Иницијатива Двери: Донети закон који ће обезбедити заштиту презадужених породица
Предлажемо, да би се заштитиле презадужене породице и грађани који су опасности од губитка крова анд главом, да се уведе правни институт стечаја над имовином физичких лица.Србија и њени грађани налазе се на прагу дужничког ропства. Због тога Двери предлажу, у складу са својом породичном и социјалном политиком, да се у Србији по први пут уведе правни институт стечаја над имовином физичких лица, који ће омогућити заштиту за савесне дужнике који услед оправданих околности нису у могућности да измире дуговања. Имајући у виду тешке економске прилике, које ћемо тек осетити, увођење ове установе је неопходно ради заштите егзистенције породица, као и живота људи.
На ивици дужничког ропстваСваки становник наше земље дугује у просеку 900 евра. Ово можда у поређењу са задужењима у Европи и региону не изгледа много, али ако се узме у обзир да је просечна зарада у Србији само 360 евра, да је, према истраживањима економиста и специјализованих агенција, за преживљавање потребно још најмање толико, ако се зна да имамо највећу стопу незапослености у Европи и да већина дужника зависи од државе која је такође презадужена, јасно је да се налазимо пред тешким периодом.
Грађани Србије највише дугују пословним банкама, јер све чешће не могу да враћају стамбене и кеш кредите, имају веће “минусе” него раније на кредитним картицама и текућим рачунима. Процена је да око 100 000 породица има, или ће ускоро имати проблем са враћањем кредита. Такође у порасту су и дуговања за комуналне услуге, па тако сваки становник у просеку за електричну енергију дугује 150 евра, док их на рачунима за грејање, воду, телефон и друге дажбине чека дуг у просеку од 60 евра.
Данас имамо породице које једноставно не могу да се прехране па им је враћање кредита и плаћање дугова постало немогућа мисија. Са друге стране, познато је да су наши грађани по традицији врло дисциплиновани у сервисирању дугова, што значи да сада већина њих касни у отплати само због очајне економске ситуације. Тако су неки принуђени и да продају своје станове како би преживели јер су изгубили посао. Да ли је правично да нечији стан „оде на добош“ да би био исплаћен дуг који је вишеструко нижи од вредности стана?
Дуговања остављају озбиљне друштвене последице. Због дугова пуцају породице, разводе се бракови, родитељи се одричу деце, а честа су и самоубиства. Велики број дужника заврше као социјални случајеви. Дуг тако постаје и извориште будућих друштвених патологија и проблема које је веома тешко решити.
Спас за презадужена лицаЗбог оваквог стања јасно је да је неопходна квалитативна промена у оквиру постојећег стања законодавства, те се увођење стечаја над имовином физичких лица у Србији намеће као нужност која ће спасти многе животе и сачувати велики број породица. Са друге стране, овај правни институт већ познаје већина развијених законодавстава. Идеја водиља за овај чин мора бити заштита људског достојанства и институције породице, које представљају већу вредност од економске користи или трошкова.
Сваки правни субјект може да ступи, вољно или невољно, у бројне имовинско – правне односе, у којима може бити поверилац или дужник. Обавеза дуговања може настати и без воље дужника, на пример проузроковањем какве штете. Увек је присутна реална опасност да дужник неће моћи да изврши своју обавезу о доспелости, и када западне у фактичку немогућност да извршава своје обавезе на време, оправдано се поставља питање покретања стечајног поступка. Том приликом неважно је да ли је то лице правно или физичко, јер је стечајни поступак универзална процедура која се примењује на све правне субјекте. У нашој научној и стручној јавности деценијама се неоправдано сужавао круг потенцијалних субјеката стечајног поступка, резервишући га само за субјекте привредног права (правна лица и предузетнике), иако је одређена форма стечајног поступка још потребнија за физичка лица.
Кључно питање је ко треба да сноси ризик неплаћања – дужник или поверилац. Сада терет тешких економских прилика сноси искључиво дужник. Увођењем индивидуалног стечаја тај ризик био би на одређени начин правичније подељен. Оправдано је и да поверилац учествује у сношењу ризика неплаћања јер је он економски јача страна, која је у позицији да боље сагледа и предвиди ризике, као и да их контролише и распореди, па и да предвиди средства обезбеђења (на пример реосигурање кредита у иностранству).
Балансирање између интереса поверилаца, дужника и друштва кључно је питање стечајне политике и опредељивања законодавца за конкретна решења у овој области. Стечајни поступак штити интересе свих субјеката који у њему учествују. Са гледишта повериоца, оно омогућава равномерно и правично намирење. Стечај је од користи и за саме дужнике, јер им пружа знатно више права, али и обавеза. Такође, значајну корист има и друштво у целини, кроз очување трговачког морала и кроз стимулисање дужника да ипак остане економски продуктиван.
Основни циљ стечајног поступка мора да буде финансијска рехабилитација дужника, док је други циљ колективно, равномерно, правично и принудно намирење необезбеђених поверилаца.
Нови финансијски почетакЛични стечај треба да обезбеди и промовише нови финансијски почетак за дужника, што јесте његова суштинска одлика. На тај начин остварује се корист за дужника и друштво у целини, а наноси много мање штети повериоцима него што се мисли. Финансијски опоравак дужника постиже се применом два института: ослобођењем од плаћања преосталих обавеза и изузимањем од извршења.
Ослобођење дужника од одговорности за плаћање преосталих обавеза је начин да се обезбеди нови финансијски почетак презадуженог лица. Овим институтом ослобађао би се савесни дужник, од ненаплаћених потраживања која нису изузета од ослобођења. Наравно то ослобођење има цену. Целокупна имовина дужника која није изузета биће уновчена и распоређена повериоцима. Такође дужник не може да располаже својом зарадом, већ се одређује минимални износ неопходан за живот, који зависи од личних и породичних прилика дужника, а све изнад тог износа дужник предаје повериоцима у једном одеђеном временском периоду или до измирења дуга. Када период плаћања доприноса истекне, а дуг није намирен, дужник се ослобађа. Уколико је укупна зарада једнака или мања од минимума неопходног за живот, онда дужник не плаћа доприносе.
Изузимање од извршења пружа стечајним дужницима привилегију да задрже одређену имовину, иако су њихови повериоци остали ненамирени. Ако се дужнику одузме све што поседује, он не може бити продуктивни члан друштва, већ постаје социјални случај на терету државе. Право изузимања обезбеђује дужнику имовину неопходну за физички опстанак, штити достојанство и културни идентитет дужника, омогућује финансијски опоравак и могућност да се заради доходак, штити дужникову породицу од осиромашења.
Основни циљ новог финансијског почетка јесте да охрабри појединца који је у финансијским проблемима да постане продуктиван учесник друштва. Презадужени дужник ће бити дестимулисан да ради, ако не буде имао право на плодове свога рада због плаћања дугаова својим повериоцима. Како неослобођење делује дестимулишуће на појединца да ради, из тога произлазе три врсте последица.
Прва је за повериоце којима ће извор наплате бити само стечајна маса, а не и зарада појединца, друга за друштво, јер непродуктивни дужник постаје социјални трошак стечаја, а трећа последица погађа самог дужника и његову породицу, јер због дестимулације да ради доћи ће до пада стандарда те породице. Уколико појединац зна да ће, после одређеног периода, бити финансијски рехабилитован, он има чему да се нада. Онда су сви на добитку. Повериоци ће у одређеном временском периоду добијати одређени део дужникове зараде, и на тај начин ће имати шансу да наплате део (а можда и цело) потраживање.
Друго, већина дужника ће остати продуктивни (јер имају мотивацију за рад због изгледне рехабилитације), и њихов рад ће утицати на повећање укупног друштвеног производа. И интерес дужника је задовољен, јер иако ће део његове зараде узимати повериоци, он има право да задржи део у висини егзистенцијалног минимума, и наравно бива ослобођен после одређеног времена.
Друштво има обавезу да очува основу људског достојанства презадуженог дужника, и ослобођење од одговорности је средство које може повратити људску независност, контролу и могућност избора сопствених активности (када повериови захтевају исплату доспелих а неиплаћених дугова, дужник нема могућност избора, јер су му могућности сужене и под великим утицајем повериоца, што је неспојиво са вредностима личне слободе и самосталности). У случајевима неисплаћених кредита, примера ради, треба имати у виду да је потрошач слабија и рањивија страна, насупрот агресивним и моћним кредиторима. Додатни одраз ове идеје види се у могућности потрошача да заштити одређена добра од колективног намирења поверилаца.
Пут ка потпуној заштити породицеПравни поредак Републике Србије, који чине прописи који су на снази и које примењују државни органи, пружа породици одређену заштиту и на одређени начин санкционише велики број ситуација у којима може бити доведена у питање њена егзистенција. Међутим, у Републици Србији, и поред уставних и законских норми које прописују одговарајућу заштиту породице као целине, постоје случајеви који нису обухваћени оваквим видом заштите, иако би по природи ствари морали бити саставни део корпуса који обухвата све што спада у домен породице, њене заштите и што се тиче породичних вредности.
Постојање празнина у важећим прописима проузроковано је, пре свега, немогућношћу законодавца да препозна одређене проблематичне случајеве и ситуације у којима је угрожена егзистенција породице као целине, а што истовремено осликава и рђаву склоност домаће политчке олигархије да се и путем доношења прописа по сваку цену додвори западном капиталу који, пак, за себе жели несметан и бруталан приступ успешној наплати свих својих потраживања, независно од тога да ли је на страни дужника успешно привредно друштво, предузетник или физичко лице које издржава више чланова своје породице. Тако се често дешава, примера ради, да услед трошења новца и средстава од стране једног члана породице, у питање буде доведена и сама егзистенција породице као целине, која, услед непостојања законских механизама заштите, бива остављена на цедилу и препуштена бруталним захтевима поверилаца који јој лако могу одузети и кров над главом. Из тог разлога, сматрамо да је данас оправдано поставити питање - колико се у Србији на практичном нивоу заиста поштују и реализују уставне гарантије и законске норме о заштити породице и породичних вредности?
Дакле, иако је уставотворац у већем броју чланова Устава, у оквиру дела у коме су таксативно наведена људска права и слободе, између осталог, прописао да држава подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе, да су деца заштићена од сваке врсте искоришћавања, да родитељи имају дужност да издржавају своју децу, да породица у Републици Србији ужива посебну законску заштиту, а што је даље разрађено одредбама већег броја закона, у практичном смислу породица није заштићена у пуном обиму, напротив. У вези материје имовинско – правних потраживања, треба истаћи да је у великом броју случајева, реализација повериочевог права на наплату потраживања довела до економског и физичког уништења породице дужника која има више чланова, што свакако није у интересу грађана, а самим тим и државе.
Из наведених разлога, Двери и инсистирају на законској реализацији потпуне заштите породице која се налази у условима презадужености и чија се егзистенција ипак мора очувати, упркос постојању потраживања и захтевима за наплату истих усмерених од поверилаца ка једном или више чланова породице. Двери стога сматрају, да је неопходно да се стварност коју прати постојећа лоша пракса – дозвољеног насиља поверилаца над породицом које прати и институционална подршка државе, замени ваљаном праксом - која ће почивати на приближавању стварности постојећем уставном моделу, који је по питању породице, њене заштите и породичних вредности у основи довољан да је сачува у актуелном историјском и политичком тренутку. Једино се у проналажењу мере између интереса да се наплати ваљано потраживање повериоца и интереса заштите породице (нарочито породица са више деце) може препознати правичан модел који је у обостраном интересу. Овај модел не сме водити аутоматском опросту дуга и злоупотреби породице од стране презадуженог члана у циљу избегавања враћања дуга, нити може дозволити да повериоци имају отворену могућности бруталне наплате својих потраживања, без обзира на средства и последице које могу бити негативне по егзистенцију породице презадуженог члана, јер, једноставније речено овај модел и по својој форми и по својој садржини мора бити решење проблема, уместо празног слова на папиру. Двери из тог разлога прве отварају питање увођења (прецизније речено враћања ове установе будући да је иста постојала у нашем правном систему још пре 150 година) личног стечаја физичког лица у законодавство Републике Србије, имајући у виду и системски, али и практични значај и домашај овог института.
Као што је констатовано немогућност враћања дугова извор је бројних проблема за породицу. Поред развода, свађа, дубоких траума изазваних самоубиствима дужника, долази и од опадања стандарда породица дужника, и у неким случајевима и до губитка места становања, када се у извршном поступку пописују, процењују, плене и продају породичне куће и станови.
Индивидуални стечај ће побољшати стандард породице. Изузимањем од извршења штите се ствари које су дужнику неопходне за живот и рад (на пример одећа, обућа, постељина, кревет, шпорет, правна литература за дужнике адвокате, аутомобил за дужника таксисту, земља за дужника који живи од пољопривреде...) као и оне које имају сентименталну вредност (породичне фотографије, ордење, предмети). Но овде је од пресудног значаја предвидети и изузимање места становања – породичне куће или стана, односно заштита продице да им због дуга повериоци не могу узети стан или кућу у којој живи та породица, водећи рачуна о специфичним околностима. На овај начин се штити породица и од неопрезних поступака једног њеног члана.
Због специфичних прилика у Србији, потребно је као специјалну меру увести и привремено ограничење домашаја хипотеке ког стамбених кредита (до поправљања економских прилика у Србији), у правцу да се над лицем које је отворило стечајни поступак над својом имовином, и има стамбени кредит обезбеђен хипотеком, права хипотекарног повериоца суспендују на одређени период, а по окончању тог периода уколико дужник није у могућности да отплаћује кредитну обавезу, сагледа се целокупан случај – колики део кредита је отплаћен, који је однос између вредности дуга и оптерећене непокретности, и да се на основу тога понуди модалитет решења, који не мора да буде активирање хипотеке (на пример уколико је отплаћена већина дугованог износа). Сматрамо опрвданим ово нарушавање правила који регулишу хипотеку и уговорне односе, из два разлога. Први је тај што објект заштите представља највећу вредност – живот и достојанство човека и породице, а самим тим и заштиту највећег интереса друштва, и свакако је оправдано претпоставити га другим интересима. Други разлог је тај што је немогућност враћана кредита наступила услед финансијских проблема дужника изазваних економском кризом у Србији, за коју дужник не сноси кривицу. Штавише, банке кредитори (у највећем броју случајева су то банке са иностраним капиталом) су један од главних криваца (као део система економског и политичког поробљавања Србије) за такво економско стање, и оне су из њега извукле профит. Због тога је оправдано да и оне сносе терет економске кризе у овом случају.
Ова мера итекако оправдана, и у складу са правном логиком, моралом и људским правима, и представљаће велики спас за хиљаде породица које ће се, без своје кривице, у скорој будућности наћи у ситуацији немогућности отплате кредита.
ЗакључакНа крају ове кратке анализе стања ствари у овој области и предложеног решења проблема, можемо закључити да је институт стечаја над имовином физичких лица прво реално решење за озбиљне финансијске проблеме који су погодили Србију и њене грађане, и да се данас указала хитна потреба за увођењем овог новог института у наше стечајно право. Зато је и став Двери такав, да је неопходно да законска решења увек буду правно могућа и ваљана, да буду плод реалне и озбиљне анализе стања ствари, уместо производ простог преписивања страних прописа, без сагледавања локалних прилика.
Дакле, увођењем стечаја над имовином физичких лица, били би остварени следећи циљеви :
- увођење одговарајуће правичније заштите, како поверилаца - поштовањем могућности њиховог равномерног намирења, тако и презадужених дужника, као слабије стране у облигационом односу - у односу на које треба створити услове за репрограмирање њихових обавеза у стању презадужености,
- заштита породица презадужених физичких лица кроз заштиту биолошко – хуманих и финансијских капацитета породице у циљу обезбеђења елементарних услова за живот у стању презадужености,
- увођење правичнијег система у коме ће бити уједначен положај презадужених физичких лица и поверилаца у циљу постизања рационалније одговорности за последице презадужености дужника, што ће допринети одговорном и економски рационалнијем понашању,
- нови финансијски почетак презадужених физичких лица,
- ослобођење презадужених физичких лица од плаћања преосталих обавеза,
- изузимање од извршења у циљу омогућавања достојанственог положаја презадужених физичких лица, са истовременим растерећењем безуспешних извршних поступака,
- заштита породице дужника тако да им нико не може одузети место становања
- ограничење дејства хипотеке код стамбених кредита
Из наведеног произлази да је ова форма стечаја над имовином презадуженог физичког лица, спасоносна формула за српски народ и државу, јер се ради о реалном решењу за смањење и престанак појаве презадужености, што ће коначно искључити било какву форму дужничког ропства, а како је нови финансијски почетак увек у интересу и привреде и друштва, биће спашене и све српске породице које трпе штетне и бруталне последице презадужености својих чланова.
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri- ... rodica.phpМарко Пушица и Срђан Ного
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
