ja sam tu odluku doneo još 12. marta 2003.
A vi?
Vladimir Popović

Popovica je malo ko tuzio za klevetu, a niko ga nije dobio na sudu. Veoma konkretno spominje uloge i imena, a prozvani cute, u najboljem slucaju daju nekakav demanti....

Sto ne vazi i za obrnuti slucaj, jer koga je Popovic tuzio, a tuzio ih je mnogo, sve ih je dobio. I pokupio usput pozamasne sume od odsteta. Zato i ne smiju da se jave kad ih prozove. Rijetko daje intervjue, u posljednje vrijeme nesto cesce, ali uvijek odjeknu poput bombe.

LATINICA: KATASTROFA JEDNE EMISIJE

Nekada smo bili mnogo opaki i gadni, a sada smo samo jadni. To je, otprilike, ono što je emisija “Latinica” hrvatske televizije, emitovana ovog ponedeljka, imala da kaže o nama Srbima. Gosti? Milan St. Protić, Biljana Srbljanović, Svetozar Cvetković i dva hrvatska komentatora. Zaključak? Srbija je danas jedna velika katastrofa, tačnije “katastrofa jedne politike”, kako je i glasio naziv emisije.

Šta je još rečeno o nama? Da rezimiramo: pretnja za hrvatsku državnost odavno više nismo. Pre ličimo na neko dete-debila iz komšiluka, na koje čovek ne može više ni da se ljuti, već samo da posmatra njegove ispade sa perverznom ljubopitljivošću, vrteći glavom i zahvaljujući bogu što je tako težak slučaj retardacije snašao nekog drugog. Mada… Iako, naravno, jesmo za žaljenje, uvek mora postojati i razumna doza opreza! Šta ako dete-debil slučajno u svojoj gluposti i nezrelosti dohvati šibice i potpali svoju kuću? Hrvatska je ipak opasno blizu i mogla bi se nagutati dima. Možda bi zbog toga, kao budući član evropske porodice, trebalo da pokuša da nam pomogne da se malo upristojimo? Emitovani su brojni prilozi, kako sastavljeni od arhivskog materijala, tako i od onog svežeg. Gazimestan i Vukovar nekada, beznađe, siromaštvo i čemer danas. Brojni grobovi mladih Srba koje je Milošević poslao u smrt, i još brojnije strane banke koje (uglavnom nezaposlene) Srbe danas šalju u dugove. Izbeglice iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, kojima je Milošević upropastio živote (sa naglaskom na to da su svojevoljno napustili domove, i da ih niko iz njih nije terao). Kolone koje posle “Oluje” ulaze u Srbiju, kao žrtve zločinačke politike zemlje u koju upravo stupaju prvi put u životu. Sve u svemu, Hrvatska, kao razvijena i civilizovana država, o kakvoj bi Srbija mogla samo da sanja da postane, na pragu Europske unije, iz pozicije vrhunskog moralnog subjekta, sterilnih ruku, analizira fenomen srpske patologije i zaostalosti.

A da ne bi slučajno ispalo kako u pogledu srpskog pitanja emisija nije objektivna do apsoluta, novinari su se velikodušno posvetili traganju za makar i sićušnim pozitivnim pojavama u srpskom društvu (uprkos svoj težini takvog pothvata). Zvučalo je otprilike ovako: Dragi Hrvati, zbog sasvim opravdane ostrašćenosti i jednostranosti vaših medija, koja je vladala tokom domovinskog rata, ostali ste uskraćeni za upoznavanje ove druge Srbije, koja nije baš toliko grozna, čak ima i ljudske karakteristike. Tamo postoje Otpor, Žene u crnom, LDP, dve Cece i ostali Drugosrbi, koji se decenijama sukobljavaju sa srbočetničkim mutantima koji su im zauzeli lebensraum, i koji (mutanti), uprkos svim nesrećama koje je Srbija zaslužila, danas opet Srbijom vladaju. Napaćeni mladi, pametni i civilizovani srpski građani u kamere hrvatske televizije ispovedali su svoje frustracije zemljom u kojoj se napinju – i pored sveg tog turbo-folka – da ostanu barem do 11. maja. Šta ih najviše traumira? “Pojavili su se ljudi za koje sam mislila da ih više nema, njuške koje je trebalo odavno da nestanu”; “Iz mraka su izronili ljudi koji su meni smetnja u normalnom životu.” Razume se, ni traga od eventualnog napora da se stane u odbranu ili bar pokuša razumeti pozicija sopstvenog naroda.

Izgleda da je jedino pozitivno u Srbiji to što postoje ljudi koji o njoj govore negativno – bar za novinare hrvatske televizije, za koje očigledno imaju usta samo oni koji su spremni da izgovore ono što je hrvatskom uhu ugodno da čuje. S jedne strane, to dosta govori o uznapredovalosti mlade hrvatske demokracije. Sa druge, to se može i razumeti – Hrvatska je, uprkos naporima HRT-a da stvari predstavi ružičastim, ipak daleko od rajskog vrta i nezadovoljstvo puka postoji. Ali kada se Hrvatima prikaže emisija o Srbiji kao o korovom obrasloj utrini, koje se uporno peče sopstvenim koprivama, Sanader odjednom počinje mnogo više da liči na baštovana kakav se samo poželeti može.

Šta su radili gosti iz Srbije? Milan St. Protić je, po običaju, pokušao da naglasak cele priče stavi na sopstvenu pravovernost, lucidnost i vrcavost u pokušaju. Cvetković jedva da je govorio, a i to što je rekao nije značilo bukvalno ništa. Što je, doduše, sasvim očekivano, s obzirom na to da je ovde bio u svojstvu člana DS-a, pa je zastupao aktuelni partijski diskurs koji se bazira na zaobilaženju bilo kakvih konkretnih stavova, u korist fraza koje dobro zvuče – demokratija, tolerancija, Evropa, ja sam OK, ti si OK, Hrvati su OK, Srbi su OK, hajde da gradimo mostove međusobnog poverenja...

Koliko je krasno ovo društvo bilo, govori i činjenica da je jedna Srbljanovićka rizikovala da bude proglašena za velikosrpkinju, budući da je jedina pokušala da natukne kako nismo baš toliko retardirani koliko oni tvrde, kao i da isti taj Zapad snosi bar deo odgovornosti za današnje stanje u Srbiji, i veliki gubitak poverenja u “evropske vrednosti”. I za razliku od “urbanih narikača”, koje su u reportaži hrvatskoj publici poslušno ispovedale svoje traume zbog starih-novih njuški koje im smetaju da se ostvare, obećala je da je kukanje prošlost, a delanje njena budućnost kao političkog subjekta u Srbiji.

Na kraju, šta reći za Srbiju koju više ni dojučerašnji neprijatelji ne mrze kako valja, već samo sažaljevaju? Biće da nam za to ipak niko nije toliko kriv koliko mi sami. Naravno, nismo baš pali toliko nisko gde pokušavaju da nas lociraju. S druge strane, kada pogledamo sve one koji nas vode, ili bi hteli da nas vode, nismo ni daleko od toga. No, sve to je ipak naša stvar. Srbija je naša i samo naša katastrofa, i zabrinuti komšiluk nema prava da nam drži lekcije zbog toga što mu kvarimo pejzaž (u čijoj je arhitekturi, iako se sad pravi blesav, podosta učestvovao). Pa čak i ako se – ne dao bog – zbog naših nestašluka jednoga dana naguta i dima.

Jovana Papan

Cvetković jedva da je govorio, a i to što je rekao nije značilo bukvalno ništa. Što je, doduše, sasvim očekivano, s obzirom na to da je ovde bio u svojstvu člana DS-a, pa je zastupao aktuelni partijski diskurs koji se bazira na zaobilaženju bilo kakvih konkretnih stavova, u korist fraza koje dobro zvuče – demokratija, tolerancija, Evropa, ja sam OK, ti si OK, Hrvati su OK, Srbi su OK, hajde da gradimo mostove međusobnog poverenja...

Политичка, културна и духовна елита главни је кривац што Србија није у стању да напусти великосрпски пројекат, тврди Хелсиншки одбор
План за денацификацију Срба

У недавно објављеном извештају Хелсиншког одбора за људска права за прошлу годину, под називом „Самоизолација: реалност и циљ”, чак су објављена имена шездесетак „националистичких” универзитетских професора, писаца и новинара, који због свог десничарског деловања, стварања антизападног и антиевропског духа „морају бити позвани на одговорност”, а њихове књиге цензурисане.

У извештају организације, чија је председница Соња Бисерко, закључује се да је „српски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију”.

„Реакције српског руководства на проглашење независности Косова показале су да су последице дугогодишњег радикалног национализма на унутарње друштвено и морално биће српске нације дубоке и погубне, те да континуирано угрожавају регионалну сигурност и њену демократску консолидацију”, наводи се на самом почетку извештаја.

Соња Бисерко (Фото Фонет)
У анализи политичке, друштвене и медијске атмосфере која је владала у Србији током прошле године такође се сматра да истрајавање на „великосрпским, ратним циљевима генерише даљи радикализам”, а констатује се да је додатни фактор фрустрације то што „Србија није разрешила питање сопственог идентитета, а тиме и свог места на Балкану”.

Означивши прошлу годину као изгубљено време, анонимни аутори користе све већ познате стереотипе о Србима и Србији, а цео извештај (да није наведена година на коју се односи) у потпуности личи на уобичајене извештаје неких невладиних организација из доба владавине Слободана Милошевића.

У Хелсиншком одбору за људска права јуче је „Политици” речено да њихова председница није доступна за разговор, па смо остали ускраћени за одговоре на питања: ко је састављао извештај (који је писан хрватским језиком), шта су желели да постигну објављивањем имена „неподобних интелектуалаца”, какву одговорност предлажу за њих и мисле ли да је цензура прихватљив облик контроле у демократским друштвима, каквим желе да виде Србију.

Драган Поповић, програмски директор невладине организације „Иницијатива младих за људска права”, каже за „Политику” да је став ове организације да би овај и слични извештаји требало да послуже за отварање расправе о наведеним проблемима.

„Ипак у њему, неспорно, има делова, попут цензуре и промене вредносног система, за које су несрећно изабране речи. Цензура не би смела да стоји ту, али се опет јасно наводи да то није позив да се књиге забране, већ да се критички преиспитају”, каже Поповић.

Посебно поглавље извештаја посвећено је „националистичкој” академској елити која потпирује националистичке и радикалске идеје међу младима у Србији својим вишегодишњим иступањем у јавности и разним ангажманима, било као појединци, а неретко као група. Као пример, наводи се да је чак два пута 51 професор потписао петицију против Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, при чему је укупан број наставника и сарадника око 115.

Али, као много опаснији и озбиљнији проблем, аутори извештаја су навели њихове уџбенике, као и осталу литературу на коју упућују студенте.

Навођење имена шездесетак интелектуалаца, који су означени као кривци због којих се у Србији оспоравају универзална људска права тиме што се аргументује посебност српске културне традиције, српског идентитета и религије, стављено је у носталгични контекст чистке „српских националиста” професора Правног факултета из 1972. године.

Програмски директор „Иницијативе младих за људска права”, поводом списка неподобних интелектуалаца, каже да то нису спискови који би позивали на линч и ограничавали било чија права. Зато Поповић мисли да је реакција јавности која је уследила после објављивања спискова – претерана. Ипак, он каже да Хелсиншки одбор „користи годинама специфичну методологију, другачију од оне коју примењују остале невладине организације, па и наша”. Наглашавајући да се може расправљати о контексту у којем је цео проблем представљен, Поповић каже да би за расправу било добро да централна тема буде јавно деловање појединих професора, о чему они предају, шта има у тим књигама, чему доприносе јавни наступи тих професора. „Основни утисак јавности, а верујем да је овај извештај то хтео да потенцира, штo најчешће Правни факултет као правна институција стаје у одбрану оптужених, а врло мало заступа интересе жртава”, наводи Поповић.

Без навођења аргумената „анализа” Хелсиншког одбора за људска права покушала је да докаже да сви побројани интелектуалци (иако су многи од њих пензионисани, неки у стручном сукобу са наведеним поставкама, а неки чак и мртви) погубно утичу на друштвено-политичке прилике у Србији и да „индуциране и објективне фрустрације и устрајавање на великосрпским, ратним циљевима генерише даљи радикализам”.

Извештај ове невладине организације изазвао је оштре полемике због приступа и садржаја, па и намере с којима је написан.

У реакцији на извештај београдског Хелсиншког одбора, један од споменутих професора Слободан Антонић у листу „Печат” наводи да се ради о својеврсној „Бијелој књизи српскога национализма”.

Антонић наводи да је „ово захтевано обезглављење српске националне елите” написано веома необичним језиком (Еуропа, промицање, разина, убоиство и сл.) и да књига садржи и „два антисрпска новума, које до сада нисмо имали прилике да сусретнемо у ’другосрбијанској’ пропаганди”.

„Први је директан захтев да се промени српски национални идентитет тако што ће се извршити чистка Универзитета, медија и културе од ’неподобне’ интелигенције. Захтев за цензуру универзитетских предавања и универзитетских уџбеника злокобна је најава правог тоталитаризма. Такву врсту насртаја на елементарне академске слободе може извести само окупациона сила или марионетски режим. Изгледа да неко у ’другој Србији’ мисли да је бар један од ових услова на најбољем путу да буде испуњен”, пише Антонић.

У закључку овог извештаја анонимних аутора наводи се да процес стварања демократског оквира, такорећи, није ни почео и да је Србија суи генерис случај на Балкану који прави проблеме регионалној стабилности. Зато би она, препоручује се, морала озбиљно да се позабави „не само обуздавањем деструктивне експанзије владајуће српске елите, него и подстицањем оздрављења друштва и променом вредносног система једне архаичне творевине, која не може да се конституише као модерна држава”.

Оздрављењу друштва и промени вредносног система може много да допринесе подршка споља, првенствено из ЕУ, којој Хелсиншки одбор препоручује да пружи велику, осмишљену и континуирану подршку свим либералним снагама, партијама, цивилном друштву, независним медијима, малој привреди, синдикатима, студентским и омладинским организацијама.

Међу основним препорукама ЕУ је да помогне стварање „Коалиције за Европу” која би укључила представнике свих сегмената друштва (што је посебно важно уочи парламентарних избора у мају 2008. године; да укључи и интегрише цивилни сектор у политички дијалог Србије и ЕУ...; помогне алтернативни образовни систем који промовише европске вредности; да уместо суспендовања визног режима промовише широки програм размене студената у региону и у ЕУ земљама, као и да промовише укључивање младих људи из Србије у европски образовни систем.

-----------------------------------------------------------

Поповић: Нисмо на правом путу

Драган Поповић
Драган Поповић из Иницијативе младих за људска права сматра да овакви извештаји треба да послуже отварању јавне расправе. „Ја се само плашим да та јавна расправа може да се затвори са обе стране зато што ће се сви ухватити за несрећно изабране речи или за нека имена која су на неки начин занимљива”.

На питање да ли је овакав подстицај Хелсиншког одбора адекватан, Поповић каже да, на жалост, није. „Већ дуго пратим ту проблематику и када год се појави извештај, људи се ухвате за ствари које нису најбитније у њему. Волео бих да и овај извештај, без обзира на све његове мане, буде искоришћен у смислу отварања такве дискусије, али се бојим да нисмо на правом путу”, каже Поповић.

-----------------------------------------------------------

Препоруке Влади Србије

У извештају београдског Хелсиншког одбора за људска права наводе се и препоруке будућој влади Србије. Прва је да поруке да Србија може бити партнер ЕУ само ако је цела, доводе у питање њену приврженост процесима европских интеграција. Оптужбе на рачун САД и НАТО да подстичу фрагментацију Србије и стварање „лажне државе”, противљење доласку мисије ЕУ на Косово, повлачење амбасадора из земаља које су признале независност Косова, похвале на рачун полиције након скандалозног митинга у Београду и изостанак оштре осуде насиља и пљачки, воде оштрој поларизацији у друштву и изазивају забринутост не само мањина, него и либералног грађанства.

Имајући све ово у виду, Хелсиншки одбор за људска права у Србији препоручује:

• Да нова влада дипломатске односе са светом одмах врати на ниво пре проглашења независности Косова;

• Да у што краћем року стабилизује унутрашњи политички амбијент како би се обновило пољуљано поверење страних инвеститора и банака;

• Да се што хитније наставе преговори са ЕУ за приступање Споразуму за стабилизацију и приближивање (ССП) како би се отворила перспектива приступа фондовима ЕУ неопходним за економски и друштвени опоравак земље;

• Да се што пре заврши процес приватизације јавних предузећа;

• Да влада води стимулативну политику у односу према малим и средњим предузећима;

• Да конструктивно приђе сарадњи са Хашким трибуналом и у том смислу преда све тражене оптуженике који се крију у Србији;

Биљана Митриновић

-----------------------------------------------------------

Љиљана Смајловић оптужена за цинизам

У медијским коментарима упућеним на европске адресе има и пуно цинизма са поруком да Европљани не разумеју снагу српских емоција када је реч о Косову. Веома утицајна главна и одговорна уредница Политике наводи: „Западне агенције тумаче бриселски предлог као надокнаду Србији за скори губитак Косова.... понуду ће и највећи евроентузијасти тешко видети као великодушну. Имам предлог за размишљање. Ако Оли Рен жели да нам олакша губитак Косова, можда би са својим европским колегама могао да размисли о следећој надокнади: катедрала Светог Павла у Лондону, Богородичина црква у Паризу, црква Светог Петра у Риму. И, за добру меру, Ескоријал у Шпанији”.

Без обзира на чињеницу да су „сви знали” да ће Косово постати независно, медији обнављају стереотипе о Албанцима али и другима (свима онима који су признали Косово). Хелсиншки одбор за људска права стога примећује да то показује да током осам година, колико је прошло од смене Милошевића, медијски простор суштински није променио вредносну матрицу на којој почива великодржавна политика. Тврдњу илуструју поново захваљујући Љиљани Смајловић којој не опраштају склоност ка цинизму:

- Главни и одговорни уредник најутицајнијег дневног листа у Србији, Политике, поводом независности Косова у коментару каже следеће: „Срби су мали народ који има незгодну навику да се супротставља јачима од себе. Порази које смо протеклих деценија доживели оставили су трауме на националној психи.

Задатак је власти да на независност Косова реагује као што би свака суверена држава реаговала на гажење суверенитета и отимање територије, алии да при том води рачуна да се пола становништва плаши колико Томислава Николића, толико и реваншизма наших западних пријатеља”.

(Из извештаја Хелсиншког одбора)

-----------------------------------------------------------

Дописница као денунцијант

„Од почетка 2008. године, када је преузела шестомесечно председавање ЕУ, у медијској кампањи која је повремено наликовала позивима на линч, као главна мета истурена је Словенија и њени највиши државни функционери (у масовним нередима који су крајем фебруара, након проглашења независности Косова избили у Београду, осим америчке, физичким насртајима била је најизложенија словеначка амбасада).

Стална дописница Политике из Љубљане, Светлана Васовић-Мекина денунцирала је словеначку спољну политику и дипломатију као беспоговорне послушнике Вашингтона, које и у Европској унији предводе битку за независност Косова. У Политици је 24. јануара објављен транскрипт поверљивог разговора политичког директора МСП Словеније Митје Дробнича са Данијелом Фридом и другим функционерима Стејт департмента, вођен у Вашингтону крајем децембра 2007. године. Разговор који се односио на координирани приступ Европске уније и САД проглашењу независности Косова, објављен у Политици под насловом „Вашингтон диктира, Европа статира”, дан пре него што је објављен у београдском листу био је постављен и на сајт Владе Републике Србије.

Данима након тога Политика је, са потписом истог аутора, објављивала серијал о спољној политици Словеније од 1996. године (?!), заснован, такође, на поверљивим документима из архива словеначког Министарства спољних послова.

(Из извештаја Хелсиншког одбора)

-----------------------------------------------------------

Шовинизам у медијима

Kао промотори пожељних значења формалних и неформалних центара моћи, прорежимски листови Политика, НИН, разни таблоиди (Правда, Курир, Глас, Стандард, Прес) презентују говор мржње према свим етикетираним „издајницима српског националног питања”. На удару су етничке мањине, проевропски и пролиберално оријентисани медији (Б92), политичке странке окупљење око Либерално-демократске партије, лидери тих странака (Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Наташа Мићић) и поједине невладине организације.

Иако сви поменути штампани медији континуирано репродукују шовинизирани национализам, међу њима је могуће направити разлике с обзиром на врсту реторике. Тако се нпр. Политика карактерише као „озбиљан” лист који се позива на проверене изворе, објективне чињенице, колумнисте (Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић) који се ослањају на научно-аналитичку перцепцију политичке стварности. Исто важи за НИН. У питању је различита реторика (тј. одбрана идеологије) од оне таблоидне која је популистичка, вулгаризована, најчешће има анонимне изворе информисања, текстове потписане псеудонимом и поседује експлицитнији говор мржње. Али та на изглед разлика у степену насиља које се промовише може бити опасна замка за јавност.

(Из извештаја Хелсиншког одбора)

-----------------------------------------------------------

Српска православна црква

Српска православна црква је у Црној Гори запосела многобројне манастире проглашавајући их својом својином. Она има непријатељски став према Црногорској православној цркви којој не дозвољава да врши своје обреде у православним храмовима који су били у њеном поседу до Подгоричке скупштине, односно присаједињења Црне Горе Србији 1918. При томе, Црногорској православној цркви није дозвољено да се региструје у Србији и да изгради своју цркву у Ловћенцу, са образложењем да није канонски призната. Ово образложење је дато од стране владиног ресорног министарства, што указује на уску сарадњу цркве и државе у Србији.

Српска православна црква у Црној Гори организовано преузима аутентично историјско црногорско културно наслеђе, посебно сакрално, које проглашава српским. То се нарочито односи на сакралне објекте црногорске „Свете горе” на Скадарском језеру, затим Острог, Цетиње и др. Истовремено, у Црној Гори све више ничу нови српски сакрални објекти обавезно византијског стила.

Глајвиц, Рачак и вертикала лажи
Слободан Антонић

уторак, 11. новембар 2008.



Рачак је један од најсрамнијих страница у пропагандном рату САД против Србије, коју смо пребрзо заборавили. Данас када смо непрестано под пропагандом америчких медија у Србији – од Б-92 до Фокса – модел Рачка треба да нам буде непрестано пред очима као пример колико са нама бесрамно манипулишу, и какве све трагичне последице може имати та манипулација.

Недавно је Хелена Ранта, фински форензичар, "отворила" душу и оптужила Вилијама Вокера, тадашњег шефа Мисије ОЕБС на Космету, да ју је натерао да убијене припаднике ОВК у Рачку прикаже као недужне, ненаоружане цивиле. Сви знамо од колике важности је био овакав приказ за отпочињање напада на Србију. За Запад је Рачак “постао кап која је прелила чашу. Да није било Рачка, бомбардовања Србије никад не би било”, каже Мајкл Игњатијев у својој књизи "Виртуелни рат".

Случај Рачак је западној јавности приказан на следећи начин. Српска полиција је, наводно, 15. јануара 1999, упала у село, одвојила мушкарце од жена и деце, одвела их до оближњег брдашца и тамо хладнокрвно побила. Њих четрдесет. Изнад лешева ненаоружаних цивила Вилијем Вокер је новинарима рекао да “не оклева да назове догађај масакром, који је веома против човечности”. “Не оклевам ни да оптужим владине снаге за тај злочин", сместа је додао.

Истина је, међутим, била потпуно другачија. Најпре, полиција је пред Рачак стигла у потери за убицама свога колеге, Светислава Пржића. Сличан поход полиција је предузела и до суседних села (Петрово, Малопољце и Ренаја). Знајући да су могуће различите провокације, полиција је, пре него што је ушла у село, обавестила посматраче ОЕБС-а. Штавише, сама је позвала двојицу новинара ТВ Асошијетед преса да прате њено деловање. Посматрачи и новинари су се сместили на оближњи брежуљак, са ког су могли да виде село. Почело је пушкарање, које се убрзо претворило у прави окршај. Обе стране су користиле и ручне бацаче. Полиција је, ипак, била искуснија и боље наоружана. Одметници су се повукли на брда јужно од села, а полиција је ушла у Рачак.

Новинари и посматрачи су наставили да прате њихова дејства са брежуљка. Већ у пола четири, полиција се повукла из села, а са њима су отишли и новинари из ТВ АП. Полиција је тврдила да има једног рањеног, а број убијених терориста процењивала је на петнаестак. Одмах по одласку полиције, посматрачи су ушли у Рачак како би направили увиђај. Започели су са испитивањем мештана. Један француски новинар дошао је, око пола седам, у село, и разговарао са посматрачима. Они још увек нису помињали никакав покољ, само су рекли да “нису у стању да наведу тачан број жртава”. Са мраком, у село су се вратили и припадници ОВК. Сутрадан, око 9 ујутро, посматрачи се по први пут суочавају са сведочењима о хладнокрвном покољу који су извршили српски полицајци. Одводе их до јаруге у којој лежи двадесетак мртвих мушкараца, у цивилној одећи. Када се у селу, око поднева, појавио Вилијем Вокер, галамећи против "српског злочина", већ су сви очевици имали исту причу.

Али, већ на лицу места било је јасно да са Вокеровом галамом много тога није у реду. Можете ли да замислите полицајце који убијају цивиле и остављају њихове лешеве свуда наоколо, а знају да ће одмах за њима у село да уђу посматрачи и новинари? Зашто треба 18 часова да мештани саопште посматрачима истину о покољу? Одакле међу убијеним “мештанима” и мушкарци који нису из Рачка? Како је Вокер одмах и без икакве истраге знао да су “владине снаге одговорне за злочин”? Уосталом, зашто је са собом повео само одабране новинаре, и ни једног из Србије?…

Онда је наступила Хелена Рантал и група финских патолога. Прву обдукцију извршио је београдски Институт за судску медицину. По његовом извештају, није било убистава изблиза, а парафинска рукавица је показала да је чак 37 од 40 убијених претходно пуцало. Међутим, САД и ЕУ су тај извештај одбацили. Стога је Београду саветовано да позове једну групу финских стручњака ради додатног вештачења. Тако је и урађено. Но, њихов извештај никако се није појављивао. Тек недељу дана пред почетак напада на Србију, он доспева у јавност. Али, ни тада нема пуног извештаја, постоји само извод од три странице и изјава Хелен Рантал са конференције за новинаре.

По тим изјавама, у Рачку се догодио “злочин против човечности”. Та оцена је уследила из налаза по ком су сви мртви били “ненаоружани цивили”. А они су били “ненаоружани цивили” јер су: а) сви лешеви били у цивилној одећи; б) ниједан од убијених наводно није претходно пуцао. Остало је, међутим, нејасно како се може тврдити да су сви убијени били цивили, а да се претходно није установило да одећа није била мењана и да није објашњено како је тачно утврђено да нико није пуцао. Наиме, Финци су одбацили коришћење стандардне парафинске рукавице, за утрђивање трагова барута, као "превазиђене методе". Они су признавали једино коришћење једног другог теста који је поузданији, али само ако се узорак узме директно са делова шаке. То, међутим, ни у једном испитиваном случају, по речима саме Хелен Рантал, није урађено!

И тако, већ тада, док су амерички носачи авиона хитали ка Јадрану, била је више него очигледна лаж да је српска полиција ушла у Рачак и хладнокрвно побила 40 сељана. Највећи део убијених били су терористи који су погинули у борби, у униформама ОВК или са њиховим ознакама. Униформе и ознаке су током ноћи уклоњени и сви су приказани као "недужни грађани" које су уибиле “владине снаге” као учинак спровођења “политике геноцида”. Најзаслужнији да је ова пропагандна представа успела био је Вилијем Вокер. Он је већ раније показивао знаке да, како је то приметио чак и Марти Ахтисари, “има већ унапред припремљено мишљење о ситуацији на Косову и о томе ко је главни кривац”. Када су терористи у Пећи убили шесторицу српских младића, Вокер је изјавио како “најснажније могуће осуђује насиље у последња 24 часа” и позвао “све припаднике косовске заједнице и савезне власти да покажу уздржаност и остану мирни”. Дакле, једно чисто терористичко дело стављено је у оквир “насиља у последња 24 часа”, а уместо осуде уследио је позив на мир. После Рачка, међутим, Вокер је заборавио сваку уздржаност и свако позивање на мир, и одмах завапио о “масакру” и “злочину против човечности”. “Не оклевам ни да оптужим владине снаге за тај злочин", беснео је. Вокер је знао последице такве своје оцене. Она је значила рат и бомбардовање Србије. Али, Вокеров циљ је вероватно и био да се обезбеди "морални" разлог за НАТО напад на Србију.

Ево преписа одломка из телевизијске емисије коју је урадио британски новинар Алан Литл, и која је приказана на ББЦ2 пред прву годишњицу НАТО бомбардовања Србије.

"Новинар: Вокер је оптужио српску полицију и југословенску војску. Требало је да буде независан међународни званичник. Да ли је, међутим, тражио директне инструкције од Американаца?

Вилијем Вокер: Нисам звао ниједну од престоница, рекао сам шта сам мислио да сам видео - а то је био крајњи резултат масакра.

Ричард Холбрук: Вилијем Вокер, шеф Косовске верификационе мисије, звао ме је мобилним телефоном из Рачка.

Новинар (пита Вилијема Вокера): Али не сећате се да сте уопште звали Вашингтон?

Вилијем Вокер: (Одмахује главом).

Весли Кларк: Добио сам позив од Била Вокера. Рекао ми је да је масакр. 'Стојим ту. Видим тела'.

Новинар: И нисте разговарали с генералом Кларком или с неким другим?

Вилијем Вокер: (Одмахује главом).

Новинар: Вокерови коментари дали су Америци зелено светло за улазак у косовски рат. ОВК је увукао свог моћног савезника”.

Већ сутрадан, након Вокерове "представе" у Рачку, САД ће затражити од НАТО-а “да пажљиво размотри војне опције решавања косовске кризе”, а Савет НАТО-а се хитно састао у неуобичајено време, у недељу поподне. Припреме за рат могле су да уђу у завршну фазу.

Рачак је био и саставни део оптужнице против Слободана Милошевића у Хагу. Али, после сведочења Данице Маринковић, истражног судије и Славише Добричанина, патолога, тужилаштво је избацило тачке оптужнице о Рачку, како из Милошевићевог предмета, тако и из процеса који се водио против Милана Милутиновића и још петорице оптуженика из Србије. Рачак чак ни за Хаг више није "српски масакр недужних цивила". Али, он остаје злочин ратне пропаганде, који је послужио као изговор за отпочињање једног злочиначког рата.

Рачак, по свом карактеру, одговара Глајвицу, инциденту који је режирао Хитлер, како би нашао разлог за напад на Пољску. Наиме, 31. августа 1939, немачки оперативци, преобучени у пољске униформе, заузели су предајник немачког радија у Глајвицу и емитовали једно анти-немачко саопштење. Да би инцидент изгледао аутентично, побијени су Немци који су чували предајник, као и доведени Пољаци. Хитлер је неколико дана пре Глајвица рекао својим генералима: "Наћи ћу пропагандни разлог да започнем рат, уверљив или не. Победника нико касније неће да пита да ли је говорио истину".

Данас више нико НАТО генерале и пропагандисте не пита да ли су говорили истину о Рачку. Вилијем Вокер седи у управном одбору "Дајнкорпа", америчке компаније која је, 9. фебруара 2006, добила на тендеру посао изградње карго-центра Београдског аеродрома, вредан сто милиона долара. Дајнкорп је, према различитим изворима, заправо фирма Централне обавештејне агенције (ЦИА), која послује искључиво са војском САД. Уз Вокера, у Управном одбору "Дајнкорпа" седе још и Ричард Холбрук и Весли Кларк. Јавност Србије се, због ових осведочених "србољубаца", помало узнемирила, тадашња Влада је почела да поставља додатне услове, па је "Дајнкорп" убрзо сам одустао од посла.

Али, "Дајнкорп", Б-92 или која друга слична фирма неће остати без посла у Србији. Ко, уосталом, још данас помиње Рачак или бомбардовање, НАТО лажи и НАТО смрти, када се "Србији жури" да се што пре интегрише у евроатлантске структуре? Уосталом, више нас не убијају, као 1999. Само нас мало и даље лажу, по потреби. Откуцајте "Клечка" у прозорчету "Претрага" на сајту Б-92 и добићете 4 (и словима четири) поготка. Откуцајте "Овчара" и добићете 262 поготка, откуцајте "Сребреница" и добићете 321 погодак. "Победника нико касније неће да пита да ли је говорио истину", јесте још нечија парола. Човек који је ову паролу смислио био је победник 1939, 1940, 1941... Али, дошло је време када је сама истина победила. Победиће и овога пута. Победиће, само ако је будемо довољно дуго и довољно упорно сведочили. Чинимо ли то?