Svaki dan ispliva neka nova istina o srbima kao prodanim dušama.Nismo bolje ni zaslužili.
Citiraj:
Ne verujte
Podijeli
Ne verujte im ništa. Kad god ih vidite kako su se, sa onim smešnim kacigama na glavama, rastrčali po zemlji da još jednom zajebu Srbiju, znajte da im ispod tih kaciga (što ne staviše šajkače?) čuči Barak Obama, Vesli Klark, Ketrin Ešton, a ispod nekih, bogami, i sam Hašim Tači.
Ne verujte im ništa. Kad god ugledate Mlađana Dinkića kako vam sa panja govori o očuvanju šumskog fonda, budite uvereni da je to panj stabla koje je maločas posekao.
Pogotovo ništa ne verujte kad uzmu u usta Kosovo, sada kada su „najskuplju srpsku reč“ srozali, u fiktivnim pregovorima sa svojtom u Briselu, na ono siroče od fusnote. Pa će sada na belosvetskim konferencijama „kosovski junaci“ naših dana, ispod čijih kaciga čuče Obama, Klark, Eštonova i sam Tači, da sede pored table sa velikim slovima „KOSOVO“, a sa fusnoticom nano veličine, pored koje, još sitnijim slovima, piše nešto što je više nego prostačka podvala srpskom narodu.
Apropo Kosova, u rukama mi je rukopis, sitna knjiga od sedam stotina stranica i još pet kilograma dokumenta „strogo. pov.“ Šalje mi ih iz Haga general Nebojša Pavković, bivši komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, komandant iz srca kosovske oluje, kad je grmelo i sevalo. Ratni dnevnik Pavkovića je hrestomatija agonizirajućih svedočanstava o tome kako smo gubili Kosovo i kako je u vreme narastanja šiptarskog terorizma, kada je odlučnim angažovanjem vojske država još mogla da ovlada situacijom, deo vojnog i obaveštajnog vrha, preteče ovih što se sada šetaju po Srbiji sa šlemovima na evro-atlantskim glavama, imao „neke druge ideje“.
Policijske snage ne mogu same da se nose sa narastanjem terorizma podržavnog kapom i šakom od današnjih prijatelja ovih kacigaša, vojska čuči kao nepokretna meta šiptarskih uskoka, a svi zahtevi komande na terenu da vojska krene, ili su opstruisani ili direktno ignorisani. Pavkoviću i njegovom Prišitnskom korpusu naređuje se da ne mrda, da mu je isključiva dužnost čuvanje granice.
Čak ni potonja odluka Vrhovnog vojnog saveta o potrebi ulaska vojske u obračun sa teroristima, zaverenički se izbegava: Milošević naređuje – vrh vojske i njene obaveštajne službe, opstruišu i ignorišu… Čitam i ne verujem. Okrećem originale dokumenata „strogo poverljivo“, vidim tačno je, ali, naprosto, neću da verujem.
Čitam, tako, da dok Amerikanci doturaju oružje teroristima, general Aleksandar Dimitrijević, načelnik vojne službe bezbednosti, pregovara, inkognito, bez znanja i odobrenja predsednika države, sa američkom stranom o saradnji dve vojske. Ili, pak, ovi redovi iz dnevnika: „Perišić (načelnik Generalštaba) je po Ustavu trebalo da traži od državnog rukovodstva da Vojska Jugoslavije postupi po Ustavu („vojska brani suvernitet, TERITORIJU, nezavisnost i poredak SRJ“).
Međutim, njemu to nije padalo na pamet, bilo mu je važnije nadmudrivanje sa predsednikom Miloševićem i ministrom unutrašnjih poslova Vlajkom Stoiljkovićem. Zabranjivao je angažovanje vojske van graničnog pojasa iako je znao da su nam trupe tu raspoređene, bile na meti OVK, a ljudi nam ginuli… Perišić se licemerno ponašao prema Predsedniku, jedno mu je govorio, drugo je radio“.
Pavkovićev ratni dnevnik koji će biblioteka „Vesti“ uskoro da objavi, dragocen je magacin delikatnih činjenica – dokument po dokument – koje nam jarko osvetljavaju neveselu priču kako su Milošević kao vrhovni komandant i Srbija u celini imali usred kosovske drame „neveru uz koleno“ i kako smo, u sprezi spoljne konspiracije i domaće zavere, na kraju stigli do Kosova sa fusnotom.
Piše: Dejan Lukić
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
